Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Orlovi sa Vrbasa

3 posters

Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1Orlovi sa Vrbasa Empty Orlovi sa Vrbasa Sre Apr 02, 2014 12:40 pm

Danko SVIK VRS



http://www.mycity-military.com/Ostalo-3/Orlovi-sa-Vrbasa-2.html

Ako ste zainteresovani da pogledate.

Pozdrav

Danko

2Orlovi sa Vrbasa Empty Re: Orlovi sa Vrbasa Sre Apr 02, 2014 3:15 pm

ljubasav

ljubasav

Orlovi sa Vrbasa 1497548_603426593085432_1403204666_n


zašto konspiracija, pa mogu valjda to i ovde da pogledaju:

.......................................

"Аутори су користећи се архивском грађом, као и подршком наших реномираних аутора и историчара мр Небојше Ђокића и Александра Радића, као и користећи се делима др Бојана Димитријевића, покушали да напишу историју В и ПВО ВРС од његовог настанка па све до његовог гашења. Намерно кажем, покушали јер увид у комплет архиву ВРС данас није могућ из више разлога, тако да и ово што је овде наведено представља својеврстан успех који захтева наше поштовање, пре свега због тога јер са овом књигом ми потискујемо заборав на наше хероје, који су својим делима заслужили да их се заувек сећамо.

Стога, најтоплије препоручујем ову књигу."


Љуба

3Orlovi sa Vrbasa Empty Re: Orlovi sa Vrbasa Ned Apr 06, 2014 6:51 pm

cyber fulkrum

cyber fulkrum
Admin

мр Небојша Ђокић
Центар за војно политичке студије, Београд


МОНОГРАФИЈА “ОРЛОВИ СА ВРБАСА”
И ИЗУЧАВАЊЕ АКТУЕЛНОГ ИСТОРИЈСКОГ ТРЕНУТКА
У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ



Truth … is the Soul of History
Pierre Le Moyne1

Данко Боројевић и Драги Ивић, премда нису професионални историчари, без
размишљања су се одважили да пишу о догађајима који су се догодили у непосредној
прошлости и за које не постоји готово никаква историјска дистанца. Наиме, актуелна
историја је област која се развила у Француској током последњих двадесетак година
XX века. Дуго се сматрало да прави историчар треба да се бави неком темом са извесне
временске дистанце и да не сме да се упушта у авантуру као што је изучавање
актуелног историјског тренутка који је био препуштен новинарима и есејистима. Већ
двадесетих година XX века Pierre Renouvin (Пјер Ренувен) није оклевао да пише књиге
о Првом светском рату и о политичким и војним дешавањима, премда су многи актери
и учесници још увек били живи, а страсти се нису стишавале (поготово у вези са
одговорношћу за објаву рата). Међутим, предрасуде су дуго биле веома јаке; захтеви
јавости као и идеја да историчари не могу да остану по страни када је реч о историји
која управо настаје довели су до стварања Института за актуелну историју ( l’Institut du
Temps présent)2 који је сачинио програме истраживања и разматра питање који је ту
улог а колики методолошки ризик код овакве историје. Као што видимо Боројевић и
Ивић су се одважили на нешто за шта већина српских историчара нема смелости а и
ако се одваже на нешто такво реч је у главном о политички ангажованим памфлетима
без веће историјске вредности.
Наравно, неко ће рећи па лако је њима они нису професионалци па им је тим
лакше било да се одваже на писање актуелне историје што увек представља шкакљиву
тему. Но, право питање је да ли су се аутори држали основних принципа историјске
методологије.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
If philosophers are not always historians,
it were at least to bi wished
that all historians were philospohers.
Edward Gibbon3
1 Pierre Le Moyne, Of the Art Both of Writing and Judging of History, (енглески превод) London 1695, 59
2 l’Institut du Temps présent – назив Института је тешко преводив јер код нас не постоји слична
институција, али би могао да се преведе и као “Институт за време садашње”.
3 Edward Gibbon, An Essay on the Study of Literature, London 1764, 107

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------
“Незабележени живот није ни био вредан живљења” инсистирао је још Платон,
дакле незабележена историја није ни била вредна да се догоди.4
Ми не можемо знати прошлост јер је она протекла и постала неповратно
изгубљена, отета од неповратног тока људског времена. Ми једино можемо да
откривамо оно што је преостало од ње: сећања и писане изворе, приче и друге
материјалне остатке. Људско сећање на – било колективну било индивидуалну
прошлост, представља само остатке оног што је некада било упамћено али што већ
одавно није садашњост. Управо због тога и историја, као организовано колективно
сећање, као и било који други облик људског сећања, под већим је утицајем данашњег
интересовања и сопственог разумевања него од стварних догађања у прошлости. Јер
чак и када је у питању савремена историографија за коју, обично постоје богати писани
извори, мора се водити рачуна да су се многи кључни догађаји догодили а да иза њих
није остало ништа од писаних извора или су они, разноразних разлога недоступни. Кад
је у питању старија историографија често смо у ситуацији да поседујемо само један
писани извор за период од више година па чак и више деценија па онда на основу њега
доносимо далекосежне закључке. Тако је свака историја у ствари креација људског
ума. Ово одмах доводи до питања како створити одговорну историографију на шта ће
неко питати: “одговорна – да, али по којим стандардима”. Данас у свету постоји велики
број историографских школа и свака од њих тврди да је управо она та по чијим
стандардима треба да се сви равнају.5
Као реакција на ово међу историчарима у свету, задњих година, преовлађује
мишљење да треба усвојити само неке основне норме како би требало писати историју
а не и прописивати како се мора писати. Прихвата се, као неминовност, постојање
већег броја историјских школа и да то доводи до тога да о истом догађају постоји више
истина. Признаје се и да свако историјско дело има, без обзира да ли је то циљ аутора
или не, моралне и политичке а не само чисто стручне импликације. Другим речима не
постоји историјски рад који се не може (зло)употребити у политичке или неке друге
сврхе без обзира на првобитну намеру аутора.
У осталом ти остаци прошлости нису идентични са прошлошћу тј историја није
идентична са изворима. Шта више нема је ни у изворима као што су били убеђени
историчари XIX века: “Das wahre Faktum steht nicht in den Quellen. .. Man braucht einen
hoheren Gesichtspunkt als das Kritisieren der Quellen,” како је писао Дројсен Пертеу 8.
фебруара 1837. године.6 Пошто историја постоји само у нашем уму писање историје
захтева високу моралност од историчара јер је само он одговоран какву ће историјску
истину изнети.
Свака историја је људска креација – став који прихвата савремена
историографија била је позната још Св. Августину и може се наћи in nuce у његовом
спознању времена.7 Премда је свака историја теоријска конструкција ниједна теорија
није толико савршена да се не може побољшати. Знање је одговор човека на искуства
реалног света али оно не мора бити и објективно. Код сваког од нас се границе
објективног знања стално померају у сталном самодијалогу између хипотезе и теста,
теорије и искуства. У нашем сталном сучељавању са незнањем ми никад не можемо

-----------------------------------------------------------------------------------------------
4 Plato, Apology 38a, u: “The Dialogues vol. 1”, prevod na engleski B. Jowwet, Oxford 1875, 371
5 Ernst Axel Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman),
Sheffield Academic Press 1991, 26 - 27
6
По: K. Christ, Von Gibbon zu Rostovtzeff. Leben und Werk fiihrender Althistoriker der Neuzeit (Darmstadt:
Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1979), p. 65
7 Augustine, Confessiones 11.14.17-20.26; 27.35-30.40.

------------------------------------------------------------------------------------------------
достићи “истину” колико год чето чујемо од појединаца да посеудују “коначно
истину”. У стварности ми најчешће у нашим историографским радовима можемо само
да елиминишемо оно што је погрешно у нашим радним хипотезама а не и да са
сигурношћу утврдимо шта је стварна истина тј свака научна теорија, ма колико на
први поглед изгледа поуздана је потенцијално погрешна. Ми не знамо истину већ је
стварамо.8
Дакле, Ранкеово фудаментално питање “Како се то десило ?” је потпуно
погрешно јер ми не можемо знати одговор на то питање. Право питање је: “Шта мо
можемо на основу процене оного што знамо да претпоставимо да се стварно десило ?”
Усвајајући схватања Карла Попера можемо од историје створити објективно и
научно сазнање као и од било које друге области људског сазнања. То не значи да је
сваки историчар објективан или да може бити објективан. Разлика између научне и
ненаучне историје није у томе да је научна историја без радних претпоставки.
Напротив, свака теорија се подвргава дискусији као и чињенице на основу којих је
настала. Све претпоставке и настају управо зато да би биле продискутоване као и сви
даљу закључци који произилазе из њих. Само су идеолози увек у праву, научници
знају да све што кажу може бити нетачно. Доказано је да свака нова генерација
научника доведе у питање 50% укупног научног знања претходне генерације.9
Затворени интелектуални систем тежи да игнорише нове чињенице које му не
одговарају а не да промени или напусти систем. Пре или касније затворени систем
долази до колапса обично у моменту када више дуго није у стању да прилагођава
околни свет свом концепту.10
Објективност и непристрасност у историји не значи да историчар који покушава
да се држи објективности у свом истраживању не може да изражава филозофска,
морална, религиозна или политичка начела у свом раду.11 Напротив, стицање и
ширење објективног знања је морални и политички задатак. Морални задатак се
састоји у томе да упути људе, појединачно и као колективитет да осећају одговорност
за своје поступке.12 Морална одговорност историчара се састоји и у томе да зна шта
зна и да на основу тога дела. Настојање историографије за ширење објективног
(са)знања представља политички задатак првог реда јер је то једини универзални начин
комуникације. А то зачи максимално учешће максималног броја људи у процесу
стицања нових знања и тиме и учешћу у доношењу правих и рационалних одлука у
кључујући и оне политичке. Незнање је неспојиво са основним грађанским
слободама.13


--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
8
K. R. Popper, Objective Knowledge (Oxford: Clarendon Press, 1972); K. R. Popper, The Logic of Scientific
Discovery (8th rev. edn; London: Hutchinson, 1975). Надам се да се моје парафразе у суштини поклапају са
основник постулатима сер Карла Попера.
9 Ernst Axel Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman),
Sheffield Academic Press 1991, 31 - 32
10 Класични примери за ово су Кинеска и Асирска империја. Видети детаљно о томе у: R. Hoffmann, Der
Untergang des konfuzianischen China (Wiesbaden: Otto Harrassowitz, 1980). и H. Spieckermann, Juda unter
Assur in der Sargonidenzeit (Gottingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1982). Основу оба система је чинило
схватање да су кинески цар и асирски краљ непобедиви. Када је већини становништва обе империје
постало јасно да то није истина није више било ни цара ни краља.
11 За погрешно схатање објективности видети у P. Novick, That Noble Dream. The 'Objectivity Question'
and the American Historical Profession (Cambridge: Cambridge University Press, 1988).
12 Класичан пример за ово је изучавање холокауста. Наравно његово изучавање не значи и његово
оправдање.
13 Детаљније видети у: K. R. Popper, The Open Society and its Enemies, 2 vols, Princeton, 1971: Ernst Axel
Knauf, From History to interpretation, “The fabric of History” (ed. Diana Vikander Edelman), Sheffield
Academic Press 1991, 32 - 33

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Кад смо све ово навели вратимо се монографији Орлови са Врбаса. Реч је о
публикацији која у потпуности задовољава све критеријуме стручно написане
монографије у којој су поштовани сви најважнији принципи историјске методологије.
Највећи део монографије је снабдевен са комплетним научним апаратом. Део који се
односи на догађања из рата 1991 – 95. године нема научни апарат али разлог је врло
једноставан за овај период је архивска грађа још увек недоступна а питање је и кад ће
бити доступна. Аутори су тај недостатак врло успешно надоместили другим изворима
пре свега сведочењима непосредних учесника тако да монографија постаје својеврсни
извор за дешавања током последње две деценије. Она ће омогућити неким будућим
истраживачима да сучеле писане и наративне изворе што је врло значајно при
изучавању ратних дешавања када архивска документа могу да буду врло непоуздана
поготово у рату какав је вођен на нашим просторима почетком деведесетих година
двадесетог века.
Наравно, као и свако друго дело људских руку и људске памети и ова
монографија има и своје недостатке. Најпре да кажем да не сматрам недостатком
књиге, а што ће вероватно неке истаћи, то што она даје српско виђење историје војног
ваздухопловства на територији Републике Српске. Аутори нису ни покушали
инсистирају на некој квази неутралности што је у овом случају сматрам и немогуће. Па
и из поднаслова је јасно који су њихови ставови. То је много поштеније јер још увек
није могуће бити објективан и непристрасан кад су у питању ратови на нашем тлу од
1991. до 1999. године. Дакле, апсолутно подржавам ауторе у њиховом приступу и
мислим да је у том погледу сасвим у реду. Е сад, који су недостаци монографије. По
мени постоји само један озбиљнији недостатак а то је да су нека поглавља о брађивана
не у складу са значајем него у складу са доступним материјалом. Наравно, реч је
објективном разлогу али је ипак то требало мало боље образложити у предговору или
поговору да не би неки будући аутори били доведени у заблуду. Постоје и нека мање
битна тумачења са којим се не би у потпуности сложио ал сматрам да аутори имају
потпуно право да имају сопствено виђење које се разликује од мојег а можда је управо
моје виђење погрешно.
Шта рећи на крају осим да је реч о одличној монографији и за жаљење је што их
нема више.

https://otpisani.niceboard.com

4Orlovi sa Vrbasa Empty Re: Orlovi sa Vrbasa Ned Apr 06, 2014 7:23 pm

cyber fulkrum

cyber fulkrum
Admin

РЕЦЕНЗИЈА ЗА КЊИГУ ОРЛОВИ СА ВРБАСА – Историја
војног ваздухопловства на територији Републике Српске
Поштовани читаоци, пред нама се налази дело сада већ озбиљног ауторског двојца, иза
којих стоји више књига и текстова за бројне часописе. Аутори су се без имало устручавања
ухватили у коштац са, можемо слободно рећи „табу темом“ код нас Срба, историјом
ваздухопловства којег више нема, а које је у одбрану српског народа дало немерљив
допринос – Ваздухопловством и противваздушном одбраном Републике Српске.
Будући да је историја српског народа, као и сам тај исти народ недељив, тако је и ова
књига обухватила период од настанка Српске авијатике, преко Ваздухоповства Краљевине
Југославије, Партизанске авијације и РВ и ПВО ЈНА, па све до В и ПВО ВРС са којим се и
завршава ова књига.
Оно што је занимљиво за нас познаваоце авијације, јесте то што су аутори описали
јединице ваздухопловства које су током Априлског рата 1941. године, дејствовале са
аеродрома у Бања Луци и Бијељини, а којима у нашој литератури је мало дато значаја у
односу на бранице Београда – чувени Шести ловачки пук.
Тако у овој књизи можемо пронаћи податке о херојском отпору Четвртог ловачког
пука, као и пркосном нападу Осмог бомбардерског пука на Грац, Печуј и Сегедин. Такође,
описано је успешно дејство Првог бомбардерског пука, који је деловао са аеродрома
Бијељина.
После капитулације Краљевине Југославије, на овим просторима је створена и
Партизанска авијације, из које ће касније настати ваздухопловство нове Југославије.
Аутори су користећи се архивском грађом, као и подршком наших реномираних аутора
и историчара мр Небојше Ђокића и Александра Радића, као и користећи се делима др
Бојана Димитријевића, успели да напишу историју В и ПВО ВРС од његовог настанка па
све до његовог гашења. Намерно кажем, успели јер увид у комплет архиву ВРС данас није
могућ из више разлога, тако да и ово што је овде наведено представља својеврстан успех
који захтева наше поштовање, пре свега због тога јер са овом књигом ми потискујемо
заборав на наше хероје, који су својим делима заслужили да их се заувек сећамо.
Стога, најтоплије препоручујем ову књигу.
Генералштабни пуковник у пензији
Љубомир Савић

Јуће је у дому ваздухопловства одржана промоција књиге Орлови са Врбаса те да вам мало пренесемо атмосферу самог догађаја




Аутор снимака Микселоти.

Аутори се посебно на уступљеном материјалу захваљују
мр Небојши Ђокићу, Александру Радићу и Драги Вејновићу.
Аутори се такође захваљују на моралној подршци као и на
корисним сугестијама и упутама генералу и уреднику Аеромагазина
Бранку Билбији, генералу Срети Малиновићу, власнику форума РВ и
ПВО СФРЈ потпуковнику Звонку Хузјаку, бившим припадницима
238. лбае и 252. лбае и члановима MyCity Military форумa.
Осим тога аутори се захваљују и Трећем пјешадијском (Република
Српска) пуку Оружаних снага БиХ, који чува сећање на ВРС.
На финансијској подршци аутори се посебно захваљују
Жељку Убовићу.

Orlovi sa Vrbasa 1025778_532452540205838_516325057_o

Moja malenkost uručuje knjigu Orlovi sa Vrbasa generalu i uredniku Aeromagazina Branku Bilbiji, uz prisustvo Dragog Ivića i Andrića iz Muzeja JRV

https://otpisani.niceboard.com

Sponsored content



Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu