Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Republic F-105 Thunderchief

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 Republic F-105 Thunderchief taj Sre Nov 13, 2013 2:40 am




Republic F-105 Thunderchief



Proizvođač: Republic Aviation Corporation, Farmingdale, Long Island, New York.

Namena: Jednomotorni mlazni lovačko-bombarderski avion, jednosed.

Verzije: YF-105A (predserijski prototip, proizvedena dva primerka. Pogonjeni motorom Pratt & Whitney J-57-P-25), F-105B (serijski proizvedena verzija opremljena navigacijskim radarom AN/APN-105. Proizvedeno 75 primeraka), RF-105B (izviđačka verzija označena i kao JF-105B, proizvedena tri primerka. Nije usvojena u naoružanje), F-105D (konačna serijska verzija opremljena navigacijskim radarom AN/APN-131. Proizvedeno 610 primeraka), F-105F (dvosed za obuku nastao na osnovu verzije F-105D. Avion je opremljen navigacijskim radarom AN/APN-148. Proizvedeno 143 primerka). EF-105F Wild Weasel II (avion za protivelektronska borbena dejstva nastao na osnovu konverzije 54 dvoseda F-105F), F-105G Wild Weasel III (dvosed, unapređeni avion za protivelektronska borbena dejstva nastao konverzijom aviona F-105F. Avion je opremljen navigacijskim radarom AN/APN-196).

Pogonska grupa: - F-105B-1: Jedan turbomlazni motor Pratt & Whitney J-75-P-3, potiska bez dopunskog sagorevanja 71,2 kN a sa dopunskim sagorevanjem 105,0 kN.
- F-105B-5, B-6, B-10, B-15 : Jedan turbomlazni motor Pratt & Whitney J-75-P-5, potiska bez dopunskog sagorevanja 71,2 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 105,0 kN.
- F-105B-20: Jedan turbomlazni motor Pratt & Whitney J-75-P-19, potiska bez dopunskog sagorevanja 71,6 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 109,0 kN.
U unutrašnjim rezervoarima nosi do 3407 litara goriva. Ukupno nosi do 9500 litara goriva. Ima mogućnost punjenja gorivom u letu.
- F-105D/F/G: Jedan turbomlazni motor Pratt & Whitney J-75-P-19W, potiska bez dopunskog sagorevanja 76,5 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 118,0 kN    
U sedam rezervoara unutar trupa nosi do 4396 litara goriva. Spolja ispod krila nosi dva dopunska spoljna rezervoara kapaciteta od po 1705 litara goriva, a ispod trupa rezervoar kapaciteta od 1705 litara ili od 2464 litre goriva. Ukupno nosi do 11750 litara goriva. Ima mogućnost punjenja gorivom u letu.
Dimenzije: Razmah krila 10,64 m; dužina 19,22 m (B), 19,58 m (D), 21,21 m (F), 21,06 m (G, dužina trupa 20,42 m); visina 5,99 m (B, D), 6,15 m (F, G); površina krila 35,76 m2; m.pr. 11728 kg (B), 12474 kg (D), 13332 kg (G); masa normalna u poletanju 15817 kg (B), 16165 kg (D), 18178 kg (F); m.maks. 21318 kg (B), 23835 kg (D), 24508 kg (F), 24756 kg (G).
Karakteristike: Brzina – maksimalna na visini od 10973 m 2214 km/h (B). Brzina – maksimalna na visini od 11582 m 2285 km/h (D), 2239 km/h (F), 2382 km/h (G). Brzina – maksimalna na nivou mora 1390 km/h (B), 1345 km/h (D), 1410 km/h (F). Brzina krstarenja 941 km/h (B), 1252 km/h (D), 959 km/h (G). Brzina penjanja 177,8 m/s (B), 175,3 m/s (D, F). Operativni vrhunac leta 14661 m (B), 15240 m (D, G). Taktički radijus dejstva sa maksimalnom količinom tereta 370 km. Borbeni radijus dejstva 1197 km (B), 1252-1448 km (D), 1191 km (F). Maksimalni dolet 3586 km (B), 2553 km (D), 3968 km (F), 3846 km (G). Dužina trčanja u poletanju 610 m. Dužina poletanja do visine od 15 m 792 m. Dužina sletanja sa visine od 15 m 1510 m. Dužina sletanja sa padobranom za kočenje 975 m.
Naoružanje: - F-105B: Ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1028 granata u levoj strani trupa. Na četiri nosača u bomboluku nosi do 3628 kg ubojnog tereta, dok na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu nosi do 1815 kg ubojnog tereta. Ukupno nosi do 5443 kg ubojnog tereta. Na nosačima u bomboluku najčešće nosi četiri nuklearne bombe Mk-28 ili Mk-43.
- F-105D/F: Ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1029 granata u levoj strani trupa. Na četiri nosača u bomboluku nosi do 3628 kg ubojnog tereta, dok na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu nosi do 2722 kg ubojnog tereta. Ukupno nosi do 6350 kg ubojnog tereta. Standardni borbeni teret najčešće iznosi 5443 kg ubojnog tereta. U bomboluku nosi četiri nuklearne bombe Mk-28 ili Mk-43 ili tri Mk-57 ili jednu Mk-61. Umesto nuklearnog naoružanja na nosačima unutar bomboluka i na spoljnim nosačima može da ponese bombe opšte namene: 26 Mk-82 od 227 kg ili 16 Mk-117 od 340 kg ili devet Mk-83 od 454 kg ili dve Mk-118 od 1360 kg. Osim toga može da ponese devet zapaljivih bombi od 326 kg Mk-116A2 ili BLU-1B od 366 kg ili osam napalm bombi BLU-27 ili 16 hemijskih bombi MC-1. Od kasetnih bombi nosi dve bombe od 276 kg CBU-1/A ili CBU-2/A. Od nevođenih raketnih zrna nosi šest lansera LAU-3/A sa po 19 raketnih zrna ili LAU-8/A ili četiri lansera LAU-10/A sa po četiri raketna zrna. Nosi četiri vođene rakete vazduh-zemlja AGM-12B Bullpup ili četiri IC vođene rakete vazduh-vazduh AIM-9B Sidewinder.
- F-105G: Ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1029 granata u levoj strani trupa. Ukupno nosi do 2722 kg ubojnog tereta na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu. Standardno naoružanje čini jedna protivradarska raketa AGM-78A/B Standard ARM koja se kači na unutrašnjem potkrilnom nosaču, dok se na drugom unutrašnjem potkrilnom nosaču kao protivteža postavlja dopunski rezervoar za gorivo kapaciteta od 1705 litara i dve protivradarske rakete AGM-45A/B Shrike koje se kače na spoljnim potkrilnim nosačima, dok se na nosač na trupu isključivo postavlja dopunski rezervoar za gorivo kapaciteta od 2464 litre.

Razvoj: Prvi let prototipa YF-105A izveden 22. oktobra 1955. godine. Prvi let aviona F-105B izveden 26. maja 1956. godine. Serijska proizvodnja aviona F-105B počela 1958. godine. Prvi F-105B isporučen je RV SAD 27. maja 1958. godine. Prva jedinica RV SAD opremljena avionima F-105B postala je operativna januara 1959. godine. Početkom 1964. godine svi F-105B su prebačeni u naoružanje nacionalne garde. Tokom 1981. godine poslednji primerci aviona F-105B povučeni su iz naoružanja nacionalne garde. Prvi F-105D poleteo je 9. juna 1959. godine. Prva jedinica RV SAD opremljena avionima F-105D postala je operativna juna 1960. godine. Avioni F-105D počeli su postepeno da se povlače iz naoružanja RV i da se predaju avijaciji nacionalne garde tokom 1971. godine. Svoj poslednji let avion F-105D izveo je 25. februara 1984. godine, kad je povučen iz naoružanja avijacije nacionalne garde. Prvi let avion F-105F izveo je 11. juna 1963. godine. Uveden je u naoružanje RV SAD 1964. godine. Povučeni su iz naoružanja RV SAD i predati avijaciji nacionalne garde krajem 1972. i početkom 1973. godine. Konačno povučeni iz naoružanja nacionalne garde tokom 1981. godine. Avion F-105G uveden u naoružanje RV SAD tokom 1967. godine. U naoružanju RV zadržan do početka 1980. godine, kad je predat avijaciji nacionalne garde na upotrebu. Povučen iz naoružanja nacionalne garde tokom 1983. godine. Borbena premijera aviona F-105 bila je tokom Vijetnamskog rata. Ukupno je proizvedeno 833 aviona svih verzija.

Korisnik: SAD.



Razvoj aviona F-105 ima svoje začetak još početkom pedesetih godina XX veka, u trenucima kad se očekivalo da F-84F Thunderstreak izvede svoj prvi let. U tim momentima vazduhoplovstvo je već bilo zainteresovano za projekat njegovog naslednika. Glavni konstruktor kompanije Republic Aleksandar Kartveli i njegov tim razmatrali su 108 različitih konfiguracija aviona pod oznakom kompanije AP-63 (Advanced Project). U vreme kad je stvaran, avion je bio zamišljen kao brzi, supersonični lovac-bombarder, jednosed, velikog radijusa dejstva, namenjen za rešavanje strategijskih zadataka termonuklearnim bombama. Ipak sudbina mu je bila sasvim drugačija. Izbijanjem rata u Koreji, izostala je finansijska podrška države, te je kompanija nastavila razvoj aviona kao svoj privatni projekat.
Prvobitni predlog aviona, kompanija Republic je ponudila vazduhoplovstvu aprila 1952. godine. Predlog je sadržavao većinu funkcija koje je vazduhoplovstvo tražilo za avion F-84F, a koji su u to vreme bili tehnički izvodljivi. Avion je trebalo da se pokreće turbomlaznim motorom Allison J-71. U maju 1952. godine komanda vazduhoplovstva je prihvatila taj predlog, umesto pokušaja da se stvori supersonični F-84F. Novi avion je dobio oznaku F-105.  
Pismeni zahtev za nabavku, vazduhoplovstvo je donelo septembra 1952. godine za 199 aviona F-105, od kojih je prvi trebao da bude spreman za upotrebu od 1955. godine. Osnovna misija aviona bila je nuklearni napad, te je avion nuklearno naoružanje nosio unutar bomboluka, zbog velikih dimenzija nuklearnog naoružanja u to vreme.
U oktobru 1952. godine, vazduhoplovstvo je sa kompanijom potpisalo ugovor o nabavci neophodnog alata i materijala za početak proizvodnje i nabavku aviona. Međutim, u martu 1953. godine, očekujući kraj rata u Koreji i nemogućnosti vazduhoplovstva da definiše detaljne operativne zahteve za avion, dovelo je do smanjenja porudžbine na 37 aviona F-105A i devet aviona RF-105A. Avion F-105A trebao je biti čisti lovac-bombarder, dok je RF-105A trebao biti izviđački avion koji bi zamenio na tim zadacima RF-84F Thunderflash.
Dizajnerski tim je uradio projekat velikog aviona, sa jednim sedištem i krilima koji su bili postavljeni na sredini trupa. Za pogon predviđen je bio motor J-71-A-7 potiska od 64,5 kN sa dodatnim sagorevanjem. Glavni stajni trap uvlačio se u krila. Zbog toga što se trap uvlačio unutar krila, nije bilo mesta za gorivo u njima, te su rezervoari za gorivo bili smešteni u trup aviona. Od samog početka avion je planiran da nosi nuklearno naoružanje unutar bomboluka. Za upotrebu naoružanja bio je predviđen sistem za kontrolu vatre MA-8. Pored bomboluka naoružanje se moglo postaviti i na četri potkrilna i jednim podtrupnim nosačem.Odbrambeno naoružanje sačinjavala su četiri topa T-130-06 sa 200 granata po topu.  
Prototip aviona F-105 pregledan je 27. oktobra 1953. godine. Do tada, je već bilo jasno da motor J-71 ne zadovoljava potrebe, te je odlučeno da se za pogon izabere znatno snažniji motor Pratt & Whitney J-75. Istovremeno četiri topa T-130 su zamenjena jednim šestocevnim topom General Electric T-171D kalibra 20 mm sa rotirajućim cevima, koji je mogao da ispali gotovo 6000 zrna u minuti. Municijski doboš mogao je da primi 1028 granata. Međutim, bilo je jasno da motor J-75 neće biti spreman, te je odlučeno da se za pogon prototipa iskoristi motor Pratt & Whitney J-57-P-25. Avion je dobio napredni sistem za kontrolu vatre MA-8, sa radarskim daljinomerom AN/APG-31 i računarom za odbacivanje bombi.
U decembru 1953. godine, vazduhoplovstvo je storniralo nabavku aviona F-105 zbog kašnjenja u kompaniji Republic. Nabavka je ponovo obnovljena februara 1954. godine, ali je smanjena na svega 15 aviona. Do 1954. godine, dizajneri su iskoristili nastalu situaciju kako bi usavršili projekat. Prvi YF-105A izašao je iz fabrike u jesen 1955. godine i isporučen je vazduhoplovnoj bazi Edwards. Prvi let prototip aviona YF-105A sa evidencijskim brojem 54-098 izveo je 22. oktobra 1955. godine. Prilikom tog leta avion je premašio brzinu zvuka, postigavši brzinu od 1,2 maha. U to vreme bio je to najveći i najteži jednomotorni jednosedi borbeni avion. Prvi prototip oštećen je 16. decembra 1955. godine prilikom prinudnog sletanja. Avion je poslat nazad u fabriku radi popravke, ali je ocenjeno da popravka nije isplativa, te je avion otpisan. Drugi prototip YF-105A evidencijski broj 54-099 svoj prvi let izveo je 28. januara 1956. godine. I on je doživeo udes pošto mu se stajni trap nije otvorio prilikom sletanja, te je pilot bio primoran da iskoči iz aviona.





Prva serijski proizvođena verzija aviona Thunderchief bila je verzija F-105B. Avion F-105B sa komponentama avionike koja je složena ispred aviona

Prva serijski proizvođena verzija bila je F-105B. Ovu verziju je pokretao novi turbomlazni motor J-75. Spolja avion je dosta izmenjen u odnosu na oba prototipa YF-105A. Prilikom udesa drugog prototipa YF-105A, srećna okolnost je bila ta što je u fabrici već bio gotov prvi avion verzije B, te je odlučeno da se proizvedu četiri aviona (ev. br. 54-100-103) koji su označeni i kao YF-105B. Ovu verziju pokretao je motor J-75-P-3. Prvi serijski F-105B (YF-105B ev. br. 54-100) svoj prvi let izveo je 26. maja 1956. godine. Već 19. juna iste godine svi avioni F-105 dobili su službeni naziv Thunderchief. Prva četiri aviona uvedena su u naoružanje RV SAD 27. maja 1958. godine, pod oznakom F-105B-1 i predstavljaju seriju aviona blok-1 (F-105B-1). Avioni blok-1 pokretani su motorima J-75-P-3. Zatim slede avioni blok-5, blok-6, blok-10 i blok-15 (F-105B-5, B-6, B-10 i B-15) koji su pokretani poboljšanim motorom J-75-P-5. Da bi zatim usledili avioni F-105B-20 koji su pokretani motorom J-75-P-19. Ukupno je proizvedno 75 aviona F-105B, dok je za četiri aviona ugovor otkazan. Od elektronske opreme ova verzija je raspolagala sa sistemom za upravljanje vatrom General Electric MA-8, radarskim daljinomerom E-34, žiroskopom E-50, računarom za odbacivanje bombi E-30, navigacijskim kompjuterom Bendix i autopilotom General Electric FC-25. Kompleksnost podsistema kod aviona F-105B predstavljalo je problem proizvođaču. Ubrzo zatim navigacijski sistem je zamenjen ili bolje je reći dopunjen navigacijskim radarom AN/APN-105. Međutim, oprema je i dalje bila problem.





Avion F-105B-20 (ev. br. 57-5833) u sastavu 508. taktičkog borbenog vinga vazduhoplovne rezerve SAD u bazi Hill


Od naoružanja avioni F-105B imali su ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1028 granata u levoj strani trupa. Na četiri nosača u bomboluku nosili su do 3628 kg ubojnog tereta, dok su na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu nosili do 1815 kg ubojnog tereta. Ukupna masa ubojnog tereta iznosila je 5443 kg. Na nosačima u bomboluku najčešće su postavljane četiri nuklearne bombe Mk-28 ili Mk-43. Svi avioni F-105B popunili su tri skvadrona iz sastava 4. taktičkog borbenog vinga (4th Tactical Fighter Wing), koji je postao borbeno operativan januara 1959. godine. Januara 1964. godine svi avioni F-105B povučeni su iz naoružanja RV SAD i predati nacionalnoj gardi i vazduhoplovnoj rezervi, da bi maja 1981. godine bili povučeni iz naoružanja nacionalne garde i vazduhoplovne rezerve SAD. Problem kod aviona F-105B činilo je održavanje, jer je za svaki sat proveden u vazduhu potrebno bilo izdvojiti 150 sati održavanja na zemlji.
Izviđačka verzija RF-105B koja je trebala biti usvojena u naoružanje, posle proizvedena svega tri aviona odbačena je i nije uvrštena u naoružanje RV SAD. Ipak tri proizvedena aviona sada označena kao JF-105B korišćena su za razne testove.
Budući da je F-105B bio pre svega avion za dnevna dejstva i da je imao problema sa elektronikom, RV SAD je zahtevalo da se uradi verzija za dejstvo po svakom vremenu i noću. Jedan od zahteva vazduhoplovstva bio je da nova verzija može da ponese novu nuklearnu bombu Mk-43 unutar bomboluka ili na centralnom nosaču na trupu. Prvi avion F-105D poleteo je 9. juna 1959. godine, a već juna 1960. godine postala je operativna prva jedinica vazduhoplovstva opremljena ovom verzijom aviona Thunderchief. Verzija F-105D postala je obrazac za serijsku proizvodnju te je ukupno proizvedeno 610 aviona ove verzije. Verzija D se proizvodila takođe u blokovima i to u blokovima 1, 5, 6, 10, 15, 20, 25, 30 i 31 (F-105D-1, D-5, D-6, D-10, D-15, D-20, D-25, D-30 i D-31). Već početkom 1964. godine verzija F-105D je u potpunosti zamenila verziju F-105B u operativnom vazduhoplovstvu SAD.
Spolja F-105D se od F-105B razlikovao po nešto dužem i širem nosu u kojem je bio smešten objedinjeni sistem za upravljanje naoružanjem AN/ASG-19 Thunderstick. Ovaj sistem bio je dizajniran oko višenamenskog monoimpulsnog radar NASARR R-14. Višenamenski radar omogućavao je pilotu da osmatra površinu zemlje, prepozna ciljeve, obaveštava o postojanju zemaljskih ciljeva, neprekidno je merio daljinu, obezbeđivao otkrivanje vazdušnih ciljeva i njihovo presretanja. Avion je bio opremljen i General Electric FC-5 sistemom za kontrolu letenja, kao i dopler navigacijskim radarom AN/APN-131. U sistemu za upravljanje naoružanjem, osim pomenutog višenamenskog radara, imao je i elektronski računar. Računar je obezbeđivao četiri načina bombardovanja ciljeva na zemlji: slepo automatsko bacanje bombi iz obrušavajućeg leta, s podbačajem, „s leđa“, i bacanje bombi iz horizontalnog leta na velikoj visini. Avion je bio osposobljen i za presretanje neprijateljskih aviona. Radarska instalacija imala je ugrađen mod za navođenje koji je dozvoljavao pilotu da se spusti kroz nevreme na nepoznatom terenu i da u brišućem letu nastavi dalje, samim tim izbegavajući mogućnost da bude otkriven.
Avion F-105D pogonjen je snažnijim motorom J-75-P-19W koji je bio opremljen sistemom za ubrizgavanje vode. U cilju da se obezbedi povećani protok vazduha toliko neophodan snažnijem motoru, unutrašnjost usisnika je redizajnirana, samim tim i elektronski računar je morao biti ponovo rekonfigurisan. Sistem za ubrizgavanje vode zahtevao je redizajniranje zadnjeg trupa, što je i urađeno. Novi kokpit dobio je novu instrument tablu koja je bila lakša za čitanje. Osim toga povećanjem mase ojačan je stajni trap, što je dovelo do ojačavanja i kočionog sistema aviona.
Od naoružanja avion F-105D imao je ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1029 granata u levoj strani trupa. Na četiri nosača u bomboluku nosi do 3628 kg ubojnog tereta, dok na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu nosi do 2722 kg ubojnog tereta. Ukupno nosi do 6350 kg ubojnog tereta. Standardni borbeni teret najčešće iznosi 5443 kg ubojnog tereta. U bomboluku nosi četiri nuklearne bombe Mk-28 ili Mk-43 ili tri Mk-57 ili jednu Mk-61. Umesto nuklearnog naoružanja na nosačima unutar bomboluka i na spoljnim nosačima može da ponese bombe opšte namene: 26 Mk-82 od 227 kg ili 16 Mk-117 od 340 kg ili devet Mk-83 od 454 kg ili dve Mk-118 od 1360 kg. Osim toga može da ponese devet zapaljivih bombi od 326 kg Mk-116A2 ili BLU-1B od 366 kg ili osam napalm bombi BLU-27 ili 16 hemijskih bombi MC-1. Od kasetnih bombi nosi dve bombe od 276 kg CBU-1/A ili CBU-2/A. Od nevođenih raketnih zrna nosi šest lansera LAU-3/A sa po 19 raketnih zrna ili LAU-8/A ili četiri lansera LAU-10/A sa po četiri raketna zrna. Nosi četiri vođene rakete vazduh-zemlja AGM-12B Bullpup ili četiri IC vođene rakete vazduh-vazduh AIM-9B Sidewinder.





Lovac-bombarder F-105D naoružan sa bombama Mk-82 i Mk-117, iz sastava 44. taktičkog borbenog skvadrona (44. TFS) 355. taktičkog borbenog vinga (355. TFW) u letu iznad Vijetnama 1969. godine

Osim u SAD avioni F-105D iz sastava RV SAD bazirali su i u Japanu, Zapadnoj Nemačkoj i Tajlandu. Avioni F-105D počeli su postepeno da se povlače iz naoružanja RV i da se predaju avijaciji nacionalne garde tokom 1971. godine. Svoj poslednji let avion F-105D izveo je 25. februara 1984. godine, kad je povučen iz naoružanja avijacije nacionalne garde.
Složenost borbenih sistema na avionu F-105D primoralo je vazduhoplovstvo da zatraži dvosedu verziju za obuku. Prvobitno je razmatrana verzija F-105C, ali je njen razvoj prekinut. Da bi se zatim prekinuo i razvoj druge verzije dvoseda F-105E. Ipak vazduhoplovstvo nije odustajalo od zahteva za dvosedom, te je odlučeno da se na osnovu verzije F-105D pristupi razvoj dvoseda F-105F. Ova verzija dvoseda nastala je za potrebe trenaže pilota, ali i za rasterećenje pilota podelom uloga prilikom borbenih misija. Spolja osim nešto većih dimenzija i dvosede kabine, F-105F nije se razlikovao od F-105D. Oprema u drugoj kabini bila je istovetna opremi u prvoj kabini. Sistem transfera kod F-105F omogućavao je da svaki član posade prati ili kontroliše sve ili neke od sistema aviona. Zbog svega toga, zadnji pilot (kopilot) mogao je da nastavi s misijom, i onda kad bi prednji pilot (glavni pilot) bio onesposobljen. Oprema i naoružanje bili su indentični sa opremom i naoružanjem kako kod verzije F-105D. Jedina razlika je bila zamena navigacijskog radara AN/APN-131, radarom AN/APN-148. Univerzalnost dvoseda ogledala se u sposobnosti da se sa njega odbace sva ubojna sredstva koja su se u to vreme nalazila u naoružanju RV SAD. Iako je prvobitno bio zamišljen kao napredni trejner, F-105F je zadržao punu borbenu sposobnost jednoseda F-105D.





Dvosed F-105F u prvom planu pored postrojenih jednosda F-105D

Prvi let avion F-105F izveo je 11. juna 1963. godine. Uveden je u naoružanje RV SAD 1964. godine. Ukupno je proizvedeno 143 aviona. Povučeni su iz naoružanja RV SAD i predati avijaciji nacionalne garde krajem 1972. i početkom 1973. godine. Konačno povučeni iz naoružanja nacionalne garde tokom 1981. godine.
Kad je američka avijacija počela da bombarduje teritoriju Severnog Vijetnama, gubici američkih aviona postajali su alarmantni. Mnogi gubici nastali su upotrebom efikasnih radarski vođenih raketa zemlja-vazduh SA-75Mk Dvina, koje je upotrebljavala severnovijetnamska vojska. Zbog nastale situacije, neko je u RV SAD predložio da se radari koji vrše navođenje raketa unište ili na drugi način ometaju, ostavljajući na taj način rakete zemlja-vazduh slepe i nemoćne. Tako je nastao projekat aviona za protivelektronska borbena dejstva nazvan Wild Weasel. Prvi avion za protivelektronska borbena dejstva koji je nastao iz ovog projekta bio je dvosed F-100F Wild Weasel I. Budući da se za ovaj tip aviona izabrao dvosed F-100F i da se ideja potvrdila na terenu, odlučeno je da se na istom principu iz aviona F-105F konverzijom dobije nova generacija aviona Wild Weasl. Ukupno je 86 aviona F-105F prošlo kroz konverziju. Od tog broja 54 aviona su konvertovana u verziju koja je bila označena kao EF-105F Wild Weasel II, dok je ostatak aviona konvertovan u napredniju verziju F-105G Wild Weasel III.





F-105F iz sastava 44. TFS, 355. TFW u letu iznad Vijetnama avgusta 1970. godine


Prvi F-105F modifikovan na standard EF-105F poleteo je 15. januara 1966. godine, a razvoj je završen u maju iste godine. Prvi piloti i oficiri za vođenje elektronskog rata dolazili su iz sastava jedinica koje su bile opremljenje avionima F-100F Wild Weasel I. Avioni su u naoružanje RV SAD uvedeni pod oznakom F-105F Wild Weasel II, a negde se pronalazi i podatak da su označavani i kao Wild Weasel F-105F. Dakle može se zaključiti da je oznaka EF-105F Wild Weasel II bila privremeno u upotrebi, i da u praksi nikada nije zaživela. Avioni su jednostavno označavani kao F-105F.
Avioni Wild Weasel II zadržali su svu opremu i naoružanje dvoseda F-105F, uz određene modifikacije koje su se ogledale u ugradnji novog radarskog visinomera, poboljšanog katapult sedišta pilota, dok je antena uređaja za radarsko upozorenje AN/APR (U)-25 (V) postavljena na vrh vertikalnog stabilizatora. Zbog potrebe da se dejstvuje noću u okviru programa Commando Nail unapređen je radar NASARR R-14A, koji je sad dobio veću rezoluciju kojom je omogućeno bolje definisanje uočenog cilja. Osim toga spektar naoružanja je povećan dodavanjem dve protivradarske rakete AGM-45A Shrike. Iz aviona F-105F Wild Weasel II, razvijen je avion F-105G Wild Weasel III.





F-105G Wild Weasel III u letu. Ispod levog krila na nosačima su postavljene protivradarske rakete i to na spoljnom nosaču raketa AGM-45A Shrike, a na unutrašnjem nosaču raketa AGM-78A Standard ARM. Na desnom krilu kao protivteža na unutrašnjem nosaču je postavljen dopunski rezervoar kapaciteta od 1705 litara goriva, dok je na spoljnom nosaču postavljena protivradarska raketa AGM-45A Shrike. Na centralnom podtrupnom nasaču postavljen je dopunski rezervoar kapaciteta od 2464 litre goriva


Dok bi se za avion F-105F u konfiguraciji Wild Weasel II moglo slobodno reći da je bio prelazno rešenje, namenjeno zameni starijih aviona za vođenje protivelektronskih borbenih dejstava tipa F-100F Wild Weasel I, za F-105G Wild Weasel III može se s pravom reći da je bio prvi čistokrvni „lovac“ namenjen ometanju i uništavanju radarskih i raketnih sistema PVO protivnika. Pored dela opreme koju je preuzeo od aviona F-105F, avion F-105G bio je opremljen i naprednijom avionikom. Od opreme avion je raspolagao sa prijemnicima AN/APR-35, AN/APR-36 i AN/APR-37 za precizno lociranje radara u radu, određivanje karakteristika rada i upozoravanje na radarsku opasnost. Osim toga avion je raspolagao i prijemnikom za radarsko upozorenje AN/ALR-31, kao i sistemom Bendix AN/APS-107 za radarsko upozorenje i navođenje na cilj protivradarske rakete AGM-78A. Osim toga u nosu aviona F-105G nalazile su se dodatne antene neophodne za brzu reakciju sistema. F-105G raspolagao je sa dva dodatna ometača koji su se postavljali sa donje strane trupa. Pored toga avion je nosio i podvesnike za ometanje Hughes AN/ALQ-71 ili General Electrics AN/ALQ-87, koji su se takođe kačili sa donje strane trupa. Samim tim bili su oslobođeni nosači na krilima što je omogućavalo dodatno nošenje ubojnog tereta, pre svega više raketa Shrike. Osim toga avion je bio opremljen i podvesnikom za ometanje tipa Weastinghouse AN/ALQ-105. Avion je bio opremljen i  navigacijskim radarom AN/APN-196. Ovaj dvosed pokazao se korisnim prilikom borbenih dejstava u svim meteo uslovima i noću
Za samoodbranu F-105G imao je ugrađen jedan višecevni top kalibra 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 1029 granata u levoj strani trupa. Ukupno je nosio do 2722 kg ubojnog tereta na četiri nosača na krilima i jednim centralnim na trupu. Standardno naoružanje činila je jedna protivradarska raketa AGM-78A/B Standard ARM koja se kačila na unutrašnjem potkrilnom nosaču, dok se na drugom unutrašnjem potkrilnom nosaču kao protivteža postavljao dopunski rezervoar za gorivo kapaciteta od 1705 litara i dve protivradarske rakete AGM-45A/B Shrike koje su se kačile na spoljnim potkrilnim nosačima, dok se na nosač na trupu isključivo postavljao dopunski rezervoar za gorivo kapaciteta od 2464 litre. Avion F-105G uveden je u naoružanje RV SAD tokom 1967. godine. U naoružanju RV zadržan je do početka 1980. godine, kad je predat avijaciji nacionalne garde na upotrebu. Povučen je iz naoružanja nacionalne garde tokom 1983. godine.





F-105G Wild Weasel III iz sastava 388. TFW tokom dopune gorivom u letu iz letećeg tankera KC-135A Stratotanker u pratnji tri lovca F-4E Phantom-II, na putu ka Severnom Vijetnamu 1970. godine

„Radni konj“ američkog vazduhoplovstva u Vijetnamu bio je avion F-105D Thunderchief. Na početku rata u Vijetnamu bio je to jedini američki lovac, preciznije lovac-bombarder koji je bio opremljen višecevnim automatskim topom M-61A1 Vulcan.
Kao odgovor na incident u Tonkiškom zalivu, PACAF  je poslao osam aviona F-105D iz sastava 18. TFW koji je bio stacioniran u bazi Yokota u Japanu u vazduhoplovnu bazu Korat u Tajlandu. Prva intervencija aviona F-105D bila je napad 36. TFS na položaje protivavionske artiljerije u rejonu Plaine des Jarres u Laosu. Tokom tog napada oboren je jedan F-105D od vatre sa zemlje, pilot se uspeo spasiti katapultiranjem i kasnije se vratio u službu.
Sledeća borbena misije desila se 13. januara 1965. godine, kad je 16 aviona iz sastava 44. TFS i 67. TFS napalo i uništilo most u blizini mesta Ben Ken. Most je uništen upotrebom bombi od 340 kg i vođenim raketama vazduh-zemlja AGM-12B Bullpup.





Avioni F-105D iz sastava 34. TFS izbacuju bombe iz horizontalnog leta na velikoj visini po ciljevima u Severnom Vijetnamu

Dana 1. marta 1965. godine započela je poznata američka vazdušna operacija Rolling Thunder, koja u osnovi predstavlja sistematsko bombardovanje cele teritorije Severnog Vijetnama. Bilo je predviđeno da operacija traje do 2. novembra 1968. godine. Već 2. marta avioni F-105D iz sastava 67. TFS napali su skladište municije u mestu Xom Bong, koje se nalazilo 32 kilometra udaljeno od demilitarizovane zone (DMZ). Posle niza borbenih misija u vazduhoplovne baze Takhli i Korat u Tajlandu raspoređena su dva vazduhoplovna vinga RV SAD sa avionima F-105D. Tako je 355. TFW raspoređen u vazduhoplovnu bazu Takhli avgusta 1965. godine, dok je 388. TFW raspoređen u vazduhoplovnu bazu Korat aprila 1966. godine. Ova dva vinga bila su nosioci vazdušnog rata iznad Severnog Vijetnama.
Thunderchief se pokazao odličnim „taktičkim bombarderom“. Budući da se bomboluk retko koristio tokom rata, umesto naoružanja u bomboluk je često postavljano 1382 litre dodatnog goriva. Osim topa M-61A1 koji je bio ugrađen, svo ostalo naoružanje kačeno je na spoljne nosače. F-105D mogao je poneti impresivnu količinu dopunskog goriva i naoružanja kao i ECM podvesnik. Na duže borbene misije nosio je do osam bombi od 340 kg a na kraće misije mogao je da ponese do 16 bombi od 340 kg. Alternativno mogao je da ponese dve bombe Mk-118 od 1360 kg i tri dopunska rezervoara. Na tipičnoj borbenoj misiji iznad Severnog Vijetnama F-105D nosio je šest bombi od 340 kg ili pet od 454 kg i dva dopunska spoljna rezervoara od po 1705 litara goriva. Osim toga avioni bi nosili i vođene rakete vazduh-zemlja AGM-12B Bullpup, ali bi te rakete bile beskorisne u Vijetnamu protiv „upornih“ ciljeva. Osim toga često su bili naoružavani i sa nevođenim raketnim zrnima kalibra 70 mm, kao i sa napalm i kasetnim bombama. Za samoodbranu često su bili naoružavani i sa četiri IC vođene rakete vazduh-vazduh AIM-9B, dok je top M-61A1 bio od neprocenjive važnosti tokom bliskih vazdušnih borbi. Svojom veličinom i doletom F-105D je mogao da ponese duplo više ubojnog tereta na većoj udaljenosti i većom brzinom od F-100.





U prvom planu F-105D naoružan sa dve bombe Mk-118 od 1360 kg koje se kače na spoljnim potkrilnim nosačima, dok na unutrašnjim nosačima nosi dva dopunska rezervoara od 1705 litara goriva i na centralnom podtrupnom nosaču rezervoara od 2464 litre goriva. Avioni F-105D tokom dopune gorivom u letu iznad Laosa, na putu ka Severnom Vijetnamu

Međutim, F-105D nije bio nešto uspešan kao lovac, često je bio napadan od strane severnovijetnamskih lovaca MiG-17 i MiG-21 još dok je bio opterećen većom količinom bombi. Manevarske sposobnosti su mu bile veoma slabe, naročito brzina zaokreta. Nije bio sposoban da energično manevriše protiv mnogo spretnijih protivničkih lovaca. Međutim, kad bi pilot spazio protivnički lovac, ogroman potisak motora J-75 omogućavao je brz prelazak na supersonični let, brzo ostavljajući iza sebe svog progonitelja u oblaku polusagorenog kerozina. U odbrambenim vazdušnim borbama avioni F-105D uspeli su da obore 27,5 severnovijetnamskih lovaca MiG-17. Većina tih obaranja obavljeno je zahvaljujući topu M-61A1, mada su dva oborena raketama AIM-9B. Za to vreme severnovijetnamski lovci oborili su 22 aviona F-105D.
Napad na ciljeve u blizini Hanoja, obuhvatali su dnevni let dug 2012 km od baze Takhli u Tajlandu do cilja u blizini Hanoja. Zbog visokih temperatura koje su često degradirale poletne karakteristike dolazilo je do veće potrošnje goriva, što je primoravalo avione F-105D da se dopunjavaju gorivom u letu iz aviona cisterni KC-135A iznad Laosa, pre prelaska u vazdušni prostor Severnog Vijetnama. Ova operacija dopunjavanja gorivom često se morala i ponoviti u povratku, naročito ako je pilot bio primoran da uključi forsaž kako bi izbegao odbranu protivnika. Povremeno, posade tankera KC-135A preduzimale su dodatni rizik i ulazile u vazdušni prostor Severnog Vijetnama da bi pomogli avionima F-105D koji su ostali „kratki“ sa gorivom ili su zbog štete koju su pretrpeli gubili veću količinu goriva. Zbog hrabrosti i veštine posada tankera KC-135 mnogi piloti aviona F-105D uspeli su da izbegnu da budu zarobljeni.
Kako se približavao Hanoj avioni F-105D ulazili su u zonu koju su piloti nazvali Thud Ridge. Piloti su mislili na brda između Crvene i Crne reka. Kad bi prešli zonu Thud Ridge, piloti bi prelazili u brišući let, približavajući se cilju nisko i brzo, pri čemu su dolazile do izražaji sve dobre karakteristike aviona F-105D. Pokretljivost i stabilnost aviona u niskom letu, velikom brzinom bile su osnovne karakteristike ovog velikog avion čija su krila bila stvorena za maksimalna opterećenja.
Najpoznatiji napad avioni F-105D izveli su 2. avgusta 1967. godine. Tad su piloti iz sastava 355. TFW i 388. TFW napali i teško oštetili most Paul Doumer severno od Hanoja. Ovaj most je bio od vitalnog značaja za snabdevanje Severnog Vijetnama ratnim materijalom iz Kine i bio je glavna meta. Međutim, most je ponovo popravljen.
Kako je sve više aviona F-4 Phantom-II ulazilo u sastav RV SAD, oni su počeli da preuzimaju odgovornost za napade na ciljeve u Severnom Vijetnamu. Do 1969. godine avioni F-4 preuzeli su odgovornost za napade na ciljeve na teritoriji Severnog Vijetnama, dok su avioni F-105D borbeno angažovani protiv ciljeva PVO na teritoriji Laosa. Avioni F-105D povučeni su iz borbenih dejstava i vraćeni u SAD novembra 1970. godine.
I avioni F-105F bili su angažovani u Vijetnamskom ratu, zahvaljujući pre svega svojoj dvosedoj konfiguraciji i mogućnosti podele uloga kod posade prilikom dugih borbenih misija. Prvi avioni ove verzije raspoređeni su u bazu Takhli još decembra 1965. godine. Međutim, u Vijetnamu se najviše koristila verzija F-105F u konfiguraciji Wild Weasel II kao i usavršena verzija F-105G Wild Weasel III.
Prvih 11 aviona F-105F Wild Weasel II raspoređeno je u vazduhoplovnu bazu Korat u sastavu 388. TFW u maju 1966. godine, a sledećih sedam aviona raspoređeno je u sastav 355. TFW u vazduhoplovnoj bazi Takhli u julu iste godine. Međutim, vazduhoplovstvo nije bilo toliko brzo u uvođenju aviona Wild Weasel u naoružanje, koliko su bili brzi Severnovijetnamci u raspoređivanju PVO raketa SA-75Mk Dvina. Do avgusta 1966. godine, bilo je više od 100 pozicija raketa Dvina u radu. U početku one su grupisane u neposrednoj okolini Hanoja, da bi ubrzo one bile raspoređene i u okolini industrijske zone u oblastima daleko na jugu DR Vijetnam.
Prvi F-105F Wild Weasel II poleteo je u borbenu misiju u junu 1966. godine. Tipična misija ovih aviona bila je let u grupi sa još dva do četiri aviona F-105D. Ovakav način primene smanjio je znatno gubitke jednoseda F-105D. Zbog prirode zadataka aviona F-105F, njihovi gubici su bili veoma teški. Svih sedam F-105F iz baze u Takhli oboreno je u prvih šest nedelja po njihovom dolasku u Tajland. Međutim, i F-105F je uzeo danak među raketnim sistemima (RS) Dvina. Njihovi glavni ciljevi bili su osmatračko-nišanski radari. F-105F bi prvi stizali do cilja, otkrivali protivničke radarske stanice i na njih lansirali protivradarske rakete Shrike. Ubrzo će i samo prisustvo aviona Wild Weasel iznad zone borbenih dejstva biti dovoljan razlog da primora protivničke operatore da isključe radare. Avioni F-105F su prvi stizali do cilja, omogućavali uspešan napad jednoseda F-105D i zatim bi poslednji napuštali borbenu zonu pošto bi i poslednji jurišnik napustio tu zonu.





F-105G Wild Weasel III iz sastava 6010. WWS (6010th Wild Weasel Squadron), 388. TFW poleće iz vazduhoplovne baze Korat u Tajlandu na borbeni zadatak iznad Severnog Vijetnama, 1. decembar 1971. godine. Ispod desnog krila na unutrašnjem nosaču avion nosi protivradarsku raketu AGM-78A Standard ARM a na spoljnom nosaču protivradarsku raketu AGM-45A Shrike, na centralnom nosaču na trupu nosi dopunski rezervoar od 2464 litre goriva, dok ispod levog krila na unutrašnjem nosaču nosi dopunski rezervoar od 1705 litara a na spoljnom nosaču protivradarsku raketu AGM-45A Shrike


Mnoge ciljeve na severu trebalo je napasti noću, kako bi se smanjili gubici kod napadača. Nekoliko aviona F-105F je prošlo kroz modernizaciju u programu Commando Nail. Ovi avioni poletali su na ove opasne misije iz baze Korat, a prva takva misija dogodila se 26. aprila 1967. godine.
Posada aviona F-105F ev. br. 63-8352 u sastavu pilot kapetan Merlin H. Dithlefsen (Merlyn H. Dethlefsen) i oficiri za vođenje elektronskog rata kapetan Kevin „Majk“ Gilroi (Kevin „Mike“ Gilroy) 10. marta 1967. godine prilikom napada na železaru u okolini mesta Thai Nguyen i pored toga što je njihov avion bio pogođen i teško oštećen, odlučila je da ostane na nebu i nastavila je da dejstvuje po položajima protivničke PVO. Kada je vođa napada oboren, kapetan Dithlefsen je preuzeo komandu nad napadom. Posada ovog aviona učinila je pet zalaza na cilj potiskujući efikasnu protivvazdušnu odbranu železare, pri čemu su uništili najmanje jedan položaj RS Dvina. Posada aviona ostala je iznad cilja neverovatnih deset minuta i pored snažne baražne vatre protivavionskih topova. Za ispoljenu hrabrost kapetan Dithlefsen odlikovan je Medaljom časti (Medal of Honor), a kapetan Gilroi Vazduhoplovnim krstom (Air Force Cross).






Avioni F-105G Wild Weasel III i avioni F-4E Phantom-II tokom dopune gorivom iz tankera KC-135A na putu ka Severnom Vijetnamu tokom vazdušne operacije Linebacker 1972. godine

Ovo nije bio jedini slučaj ispoljene hrabrosti, pri čemu se posada angažovala više nego što je to dužnost zahtevala. Tako je posada aviona F-105F ev. br. 63-8301 u sastavu major Leo K. Thornes (Leo K. Thorsness) i kapetan Harold Džonson (Harold Johnson) 19. aprila 1967. godine, pružila zaštitu posadi drugog aviona F-105F koja je bila oborena, pri čemu  su uspeli da obore dva severnovijetnamska lovca MiG-17 (prema drugim izvorima oboren je jedan MiG-17 a drugi je teško oštećen). Pošto im je ponestalo municije Thornes i Džonson su nastavili da deluju kao mamac i odvojili su protivničke lovce od oborenog aviona i omogućili uspešno spasavanje posade oborenog aviona. Major Thornes odlikovan je Medaljom časti a kapetan Džonson Vazduhoplovnim krstom. Međutim,  jedanaest dana posle, 30. aprila na svojoj 93. borbenoj misiji oni su oboreni i proveli su šest godina u zarobljeništvu.
Petnaest pripadnika koji su leteli na avionima Wild Weasel odlikovano je sa Vazduhoplovnim krstom, dva pripadnika su postali vazduhoplovni generali sa četiri zvezdice, dok je jedan od zamenika Združenog štaba NATO u Evropi bio takođe pilot na avionima Wild Weasel.
Efikasnost RS Dvina meren brojem oborenih američkih aviona u odnosu na broj ispaljenih raketa, opao je sa 5,7% u 1965. godini na manje od 1% u 1968. godini. Broj obaranja znatno se smanjio zbog faktora zastrašivanja: neke posade RS Dvina jednostavno nisu uključivale sistem dok je trajao napad aviona Wild Weasel. Međutim, američki gubici su rasli iz godine u godinu, a razlog tome je bio što je Severni Vijetnam dobijao svake godine sve više i više raketa. Najgore je bilo tokom1967. godine, kad je ispaljeno 3202 rakete Dvina  i oboreno 56 američkih aviona.
Prvi F-105G Wild Weasel III raspoređeni su u sastav 388. TFW u bazi Takhli u drugoj polovini 1967. godine. Za razliku od aviona F-105D koji su iz Vijetnam povučeni tokom 1970. godine, avioni F-105F i F-105G nastavili su da borbeno dejstvuju sve do kraja američkog angažovanja u tom ratu. Poslednje zadatke avioni F-105F i F-105G imali su kao pratnja i zaštita strategijskih bombradera B-52 u vazdušnim operacijama Linebacker I i Linebacker II. U tom periodu Severni Vijetnam raspolagao je sa 30 vatrenih položaja RS Dvina, sa kojih je ispaljeno 4244 rakete. Zadatak aviona Wild Weasel bio je da sa protivradarskim raketama, kasetnim i laserski vođenim bombama uništi što veći broj RS Dvina. Borbena dejstva eskarila su tokom Božićne ofanzive na Hanoj decembra 1972. godine. Tokom tog napada Wild Weasel avioni pratili su bombardere B-52 do Hanoja i nazad.
U preko 20000 borbenih misija koje su avioni Thunderchief i njegove specijalizovane verzije izvele izgubljeno je u borbama ili u raznim nesrećama 397 aviona F-105D/F (prema drugim izvorima 382 aviona). To je više od 50% od ukupno proizvedenih aviona, čiji broj iznosi 833 proizvedena primerka. Većina aviona izgubljena je iznad Severnog Vijetnama. Samo 1966. godine izgubljeno je 126 aviona, a od tog broja 103 aviona je oborila protivavionska artiljerija. U jednom trenutku izračunato je da je pilot imao 75% šanse da preživi 100 misija iznad Severnog Vijetnama. Iako je ukupan broj gubitaka bio veoma visok, stvaran broj gubitaka i nije toliko zaprepašćujući na ukupan broj misija na kojima su avioni F-105 leteli. Samo avioni 355. TFW izveli su 101000 borbenih letova sa 263000 naleta. Za to vreme avioni ovog vinga napali su 12675 ciljeva i na njih bacili 202586 tona bombi.
Ubrzo po završetku Vijetnamskog rata avioni Thunderchief i njegove specijalizovane varijante završili su svoju operativnu službu. Ipak i pored svoje veličine i složenosti, pokazao se kao veoma izdržljiv i pouzdan avion. Mnogi teško oštećeni „tanderčifi“ nastavljali su da lete satima, iako im je sva hidraulika bila otkazala. Mnogi piloti ostali su živi zahvaljujući čvrstoj konstrukciji ovog aviona. Iako je bio konstruisan za nanošenje prvog udara nuklearnim oružjem, svoju slavu stekao je u Vijetnamskom ratu napadajući ciljeve na severu konvencionalnim naoružanjem. I F-105 nije bio imun na pogrdne nadimke. Thunderchief je bio poznat po nekoliko nadimaka i to: Super Hog, Ultra Hog i Lead Sled. Ipak, on će ostati upamćen po nadimku Thud.

Thunderchief i pored svojih i dobrih i loših karakteristika, u istoriji vazduhoplovstva ostaće upamćen kao najveći mlazni jednomotorni jednosedi borbeni avion, koji je ikad proizveden.





Аутор
Данко Боројевић

Pogledaj profil korisnika

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu