Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Roland Garros - francuski pilot

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Roland Garros - francuski pilot taj Sre Maj 23, 2012 3:35 am

Roland Garros
(Saint-Denis, Réunion, 6.oktobar 1888. - pored gradića Vouizers 5. oktobar 1918.)




Roland Garros je svoju vazduhoplovnu karijeru započeo 1910.u dobi od 22 godine stupivši u pilotsku školu koju je vodio Louis Bleriot, nedaleko od Pariza. Ubrzo se pokazao kao letač nespornog talenta. Sledeće godine, Garos je postao drugi pilot u Blerioovoj ekipi koja je učestvovala u vazduhoplovnoj trci na relaciji dugoj 1.406km od Pariza do Madrida. Ova trka je započela 21.maja 1911. na aerodromu Isi le Mulino. Start je međutim, bio katastrofalan jer je jedan od takmičara uleteo u grupu prisutnih visokih zvanica. Tom prilikom je poginuo M.Barto(Bateaux) ministar vojske , a ozbiljno povređen predsednik vlade Moni (Monis). Ubrzo potom i druge mašine su posejale svoje krhotine na maršruti leta preko Gaskonje i oblasti Baskije. Garos je stigao skoro do San Sebastijana ali je na 22 km pre grada doživeo udes i ispao iz trke.

Nekoliko dana kasnije Garos se vratio u Francusku radi pripreme za vazduhoplovnu truku na relaciji Pariz – Rim – Torino, koju je organizovao Pariski list Le Peti žurnal i deponovao nagradu od 100.000 franaka. Garos i njegov kolega iz Blerioove ekipe startovali su kao ravopravni favoriti. I jedan i drugi ispoljili su neke svojevrsne osobenosti: pilot Conneau je leteo pod pseudonimom poručnika Beaumont i pre polaska je svoje džepove napunio šećerom, dok je Garos uporno sa sobom nosio tvrdo kuvana jaja. On je ovo objašnjavao frazom: „Jaja daju krila“.



Uporni takmičar

Međutim, i to mu nije pomoglo, i Garos je morao prinudno da se spusti kod ušća reke Rone. Razlupao je svoj avion Blerio, a potomm je seo u jedan auto i odvezao se u Avinjon, gde je nabavio drugi avion Blerio, tako da se uskoro ponovo našao u vazduhu, jureći za Konoom. Pratio ga je preko Frežisa, Nice, Monte Karla i San Rema – gde su crkvena zvona oglašavala njegov prolazak – do Pize, gde je posle obilne večere sa šampanjecem, ponovo pao i slomio avion. Treći Blerio mu je stigao direktno iz fabrike i to ekspresnim vozom, tako da je Garos konačno stigao u Rim, ali dan kasnije iza svog takmaca. Oni su se dogovorili da se odreknu etape do Torina i da podele novčanu nagradu. Dvojica prijatelja su se potom ponovo plasirala kao prvi i drugi na kružnom letu po Evropi, na vazduhoplovnoj trci u junu te godine, preko Francuske, Belgije, Holandije, Italije i Engleske.


Godine 1911. iznad grada Sen Malo Garos je postavio i svetski rekord u visini lete od 3.909 metara avionom Blerio XI. Ovaj rezultat je potom popravio na 4.112 m i konačno na 5.609m u Tunisu, 1913.godine. iste godine, 23.septembra, Garos je pri uspešno preleteo sredozemno more prevalivši 700km od san Rafaela u južnoj Francuskoj do Bizerte u Tunisu, za 7 sati i 53 minuta leta. Garos je tada počeo da leti za komapaniju Morane-Soulnier, kai i drugi Blerioov "štićenik"- Adolf Pegu (Adolphe Pegoud) – pokazao je veliko interesovanje za novi vid letenja – vazdušnu akrobatiku. Juna 1913 učestvovao je na svom prvom akrobatskom takmičenju održanom u Živisiju blizu Pariza. Pobeda mu je izmakla za dlaku – kao i nagrada od 30.000 franaka koju je osvojio Švajcarac Edmond Odemar (Audemars). Odemars je inače bio inicijator preciznog letenja u formaciji, koji je pod nazivom "vazdušni balet" prikazao sa kolegama Garosom, Žilbertom, Brendenžonkinom i Leganjeom.


Prvi avijatičarski as

Kada je izbio rat, Garos se prijavio u francusko vojno vazduhoplovstvo i uskoro je postao glasni zagovornik ofanzivne uloge aviona. Nezadololjan stanjem avionskog naoružanja, zamolio je svog prisnog prijatelja i nekadašnjeg poslodavca Rejlmonda Solnljea (Raymond Saulnier) da stvori mehanizam za prekidanje paljbe mitraljeza, koji bi fiksnom mitraljezu omogućio da puca uporedo sa uzdužnom osom aviona kroz obrtno polje elise. Tako bi bilo moguće da se mitraljez i avion ujedno usmere ka cilju. nišanjenje bi bilo lakše i preciznije i bilo bi jednostainije pogoditi neprijatelja. Solnije, sliično kao i drugi pronalačadi širom Evrope. radio je i ranije na eksperimentima sa zupčanikom za sinhronizaciju gađanja mitraljezom. aii je razočaran odustao. u prvom redu zbog toga, što mitraljezi tz 1914. nisu mogli da tuku ravnomernom brzinom i zbog nepouzdanih bojevih zrna često bi i zatajili.




Garosa sve to nije obeshrabrilo i sam se prihvatio pos1a. Odlučio je da koristi mitraljez marke hočkis, da ga čvrsto montira na trup aviona kod pilotske kabine svog Morane-Solnijea L, i tako obezbedi nišanjenje kroz obrtno polje elise. Odbojnici za odbijanje mitraljeskih zrna bili su montirani na zadnjoj površini krakova elise, kako bi većina mitraljeskih zrna prošla izmedu krakova elise dok se okreće, a oni koji bi udarili u krakove elise, odbili bi se na tim odbojnicima. Ti odbojnici nisu bili tek obične metalne ploče pričvršćene na zadnjoj površini krakova elise, na kojima bi meci mogli da rikošetiraju i pod opasnim uglom. Te su ploče imale uzane ivice, trouglastog oblika. povezane osovinicom sa zadnjom stranom krakova elise, u osnovi ivice e1ise, i to preko linije gde se otvara vatra iz rnitraljeza. Druge dve ivice trougla takode su prelazile preko ugaonika, kako bi usmerile putanju mitraljeskih zrna da rikošetiraju. Zbog toga su se mitraijeska zrna odbijala od ivice deflektora, odskačući od krakova elise van njenog obrtnog po1ja. Sa tako opremljenim avionom, Garos je prvi put poleteo u akciju 1. aprila 1915. iznad ratišta i naišao na nemadki izvidadki albatros B II, koji nije ništa slutio. U prvi čas, nemački pilot i izviđač nisu ni obraćali pažnju na jednokrilac koji im se približavao, iako su ga prepoznali kao fiancuski Moran-Solnije Parasol. Približavao im se spreda, čeono, što aprila 1915. i nije bilo znakza uzbunu. Usvojena lovačka taktika borbe u vazduhu tada se naime sastojala od uporednog letenja sa neprijateljskim avio nom i „gadanja“ iz revolvera, karabina ili ponekad bacanja ručne bombe. Ako bi se dogodilo da sve to bude uzaludno, što se obično i događalo, protivnici bi se uzajamno pozdravili i potom bi odleteli svako na svoju stranu. Garosov napad, međutim, nije bio nimalo u skladu sa džentlmenskim ponašanjem. Pilot nemačkog albatrosa mora da je zaprepašćeno kad je uočio bljesak mitraljeskih rafala što su prolazili neverovatno - kroz obrtno polje elise francuskog aviona pre nego što je nastradao. Tako je poručnik Garos postigao svoju prvu vazdušnu pobedu, zahvaljujući sopstvenom izumu čije su posledice za nekoliko nedelja u potpunosti revolucionisale sva dotadašnja iskustva u vazdušnim borbama.




Ruski rulet

U sledeće dve nedelje joč četiri nemačka aviona su nastradala od njegovih pogodaka i Garos je postao prvi as pilot u prvom svetskom ratu i u istoriji avijacije. Sreća ga je, međutim, uskoro napustila. Već 19. aprila 1915, dok je napadao jednu nemačku kolonu blizu Kortrea, pučana zrna sa zemlje su probučila cev za dovod goriva na njegovom moranu.

Morao je da izvrši prinudno sletanje iza neprijateljskih linrja. Uspeo je da uništi svoj avion, ali ne i deflektore na elisi, pre nego što je zarobljen. Garos koji je bio i poznat i cenjen zbog svojih predratnih podviga, bio je čak počašćen šampanjcem u nemadkoj oficirskoj menzi, ali još veću pažnju privukao je njegov Moran-Solnije, pa su njegovi ostaci detaljno ispitani.

Preneti su u nemački generalštab i pozvan je Holanđanin Antoni Foker (Anthony Fokker), konstruktor aviona, da prouči sistem deflektora na Garosovom avionu. Foker je izjavio da taj sistem tehnički nije dorađen, da je to novi vid „ruskog ruleta“, i da će ranije ili kasnije neko zrno da se odbije i da pogodi bilo motor bilo pilota.

U svakom slučaju, Garosov sistem deflektora bio je privremeno rešenje do nalaženja prave sinhronizacije između okretanja elise i pucanja mitraljeza. U Francuskoj. Engleskoj i Nemačkoj, inženjeri (pa i naš Bloudek)nastojali su da izrade zadovoljavajući sistem za sinhronizaciju mitraljeske vatre. Foker u Nemackoj bio je prvi koji je u tome uspeo. Tako je krenuo „Fokerov bič“ po zapadnom frontu, kada su Fokerovi jednokrilci opremljeni uređajima za sinhronizaciju mitraljeske vatre zagospodarili nebom.



Sto se tiče samog Rolana Garosa, on je prilično dugo bio vojni zarobljenik a ondaje uspeo da pobegne u Francusku. Odmah se vratio na ratište i poginuo u akciji u vreme završne faze rata, 5. oktobra 1918.









Tekst je iz knjige: "RATNICI NEBA"
Prilagodio: Љуба

Pogledaj profil korisnika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu