Prijem
RAZBIJANJE VOJSKE I OFICIRSKOG KORA
(IZLAGANJE – OKRUGLI STO „VOJSKA JUGOSLAVIJE U ODBRANI OD AGRESIJE NATO 1999. GODINE“)
(IZLAGANJE – OKRUGLI STO „VOJSKA JUGOSLAVIJE U ODBRANI OD AGRESIJE NATO 1999. GODINE“)
Boško Antić, kontraadmiral u penziji,
Dr Radovan Tomanović, general-potpukovnik u penziji
Jugoslovenska narodna armija je bila respektabilna sila u Evropi. Širenju nemačkog uticaja na jugoistočnu Evropu Jugoslovenska narodna armija mogla se naći kao nesavladiva prepreka. Zato je sa rušenjem druge Jugoslavije rušena i njena vojska. U tom poslu su nađeni unutrašnji saveznici – Slovenci, Hrvati i Šiptari. Nešto kasnije će im se u razbijanju Jugoslavije i njene vojske pridružiti muslimani.
Nakon razbijanja Jugoslavije i nestanka Jugoslovenske narodne armije Savezna Republika Jugoslavije je imala još uvek snažnu vojnu silu spremnu da pruži otpor nastojanju Sjedinjenih Američkih država, na čelu NATO pakta, da na Balkanskom poluostrvu stvori odskočnu dasku za prodor ka granicama Rusije, krajnjem cilju. Zbog toga je trebalo razbiti i tu državnu zajednicu i njenu vojnu silu svesti na nivo koji neće biti nikakva smetnja u ostvarivanju dugoročne strategije. U tom cilju je i preduzeta zločinačka agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju pod sarkastičnim nazivom «Milosrdni anđeo».
Nakon neuspešnog pokušaja onesposobljavanja, odnosno uništenja, Vojske Jugoslavije, prestanka bombardovanja, kao akta agresije, i potpisivanja Kumanovskog sporazuma nastavljen je rat protiv Savezne Republike Jugoslavije i razbijanja njene Vojske i oficirskog kora drugim perfidnijim sredstvima.
Na scenu su stupili političari koji su ostvarili stav vojvode Živojina Mišića: «Nema tog rata koga srpski vojnik ne može dobiti i srpski političari izgubiti». Na žalost, mnoge ratove smo izgubili nakon rata, za zelenim stolom. Oni koji su tome doprineli uporno naglašavaju da je naša Vojska izgubila rat za Kosovo i Metohiju, kako bi skinuli sa svoje savesti odgovornost za sve ono što smo izgubili i kako bi imali opravdanje za uništavanje Vojske Jugoslavije/ Državne zajednice Srbija i Crna Gora / Srbije. Čelni generali odbrane od agresije su izručeni Haškom tribunalu, penzionisanjem komandnog kadra razbijen je oficirski kor, a ukidanjem tradicionalne organizacije nestale su armije, korpusi i divizije, uveden je brigadni sistem organizacije, drastično je smanjeno brojno stanje vojničkog kadra, a ukidanjem vojnog roka dovedena je u pitanje borbena spremnost Vojske za suprostavljanje opasnostima koje nam još uvek prete.
U planiranju i pripremama za tzv. demokratizaciju svih zemalja socijalizma vodilo se računa o detaljima.
Semjuel Hantington je u svom delu «Treći talas» izveo pouke kojih demokratski reformatori moraju da se pridržavaju dajući uputstva za demokratizaciju:
U «Uputstvu za demokratizatore», između ostalog, stoji:
(1) Reformisanje autoritarnog sistema, u prvoj tački navodi: Obezbediti svoju političku bazu. Što je brže moguće postaviti pristalice demokratizacije na najvažnije
položaje u vladi, stranci i vojsci …;
(2) Budite pažljivi prema generalima. U krajnjem ishodu pad režima zavisi da li će oni podržaati režim, pridružiti se vama u opoziciji, ili gledati sa strane. Vojna podrška može biti od koristi kad nastupi kriza, ali jedino što vam je stvarno potrebno jeste da vojska ne bude voljna da brani režim
(3)Obezbedite konceptu pregovora podršku vodećih generala i drugih na visokim položajima i službama bezbednosti.
(4)Profesionalne vrednosti i važnost vojnog uzdržavanja od politike promovišu ubeđivanjem i indoktrinacijom, obukom, menjanjem školskih vojnih programa i revizijom sistema unapređivanja…
Da bi osnažili ovo uverenje, lideri novih demokratora pokušavali su da izmene program vojne obuke i obrazovanja… Da bi se vojska depolitizovala, neophodno je da se okrene izvođenju čisto vojnih misija… Prve i uspešne demokratske vlade obično su smenjivale vrhovne komande oružanih snaga;
(5)Obuzdavanje vojne moći, promovisanje vojnog profesionalizma.
Da bi se shvatila situacija u kojoj su oficiri Vojske Jugoslavije radili posle herojske odbrane od agresije NATO-a, navode se neke tačke Uputstva:
(1) Brzo otpustite ili penzionišite sve potencijalno nelojalne oficire;
(2) Jasno definišite i učvrstite komandni lanac u oružanim snagama;
(3) Uveliko smanjite brojnost ljudstva u svojim oružanim snagama. Vojska koja je držala vlast sigurno je prevelika i u njoj najverovatnije ima previše oficira;
(4) Preorijentišite svoje vojne snage na vojne misije;
(5) Drastično smanjite broj trupa raspoređenih u vašoj prestonici ili oko nje. Premestite ih na granice ili na druga relativno udaljena, nenaseljena mesta;
(6) Dajte im igračke. Odnosno, obezbedite im nove, moderne tenkove, avione, oklopna kola, artiljeriju i sofistikovanu elektronsku opremu (brodovi su od manje važnosti, mornari ne izvršavaju državne udare);
(7) Pošto vojnici, poput svih ostalih, vole kad ih ljudi vole, koristite svaku priliku da se identifikujete s oružanim snagama. Prisustvujte vojnim ceremonijama, delite odlikovanja, ističite vojnike kao otelovljenje najviših vrednosti nacije, i, ako Ustav to dozvoljava, pojavljujte se u uniformi.
Čudno je da je autor i 1990, kada je napisana ova knjiga, istakao: U Jugoslaviji su prodemokratski pokreti bili aktivni u Sloveniji i Hrvatskoj. Međutim, jugoslovenska komunistička revolucija u velikoj meri je bila srpska revolucija, a izgledi za demokratizaciju u Srbiji bili su u najširem slučaju sumnjivi. Za njega su teroristi i separatisti bili demokrate, a republika u kojoj je bilo najviše demokratije već unapred je optužena da su komunisti, iako je u Srbiji bio razvijen najviši stepen demokratskog socijalizma.
Sve analize o ulozi NATO alijanse potvrdile su da je jedan od najbitnijih reultata
pripremanja svakog kandidata za NATO koji automatski «olakšava dijalog sa alijansom», uključujući akitvnosti u okviru Partnerstva za mir, slabljenje Vojske koja na kraju nije u stanju da brani i odbrani svoju teritoriju.
Na scenu su stupili reformatori koji su drastičnim brojnim smanjenjem, uništavanjem vatrene moći, borbene gotovosti i morala i čišćenjem od iskusnog ratnog oficirskog kadra doveli Vojsku u stanje da nije u mogućnosti da samostalno spreči spoljnu agresiju, unutrašnju nestabilnost i ugrožaavnje bezbedosti separatizmom. Sve je činjeno da Vojska bude servis NATO-a za «mirovne» i «humanitarne» inervencije širom sveta.
Granice Srbije već dugo ne čuva vojska, a naoružane bande Albanaca prelaze administrativnu liniju sa Kosovom i predstavljaju ozbiljnu pretnju državi. Oni već 14 godina uz naklonost vojnika KFOR-a i kososvke policije pod oružjem upadaju u centralnu Srbiju, kradu šumu, stoku, voće i povrće, izvode oružane napade na Srbe. Pored krađe, ove bande su spremne za napade na policiju. Profesor sa Fakulteta bezbednisti dr Milan Mijalkovski tvrdi da oni «osmatraju teren i utvrđuju staze, kojima bi u slučaju oružanog napada mogle da se ubace borbene grupe».
Nakon dolaska na vlast DOS-a koji je bio pod izrazitim američkim uticajem i praktično produžena ruka Vašingtona, Sjedinjene Američke Države i NATO su počeli sa razgradnjom Vojske, koja im je 1999. godine na Kosmetu na vojnom planu očitala lekciju iz uspešne odbrane teritorije uprkos nepovoljnog odnosa snaga. Završni udarac razbijanja naše države mogao je biti izveden samo ako njena Vojska bude razorena.
«Pored Vrhovnog saveta odbrane, stranih i domaćih nazovi savetnika i ministra odbrane, vojsku su ‘reformisali‘ i priučeni ili bezbednosno polupismeni navodni vojni analitičari, pojedine nevladine organizacije, funkcioneri, najčešće marginalnih partija. Kao nosilac navodnih reformi vojske istakao se tadašnji ministar odbrane – psiholog Boris Tadić, te neki njegovi i savetnici predsednika Državne zajednice Svetozara Marovića. Oni su opšte priče o reformama, profesionalizaciji, integracijama, partnerstvu i mirovnim operacijama proglasili vrhovnom mudrošću, a da u stvari o vojsci, jednoj od najsloženijih organizacija, znaju tek nešto više, a često i manje od običnih građana. Tu, od medija žestoko promovisanu, jeftinu priču su vešto iskoristili radi vlastite političke promocije, a da bukvalno ništa nisu učinili da pomognu uspešno funkionisinje vojske».
Razbijanje vojske, pod maskom reforme, učinjeno je prvo uništavanjem njene organizacije, a nastavljeno dovođenjem na čelo vojske ljudi koji su uspostavili organizaciju koja treba da omogući raealizaciju geostrategijskih interesa onih koji su 1999. godine izvršile zločinačku agresiju na našu zemlju.
Celokupno vođenje kadra preuzeo je ministar odbrane. Osnovni kriterij za izbor rukovodećeg kadra je bio: poznavanje engleskog jezika, opredeljenost za stupanje u NATO i naklonjenost Demokratskoj stranci. Merilo uspeha jedinica i institucija Vojske bio je broj poseta stranih predstavnika ili stranim armijama, elementi borbene gotovosti nisu ni spominjani. Ministar odbrane je smenjivao generale i mimo svojih ovlašćenja penzionisao oficire i generale – jednog momenta penzionisao je 16[/size generala, iako je to u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane.
Na udaru kadrovskih čistki su najviše bili oficiri ratne garniture, vrhunski profesionallci koji su vojnički efikasno i patriotski branili zemlju 1998. i 1999. godine za što im je čak i NATO odao priznanje. Tako je američki predsednik Buš naredio da se u njihovim vojnim akademijama izučavaju iskustva Prištinskog korpusa. Taj oficirski kadar koji je bio na udaru tzv. reformatora, koji, naravno, nisu učestvovali u odbrani zemlje i nekih tzv nevladinih organizcaija, se sa postojećom tehnikom suprostavio najsavremenijoj NATO tehnici.
Paralelno sa kadrovima uništavana su borbena sredstva, a da nova nisu proizvedena (uništena je namenska industrija), ni nabavljana. Bez novih i efikasnijih sredstava borbene tehnike, u situaciji kardinalnog smanjenja brojnog stanja, nemoguće je održati potrebnu borbenu gotovost i efikasnost.
Razbijanje Jugoslavije i agresija NATO je bitno uticala na oficirsku i generalsko–admiralsku profesiju. Razbijen je oficirski kor Jugoslovenske narodne armije/ Vojske Jugoslavije i Vojske Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ponižene njihove vrednosti, ukaljana im je čast i po mnogo čemu su postali «krivi» za ono što se desilo u vidu ratova na prostorima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Kod mnogih oficira koji su ostali verni Jugoslovenskoj narodnoj armiji i Vojsci Jugoslavije bio je i ostao neprikosnoveni moralni kodeks srpske vojske koji je uvek sadržavao časnost, vojničku etiku i visoku moralnost i slavu. Za oficire, bez obzira na teškoće i NATO agresiju, duhovne i strategijske vrednosti imale su sveto značenje. S obzirom da se te vrednosti temeljno ponižavaju ni njihovi nosioci nemaju uticaja u njihovom čuvanju pa su i sami izloženi ruglu i ponižavanju svakojake vrste.
Vojska Jugoslavije nije uništena u toku zločinačke agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, ali je planirano njeno uništavanje nastavljeno u miru primenom drugih sredstava, već navedenih u citiranom «Uputstvu za demokratizatore».
Preživeli ratnici u borbi sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem, postali su «nezgodni svedoci» i smetnja našim novim kursevima: penzionisani su, u najvećoj snazi i vrhunskom iskustvu kojih se ne bi odrekla nijedna država koja drži do svoje odbrane.
A mrtvi… Oni su zaboravljeni, a njihovim porodicama stizali su uvredljiva sudska rešenja: ‘Vratite višak krvarine’ ili “Nisu svi članovi vaše porodice imali pravo na doplatak – za crninu». Tako porodicu poginulog policajca Čedomira Petkovića iz Velike Kruše, danas nastanjenoj u okolini Čačka, država 9. maja ove godine tuži sa zahtevom da vrati odštetu koju su dobili, za poginulog sina, supruga i oca. Na sreću, od te tužbe se odustalo.
I na kraju, današnji državni i vojni vrh pokušava da otkloni štetu koja je nanesena Vojsci Srbije po svim pitanjima, ali u sitauciji teške ekonomske situacije i zauzetošću oko integracije u Evropsku uniju to ide dosta teško. Nije lako nadoknaditi ono što je pogrešno, namerno i iz neznanja, činjeno 12 godina. Niko više ne može nadoknaditi štetu učinjenu kadru koji se hrabro odupirao zločinačkoj agresiji NATO-a, a onda u miru nastavkom rata drugim sredstvima umesto priznanja dobio kaznu. Pa ipak, tajkadar stoji na raspolaganju tom rukovodstvu, a kako će ga ono iskoristiti odlučiće samo.
