Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

ПАД НОЋНОГ СОКОЛА - PAD NOĆNOG SOKOLA

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

ljubasav

avatar

Čast mi je i obaveza da predstavim jedno važno delo jednog našeg darovitog kolege.
Nakon toliko godina, možemo s ponosom da čitamo o važnim detaljima suprotstavljanja NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Radi se o najzanimljivijem događaju, koji se odnosi na "obaranje nevidljivog"


Evo kako su se recenzenti izjasnili o knjizi:

Лет изнад Сокола

Исцрпно истраживање пуковника Славише Голубовића, под насловом „Пад ноћног сокола“, драматично је на више нивоа. Ми смо и даље под јаком пресијом епске мистерије, настале на основу ратног односа снага 99. године. После више од седамнаест година нема одговора на кључна питања о војничком нивоу српског родољубља: да ли смо учинили све што смо могли? Јесмо ли могли више? Да ли је ондашње државно руководство оставило своју војску саму против највеће силе, очекујући волшебне успехе у стању депресивне технолошке инфериорности, дакле мимо реалног стања ствари?
Ако то јесте тако, а све указује да јесте, питање је да ли је све то цивилно руководство учинило из дубоког незнања, немара или због балканске варијанте „деспотског аматеризма“, који је довео до околности у којима је трагедија била много већа него што се то са ове временске дистанце чини.
Но, ипак, аутор истраживања о мистериији „ноћног сокола“, пуковник Голубовић, не бави се, иначе неизбежним питањима државне стратегије у одбрани земље, онда када се чини да рационалне одбране не може бити. Своје ратовање он је свео на студију о својој јединици, њеном ратном животу, њеној драми, људским страховима, слабостима, снази, путовању кроз несазнатљиво време и секунде које значе и живот и смрт, икаровском прегнућу и херојским подвизима.
Све то што смо сазнали, а и оно што нисмо, казује нам како је рат по својој форми, а посебно по суштини, хаос неслућених размера, па се само хладнокрвним апстраховањем тог расула може стићи до поимања своје улоге у њему. Дакле, постојати, преживети, задати ударац, бити бржи и паметнији од онога који има монопол на те вредности, или бар верује да их има.
У грађењу ове књиге, аутор је себи узео скромну, дискретну улогу, са минималном употребом првог лица, трудећи се да све људе који су се сударали са опасним, небеским предаторима, види као јунаке и као војнике који се нису такви родили, него су се уздигли и најмушкије очовечили пред највећом силом, трудећи се да јој задају болне ударце, и то из позиције депресивне инфериорности.
Голубовић је изабрао релативно оригинални начин да исприча своју драматичну причу. Тако што ће дати свакоме од људи који су ту драму стварали и изашли из ње, да кажу како су то сами видели. Он их не цитира нити парафразира, и они су коаутори ове књиге, који пишу своје верзије, и војнички уредно их потписују. Без ауторског или мемоарског егоцентризма, Голубовић се скоро господски донекле склања у страну, и допушта ратним друговима да заједно са њим исписују ову књигу.
Иначе сам читао много мемоарских, аутобиографских или чак историографских дела, у којима аутори себе стављају у улогу главног јунака и врховног судије хроничара. Њихови каснији опоненти чине то исто, али тако што себе уздижу на постамент власника једине истине о истом догађају, негирајући било какву веродостојност основних тврдњи.
Пуковник Голубовић је врло спретно избегао такву могућност. Ако се пажљиво прочитају сећања свих официра, подофицира, војника и цивилних лица, лако је уочити који су детаљи идентични. У књизи су истоветни кључни подаци о ноћи у којој је пао Ф-117А. Као и о паду Ф-16ЦГ. То нису сувопарна сведочанства о војничком једноумљу, јер се драма односи на сурови, до смрти опасни борбени рад. Идентичне верзије су доказ да је аутор изабрао не само „алиби“ приступ, и тако избегао накнадне опружбе за пристрасно субјективно гледиште, него методолошки поступак транспозиције „посматрања у току акције“ и њеног образложења пост фестум, то јест седамнаест година касније. Те године нису избрисале свежину сећања људи који су оборили „необоривог“, те тако занавек срушили мит о недостижној моћи.
„Пад ноћног сокола“ има неколико креативних слојева истраживања, па ће и због тога књига бити драгоцена литература за поимање сваког дела историје ратовања над Србијом и у њој.
Кључна порука истраживања пуковника Славише Голубовића, тиче се војничког професионализма. У књизи постоји јасна идеја о значају родољубља, али и сазнање да патриотизам сам по себи не доноси победе. Дакле, свака идеологија, поразни агитпроп, прича о томе да се може ратовати само срцем, без знања и технике – све то одлази у архив и бункере идеолошке војске. Зашто је и како је 3. ракетни дивизион ПВО, из 250. ракетне бригаде, срушио све што је иначе укупни биланс обарања непријатељске авијације читаве Војске Југославије? То је кључно питање на које одговарају аутор и његови ратни другови: због врхунског професионализма, поверења у људе њихово знање и храброст, у технику која је била подложна сумњама, због умешности да се све то реализује као погодак у циљ.
Ако било шта од овога недостаје, не би било погодака, нити антологијског херојства, које је давно попримило (оправдани) легендарни значај.
Аутор ни на који начин није желео да идеализује ратну стварност. Нема романтичне приче о „људима посебног кова“ који су били предодређени да ураде оно што иначе јесу. Напротив! „Пад ноћног сокола“ је аутентична прича о људским слабостима, о сујетама, заједничком страху, понегде и о паничним реакцијама, о покушајима да се успеси присвоје а неуспеси дистрибуирају на све стране. О лошем предратном стању у јединици, која је уз помоћ снажне кадровске инфузије васкрсла за неколико месеци и дорпинела да 250. ракетна бригада ПВО на крају агресије заслужено добије Орден народног хероја, у који је ипак највише уградио себе њен 3. ракетни дивизион.
Жанровски, књига је студија ратне историје једне јединице која је стварала најбољи део историје читаве једне војске. То јесте и разноврсна хрестоматија о суштини рата 99. сачињена од узбудљивих сећања њених најбољих људи, скуп разноликих али складних прича које аутор књиге отворена срца дели са бројним коауторима. То јесте и збир узбудљивих ратних сећања, дубоко задирање у личне драме које се често своде на борбу са секундама, које су идентичне грабљењу последње шансе за живот.
Ово је и мемоарска литература, која је и поред хаотичне ратне трауме производ хладнокрвног рада људи, који су ипак побеђивали своје страхове, по цену да их касније, много пута, проживљавају поново. Али и поуздано сведочење о ратном витештву, које казује како српски војници могу да поштују пилота кога су оборили.
Ово је и литература мозаичког сећања, у којој се појединачне успомене, потписане као у фолклорном ратном споменару, могу доживети и као белетристика, којој није потребно додатно романсирање.
Тако би „Пад ноћног сокола“ могао да буде постмодернистички роман, без додавања и дотеривања, јер су неке сцене у њему надреалне и косе се са логиком очекиваног расплета.
Голубовић је написао и патриотску причу, која свакако даје нови, по мом скромном мишљењу и насушни обол родољубљу: отаџбина од својих бораца тражи да они за њу преживе, смрт нипошто није родољубље само по себи. Изврши задатак, погоди непријатеља, уништи га, склони се да се сачуваш. Онда си војник од храбрости и заната, само такав си потребан и то је родољубље.
Због тога је ова књига и негација смртоносне верзије родољубља, судим да је једна од њених највећих вредности слављење живота и борба за њега, што је можда кључна одредница сваког виталног патриотизма.
Уз много специфичних и драгоцених података из струке, који ће бити од огромног значаја за нове приступе стратегији борбе у ваздушном простору, аутор се врло успешно бавио јавним рефлексијама догађаја, пре свега од 27.марта 1999. године. Било је много покушаја медијске или мемоарске реконструкције „тока радње“ и пре и у току обарања „ноћног сокола“. Неке од тих прича можда су бациле извесну сенку на величину самог догађаја, и ова књига има капацитете и димензије да ту и друге сенке и мрље отклони у страну.
Као илустрацију медијског аматеризма, Голубовић цитира текст из „Политике“, који је написао њен естрадни коментатор, и који је препун дилетантских идеја о томе како је „невидљиви“ оборен. То је изузетан предтекст за поимање инфлације „војних аналитичара“ који без икаквих војних знања, и са мало знања уопште, суде о виталним догађајима из српске ратне историје и садашњости.
Ово дело Славише Голубовића, које је писао заједно са читавом екипом за обарање два, а можда и четири ваздухоплова НАТО, може да буде драгоцено и актуелној држави која се бави технолошким статусом своје војске. Искуства из рата 99. и поред херојских подвига јесу застрашујућа. Разарања би било далеко мање да је Војска Југославије била опремљена напреднијим системима, да је у њене снаге ПВО уложено само нешто више пара.
Пред нашим очима је дело од изузетне важности. Оно је драматична прича о томе како обични људи израстају у велике, како мењају околности које би у противном неизбежно водиле до њиховог уништења. Како је могуће погодити највеће и најјаче тамо где ће их највише заболети. Ово је митска, скоро икаровкса прича о једном дивизону ПВО, који је израстао из мирнодопског пепела просечности, надлетео „ноћног сокола“ и бацио га у прашину, не допустивши да се на свом јуначком врхунцу у пепео претвори.
                           
 Љубодраг Стојадиновић


Naravno i za kolege sa latiničnog područja:

Let iznad Sokola

Iscrpno istraživanje pukovnika Slaviše Golubovića, pod naslovom „Pad noćnog sokola“, dramatično je na više nivoa. Mi smo i dalje pod jakom presijom epske misterije, nastale na osnovu ratnog odnosa snaga 99. godine. Posle više od sedamnaest godina nema odgovora na ključna pitanja o vojničkom nivou srpskog rodoljublja: da li smo učinili sve što smo mogli? Jesmo li mogli više? Da li je ondašnje državno rukovodstvo ostavilo svoju vojsku samu protiv najveće sile, očekujući volšebne uspehe u stanju depresivne tehnološke inferiornosti, dakle mimo realnog stanja stvari?
Ako to jeste tako, a sve ukazuje da jeste, pitanje je da li je sve to civilno rukovodstvo učinilo iz dubokog neznanja, nemara ili zbog balkanske varijante „despotskog amaterizma“, koji je doveo do okolnosti u kojima je tragedija bila mnogo veća nego što se to sa ove vremenske distance čini.
No, ipak, autor istraživanja o misteriiji „noćnog sokola“, pukovnik Golubović, ne bavi se, inače neizbežnim pitanjima državne strategije u odbrani zemlje, onda kada se čini da racionalne odbrane ne može biti. Svoje ratovanje on je sveo na studiju o svojoj jedinici, njenom ratnom životu, njenoj drami, ljudskim strahovima, slabostima, snazi, putovanju kroz nesaznatljivo vreme i sekunde koje znače i život i smrt, ikarovskom pregnuću i herojskim podvizima.
Sve to što smo saznali, a i ono što nismo, kazuje nam kako je rat po svojoj formi, a posebno po suštini, haos neslućenih razmera, pa se samo hladnokrvnim apstrahovanjem tog rasula može stići do poimanja svoje uloge u njemu. Dakle, postojati, preživeti, zadati udarac, biti brži i pametniji od onoga koji ima monopol na te vrednosti, ili bar veruje da ih ima.
U građenju ove knjige, autor je sebi uzeo skromnu, diskretnu ulogu, sa minimalnom upotrebom prvog lica, trudeći se da sve ljude koji su se sudarali sa opasnim, nebeskim predatorima, vidi kao junake i kao vojnike koji se nisu takvi rodili, nego su se uzdigli i najmuškije očovečili pred najvećom silom, trudeći se da joj zadaju bolne udarce, i to iz pozicije depresivne inferiornosti.
Golubović je izabrao relativno originalni način da ispriča svoju dramatičnu priču. Tako što će dati svakome od ljudi koji su tu dramu stvarali i izašli iz nje, da kažu kako su to sami videli. On ih ne citira niti parafrazira, i oni su koautori ove knjige, koji pišu svoje verzije, i vojnički uredno ih potpisuju. Bez autorskog ili memoarskog egocentrizma, Golubović se skoro gospodski donekle sklanja u stranu, i dopušta ratnim drugovima da zajedno sa njim ispisuju ovu knjigu.
Inače sam čitao mnogo memoarskih, autobiografskih ili čak istoriografskih dela, u kojima autori sebe stavljaju u ulogu glavnog junaka i vrhovnog sudije hroničara. NJihovi kasniji oponenti čine to isto, ali tako što sebe uzdižu na postament vlasnika jedine istine o istom događaju, negirajući bilo kakvu verodostojnost osnovnih tvrdnji.
Pukovnik Golubović je vrlo spretno izbegao takvu mogućnost. Ako se pažljivo pročitaju sećanja svih oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica, lako je uočiti koji su detalji identični. U knjizi su istovetni ključni podaci o noći u kojoj je pao F-117A. Kao i o padu F-16CG. To nisu suvoparna svedočanstva o vojničkom jednoumlju, jer se drama odnosi na surovi, do smrti opasni borbeni rad. Identične verzije su dokaz da je autor izabrao ne samo „alibi“ pristup, i tako izbegao naknadne opružbe za pristrasno subjektivno gledište, nego metodološki postupak transpozicije „posmatranja u toku akcije“ i njenog obrazloženja post festum, to jest sedamnaest godina kasnije. Te godine nisu izbrisale svežinu sećanja ljudi koji su oborili „neoborivog“, te tako zanavek srušili mit o nedostižnoj moći.
„Pad noćnog sokola“ ima nekoliko kreativnih slojeva istraživanja, pa će i zbog toga knjiga biti dragocena literatura za poimanje svakog dela istorije ratovanja nad Srbijom i u njoj.
Ključna poruka istraživanja pukovnika Slaviše Golubovića, tiče se vojničkog profesionalizma. U knjizi postoji jasna ideja o značaju rodoljublja, ali i saznanje da patriotizam sam po sebi ne donosi pobede. Dakle, svaka ideologija, porazni agitprop, priča o tome da se može ratovati samo srcem, bez znanja i tehnike – sve to odlazi u arhiv i bunkere ideološke vojske. Zašto je i kako je 3. raketni divizion PVO, iz 250. raketne brigade, srušio sve što je inače ukupni bilans obaranja neprijateljske avijacije čitave Vojske Jugoslavije? To je ključno pitanje na koje odgovaraju autor i njegovi ratni drugovi: zbog vrhunskog profesionalizma, poverenja u ljude njihovo znanje i hrabrost, u tehniku koja je bila podložna sumnjama, zbog umešnosti da se sve to realizuje kao pogodak u cilj.
Ako bilo šta od ovoga nedostaje, ne bi bilo pogodaka, niti antologijskog herojstva, koje je davno poprimilo (opravdani) legendarni značaj.
Autor ni na koji način nije želeo da idealizuje ratnu stvarnost. Nema romantične priče o „ljudima posebnog kova“ koji su bili predodređeni da urade ono što inače jesu. Naprotiv! „Pad noćnog sokola“ je autentična priča o ljudskim slabostima, o sujetama, zajedničkom strahu, ponegde i o paničnim reakcijama, o pokušajima da se uspesi prisvoje a neuspesi distribuiraju na sve strane. O lošem predratnom stanju u jedinici, koja je uz pomoć snažne kadrovske infuzije vaskrsla za nekoliko meseci i dorpinela da 250. raketna brigada PVO na kraju agresije zasluženo dobije Orden narodnog heroja, u koji je ipak najviše ugradio sebe njen 3. raketni divizion.
Žanrovski, knjiga je studija ratne istorije jedne jedinice koja je stvarala najbolji deo istorije čitave jedne vojske. To jeste i raznovrsna hrestomatija o suštini rata 99. sačinjena od uzbudljivih sećanja njenih najboljih ljudi, skup raznolikih ali skladnih priča koje autor knjige otvorena srca deli sa brojnim koautorima. To jeste i zbir uzbudljivih ratnih sećanja, duboko zadiranje u lične drame koje se često svode na borbu sa sekundama, koje su identične grabljenju poslednje šanse za život.
Ovo je i memoarska literatura, koja je i pored haotične ratne traume proizvod hladnokrvnog rada ljudi, koji su ipak pobeđivali svoje strahove, po cenu da ih kasnije, mnogo puta, proživljavaju ponovo. Ali i pouzdano svedočenje o ratnom viteštvu, koje kazuje kako srpski vojnici mogu da poštuju pilota koga su oborili.
Ovo je i literatura mozaičkog sećanja, u kojoj se pojedinačne uspomene, potpisane kao u folklornom ratnom spomenaru, mogu doživeti i kao beletristika, kojoj nije potrebno dodatno romansiranje.
Tako bi „Pad noćnog sokola“ mogao da bude postmodernistički roman, bez dodavanja i doterivanja, jer su neke scene u njemu nadrealne i kose se sa logikom očekivanog raspleta.
Golubović je napisao i patriotsku priču, koja svakako daje novi, po mom skromnom mišljenju i nasušni obol rodoljublju: otadžbina od svojih boraca traži da oni za nju prežive, smrt nipošto nije rodoljublje samo po sebi. Izvrši zadatak, pogodi neprijatelja, uništi ga, skloni se da se sačuvaš. Onda si vojnik od hrabrosti i zanata, samo takav si potreban i to je rodoljublje.
Zbog toga je ova knjiga i negacija smrtonosne verzije rodoljublja, sudim da je jedna od njenih najvećih vrednosti slavljenje života i borba za njega, što je možda ključna odrednica svakog vitalnog patriotizma.
Uz mnogo specifičnih i dragocenih podataka iz struke, koji će biti od ogromnog značaja za nove pristupe strategiji borbe u vazdušnom prostoru, autor se vrlo uspešno bavio javnim refleksijama događaja, pre svega od 27.marta 1999. godine. Bilo je mnogo pokušaja medijske ili memoarske rekonstrukcije „toka radnje“ i pre i u toku obaranja „noćnog sokola“. Neke od tih priča možda su bacile izvesnu senku na veličinu samog događaja, i ova knjiga ima kapacitete i dimenzije da tu i druge senke i mrlje otkloni u stranu.
Kao ilustraciju medijskog amaterizma, Golubović citira tekst iz „Politike“, koji je napisao njen estradni komentator, i koji je prepun diletantskih ideja o tome kako je „nevidljivi“ oboren. To je izuzetan predtekst za poimanje inflacije „vojnih analitičara“ koji bez ikakvih vojnih znanja, i sa malo znanja uopšte, sude o vitalnim događajima iz srpske ratne istorije i sadašnjosti.
Ovo delo Slaviše Golubovića, koje je pisao zajedno sa čitavom ekipom za obaranje dva, a možda i četiri vazduhoplova NATO, može da bude dragoceno i aktuelnoj državi koja se bavi tehnološkim statusom svoje vojske. Iskustva iz rata 99. i pored herojskih podviga jesu zastrašujuća. Razaranja bi bilo daleko manje da je Vojska Jugoslavije bila opremljena naprednijim sistemima, da je u njene snage PVO uloženo samo nešto više para.
Pred našim očima je delo od izuzetne važnosti. Ono je dramatična priča o tome kako obični ljudi izrastaju u velike, kako menjaju okolnosti koje bi u protivnom neizbežno vodile do njihovog uništenja. Kako je moguće pogoditi najveće i najjače tamo gde će ih najviše zaboleti. Ovo je mitska, skoro ikarovksa priča o jednom divizonu PVO, koji je izrastao iz mirnodopskog pepela prosečnosti, nadleteo „noćnog sokola“ i bacio ga u prašinu, ne dopustivši da se na svom junačkom vrhuncu u pepeo pretvori.
                           
 LJubodrag Stojadinović



Priredio Љуба

ljubasav

avatar
Још једна рецензија:

Р Е Ц Е Н З И Ј А

О ваздушном рату над Србијом 1999. године, до сада је на српском језику написано више различитих студија и монографија. Још више је било таквих дела на страним језицима, енглеском понајвише. Анализирани су многи аспекти рата, па тако и ваздушне операције. Још од времена док су трајала борбена дејства, прилично велику пажњу и бескрајне дебате привлачило је обарање такозваног „невидљивог” америчког ловца-бомбардера F-117А над Србијом, у ноћи 27. марта 1999. године, од стране 3. ракетног дивизиона ПВО из састава 250. ракетне бригаде ПВО.
Пред нама је студија пуковника Славише Голубовића, ратног припадника ове јединице, која је названа „Пад ноћног сокола”. На око 340 страна књига је у ствари, документована и драматична ратна прича о овом догађају. Али, такође и о другом обарању, 2. маја 1999, када је трећи ракетни дивизион поновио успех, са неба приземљивши на тврду српску земљу још једног ваздушног агресора, авион F-16CG.
Студија, прегледно написана, а још боље ислустрована фотографијама и цртежима – реконструкцијама поједних фаза ових догађаја, прави је даргуљ за све оне који су на било који начин били повезани са ракетном бригадом. Књига је и права посластица за све оне који се интерсују за ваздухопловство, модерно ратовање или најсавременију српску историју.
Аутор свог читаоца готово неприметно уводи у ратни сукоб 1999. године, презентујући кратку историју дивизиона и дајући живописну слику прве ратне ноћи и разарања на мирнодопском положају дивизиона у Јакову. Потом следи „дан четврти” односно, ноћ 27. марта 1999. године, када је дивизион оборио „невидљивог” над сремском равницом. Подстакнут дугогодишњим неспоразумима међу актерима овог историјског догађаја и спорним „читањима” и тумачењима улоге појединих актера, пуковник Голубовић се послужио нетипичним, али веома захвалним истраживачким поступком: сабрао је изјаве свих актера тог догађаја, ауторизовао их и понудио читаоцу на просуђивање, комбинујући их са свим осталим доступним подацима. На исти начин је обрадио и обарање другог америчког авиона над Србијом 2. маја, као и случај једног могућег обарања 20. маја 1999. године, а који је остао непотврђен због недостатака опипљивих доказа на тлу.
Шта се уочава из ауторове, готово филгиранске анализе обарања невидљивог F-117А, засноване на изјавама свих припадника борбене послуге која је извршила гађање?  Пре свега то је рад људства дивизиона те ноћи. Ратна слика није идеализована: радар се квари, део борбене послуге касни на смену, војници на положају се боје, рад на праћењу циља је тежак и ризичан, воде се упечатљиви дијалози, тренутак ласнирања је шок за све који то никада нису видели, а налазе се на положају. Једном речју, слика догађаја – непреувеличана, нити потцењена, управо конфузна са елементима реда. Управо какав рат и јесте на много начина.
Читалац стиче слику о саставним деловима дивизиона који је забележио историјски успех те ноћи: хладнокрвности посаде, могућностима осматрачког радара који је открио циљ, начину на који је циљ „ухваћен”, процедури и тренутку ласнирања ракета. Коначно, јасно је једно: тимски рад је основа рада борбених послуга ракетних јединица. Овакав начин рада елиминише истицање споственог „ја”. Ракеташи су колектив, састављен од официра, подофицира, резервиста и војника. Једино је могуће рећи „ми”. Тако је и обарање F-117А, колекетивна победа борбене послуге која је била за уређајима у кабини, а не било ког појединица.
Са друге стране, аутор анализира лет америчког авиона и улазак у зону уништења свог дивизона. Указује на низ околности које ће довести до успешног поготка. То су пре свега низ пропуста које су америчке ваздухопловне снаге направиле у акцији те ноћи: игнороисање локације дивизона који ће погодити F-117А, изостанак рада електронских ометача који су пратили ударне групе, изостанак групе за неутралиазацију ПВО у близини.
Међутим, оно што привлачи највећу пажњу је управо откриће пуковника Голубовића да авион F-117А није имао никакав индикатор радарског озрачења, већ да је пилот визуелно уочио долазак ракета које ће га спустити на српско тло. Такође, готово комично: да спасилачки тим заборавља једног припадника тима и да се враћа на место евакуације пилота да покупи свог заборављеног човека.
Враћајући се на једно од питања која су иницирала ауторово истраживање, читалац јасно стиче слику о хијерархији односа унутар кабине из које се руководи гађањем и обарањем „невидљивог”. На тај начин отпадају све дилеме које су у јавности подстакли поједини припадници дивизиона, често накнадно руковођени сујетом, жељом за унапређењем, решавањем статусних и других питања. Читалац стиче слику, која је најприближнија управо оној која је била те ноћи на ватреном положају дивизиона. Љубитељи сензација остаће овде ускраћени за сензације. Уколико само обарање F-117А није права сензација, а у реалности ратних догађаја, то и јесте.
Други догађај који описује Голубовић је обарање другог америчког авиона, у ноћи 2. маја 1999. године, који је пао у западаној Србији. Реч је и овде о мајсторском умећу борбене послуге која га је оборила, посебно руковаоца гађања, ракеташа - ветрана рата у Босни, мајора Дотлића и младог и талентованог потпоручника Јанковића, који је био у улози официра за вођење ракета. У овом догађају нема дилема са стране учешћа припадника борбене послуге, нема незадовољника и различитих тумачења. Догађај је кристално јасан. Чиста победа српских ракеташа.
Из пажљиве анализе свих релевантних података, а посебно остатака срушеног авиона, аутор изводи потпуно нов закључак: оборени F-16CG, са командантом сквадрона и данашњим генералом Голдфеином, није извршио напад, како је објашњено још у току рата, на циљеве негде у рејону Новог Сада. Већ је он оборен управо при покушају напада-провоцирања реакције 3.рд ПВО. О овоме непобитно сведочи чињеница да је авион оборен - пао са комплетним борбеним теретом.
Са друге стране, оно што је промакло у досадашњим анализама, да је оборени авион користио (вукао) ометач AN/ALE-50, који је такође оборен са њим, сачуван и данас у музеју ваздухопловства. Али није реч само о ометачу који је дебитовао у опреативној употреби над Србијом. Већ и умешности официра за вођење да разликује радарски одраз ометачa од авиона, и тако не направи грешку, због које је ометач и коришћен.
Коначно и трећи догађај који је тема ове књиге. То је наводно обарање једног непознатог авиона одмах иза поноћи 20. маја 1999. године. Највреднији део анализе овог случаја, је то што је аутор ставио све релевантне податке на једно место и извршио детаљано тумачење свега што се видело на екранима ракеташа 3. дивизона. Он указује да слика – одраз није могао бити мамац нити електронска сметња, већ нешто реалније: авиона крупнијег одраза, мале маневарске способности, али јаче конструкције да издржи погодак ракета.
На тлу Србије није пронађено ништа што би потврдило обарање. За ових 17 година такође није дошло до открића било каквих релевантних података из суседних земаља или од стране америчких или званичника НАТО. Није било „инсајдера” који би проговорили, нити мањка код појединих типова авиона који су ангажовани у рату над Србијом 1999. године. Ипак, анализирајући овај догађај и аутор је склон да верује да је „нешто” оборено те ноћи.
Оно што се уочава да је један од актера различитих погледа на догађај од 27. марта, присутан и у овом догађају, сада као руковалац гађања. Да ли ова чињеница може делимично да објасни убеђење да је оборено „нешто”, а што би могло да буде ништа друго него још један „невидљиви”, овог пута бомбардер B-2... Да ли је амбиција и овде засенила реалност? Читаоци ће се о овом догађају опредељивати према сопстевном осећају и постављати питања: да ли је заиста оборено нешто? Да ли постоји некаква завера ћутања и скривања остатака обореног авиона? Да ли је то био невидљиви бомбардер B-2,  а што један део актера и њихових поштовалаца и данас мисли.
Коначно, на крају књиге „велика тајна” 3. дивизиона. Када се погледају изоловано од ратне целине догађаја успеси овог дивизиона, стицао се утисак да је реч била о најувежбанијој ватреној јединици 250. рактене бригаде ПВО. Оборена два авиона - једина два противничка у току ваздушног рата. Даље, дивизион није претрпео директне погодтке нити имао жртве.
Међутим, пратећи рукопис пуковника Голубовића долазимо до изненадног обрта. Трећи дивизион је јединца са претходном „лошом репутацијом”. О овоме сведочи не само командант бригаде, каснији генерал Лазовић, већ и сам ратни командант пуковник Дани. Према завршној оцени команданта Лазовића, дивизион се пред рат суочавао са бројним недостацима, од техничке неисправности преко недостатка вере у сопствене могућности и пресоналних проблема, до командантове дилеме да ли да смени или остави на дужности команданта дивизиона. Како није било адекватне замене, није дошло до смене на врху јединице и актулени комаднант је повео дивизион у рат.
Непосредно пред сукоб дивизион и његов командант Дани добијају „другу шансу”. Дивизион постепено стаје на ноге (захваљујући и скромном аутору Славиши Голубовићу). Командант Дани признаје и своје грешке и тако на најбољи начин засвођује причу о ратном путу своје јединице. Ипак, ратни пут је показао да је дивизион био спсобан да одговори постављеним задацима у најбољем могућем оквиру и да осветла образ српске ПВО на најбољи могући начин.
Књига пред читаоцима је вредно и исцрпно дело, настало у  вишегодишњем истраживању једног од актера догађаја. Ипак, иако је аутор један од припадника дивизиона о коме говори ова књига, његов глас се чује веома мало. Он је само онај који усмерава и даје сложене закључке, али без претенциозности.
Књига се чита као узбудљиво ратно штиво, као детаљана реконструкција догађаја на бази изјава више актера, као стручно штиво, понекад разумљиво само људима из „ракеташке” бранше. Али и као историографско дело, јер презентује историјске чињенице и даје оцене, на бази сучељавања релевантних извора.
Нисмо сигурни да ће баш сви актери догађаја бити сложни у потврди историјске слике која настаје када се заклопе корице ове књиге. Али оно што је сасвим јасно да је пуковник Голубовић уложио ванредан напор да осветли ратни пут 3. ракетног дивизиона ПВО и учини га са свим појединостима, познатим и за ширу јавност. Успех дивизиона да обори „невидљиви” авион постао је ратни догађај који је превазишао његове оквире, као и оквире 250. ракетне бригаде ПВО, па и целог српског ваздухопловства и ПВО. Овај успех је постао „народни” догађај и симбол отпора једног малог народа разузданој сили великих.
Све напред изречено свесрдно препоручује рукопис пуковника Славише Голубовића  за публиковање. Сматрамо да ће ово дело привући пажњу и стручне и шире јавности и тако оправдати велики ауторов труд уложен у настанак овог бриљантног рукописа.


У Београду, 23. јуна 2016.            
Бојан Димитријевић
научни саветник
Институт за савремену историју

Јовица Драганић
генерал-потпуковник
заменик начелника генералштаба Војске Србије



ljubasav

avatar
Svakako i na latinici:


R E C E N Z I J A

O vazdušnom ratu nad Srbijom 1999. godine, do sada je na srpskom jeziku napisano više različitih studija i monografija. Još više je bilo takvih dela na stranim jezicima, engleskom ponajviše. Analizirani su mnogi aspekti rata, pa tako i vazdušne operacije. Još od vremena dok su trajala borbena dejstva, prilično veliku pažnju i beskrajne debate privlačilo je obaranje takozvanog „nevidljivog” američkog lovca-bombardera F-117A nad Srbijom, u noći 27. marta 1999. godine, od strane 3. raketnog diviziona PVO iz sastava 250. raketne brigade PVO.
Pred nama je studija pukovnika Slaviše Golubovića, ratnog pripadnika ove jedinice, koja je nazvana „Pad noćnog sokola”. Na oko 340 strana knjiga je u stvari, dokumentovana i dramatična ratna priča o ovom događaju. Ali, takođe i o drugom obaranju, 2. maja 1999, kada je treći raketni divizion ponovio uspeh, sa neba prizemljivši na tvrdu srpsku zemlju još jednog vazdušnog agresora, avion F-16CG.
Studija, pregledno napisana, a još bolje islustrovana fotografijama i crtežima – rekonstrukcijama pojednih faza ovih događaja, pravi je dargulj za sve one koji su na bilo koji način bili povezani sa raketnom brigadom. Knjiga je i prava poslastica za sve one koji se intersuju za vazduhoplovstvo, moderno ratovanje ili najsavremeniju srpsku istoriju.
Autor svog čitaoca gotovo neprimetno uvodi u ratni sukob 1999. godine, prezentujući kratku istoriju diviziona i dajući živopisnu sliku prve ratne noći i razaranja na mirnodopskom položaju diviziona u Jakovu. Potom sledi „dan četvrti” odnosno, noć 27. marta 1999. godine, kada je divizion oborio „nevidljivog” nad sremskom ravnicom. Podstaknut dugogodišnjim nesporazumima među akterima ovog istorijskog događaja i spornim „čitanjima” i tumačenjima uloge pojedinih aktera, pukovnik Golubović se poslužio netipičnim, ali veoma zahvalnim istraživačkim postupkom: sabrao je izjave svih aktera tog događaja, autorizovao ih i ponudio čitaocu na prosuđivanje, kombinujući ih sa svim ostalim dostupnim podacima. Na isti način je obradio i obaranje drugog američkog aviona nad Srbijom 2. maja, kao i slučaj jednog mogućeg obaranja 20. maja 1999. godine, a koji je ostao nepotvrđen zbog nedostataka opipljivih dokaza na tlu.
Šta se uočava iz autorove, gotovo filgiranske analize obaranja nevidljivog F-117A, zasnovane na izjavama svih pripadnika borbene posluge koja je izvršila gađanje?  Pre svega to je rad ljudstva diviziona te noći. Ratna slika nije idealizovana: radar se kvari, deo borbene posluge kasni na smenu, vojnici na položaju se boje, rad na praćenju cilja je težak i rizičan, vode se upečatljivi dijalozi, trenutak lasniranja je šok za sve koji to nikada nisu videli, a nalaze se na položaju. Jednom rečju, slika događaja – nepreuveličana, niti potcenjena, upravo konfuzna sa elementima reda. Upravo kakav rat i jeste na mnogo načina.
Čitalac stiče sliku o sastavnim delovima diviziona koji je zabeležio istorijski uspeh te noći: hladnokrvnosti posade, mogućnostima osmatračkog radara koji je otkrio cilj, načinu na koji je cilj „uhvaćen”, proceduri i trenutku lasniranja raketa. Konačno, jasno je jedno: timski rad je osnova rada borbenih posluga raketnih jedinica. Ovakav način rada eliminiše isticanje spostvenog „ja”. Raketaši su kolektiv, sastavljen od oficira, podoficira, rezervista i vojnika. Jedino je moguće reći „mi”. Tako je i obaranje F-117A, koleketivna pobeda borbene posluge koja je bila za uređajima u kabini, a ne bilo kog pojedinica.
Sa druge strane, autor analizira let američkog aviona i ulazak u zonu uništenja svog divizona. Ukazuje na niz okolnosti koje će dovesti do uspešnog pogotka. To su pre svega niz propusta koje su američke vazduhoplovne snage napravile u akciji te noći: ignoroisanje lokacije divizona koji će pogoditi F-117A, izostanak rada elektronskih ometača koji su pratili udarne grupe, izostanak grupe za neutraliazaciju PVO u blizini.
Međutim, ono što privlači najveću pažnju je upravo otkriće pukovnika Golubovića da avion F-117A nije imao nikakav indikator radarskog ozračenja, već da je pilot vizuelno uočio dolazak raketa koje će ga spustiti na srpsko tlo. Takođe, gotovo komično: da spasilački tim zaboravlja jednog pripadnika tima i da se vraća na mesto evakuacije pilota da pokupi svog zaboravljenog čoveka.
Vraćajući se na jedno od pitanja koja su inicirala autorovo istraživanje, čitalac jasno stiče sliku o hijerarhiji odnosa unutar kabine iz koje se rukovodi gađanjem i obaranjem „nevidljivog”. Na taj način otpadaju sve dileme koje su u javnosti podstakli pojedini pripadnici diviziona, često naknadno rukovođeni sujetom, željom za unapređenjem, rešavanjem statusnih i drugih pitanja. Čitalac stiče sliku, koja je najpribližnija upravo onoj koja je bila te noći na vatrenom položaju diviziona. LJubitelji senzacija ostaće ovde uskraćeni za senzacije. Ukoliko samo obaranje F-117A nije prava senzacija, a u realnosti ratnih događaja, to i jeste.
Drugi događaj koji opisuje Golubović je obaranje drugog američkog aviona, u noći 2. maja 1999. godine, koji je pao u zapadanoj Srbiji. Reč je i ovde o majstorskom umeću borbene posluge koja ga je oborila, posebno rukovaoca gađanja, raketaša - vetrana rata u Bosni, majora Dotlića i mladog i talentovanog potporučnika Jankovića, koji je bio u ulozi oficira za vođenje raketa. U ovom događaju nema dilema sa strane učešća pripadnika borbene posluge, nema nezadovoljnika i različitih tumačenja. Događaj je kristalno jasan. Čista pobeda srpskih raketaša.
Iz pažljive analize svih relevantnih podataka, a posebno ostataka srušenog aviona, autor izvodi potpuno nov zaključak: oboreni F-16CG, sa komandantom skvadrona i današnjim generalom Goldfeinom, nije izvršio napad, kako je objašnjeno još u toku rata, na ciljeve negde u rejonu Novog Sada. Već je on oboren upravo pri pokušaju napada-provociranja reakcije 3.rd PVO. O ovome nepobitno svedoči činjenica da je avion oboren - pao sa kompletnim borbenim teretom.
Sa druge strane, ono što je promaklo u dosadašnjim analizama, da je oboreni avion koristio (vukao) ometač AN/ALE-50, koji je takođe oboren sa njim, sačuvan i danas u muzeju vazduhoplovstva. Ali nije reč samo o ometaču koji je debitovao u opreativnoj upotrebi nad Srbijom. Već i umešnosti oficira za vođenje da razlikuje radarski odraz ometača od aviona, i tako ne napravi grešku, zbog koje je ometač i korišćen.
Konačno i treći događaj koji je tema ove knjige. To je navodno obaranje jednog nepoznatog aviona odmah iza ponoći 20. maja 1999. godine. Najvredniji deo analize ovog slučaja, je to što je autor stavio sve relevantne podatke na jedno mesto i izvršio detaljano tumačenje svega što se videlo na ekranima raketaša 3. divizona. On ukazuje da slika – odraz nije mogao biti mamac niti elektronska smetnja, već nešto realnije: aviona krupnijeg odraza, male manevarske sposobnosti, ali jače konstrukcije da izdrži pogodak raketa.
Na tlu Srbije nije pronađeno ništa što bi potvrdilo obaranje. Za ovih 17 godina takođe nije došlo do otkrića bilo kakvih relevantnih podataka iz susednih zemalja ili od strane američkih ili zvaničnika NATO. Nije bilo „insajdera” koji bi progovorili, niti manjka kod pojedinih tipova aviona koji su angažovani u ratu nad Srbijom 1999. godine. Ipak, analizirajući ovaj događaj i autor je sklon da veruje da je „nešto” oboreno te noći.
Ono što se uočava da je jedan od aktera različitih pogleda na događaj od 27. marta, prisutan i u ovom događaju, sada kao rukovalac gađanja. Da li ova činjenica može delimično da objasni ubeđenje da je oboreno „nešto”, a što bi moglo da bude ništa drugo nego još jedan „nevidljivi”, ovog puta bombarder B-2... Da li je ambicija i ovde zasenila realnost? Čitaoci će se o ovom događaju opredeljivati prema sopstevnom osećaju i postavljati pitanja: da li je zaista oboreno nešto? Da li postoji nekakva zavera ćutanja i skrivanja ostataka oborenog aviona? Da li je to bio nevidljivi bombarder B-2,  a što jedan deo aktera i njihovih poštovalaca i danas misli.
Konačno, na kraju knjige „velika tajna” 3. diviziona. Kada se pogledaju izolovano od ratne celine događaja uspesi ovog diviziona, sticao se utisak da je reč bila o najuvežbanijoj vatrenoj jedinici 250. raktene brigade PVO. Oborena dva aviona - jedina dva protivnička u toku vazdušnog rata. Dalje, divizion nije pretrpeo direktne pogodtke niti imao žrtve.
Međutim, prateći rukopis pukovnika Golubovića dolazimo do iznenadnog obrta. Treći divizion je jedinca sa prethodnom „lošom reputacijom”. O ovome svedoči ne samo komandant brigade, kasniji general Lazović, već i sam ratni komandant pukovnik Dani. Prema završnoj oceni komandanta Lazovića, divizion se pred rat suočavao sa brojnim nedostacima, od tehničke neispravnosti preko nedostatka vere u sopstvene mogućnosti i presonalnih problema, do komandantove dileme da li da smeni ili ostavi na dužnosti komandanta diviziona. Kako nije bilo adekvatne zamene, nije došlo do smene na vrhu jedinice i aktuleni komadnant je poveo divizion u rat.
Neposredno pred sukob divizion i njegov komandant Dani dobijaju „drugu šansu”. Divizion postepeno staje na noge (zahvaljujući i skromnom autoru Slaviši Goluboviću). Komandant Dani priznaje i svoje greške i tako na najbolji način zasvođuje priču o ratnom putu svoje jedinice. Ipak, ratni put je pokazao da je divizion bio spsoban da odgovori postavljenim zadacima u najboljem mogućem okviru i da osvetla obraz srpske PVO na najbolji mogući način.
Knjiga pred čitaocima je vredno i iscrpno delo, nastalo u  višegodišnjem istraživanju jednog od aktera događaja. Ipak, iako je autor jedan od pripadnika diviziona o kome govori ova knjiga, njegov glas se čuje veoma malo. On je samo onaj koji usmerava i daje složene zaključke, ali bez pretencioznosti.
Knjiga se čita kao uzbudljivo ratno štivo, kao detaljana rekonstrukcija događaja na bazi izjava više aktera, kao stručno štivo, ponekad razumljivo samo ljudima iz „raketaške” branše. Ali i kao istoriografsko delo, jer prezentuje istorijske činjenice i daje ocene, na bazi sučeljavanja relevantnih izvora.
Nismo sigurni da će baš svi akteri događaja biti složni u potvrdi istorijske slike koja nastaje kada se zaklope korice ove knjige. Ali ono što je sasvim jasno da je pukovnik Golubović uložio vanredan napor da osvetli ratni put 3. raketnog diviziona PVO i učini ga sa svim pojedinostima, poznatim i za širu javnost. Uspeh diviziona da obori „nevidljivi” avion postao je ratni događaj koji je prevazišao njegove okvire, kao i okvire 250. raketne brigade PVO, pa i celog srpskog vazduhoplovstva i PVO. Ovaj uspeh je postao „narodni” događaj i simbol otpora jednog malog naroda razuzdanoj sili velikih.
Sve napred izrečeno svesrdno preporučuje rukopis pukovnika Slaviše Golubovića  za publikovanje. Smatramo da će ovo delo privući pažnju i stručne i šire javnosti i tako opravdati veliki autorov trud uložen u nastanak ovog briljantnog rukopisa.


U Beogradu, 23. juna 2016.            
Bojan Dimitrijević
naučni savetnik
Institut za savremenu istoriju


Jovica Draganić
general-potpukovnik
zamenik načelnika generalštaba Vojske Srbije

Priredio Љуба

ljubasav

avatar




ljubasav

avatar
Ради упознавања са књигом, предлажем да прочитате и предговор из пера самог аутора:

Предговор


Зуб времена је опака пошаст која је у нашем народу нарочито изражена. Она постепено нагриза и баца у заборав неке од најсветлијих епизода наше војне историје. Пркосећи забораву и у страху да слична судбина не задеси и догађаје из агресије НАТО-а 1999. године на Савезну Републику Југославију, одлучио сам да заједно са ратним друговима овековечим успех наше јединице, војске и једног малог народа, који је имао снаге да у борби Давида и Голијата постигне величанствене успехе, чију величину још увек не можемо потпуно да сагледамо.

Поједини догађаји су се одиграли на такав начин да су за светску јавност били апсолутно изненађење, након чега су уследиле значајне промене у начину планирања и извођења борбених дејстава. Секундарне последице на глобалном нивоу вишеструко су премашиле очекиване губитке, материјалне и финансијске.

У одбрани Београда од напада из ваздушног простора учествовала је и 250. ракетна бригада ПВО у чијем је саставу био и 3. ракетни дивизион ПВО. Он је засигурно успео да добије рат жестоким супротстављањем вишеструко надмоћнијем непријатељу, без повреда и губитка људских живота и без губитака у техници.

У почетном периоду рата, на опште изненађење светске јавности, оборили смо амерички тактички бомбардер стелт технологије F-117А. Био је то колективни шок за челнике НАТО-а, уз прећутно питање „како су уопште срушили нешто што се не види”!?

Сенка грандиозног успеха је потпуно неоправдано сакрила други подједнако важан догађај исте јединице, а то је обарање америчког ловца бомбардера F-16CG почетком маја. О том догађају скоро да се и не говори. Он се не обележава, а његови непосредни актери јавности су мање познати. Остаци оба авиона данас се налазе у Музеју ваздухопловства у Сурчину и спомен-соби 250. ракетне бригаде ПВО.

Надамо се и да ће време показати основаност претпоставки да смо 20. маја 1999. године погодили и трећи амерички авион чији остаци нису пали на територију Србије. Још једном би се потврдио прави ниво успешности и врхунске оспособљености 3. ракетног дивизиона ПВО. Истовремено би се показало да су, без обзира на укупан број изгубљених ваздухоплова, квалитативни губици непријатеља у том рату били много већи од очекиваних и оних који су приказани домаћој и светској јавности.

Увидевши опасност да ће за коју годину или деценију заборав онемогућити расветљавање појединих догађаја и да ће запамћене остати само више пута поновљене непотпуне „истине”, припадници ратног састава команде бригаде и 3. ракетног дивизиона одлучили су да понуде потпуно објективну слику догађаја из тог периода. Она постоји све ове године, требало је само омогућити да своје ратне успомене под истим условима изнесу сви људи који су учествовали у успеху 3. дивизиона.

С циљем да се јавности и будућим генерацијама ракеташа остави заједничка, неподељена истина, пажња је усмерена на пролеће и лето 1999. године, време када је 3. дивизион часно и достојанствено газио сремском равницом, представљајући нерешиву енигму и сталну претњу за авијацију НАТО-а. Људи и догађаји приказани су без идеализовања, онакви какви су заиста и били, а јаковачки ракеташи као обични и часни људи и војници. Сведочења релевантних личности и детаљни описи догађаја садржајније и квалитетније осликавају ратни пут јединице.

Историјска обавеза нас учесника догађаја је да историји Војске Србије у наслеђе оставимо сведочења о догађајима и активностима 3. ракетног дивизиона ПВО, описујући их онако како су се заиста догодили. Све оно што је лично и поједнично мора бити у другом плану. Само стварне чињенице допринеће квалитетним стручним анализама и оценама.

Ако важне догађаје из српске војне историје не забележимо ми, други то за нас неће учинити. Значајна временска дистанца и практична непоновљивост појединих поступака отварају нам могућност да о њима говоримо у детаљима, са осећањем узвишености због војничких успеха постигнутих у борби за своју отаџбину.

Учешћем у борби за отаџбину показали смо да је то наша дужност, професионални задатак и патриотска обавеза. Оправдали смо своје постојање, сачували име и традицију српске војске и у потпуно неравноправним условима постигли нестварне резултате. Борили смо се херојски, зналачки и мудро и нисмо посустали ни у једном тренутку. Наша дела говоре о нама. Наши резултати су више него очигледни и њима се поносимо.

Славиша Голубовић

ljubasav

avatar
Radi upoznavanja sa knjigom, predlažem da pročitate i predgovor iz pera samog autora:


Predgovor


Zub vremena je opaka pošast koja je u našem narodu naročito izražena. Ona postepeno nagriza i baca u zaborav neke od najsvetlijih epizoda naše vojne istorije. Prkoseći zaboravu i u strahu da slična sudbina ne zadesi i događaje iz agresije NATO-a 1999. godine na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odlučio sam da zajedno sa ratnim drugovima ovekovečim uspeh naše jedinice, vojske i jednog malog naroda, koji je imao snage da u borbi Davida i Golijata postigne veličanstvene uspehe, čiju veličinu još uvek ne možemo potpuno da sagledamo.

Pojedini događaji su se odigrali na takav način da su za svetsku javnost bili apsolutno iznenađenje, nakon čega su usledile značajne promene u načinu planiranja i izvođenja borbenih dejstava. Sekundarne posledice na globalnom nivou višestruko su premašile očekivane gubitke, materijalne i finansijske.

U odbrani Beograda od napada iz vazdušnog prostora učestvovala je i 250. raketna brigada PVO u čijem je sastavu bio i 3. raketni divizion PVO. On je zasigurno uspeo da dobije rat žestokim suprotstavljanjem višestruko nadmoćnijem neprijatelju, bez povreda i gubitka ljudskih života i bez gubitaka u tehnici.

U početnom periodu rata, na opšte iznenađenje svetske javnosti, oborili smo američki taktički bombarder stelt tehnologije F-117A. Bio je to kolektivni šok za čelnike NATO-a, uz prećutno pitanje „kako su uopšte srušili nešto što se ne vidi”!?

Senka grandioznog uspeha je potpuno neopravdano sakrila drugi podjednako važan događaj iste jedinice, a to je obaranje američkog lovca bombardera F-16CG početkom maja. O tom događaju skoro da se i ne govori. On se ne obeležava, a njegovi neposredni akteri javnosti su manje poznati. Ostaci oba aviona danas se nalaze u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu i spomen-sobi 250. raketne brigade PVO.

Nadamo se i da će vreme pokazati osnovanost pretpostavki da smo 20. maja 1999. godine pogodili i treći američki avion čiji ostaci nisu pali na teritoriju Srbije. Još jednom bi se potvrdio pravi nivo uspešnosti i vrhunske osposobljenosti 3. raketnog diviziona PVO. Istovremeno bi se pokazalo da su, bez obzira na ukupan broj izgubljenih vazduhoplova, kvalitativni gubici neprijatelja u tom ratu bili mnogo veći od očekivanih i onih koji su prikazani domaćoj i svetskoj javnosti.

Uvidevši opasnost da će za koju godinu ili deceniju zaborav onemogućiti rasvetljavanje pojedinih događaja i da će zapamćene ostati samo više puta ponovljene nepotpune „istine”, pripadnici ratnog sastava komande brigade i 3. raketnog diviziona odlučili su da ponude potpuno objektivnu sliku događaja iz tog perioda. Ona postoji sve ove godine, trebalo je samo omogućiti da svoje ratne uspomene pod istim uslovima iznesu svi ljudi koji su učestvovali u uspehu 3. diviziona.

S ciljem da se javnosti i budućim generacijama raketaša ostavi zajednička, nepodeljena istina, pažnja je usmerena na proleće i leto 1999. godine, vreme kada je 3. divizion časno i dostojanstveno gazio sremskom ravnicom, predstavljajući nerešivu enigmu i stalnu pretnju za avijaciju NATO-a. LJudi i događaji prikazani su bez idealizovanja, onakvi kakvi su zaista i bili, a jakovački raketaši kao obični i časni ljudi i vojnici. Svedočenja relevantnih ličnosti i detaljni opisi događaja sadržajnije i kvalitetnije oslikavaju ratni put jedinice.

Istorijska obaveza nas učesnika događaja je da istoriji Vojske Srbije u nasleđe ostavimo svedočenja o događajima i aktivnostima 3. raketnog diviziona PVO, opisujući ih onako kako su se zaista dogodili. Sve ono što je lično i pojednično mora biti u drugom planu. Samo stvarne činjenice doprineće kvalitetnim stručnim analizama i ocenama.

Ako važne događaje iz srpske vojne istorije ne zabeležimo mi, drugi to za nas neće učiniti. Značajna vremenska distanca i praktična neponovljivost pojedinih postupaka otvaraju nam mogućnost da o njima govorimo u detaljima, sa osećanjem uzvišenosti zbog vojničkih uspeha postignutih u borbi za svoju otadžbinu.

Učešćem u borbi za otadžbinu pokazali smo da je to naša dužnost, profesionalni zadatak i patriotska obaveza. Opravdali smo svoje postojanje, sačuvali ime i tradiciju srpske vojske i u potpuno neravnopravnim uslovima postigli nestvarne rezultate. Borili smo se herojski, znalački i mudro i nismo posustali ni u jednom trenutku. Naša dela govore o nama. Naši rezultati su više nego očigledni i njima se ponosimo.

Slaviša Golubović

ljubasav

avatar
Moj doživljaj knjige „Pad noćnog sokola“



Ovo nije recenzija, jer ona već postoji. Ovo je čitalački doživljaj, sa specifičnostima, nekog koji je prošao slične situacije, i osetio potrebu da to podeli sa drugima.

Citat:
Прва борбена послуга заузела је своја места и чекала је даља наређења. Слика осматрачког радара показивала је ваздушну ситуацију у кругу од око 250 км. Нешто око 23 часа ваздушни простор над територијом бивше СФРЈ остао је без иједног цивилног авиона. Саобраћај свих оних који су прелетали Балкан устаљеним маршрутама претворио се у видљиво „густо усмерен ток” кроз Мађарску, Румунију и Бугарску.“

Te noći, sam se i ja nalazio u našem OC, baš u odeljenju za izlaganje situacije u VaP i lično se uverio u ovu sliku. Tada smo znali da „ono uskoro sledi“, čak smo mislili da će to biti još iste večeri, ali eto nije. Neko od kolega reč: „e, ako nas ovi ne napadnu, napadnimo onda mi njih...“

Citat:

Сви смо били уплашени, посебно војници резервног састава, а тек сада схватам и зашто. Били су  старији и свеснији могућих последица. Да се то сада дешава мени, много више бих се плашио него онда”

Rekao je jedan od vojnika iz ovog diviziona, a ovo je plastično iskazano, i toliko istinito i retko javno dostupno.

Citat:

Пратећи кретање циља руковалац гађања наређује његово откривање станицом за вођење ракета у тренутку када се приближио на даљину од 16 km. Командир батерије потпоручник ........................

............................... Наређење за премештање добија око 21.15 часова. У рекордном року дивизион се преводи у маршевски положај и напушта ватрени положај до 22.30 часова
.”

Za mnoge je ovo ključni deo knjige. Zato je taj citat samo naglašen. Treba uzeti knjigu u ruke i lično pročitati dramatičnost tog dela, gde se paralelno opisuje rad posluga u divizionu, kao i postupci pilota F-117A. Kao starešina ovog roda vojske, nalazio sam se u ulozi rukovaoca gađanja, a i u ulozi rukovaoca vatre (to je u ARJ malo drugačije uređeno, ali ne i suštinski različito) u ovom sam pasusu, postao deo ove posluge. Naš autor, stvarno poseduje izvanredne pripovedačke sklonosti.
No krenimo dalje.

A sad, kako je autor dao siže ovog događaja:

Citat:

Р е з у л т а т

F-117A je први авион тог типа у свету који је оборен. Оборио га је 3. рд ПВО / 250. рбр ПВО наоружан ракетним системом противваздухопловне одбране С-125М (НЕВА), 27. марта 1999. године у 20 часова и 42 минута. Погођен је на висини око 8.000 метара и даљини око 14 km од дивизиона. Олупина авиона је пронађена 1.690 метара североисточно од центра села Буђановци, односно 47 km западно од центра Београда. Део остатака авиона данас се налази у Музеју ваздухопловства у Београду.

Тај догађај није значио само губитак америчког борбеног авиона, него и нарушавање некадашње непобедиве ауре авиона F-117А, који је годинама имао непроцењиву психолошку вредност за Сједињене Америчке Државе


Posle ovog opisa rezultata, dejstva i njegovog značaja, niko pametan neće dodavati ili oduzimati reči u izrečenom.

Moja starešinska etika, mora da prokomentariše još jedan pasus iz knjige:

Citat:

Наредбом број 5-46 начелника Штаба Врховне команде генерал-пуковника Драгољуба Ојданића, од 30. марта 1999. године, за изванредне успехе у командовању и изузетну храброст у извршавању борбених задатака командант 3. рд ПВО потпуковник Золтан Дани унапређен је у чин пуковника Артиљеријско-ракетних јединица ПВО.

Указом председника СРЈ и врховног команданта оружаних снага Слободана Милошевића, од 29. марта 1999. године, за испољену храброст, пожртвовање, висок степен одважности и самоиницијативу у борбеним дејствима потпоручник АРЈ ПВО Дарко Николић одликован је Орденом за храброст.

Наредбом команданта РВ и ПВО генерал-пуковника Спасоја Смиљанића број 3-12 од 29. марта 1999. године унапређен је у чин поручника АРЈ ПВО
.”

Zašto sam se opredelio za ovaj deo. Prosto iz razloga poimanja starešinskog kodeksa. Na prvu naredbu (Ukaz) Dani nije imao nikakav uticaj, na ove dve poslednje, svakako. Bez njegovog potpisa na predlog one ne bi postajale. Odabrao je najmlađeg oficira u svom sastavu da ga istakne, da se svi diče njime. I ko sad može biti zavidan isticanju najmlađeg, a ko bi se osmelio da to još i omalovaži.


Iskoristio bih slobodu ovog foruma, pa ću prikazati još dva detalja iz knjige, pre nego što iznesem i svoj zaključak.

Citat:

Ако је рат наставак политике оружаним путем, онда су војници извршни елемент те политике. Пилот обореног F-117А потпуковник Дејл Зелко извршавао је задатке у операцијама његове јединице, реализујући на тај начин политику своје владе. Авионом F-117А летео је најпре у операцији „Пустињска олуја” у Ираку, а потом и у операцији „Савезничка сила” против Савезне Републике Југославије. Циљеви по којима је дејствовао били су унапред одабрани.

Бранећи отаџбину од агресије НАТО-а и ми смо следили политику наше владе, али и сопствени патриотски осећај који нам је говорио да, нападнути од НАТО-а, немамо право на било какву дилему. Отаџбини смо могли да понудимо само оно што се од нас и очекивало, храброст
и одлучност, да употребимо годинама и деценијама стицано знање и искуство. Оно што нас разликује од Зелка и његових колега јесу мотиви.

Без намере да аболирам учеснике агресије, официрски кодекс ме подсећа да се и потпуковник Зелко борио за интересе своје државе, без обзира на праведност тих интереса
.“

Ljudi su skloni da „ispljuju“ svog neprijatelja. Mi vojnici na neprijatelja gledamo i kao na „protivnika-suparnika“. Učili su nas da poštujemo protivnika, da ga cenimo kao sposobnog, jer samo tako stičemo objektivnu pogodnost, da mu se adekvatno suprotstavimo. Autor se ovde pridržavao te „filozofije“, što je meni kao čitaocu (i kolegi naravno) veoma imponovalo.“

I na kraju:

Бриљантан војнички успех борбене послуге, који су убрзо сви почели да својатају, постао је и национални понос и симбол отпора агресији НАТО-а. Али, они који су га својим знањем и храброшћу створили, тешко су носили терет славе и својим несналажењем и размимоилажењима допринели су да се при помену F-117A прво помисли на контроверзе и пикантерије које су пратиле тај догађај, а тек потом на јединствен и вероватно непоновљив војнички успех. Може се рећи да је дело тима прерасло у своју супротност и довело до бесмислене поделе међу члановима тима.”

Ovo nije kraj knjige, niti je ovo smešteno u kontekst zaključka ovog dela. Autor je to maestralno smestio u deo, koji se na neki način može i čak preskočiti, ne želeći da ovom „raskolu“, da primarni značaj, ali osećajući u duši (bar po mom ubeđenju) svu štetnost nastalih podela, da ga na svojstven način ipak istakne.

Načitali smo se i naslušali priča o obaranju „nevidljivog“ i do sada smo već formirali svoje simpatije prema jednoj ili drugoj strani viđenja događaja. Čak, priznajem, ponekad misli odlutaju u pravcu nametnutog „tračarenjem“, zapostavljajući ovu divnu istinu: „Бриљантан војнички успех борбене послуге“.

Dvojica glavnih aktera su nam ispričali i potpisali svoje izjave. One se razlikuju u samo domenu, ko je naredio gađanje?

Ostali učesnicu su izneli svoje viđenje. Kako sada formirati stav, prema kome se opredeliti?
Danas, posle čitanja ove knjige to je jednostavno i lako.
Učesnik koji nam saopštava svoje (suprotno) viđenje, ima pravo na to. On veruje u svoju verziju. Na to verovanje ima ljudsko pravo, a osporavati mu to, je isto, kao kada bi Dragoj Mašin osporavali pravo da tvrdi da je trudna, jer ona je u to duboko verovala, pa joj je čak i stomak narastao.

Čestitam svim pripadnicima slavnog 3.raketnog diviziona PVO ovaj veličanstveni uspeh.

Velika zahvalnost autoru, pukovniku Slaviši Goluboviću, na uloženom trudu da nam osvetli sve događaje ratnog puta svoje jedinice, za koje smo tolike godine bili uskraćeni. Neću zaboraviti, da odam priznanje i 250.raketnoj brigadi PVO, u čijem su sastavu dejstvovali ostali divizioni i dali svoj doprinos odbrani otadžbine.


Generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić

ljubasav

avatar





Knjigu stvarno treba čitati i steći sopstveno mišljenje.




Prezentacije su korisne radi sticanja utiska šta se u knjizi može naći


Љуба

ljubasav

avatar
Pretpostavio sam da će biti reagovanja. Pa evo mog mišljena.
Celi članak možete naći ovde

http://srbin.info/2016/12/29/nista-nije-slucajno-pad-nocnog-sokola-istina-ili-sustinska-prevara/




Iniciran ovim tekstom, ali ni malo i iznenađen, uključujem se u javnu diskusiju povodom nedavno objavljene knjige “PAD NOĆNOG SOKOLA”


Zašto bi jedan vrstan pilot ušao u priču oko “Pad noćnog sokola”, valjda kao pripadnik vida RV i PVO ima pravo da se bavi time.

Ali zašto se jedan vrstan pilot helikoptera, koji nije u sistemu PVO, upliće u sistem “Neva”, a posebno u rad posade stanice za vođenje raketa?

Citat: “Као бивши припадник РВ и ПВО годинама пратим дешавања везана за овај случај. Лично познајем већину  од актера догађаја тако да ми је слика из станице за вођење ракета врло блиска.

Meni lično, kako bivšem komandantu brigade PVO, nikada nije palo na pamet, da negde izjavim da mi je „slika stanice za vođenje raketa vrlo bliska“. Celi sistem poznajem informativno u meri koji je potreban za njegovo namensko korišćenje.

Školovan sam da ga u ratu primenim zajedno sa ostalim sistemima PVO:


Svakako da sam izučavao i taktiku helikopterskih jedinica u okviru „Operacije PVO“, ali to nije bitno za ovo izlaganje.

Neću demantovati Vaše „poznavanje“ ovo stanice, ali ću se upitati: „Da li je to poznavanje naručeno“. Kao bivši pripadnik vida RV i PVO (VES 31399) koji godinama prati dešavanja za ovaj slučaj, mogu reći da se kao advokati i vlasnici prava na istinu pojavljuju upravo oni koji su slabo potkovani u predmetnoj materiji.

Poštovani pukovniče Đošić (ili Došić kako ste se prezivali kao potporučnik 1980.) pregledao sam vaše javne istupe i nemam nekih suštinskih protivljenja. Nastupa te sa svojim viđenjima događaja i ljudi. To je pohvalno. Reklo bi se nezavisan čovek „od pera“.

I opet to pitanje, koje mi ne da mira. Zašto vi branite potpukovnika Aničića.
Ali da krenemo hronološki.

Prvo, kada je osvanuo ovaj članak


u novinama u kojima se pojavljuju i vaši članci, zar vas nije zaintrigiralo da proverite navode? Zar vas kao pukovnika nije obuzela jeza, da vam kolegu neko javno ispljuje i nazove „lažovom“.

Vidim bili ste komandant eskadrile, znate šta znači i koliko je odgovorna funkcija komandanta. Zašto se niste onda, makar i krišom, recimo pod nekim neutralnim pseudonimom „Beli orao“ oglasili i rekli:

Za čin pukovnika su potrebne te i te kvalifikacije, pukovnik se postaje tako i tako. Onda jedno kolegijalno: “ Oprosti Aničiću, bez obzira na sve tvoje zasluge, to ćeš teško proći”:
Zatim kao zagovornik istine i čovek koji prati sva dešavanja, niste se oglasili na ove istine:




Ili


Kako da tumačim odsustvo reagovanja i vaše ćutanje: "Priznajem ove navode kao tačne, ili priželjkujem da ovo bude tačno?"

Završili smo iste škole, doduše vi u nešto skraćenijem obimu, nakon moje klase, ali ne mari, dovoljno smo vojno obrazovani, da možemo da damo svoj komentar na ovo:


Da li ste svojim potčinjenima dozvoljavali da vode „Ratni dnevnik“? Zar nismo učili da je Ratni dnevnik, kao i Operativini dnevnik (ovaj potonji vode združene taktičke jedinice) dokument koji se vodi u komandi, da se ne sme iznositi van jedinice, a kamoli objavljivati-publikovati? Zašto sve ove godine ćutite i podstičete obmanjivanje javnosti?

Ako se ne varam, bili ste i inspektor, kao takvom starešini, sigurno je ovo sa „dnevnikom“ bilo prisutno. Po prirodi posla, imali ste mogućnost da dođete do svih relevantnih dokumenata (osim sa upoznavanjem Plana upotrebe jedinice). Na koje to sada dokumente mislite u ovoj izjavi:


Na promociji knjige je bio komandant i NŠ 250.rbr PVO. Bili su članovi posade, kao i ostali pripadnici diviziona i brigade. Kako to do se do sada niko od njih nije oglasio u demantovanju navoda u knjizi, nego samo vi, a da, da ne zaboravim i „Belog Orla“
Možda se neko ipak osmeli i oglasi, vreme je pred nama.


Vidite, koristeći vaše pravo na objektivno zaključivanje, evo da se poslužim tim istim pravo. Nikako da se otrgnem utisku da gospodin Aničić, sad sam u dilemi jel on postao pukovnik ili nije, celu ovu situaciju stvorio samo zarad tog čina. Bio sam se začudio odakle toliko snage da javno ističe svoj gnev, zbog izostanka čina „pukovnik“?

Onda, kad vidim kako se sada po novom pozdravljaju sa: „gospodo generali, oficiri i podoficiri“ – shvatim da je to zapravo najveći domet u vojničkoj karijeri jednog oficira. Posle čina „pukovnik“ nema višeg oficirskog, ono posle su već generali, posebna kasta. Sada se već počastvovanije osećam.

Da ne ostanem dužan komentara, na još jednu vašu izjavu:

"Познавајући срж војне организације дубоко сам убеђен да је аутор из неког разлога имао намеру да дискредитује заменика команданта, потпуковника Ђорђа Аничића. Кроз садржај књиге само његове изјаве пореди без обзира да ли је у питању возач или командант. То себи није смео да дозволи јер је то његов претпостављени, други човек дивизиона,руковалац гађања сво време рата у одбрани Београда..............."

Dve neistine u jednom pasusu:
Prvo, knjiga (koju verovatno niste pročitali) veoma afirmativno govori o učinku poptpukovnika (ili pukovnika) Aničića tokom ratnog puta 3.rd. Posebno ga ističe u poslednjem gađanju na neidentifikovani avion.



Za one koji se ne razumeju u sistem „rukovođenja i komandovanja“ da kažem, niko nije potčinjen zameniku komandant, tj. Zamenik nikom nije pretpostavljen. Tada je još uvek vladao sistem jednostarešinstva i subordinacije.


Da zaključim pitanjem:
Da li je ovo naručen članak? Da li smo sigurni da je autor članka sam ispisao  prezentovane rečenice?





Љуба

cyber fulkrum

avatar
Admin

Emisija na RTV Stara Pazova o obaranju F-117

http://otpisani.niceboard.com

cyber fulkrum

avatar
Admin

U svom komentaru na MC Milisav Jovanović kaže


Драги наш колега и ратни друже,

Обраћам ти се овако, или би можда више волео да ти кажем изузетни, непогрешиви и савршени, јер тако се представљаш и осећаш већ дуже време. Дуго година уназад водиш твоје битке, што је твоје легитимно право. Да ли си у праву или ниси, није битно, имао си и имаш право на своје мишљење, иако се велика већина нас са тобом не слаже. Ипак, нисмо те никада јасно и гласно демантовали. А и када ти малчице противуречимо, на слово које ти се не допада реагујеш бурно, пениш и крећеш у хајку, не бирајући средства. Удараш по твојим ратним друговима бахато и безобзирно. Износиш неистине и прљавштине, опањкаваш, кудиш, олајаваш, спопадаш, мрцвариш и што је најгоре повремено и претиш. Не дозвољаваш другима да имају своје мишљење, став и сећање, а уколико се разликују од твојих ставова или од оног што си им ти наменио као улогу, нападаш брутално и моментално.

Истина је за тебе само једна, она коју су ти умислио или одредио за званичну, као у диктатури. Све лепо је у првом лицу једнине (ја, па ја), а други су свакакви, а најчешће никакви. А да ли је баш тако и да ли си ти уопште профил човека и официра који има право да моралише било коме? Није и ниси, а ево и зашто:

1. Већ дуго фалсификујеш догађаје из прошлости и по томе се не разликујеш од онога због кога се љутиш све ове године. Само што се он после неколико опомена повукао, а ти помислио да је то простор и прилика за тебе и да "вожд" мора постојати, па и даље тераш по своме. "Смена" није ратни дневник, исти није ни постојао, јер га ниси ни водио, иако је то била твоја дужност. Ти си записивао само своје импресије и забелешке у своју радну бележницу. Шта си писао, оно што је заиста било или како си желео да буде, није ни битно, али такво, само твоје писаније, није и не може прерасти у званично, нити постати став јединице и војске. Обмањујеш јавност како је то препис званичног документа. А не питаш се зашто се од таквог "војног документа" гаде сви озбиљни припадници дивизиона и команде бригаде? Зашто твоју књигу презире свако ко држи до људскости струке и официрских кодекса и зашто нико од еминентних представника ракетних јединица ПВО није стао иза ње. Можда ти завидимо? Или смо сви шарлатани, ти апостол, а "Смена" свето писмо. Десет пута си оригинални текст из радне бележнице прекуцавао и филовао новим, по тебе повољнијим садржајима. У првој верзији твог преписа (не брини, имамо копију) о Ф-117 нема више од неколико реченица, писаних из угла неког споредног посматрача, јер тада себе ниси тако амбициозно ни видео у том догађају. Коју годину касније у твојој књизи о Ф-117 има пуно више, а и твоја улога је ојачала, све у пропорцији са твојом маштом, амбицијом и безобразлуком.
Твоја улога 27. марта је јадна и срамна. Када су сви "јуришали" на Ф-117, ти си позивао да се врате назад (скини, скини) и за ту дефанзиву очекујеш чин. Гураш по кабини и премећеш чланове послуге, вршиш насиље над правилима, како би себе позиционирао као значајног играча, али узалуд, тебе у послузи суштински нема, осим као реметилачког фактора. Два помоћника, два руковаоца, па да то тако треба, и Рус би то прописао! Чак и десетар зна да Војску држе једностарешинство, субординација и јединство командовања, а ти си заменик и потпуковник који је промовисао војнички неред и недисциплину. Можеш на њега да се љутиш колико хоћеш, али он је ипак имао храбрости да наставиo борбени рад, свесно ризикујући да добије по глави противрадарску ракету, упркос твојим вапајима. Објективно, ти си лице које се само затекло у кабини те вечери. Без икакве стварне улоге. Све би било исто и без тебе. Техничко-технолошки ниси имао, нити си обављао било какву функцију, осим што си неовлашћено у присуству старијег позивао на прекид рада што је дисциплински, а можда и кривично кажњиво. А галамиш за тројицу. Снимаш ТВ емисије, све у првом лицу једнине. Лично сам ово, лично сам оно. Срамно. Каснио си на смену јер си свратио код таште, као и много пута током рата. И он је имао своје тренутке. Мало се разликујете, јер обојица манипулишете људима и догађајима, само он са више стила, а ти се ваљаш по блату, вукући и друге. Запитај се, да ли су ваши потчињени имали такву "привилегију" или боље рећи могућност злоупотребе. Не, нису. Али ти се тога чак и не стидиш. С поносом пишеш о раном поврћу код Милана и Наде, туширању и чистој постељини. Писао си и о сексу са Бранком, али то ниси ставио у "Смену". Вероватно је и то обавезни део ратног дневника јединице, зашто ли си те детаље цензурисао. Толико о кодексима. Када је 27. марта све прошло, опет си отишао или боље речено вратио се, знаш већ где!

2. Реч две о храбрости. Дан, два пред обарање Ф-117 у каналу на ВП Шимановци си паничио и ширио дефетизам, „што ми да ратујемо, за кога“ и томе слично. Нико те није пријавио. Када су ти предлагали да укључимо П-18 и грунемо две ракете на прво што наиђе, категорички си био против док не дође наређење одозго. А њега нема, јер нема ни везе. Тако ти је било лакше. Плашио си се у кабини. Избегавао си је. Највише балвана си стављао на део око ВИКО-а, тамо где седиш ти. Сви циљеви преко 17 били су далеко, они од 16 преблизу. И тако, једно 3 до 4 изласка на антену током рата. Мало, да би се толико хвалисао! Тада су ти се смејали и они који те сада подржавају. Питај земљака Малетића, какве је шале правио са тобом, као главним ликом. Паничио си и 11. маја. Био си изгубљен и дезоријентисан, па се и не сећаш како је заиста било или опет свесно фалсификујеш догађаје у своју корист. А сети се, када си изашао из кабине, отишао си или побегао у извиђање наредног ВП, можда опет код Милана и Наде, јер тај положај је најчешће извиђан и поседан током рата, а и најближи тог дана. Ниси смео да се вратиш поново у кабину, а на обележеном положају, очекујући ласерске бомбе, остали су твоји саборци на челу са Борисом, кога потцењујете обојица, а вадио вас је читав рат. Када год се техника преводила, никада ниси био на положају. А што се тиче стрељачког вода, јесу те склонили са намером, само неће да ти кажу. Али да се не лажемо, и теби је то тада одговарало, не знамо што се сада као нешто љутиш.

3. Замисли да се у некој од твојих емисија, на некој од твојих телевизија, важан и пун себе сретнеш са неким од официра који су ратовали на Косову и Метохији, на Кошарама на пример, и кажеш да си током рата набављао бонове за гориво твојој Данки, да си гостовао у тазбини небројено пута током рата, да си се возикао службеним кецом, да си жену слао на врата генералима да моле да добијеш чин пуковника и томе слично. Шта би рекли? Ништа само би у чуду заћутали, бело гледали, просто не верујући. А ти не би ни поцрвенео, сам себи довољан. Или би наставио да се жалиш на батерије за лампе и мокре чизме.

4. Пљујеш по старешинама из претпостављене команде. А сви они су часнији људи и бољи ракеташи од тебе. Људи који су служби и професији дали све од себе. А знаш ли колико си пута у исто време био на боловању. Знаш ли каква те репутација прати од Скопља до Јакова. Или мислиш да си одједном постао стручњак, засијао као светац и да је све заборављено, ако си ти себе и својих недостатака икада и био свестан. Тебе да се стиди Станковић и људи који ниједном нису отишли кући током рата!!!! Анализираш њихов рад и грешке, по принципу "после битке сви генерали". И треба, када они нису тебе анализирали, а имали су основа да те реше још у првих десет дана рата. Повређен и бесан витлао си пиштољем у Бечмену 20. маја, али ипак довољно концентрисан да отуђиш униформу намењену за једног одликованог припадника. Потцењујеш друге дивизионе, сипаш со на рану људима који су ратовали и сахрањивали своје другове током рата. Дајеш своја тумачења погибија и поново узбуњујеш породице. А када си требао од фарме да скренеш до положаја, да видиш је ли твоја стража изгинула или има још неко жив, наредио си не трепнувши: правац Шимановци. И механичар за м/в је имао изграђене кодексе, само ти ниси. И опет они пазе, бирају речи, чувају ти образ, а да ли ти чуваш образ било коме?

Љутиш се због сведочења твојих ратних другова, третираш их као да су малоумни или малолетни. А замисли да су све рекли, као што би ти о њима. Нису, јер све куће и породице имају и лепе и ружне тренутке, а само ти си одлучио да себе опереш и уздигнеш до свеца, а друге ољагаш. Само је теби тако савршеном било тешко, а опет једино си ти остао несхваћен. Агресиван си и приватно, и то има у службеним белешкама јединице. Нападаш и малтретираш људе без основа, све док једном не платиш, а онда ћеш да се смириш и постанеш парламентаран.
Ако имаш образа, ућути и не проговарај више. Све си кредите потрошио, сво стрпљење исцрпео.


http://www.mycity-military.com/Avijacija-i-PVO-2/PAD-NOCNOG-SOKOLA_3.html#p1914409

http://otpisani.niceboard.com

ljubasav

avatar


Nastavljaju se napadi na ovu izuzetnu knjigu. Sada iz pera samog autora, čuvene knjige „Smena“. Ovde je adresa članka,
http://srbin.info/2017/01/11/potpukovnik-djordje-anicic-z-srbin-info-o-generalu-ratnom-profiteru-i-ratnim-lazima/

a ja vam preporučujem odgovor građanina pod pseudonimom „Milisav Jovanović“. Čini mi se da je on najoštriji kritičar ponašanja Đorđa Aničića u ono i sadašnje vreme. Kako ga bratski forum neprekidno uklanja sa svojih stranica, dajem mu priliku da ga naši članovi „saslušaju“ ovde.


• Ово је твој трећи текст на порталу СрбинИнфо (рачунајући оне које си писао Ђошићу и Матићу). Очигледно је да си контрадикторан и у сукобу са самим собом. Занимљиво је како сам постављаш питања, изводиш произвољне закључке и губиш се у сопственом лавиринту теорије завере.
Узео сам изјаву једног од учесника и преписао клаузу на крају текста у којој пише:
„Сагласан сам да наведени садржај у целини или деловима може бити саставни део ауторског дела пуковника Голубовић Славише и да се искључиво може користити у циљу афирмације успеха бившег 3. рд ПВО, 250. рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране Републике Србије“. Дакле кристално јасан договор два човека – оног ко износи своја сећања и оног ко их прикупља.
Погледао сам још једном књигу и видим да си и ти потписао две изјаве иза исте ове клаузуле, истина са два различита потписа (ко зна са којим циљем различита).
А у овом памфлету од текста на СрбинИнфо тврдиш:
„Правници су једногласни у оцени да својим потписом актери не гарантуjу тачност своје изјаве већ дају аутору право да може да је користи у свом ауторском делу, а то је огромна разлика. Да ли већ у овој игри речи почиње превара.“
ДАКЛЕ, ТИ СВОЈИМ ПОТПИСОМ НЕ ГАРАНТУЈЕШ ТАЧНОСТ СОПСТВЕНЕ ИЗЈАВЕ. Ето докле иде твоје ЛИЦЕМЕРЈЕ и НЕДОСЛЕДНОСТ! Изјаву потписујеш тек онако да би је потписао, а не да потписујеш њену тачности и аутентичност. Није проблем што ти за себе не тврдиш да говориш истину, него што покушаваш да убедиш и остале учеснике да и они изјаве да су говорили неистину и да оно што су написали у ствари нису мислили него им је аутор потурио.
Ако наводиш да ни једном ниси ушао у станицу као помоћник руковаоца зашто онда у свом поднеску себи додељујеш улогу помоћника. У свом памфлету „Смена“ себе такође називаш помоћником, а суштниски ниси ни смео те вечери да уђеш док се борбени рад не заврши, па си онда ни једно ни друго. Одлучи шта
желиш да будеш.
И опет оно твоје чувено - камандовали смо обојица. Твоја знања о командовању произилазе из трогодишњих основних студија (иако се то тада обавезно учи) , без било каквог додатног усавршавања. Чак и десетари на курску командира одељења уче да само један човек може да командује. Ма јадно је то! У присуству команданта, то нико други не може да ради.
Уместо да будеш поносан што си део једног афирмативног, непристрасног и свеобухватног пројекта из новије историје српске војске, покушаваш да опструкцијом и злонамерним тврдњама бациш сенку на један велики пројекат.
Ђорђе, нема потребе да се кријеш иза разних псеудонима и да пишеш
текстове онима који само ставе своје име и презиме на крају. Е ТО СЕ, ВИДИШ,
ЗОВЕ ФАЛСИФИКАТ.
Својевољно си дао изјаву и ауторизовао текст чиме си допринео да књига „Пад ноћног сокола“ угледа светлост дана. На то те нико није приморао. Ако се не слажеш са изјавама других актера, то је искључиво твој проблем, јер ти ниси господар апсолутне истине. Чињеница је да твој субјективни поглед објективне стварности не може умањити значај ове одличне књиге.
Није ми јасно зашто сваким даном све више себе уваљујеш у живо блато! Мада можда и јесте. Да си свестан тога, не би данас о овоме расправљали.
Пробај мало да учиш од старијих и паметнијих од себе!!!





(latinična verzija)
Ovo je tvoj treći tekst na portalu SrbinInfo (računajući one koje si pisao Đošiću i Matiću). Očigledno je da si kontradiktoran i u sukobu sa samim sobom. Zanimljivo je kako sam postavljaš pitanja, izvodiš proizvoljne zaključke i gubiš se u sopstvenom lavirintu teorije zavere.

Uzeo sam izjavu jednog od učesnika i prepisao klauzu na kraju teksta u kojoj piše:

„Saglasan sam da navedeni sadržaj u celini ili delovima može biti sastavni deo autorskog dela pukovnika Golubović Slaviše i da se isključivo može koristiti u cilju afirmacije uspeha bivšeg 3. rd PVO, 250. rbr PVO, Vojske Srbije i Ministarstva odbrane Republike Srbije“. Dakle kristalno jasan dogovor dva čoveka – onog ko iznosi svoja sećanja i onog ko ih prikuplja.

Pogledao sam još jednom knjigu i vidim da si i ti potpisao dve izjave iza iste ove klauzule, istina sa dva različita potpisa (ko zna sa kojim ciljem različita).

A u ovom pamfletu od teksta na SrbinInfo tvrdiš:
„Pravnici su jednoglasni u oceni da svojim potpisom akteri ne garantuju tačnost svoje izjave već daju autoru pravo da može da je koristi u svom autorskom delu, a to je ogromna razlika. Da li već u ovoj igri reči počinje prevara.“

DAKLE, TI SVOJIM POTPISOM NE GARANTUJEŠ TAČNOST SOPSTVENE IZJAVE. Eto dokle ide tvoje LICEMERJE i NEDOSLEDNOST! Izjavu potpisuješ tek onako da bi je potpisao, a ne da potpisuješ njenu tačnosti i autentičnost. Nije problem što ti za sebe ne tvrdiš da govoriš istinu, nego što pokušavaš da ubediš i ostale učesnike da i oni izjave da su govorili neistinu i da ono što su napisali u stvari nisu mislili nego im je autor poturio.

Ako navodiš da ni jednom nisi ušao u stanicu kao pomoćnik rukovaoca zašto onda u svom podnesku sebi dodeljuješ ulogu pomoćnika. U svom pamfletu „Smena“ sebe takođe nazivaš pomoćnikom, a suštniski nisi ni smeo te večeri da uđeš dok se borbeni rad ne završi, pa si onda ni jedno ni drugo. Odluči šta
želiš da budeš.

I opet ono tvoje čuveno - kamandovali smo obojica. Tvoja znanja o komandovanju proizilaze iz trogodišnjih osnovnih studija (iako se to tada obavezno uči) , bez bilo kakvog dodatnog usavršavanja. Čak i desetari na kursu komandira odeljenja uče da samo jedan čovek može da komanduje. Ma jadno je to! U prisustvu komandanta, to niko drugi ne može da radi.

Umesto da budeš ponosan što si deo jednog afirmativnog, nepristrasnog i sveobuhvatnog projekta iz novije istorije srpske vojske, pokušavaš da opstrukcijom i zlonamernim tvrdnjama baciš senku na jedan veliki projekat.

Đorđe, nema potrebe da se kriješ iza raznih pseudonima i da pišeš
tekstove onima koji samo stave svoje ime i prezime na kraju. E TO SE, VIDIŠ,
ZOVE FALSIFIKAT.

Svojevoljno si dao izjavu i autorizovao tekst čime si doprineo da knjiga „Pad noćnog sokola“ ugleda svetlost dana. Na to te niko nije primorao. Ako se ne slažeš sa izjavama drugih aktera, to je isključivo tvoj problem, jer ti nisi gospodar apsolutne istine. Činjenica je da tvoj subjektivni pogled objektivne stvarnosti ne može umanjiti značaj ove odlične knjige.

Nije mi jasno zašto svakim danom sve više sebe uvaljuješ u živo blato! Mada možda i jeste. Da si svestan toga, ne bi danas o ovome raspravljali.

Probaj malo da učiš od starijih i pametnijih od sebe!!!



Љуба

ljubasav

avatar

Takođe, još jedno reagovanje. Ovog puta, autentično iz pera samog učesnika, osporenog trenutka obaranja F-117A. To je član „smene“ gospodin, tada major Boris Stoimenov. Nalazio se u ulozi pomoćnika rukovaoca gađanja, Starešina kojeg Đorđe pokušava da odstrani iz uloge koju je imao u ovom istorijskom događaju.



За истину се треба борити и доказивати је, па зато пишем овај коментар. Књига „Пад ноћог сокола“ је испунила моја очекивања. Веродостојно се приказује историјат 3.рд ПВО од настанка па све до данашњег дана. Посебан утисак оставља осврт на ратне догађаје и успехе јединице у одбрани од НАТО агресије. Изјаве учесника у догађајима при обарању авиона Ф-117: Ф-16 и непознатог (Б-2), како и остале битне догађаје за јединицу су посебан доживљај које читалац треба да сазна.Сензација за целу светску јавност било је обарање невидљивог авион Ф-117. Ко и са каквом техником је оборен? Зато би свако пожелео да буде учесник у том догађају као појединац а не и послуга(тим).

Појединци који оспоравају овакво виђење превише уско и лично износе своје ставове, вежу се само за догађај обарања Ф-117,њихове заслуге и потребе да задовоље своје интересе и жеље. Дани и Аничић, најодговорније личности у дивизиону, су можда превише очекивали да добију па су почели да испољавају своје незадовољство. Прво Дани је почео у медијима да се показује као најзаслужнији за откривање и обарање невидљивог и са теоријом о извршене модификације на радару, а отишао у пензију и постао само пекар. То увек наглашава и ствара слику да је одбачен. Аничић је такође почео да велича своју улогу у обарању истог са жељом да буде адекватно награђен. Аничић је посебно приказан у изјавама и у смени јер је ушао у кабини да мења Данија, а не мене, па тако је постао и руковаоц гађања и помоћник руковаоца, а ја сам тада постао вишак или без радног места како дотични наглашава. Он покушава да ме брани као да сам оштећен, а при томе оспорава да сам ја помоћник руковаоца гађања и моје учешће не пријављује. Ја не могу им помоћи у остваривању својих амбиција али зато су они мене покушали да ставе у невидљиву личност. На крају читалац који детаљно прочита књигу нека сам донесе закључак.


(latinična verzija)
Za istinu se treba boriti i dokazivati je, pa zato pišem ovaj komentar. Knjiga „Pad noćnog sokola“ je ispunila moja očekivanja. Verodostojno se prikazuje istorijat 3.rd PVO od nastanka pa sve do današnjeg dana. Poseban utisak ostavlja osvrt na ratne događaje i uspehe jedinice u odbrani od NATO agresije. Izjave učesnika u događajima pri obaranju aviona F-117; F-16 i nepoznatog (B-2), kako i ostale bitne događaje za jedinicu su poseban doživljaj koje čitalac treba da sazna. Senzacija za celu svetsku javnost bilo je obaranje nevidljivog avion F-117. Ko i sa kakvom tehnikom je oboren? Zato bi svako poželeo da bude učesnik u tom događaju kao pojedinac a ne i posluga(tim).

Pojedinci koji osporavaju ovakvo viđenje previše usko i lično iznose svoje stavove, vežu se samo za događaj obaranja F-117,njihove zasluge i potrebe da zadovolje svoje interese i želje. Dani i Aničić, najodgovornije ličnosti u divizionu, su možda previše očekivali da dobiju pa su počeli da ispoljavaju svoje nezadovoljstvo. Prvo Dani je počeo u medijima da se pokazuje kao najzaslužniji za otkrivanje i obaranje nevidljivog i sa teorijom o izvršene modifikacije na radaru, a otišao u penziju i postao samo pekar. To uvek naglašava i stvara sliku da je odbačen. Aničić je takođe počeo da veliča svoju ulogu u obaranju istog sa željom da bude adekvatno nagrađen. Aničić je posebno prikazan u izjavama i u smeni jer je ušao u kabini da menja Danija, a ne mene, pa tako je postao i rukovaoc gađanja i pomoćnik rukovaoca, a ja sam tada postao višak ili bez radnog mesta kako dotični naglašava. On pokušava da me brani kao da sam oštećen, a pri tome osporava da sam ja pomoćnik rukovaoca gađanja i moje učešće ne prijavljuje. Ja ne mogu im pomoći u ostvarivanju svojih ambicija ali zato su oni mene pokušali da stave u nevidljivu ličnost. Na kraju čitalac koji detaljno pročita knjigu neka sam donese zaključak.
Љуба

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu