Prijem
И-3(И-380)
I-3(I-380) i I-3U (I-420)
I-3(I-380) i I-3U (I-420)
Početkom pedesetih godina u SSSR su ozbiljno razmišljali o mogućem nuklearnom ugrožavanju države . Kako balistički projektili još nisu zaživeli, to je glavna opasnost pretila od bombardera. Bombarderi su postajali sve brži i sposobniji, tako da zastareli lovci na klasični-klipni pogon nisu bili dorasli novim zadacima.
Vazduhoplovna industrija ovaj problem je trebala da reši projektovanjem i proizvodnjom novih specijalizovanih lovaca “presretača”, koji će moći da brzo reaguju na uočenu opasnost. Normalno da je ovo bio system oružja, a ne samo presretač. Sistem je obuhvatao osmatračku radarsku mrežu, system za komandovanje i navođenje avijacije, kao i sposobnog lovca presretača na mlazni pogon sa novim raketnim naoružanjem.
Iz takvog koncepta, konstruktorski biro A.I.Mikojana, koji je nosio oznaku "Чисто-истребительное" ОКБ-155, već je uveliko radilo na projektima lovca MiG-15 i MiG-17 o kojima je govorio celi svet. Kao nastavak želje za bržim lovcem razvijan je i projekat SM-9 (MIG-19) i njegov brat-presretač SM-7 (MiG-19P). Potonji, iako je imao radarski uređaj, nije bio bez nedostatka presretača tog vremena – mogućnost otkrivanja cilja bez navođenja lovca u zonu cilja. Pa i nakon otkrivanja cilja na radarskom pokazivaču, pilot je bio u nemogućnosti manevra i upotrbe oružja zbog stalne potrebe praćenja radarskog pokazivača. Nužno je bio potreban uređaj za automatsku navigaciju i upravljanje vatrom.
Uredbom Saveta ministara SSSR od 3.juna 1953 konstruktorskom birou OKB-155 jdostavljena je odluka za projektovanje i izgradnju opitnog frontovskog lovca I-3 ( I-380 ) sa novim snažnim motorom VK-3, kojeg je razvio OKB pod vođstvom V.Ya. Klimova( В. Я. Климов) još 1949. Motor je specijalno projektovan za ugradnju na lovce nove generacije klase 2.000 km/h, a sigurno je da je to bio prvi sovjetski dvostepeni turbomlazni motor sa moguđnošću naknadnog sagorevanja (TMM sa DS).
Pošto su već završeni radovi na projektima I-1 i I-2 (370) iz ranih pedesetih, pristupilo se prilagođavanju dizajna potrebama novog motora.
Prvi prototip ovog projekta, imao je naoružanje od tri topa HR-30 i trebao je biti prezentovan državnoj komisiji u I tromesečju 1956. U istoj Odluci, na temelju I-3 treba razviti i predstaviti (kao drugi prototipa I-3) presretačku varijantu s radarom “Izmrud” naoružanog sa dva NR-30 topa. Prema konceptualnom projetu, odobrenog u martu 1954, maksimalna brzina I-3 (I-380) sa DS, pri poletnoj težini od 8.954 kg, mora doseći 1.274 km / h na nivou mora, a na visini od 10.000 m – 1.775 km / h. Ovo je zahtevano na osnovu proračuna da će TMM VK-3 davati potisak od 5.160 kg, odnosno sa DS – 8.400 kg.
Avionu bi se povećale preformanse, TR, korišćenjem dopunskih rezervoara pod krilima kapaciteta od po 760 l. Kokpit je bio zaštićen pancirnim pločama od 12mm, a čeono staklo je takođe, bilo neprobojno (debljine 65mm). Naslon za glavu i leđni štit su bili debeli 16mm. Ukupna težina oklopne zaštite na avionu bila je teška 87,5kg. Za tri topa u krilima predviđeno je 195 metaka. Mada su okviri omogućavali smeštaj do 270 metaka. Optički nišanski system ASP-5N bio je spregnut sa radarskim daljinomerom “Радаль-М”. Pod krilima su bile predviđena NRZ tipa ARS-57, kojih je moglo biti smešteno po 16 u saćastom lanseru. Umesto podvsnih rezervoara, mogle su se montirati krupno kalibarske rakete TRS-190 ili ARS-212, kao i bombe do 250 kg.
Opitni I-3 je izgrađen, ali nije bio odmah u letnom stanju zbog kašnjenja u proizvodnju amotora.
Istovremeno sa izgradnjom prototipa lovca I-3 u 1954 na onovu njega paralelno je razvijan još jedan presretač. Bio je to I-3P ( I-410 ) Na ovom lovcu, umesto “Izmurd” radara, planirana je ugradnja novog modela “Almaz”. Ovaj projekat je trebao da se prezentuje tokom maja 1955. Realizacije je započela avgusta 1954. Do kraja godine završena je projektna dokumentacija, a 1.januara 1955. Bilo je gotovo 90,5% projektne dokumentacije i samog aviona sa 41,8% realizovanih radova. Avion je bio završen u predviđenom roku, bez motora, kao i u slučaju I-3 (I-380). Očekivanje motora za ugradnju se produžilo. I onda je 28.marta 1956. ministarstvo donelo odluku o odustajanju od motora VK-3 i njegovom supstitucijom sa AL-7F te ugradnjom presretačkog SUV pod oznakom “Uragan-1”
Projekat nastavlja razvoj pod tipskom oznakom I-3P/I-5 (420).
Bez obzira što nije poleteo, zaslužio je da bude spomenut, jer je uticao na dalji razvoj savremenog presretača po d oznakom I-7U.
Taktičko-tehničke karakteristike:
I-3 (I-380)
varijanta I-380
Raspon krila, m 8,99
Dužina, m 14,83
Površina krila, m2 30,00
Težina, kg
Prazan 5.485
Maksimalna u poletanju 7.600
Gorivo 1800
Vrsta motora Turbomlazni motor motor VK-3
Potisak, kgs 1 x 8.400
Najveća brzina, km / h
Na maloj visini
na velikoj visini od 1.775
Dolet, km 1.620
Plafon leta, m 18.800
Posada 1
Naoružanje: Tri topa 30-mm HP-30 u korenu krila (2+1)
Taktičko-tehničke karakteristike:
I-3U (I-420)
Varijanta I-420
Raspon krila, m 8,99
Dužina, m 14,83
Površina krila, m2 30,00
Težina, kg
Prazan 5.490
Maksimalna u poletanju 7.580
Gorivo 1.800
Vrsta motora Turbomlazni motor motor VK-3
Potisak, kgs 1 x 8.400
Najveća brzina, km / h
Na maloj visini 1.440
Na velikoj visini 1.780
Dolet, km
Plafon leta, m 18.000
Posada 1
Naoružanje: dva topa 30-mm HP-30
Vazduhoplovna industrija ovaj problem je trebala da reši projektovanjem i proizvodnjom novih specijalizovanih lovaca “presretača”, koji će moći da brzo reaguju na uočenu opasnost. Normalno da je ovo bio system oružja, a ne samo presretač. Sistem je obuhvatao osmatračku radarsku mrežu, system za komandovanje i navođenje avijacije, kao i sposobnog lovca presretača na mlazni pogon sa novim raketnim naoružanjem.
Iz takvog koncepta, konstruktorski biro A.I.Mikojana, koji je nosio oznaku "Чисто-истребительное" ОКБ-155, već je uveliko radilo na projektima lovca MiG-15 i MiG-17 o kojima je govorio celi svet. Kao nastavak želje za bržim lovcem razvijan je i projekat SM-9 (MIG-19) i njegov brat-presretač SM-7 (MiG-19P). Potonji, iako je imao radarski uređaj, nije bio bez nedostatka presretača tog vremena – mogućnost otkrivanja cilja bez navođenja lovca u zonu cilja. Pa i nakon otkrivanja cilja na radarskom pokazivaču, pilot je bio u nemogućnosti manevra i upotrbe oružja zbog stalne potrebe praćenja radarskog pokazivača. Nužno je bio potreban uređaj za automatsku navigaciju i upravljanje vatrom.
Uredbom Saveta ministara SSSR od 3.juna 1953 konstruktorskom birou OKB-155 jdostavljena je odluka za projektovanje i izgradnju opitnog frontovskog lovca I-3 ( I-380 ) sa novim snažnim motorom VK-3, kojeg je razvio OKB pod vođstvom V.Ya. Klimova( В. Я. Климов) još 1949. Motor je specijalno projektovan za ugradnju na lovce nove generacije klase 2.000 km/h, a sigurno je da je to bio prvi sovjetski dvostepeni turbomlazni motor sa moguđnošću naknadnog sagorevanja (TMM sa DS).
Pošto su već završeni radovi na projektima I-1 i I-2 (370) iz ranih pedesetih, pristupilo se prilagođavanju dizajna potrebama novog motora.
Prvi prototip ovog projekta, imao je naoružanje od tri topa HR-30 i trebao je biti prezentovan državnoj komisiji u I tromesečju 1956. U istoj Odluci, na temelju I-3 treba razviti i predstaviti (kao drugi prototipa I-3) presretačku varijantu s radarom “Izmrud” naoružanog sa dva NR-30 topa. Prema konceptualnom projetu, odobrenog u martu 1954, maksimalna brzina I-3 (I-380) sa DS, pri poletnoj težini od 8.954 kg, mora doseći 1.274 km / h na nivou mora, a na visini od 10.000 m – 1.775 km / h. Ovo je zahtevano na osnovu proračuna da će TMM VK-3 davati potisak od 5.160 kg, odnosno sa DS – 8.400 kg.
Avionu bi se povećale preformanse, TR, korišćenjem dopunskih rezervoara pod krilima kapaciteta od po 760 l. Kokpit je bio zaštićen pancirnim pločama od 12mm, a čeono staklo je takođe, bilo neprobojno (debljine 65mm). Naslon za glavu i leđni štit su bili debeli 16mm. Ukupna težina oklopne zaštite na avionu bila je teška 87,5kg. Za tri topa u krilima predviđeno je 195 metaka. Mada su okviri omogućavali smeštaj do 270 metaka. Optički nišanski system ASP-5N bio je spregnut sa radarskim daljinomerom “Радаль-М”. Pod krilima su bile predviđena NRZ tipa ARS-57, kojih je moglo biti smešteno po 16 u saćastom lanseru. Umesto podvsnih rezervoara, mogle su se montirati krupno kalibarske rakete TRS-190 ili ARS-212, kao i bombe do 250 kg.
Opitni I-3 je izgrađen, ali nije bio odmah u letnom stanju zbog kašnjenja u proizvodnju amotora.
Istovremeno sa izgradnjom prototipa lovca I-3 u 1954 na onovu njega paralelno je razvijan još jedan presretač. Bio je to I-3P ( I-410 ) Na ovom lovcu, umesto “Izmurd” radara, planirana je ugradnja novog modela “Almaz”. Ovaj projekat je trebao da se prezentuje tokom maja 1955. Realizacije je započela avgusta 1954. Do kraja godine završena je projektna dokumentacija, a 1.januara 1955. Bilo je gotovo 90,5% projektne dokumentacije i samog aviona sa 41,8% realizovanih radova. Avion je bio završen u predviđenom roku, bez motora, kao i u slučaju I-3 (I-380). Očekivanje motora za ugradnju se produžilo. I onda je 28.marta 1956. ministarstvo donelo odluku o odustajanju od motora VK-3 i njegovom supstitucijom sa AL-7F te ugradnjom presretačkog SUV pod oznakom “Uragan-1”
Bez obzira što nije poleteo, zaslužio je da bude spomenut, jer je uticao na dalji razvoj savremenog presretača po d oznakom I-7U.
Taktičko-tehničke karakteristike:
I-3 (I-380)
varijanta I-380
Raspon krila, m 8,99
Dužina, m 14,83
Površina krila, m2 30,00
Težina, kg
Prazan 5.485
Maksimalna u poletanju 7.600
Gorivo 1800
Vrsta motora Turbomlazni motor motor VK-3
Potisak, kgs 1 x 8.400
Najveća brzina, km / h
Na maloj visini
na velikoj visini od 1.775
Dolet, km 1.620
Plafon leta, m 18.800
Posada 1
Naoružanje: Tri topa 30-mm HP-30 u korenu krila (2+1)
Taktičko-tehničke karakteristike:
I-3U (I-420)
Varijanta I-420
Raspon krila, m 8,99
Dužina, m 14,83
Površina krila, m2 30,00
Težina, kg
Prazan 5.490
Maksimalna u poletanju 7.580
Gorivo 1.800
Vrsta motora Turbomlazni motor motor VK-3
Potisak, kgs 1 x 8.400
Najveća brzina, km / h
Na maloj visini 1.440
Na velikoj visini 1.780
Dolet, km
Plafon leta, m 18.000
Posada 1
Naoružanje: dva topa 30-mm HP-30
Љуба