Prijem
Čast mi je i obaveza da predstavim jedno važno delo jednog našeg darovitog kolege.
Nakon toliko godina, možemo s ponosom da čitamo o važnim detaljima suprotstavljanja NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Radi se o najzanimljivijem događaju, koji se odnosi na "obaranje nevidljivog"
Evo kako su se recenzenti izjasnili o knjizi:
Let iznad Sokola
Iscrpno istraživanje pukovnika Slaviše Golubovića, pod naslovom „Pad noćnog sokola“, dramatično je na više nivoa. Mi smo i dalje pod jakom presijom epske misterije, nastale na osnovu ratnog odnosa snaga 99. godine. Posle više od sedamnaest godina nema odgovora na ključna pitanja o vojničkom nivou srpskog rodoljublja: da li smo učinili sve što smo mogli? Jesmo li mogli više? Da li je ondašnje državno rukovodstvo ostavilo svoju vojsku samu protiv najveće sile, očekujući volšebne uspehe u stanju depresivne tehnološke inferiornosti, dakle mimo realnog stanja stvari?
Ako to jeste tako, a sve ukazuje da jeste, pitanje je da li je sve to civilno rukovodstvo učinilo iz dubokog neznanja, nemara ili zbog balkanske varijante „despotskog amaterizma“, koji je doveo do okolnosti u kojima je tragedija bila mnogo veća nego što se to sa ove vremenske distance čini.
No, ipak, autor istraživanja o misteriiji „noćnog sokola“, pukovnik Golubović, ne bavi se, inače neizbežnim pitanjima državne strategije u odbrani zemlje, onda kada se čini da racionalne odbrane ne može biti. Svoje ratovanje on je sveo na studiju o svojoj jedinici, njenom ratnom životu, njenoj drami, ljudskim strahovima, slabostima, snazi, putovanju kroz nesaznatljivo vreme i sekunde koje znače i život i smrt, ikarovskom pregnuću i herojskim podvizima.
Sve to što smo saznali, a i ono što nismo, kazuje nam kako je rat po svojoj formi, a posebno po suštini, haos neslućenih razmera, pa se samo hladnokrvnim apstrahovanjem tog rasula može stići do poimanja svoje uloge u njemu. Dakle, postojati, preživeti, zadati udarac, biti brži i pametniji od onoga koji ima monopol na te vrednosti, ili bar veruje da ih ima.
U građenju ove knjige, autor je sebi uzeo skromnu, diskretnu ulogu, sa minimalnom upotrebom prvog lica, trudeći se da sve ljude koji su se sudarali sa opasnim, nebeskim predatorima, vidi kao junake i kao vojnike koji se nisu takvi rodili, nego su se uzdigli i najmuškije očovečili pred najvećom silom, trudeći se da joj zadaju bolne udarce, i to iz pozicije depresivne inferiornosti.
Golubović je izabrao relativno originalni način da ispriča svoju dramatičnu priču. Tako što će dati svakome od ljudi koji su tu dramu stvarali i izašli iz nje, da kažu kako su to sami videli. On ih ne citira niti parafrazira, i oni su koautori ove knjige, koji pišu svoje verzije, i vojnički uredno ih potpisuju. Bez autorskog ili memoarskog egocentrizma, Golubović se skoro gospodski donekle sklanja u stranu, i dopušta ratnim drugovima da zajedno sa njim ispisuju ovu knjigu.
Inače sam čitao mnogo memoarskih, autobiografskih ili čak istoriografskih dela, u kojima autori sebe stavljaju u ulogu glavnog junaka i vrhovnog sudije hroničara. NJihovi kasniji oponenti čine to isto, ali tako što sebe uzdižu na postament vlasnika jedine istine o istom događaju, negirajući bilo kakvu verodostojnost osnovnih tvrdnji.
Pukovnik Golubović je vrlo spretno izbegao takvu mogućnost. Ako se pažljivo pročitaju sećanja svih oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica, lako je uočiti koji su detalji identični. U knjizi su istovetni ključni podaci o noći u kojoj je pao F-117A. Kao i o padu F-16CG. To nisu suvoparna svedočanstva o vojničkom jednoumlju, jer se drama odnosi na surovi, do smrti opasni borbeni rad. Identične verzije su dokaz da je autor izabrao ne samo „alibi“ pristup, i tako izbegao naknadne opružbe za pristrasno subjektivno gledište, nego metodološki postupak transpozicije „posmatranja u toku akcije“ i njenog obrazloženja post festum, to jest sedamnaest godina kasnije. Te godine nisu izbrisale svežinu sećanja ljudi koji su oborili „neoborivog“, te tako zanavek srušili mit o nedostižnoj moći.
„Pad noćnog sokola“ ima nekoliko kreativnih slojeva istraživanja, pa će i zbog toga knjiga biti dragocena literatura za poimanje svakog dela istorije ratovanja nad Srbijom i u njoj.
Ključna poruka istraživanja pukovnika Slaviše Golubovića, tiče se vojničkog profesionalizma. U knjizi postoji jasna ideja o značaju rodoljublja, ali i saznanje da patriotizam sam po sebi ne donosi pobede. Dakle, svaka ideologija, porazni agitprop, priča o tome da se može ratovati samo srcem, bez znanja i tehnike – sve to odlazi u arhiv i bunkere ideološke vojske. Zašto je i kako je 3. raketni divizion PVO, iz 250. raketne brigade, srušio sve što je inače ukupni bilans obaranja neprijateljske avijacije čitave Vojske Jugoslavije? To je ključno pitanje na koje odgovaraju autor i njegovi ratni drugovi: zbog vrhunskog profesionalizma, poverenja u ljude njihovo znanje i hrabrost, u tehniku koja je bila podložna sumnjama, zbog umešnosti da se sve to realizuje kao pogodak u cilj.
Ako bilo šta od ovoga nedostaje, ne bi bilo pogodaka, niti antologijskog herojstva, koje je davno poprimilo (opravdani) legendarni značaj.
Autor ni na koji način nije želeo da idealizuje ratnu stvarnost. Nema romantične priče o „ljudima posebnog kova“ koji su bili predodređeni da urade ono što inače jesu. Naprotiv! „Pad noćnog sokola“ je autentična priča o ljudskim slabostima, o sujetama, zajedničkom strahu, ponegde i o paničnim reakcijama, o pokušajima da se uspesi prisvoje a neuspesi distribuiraju na sve strane. O lošem predratnom stanju u jedinici, koja je uz pomoć snažne kadrovske infuzije vaskrsla za nekoliko meseci i dorpinela da 250. raketna brigada PVO na kraju agresije zasluženo dobije Orden narodnog heroja, u koji je ipak najviše ugradio sebe njen 3. raketni divizion.
Žanrovski, knjiga je studija ratne istorije jedne jedinice koja je stvarala najbolji deo istorije čitave jedne vojske. To jeste i raznovrsna hrestomatija o suštini rata 99. sačinjena od uzbudljivih sećanja njenih najboljih ljudi, skup raznolikih ali skladnih priča koje autor knjige otvorena srca deli sa brojnim koautorima. To jeste i zbir uzbudljivih ratnih sećanja, duboko zadiranje u lične drame koje se često svode na borbu sa sekundama, koje su identične grabljenju poslednje šanse za život.
Ovo je i memoarska literatura, koja je i pored haotične ratne traume proizvod hladnokrvnog rada ljudi, koji su ipak pobeđivali svoje strahove, po cenu da ih kasnije, mnogo puta, proživljavaju ponovo. Ali i pouzdano svedočenje o ratnom viteštvu, koje kazuje kako srpski vojnici mogu da poštuju pilota koga su oborili.
Ovo je i literatura mozaičkog sećanja, u kojoj se pojedinačne uspomene, potpisane kao u folklornom ratnom spomenaru, mogu doživeti i kao beletristika, kojoj nije potrebno dodatno romansiranje.
Tako bi „Pad noćnog sokola“ mogao da bude postmodernistički roman, bez dodavanja i doterivanja, jer su neke scene u njemu nadrealne i kose se sa logikom očekivanog raspleta.
Golubović je napisao i patriotsku priču, koja svakako daje novi, po mom skromnom mišljenju i nasušni obol rodoljublju: otadžbina od svojih boraca traži da oni za nju prežive, smrt nipošto nije rodoljublje samo po sebi. Izvrši zadatak, pogodi neprijatelja, uništi ga, skloni se da se sačuvaš. Onda si vojnik od hrabrosti i zanata, samo takav si potreban i to je rodoljublje.
Zbog toga je ova knjiga i negacija smrtonosne verzije rodoljublja, sudim da je jedna od njenih najvećih vrednosti slavljenje života i borba za njega, što je možda ključna odrednica svakog vitalnog patriotizma.
Uz mnogo specifičnih i dragocenih podataka iz struke, koji će biti od ogromnog značaja za nove pristupe strategiji borbe u vazdušnom prostoru, autor se vrlo uspešno bavio javnim refleksijama događaja, pre svega od 27.marta 1999. godine. Bilo je mnogo pokušaja medijske ili memoarske rekonstrukcije „toka radnje“ i pre i u toku obaranja „noćnog sokola“. Neke od tih priča možda su bacile izvesnu senku na veličinu samog događaja, i ova knjiga ima kapacitete i dimenzije da tu i druge senke i mrlje otkloni u stranu.
Kao ilustraciju medijskog amaterizma, Golubović citira tekst iz „Politike“, koji je napisao njen estradni komentator, i koji je prepun diletantskih ideja o tome kako je „nevidljivi“ oboren. To je izuzetan predtekst za poimanje inflacije „vojnih analitičara“ koji bez ikakvih vojnih znanja, i sa malo znanja uopšte, sude o vitalnim događajima iz srpske ratne istorije i sadašnjosti.
Ovo delo Slaviše Golubovića, koje je pisao zajedno sa čitavom ekipom za obaranje dva, a možda i četiri vazduhoplova NATO, može da bude dragoceno i aktuelnoj državi koja se bavi tehnološkim statusom svoje vojske. Iskustva iz rata 99. i pored herojskih podviga jesu zastrašujuća. Razaranja bi bilo daleko manje da je Vojska Jugoslavije bila opremljena naprednijim sistemima, da je u njene snage PVO uloženo samo nešto više para.
Pred našim očima je delo od izuzetne važnosti. Ono je dramatična priča o tome kako obični ljudi izrastaju u velike, kako menjaju okolnosti koje bi u protivnom neizbežno vodile do njihovog uništenja. Kako je moguće pogoditi najveće i najjače tamo gde će ih najviše zaboleti. Ovo je mitska, skoro ikarovksa priča o jednom divizonu PVO, koji je izrastao iz mirnodopskog pepela prosečnosti, nadleteo „noćnog sokola“ i bacio ga u prašinu, ne dopustivši da se na svom junačkom vrhuncu u pepeo pretvori.
LJubodrag Stojadinović
R E C E N Z I J A
O vazdušnom ratu nad Srbijom 1999. godine, do sada je na srpskom jeziku napisano više različitih studija i monografija. Još više je bilo takvih dela na stranim jezicima, engleskom ponajviše. Analizirani su mnogi aspekti rata, pa tako i vazdušne operacije. Još od vremena dok su trajala borbena dejstva, prilično veliku pažnju i beskrajne debate privlačilo je obaranje takozvanog „nevidljivog” američkog lovca-bombardera F-117A nad Srbijom, u noći 27. marta 1999. godine, od strane 3. raketnog diviziona PVO iz sastava 250. raketne brigade PVO.
Pred nama je studija pukovnika Slaviše Golubovića, ratnog pripadnika ove jedinice, koja je nazvana „Pad noćnog sokola”. Na oko 340 strana knjiga je u stvari, dokumentovana i dramatična ratna priča o ovom događaju. Ali, takođe i o drugom obaranju, 2. maja 1999, kada je treći raketni divizion ponovio uspeh, sa neba prizemljivši na tvrdu srpsku zemlju još jednog vazdušnog agresora, avion F-16CG.
Studija, pregledno napisana, a još bolje islustrovana fotografijama i crtežima – rekonstrukcijama pojednih faza ovih događaja, pravi je dargulj za sve one koji su na bilo koji način bili povezani sa raketnom brigadom. Knjiga je i prava poslastica za sve one koji se intersuju za vazduhoplovstvo, moderno ratovanje ili najsavremeniju srpsku istoriju.
Autor svog čitaoca gotovo neprimetno uvodi u ratni sukob 1999. godine, prezentujući kratku istoriju diviziona i dajući živopisnu sliku prve ratne noći i razaranja na mirnodopskom položaju diviziona u Jakovu. Potom sledi „dan četvrti” odnosno, noć 27. marta 1999. godine, kada je divizion oborio „nevidljivog” nad sremskom ravnicom. Podstaknut dugogodišnjim nesporazumima među akterima ovog istorijskog događaja i spornim „čitanjima” i tumačenjima uloge pojedinih aktera, pukovnik Golubović se poslužio netipičnim, ali veoma zahvalnim istraživačkim postupkom: sabrao je izjave svih aktera tog događaja, autorizovao ih i ponudio čitaocu na prosuđivanje, kombinujući ih sa svim ostalim dostupnim podacima. Na isti način je obradio i obaranje drugog američkog aviona nad Srbijom 2. maja, kao i slučaj jednog mogućeg obaranja 20. maja 1999. godine, a koji je ostao nepotvrđen zbog nedostataka opipljivih dokaza na tlu.
Šta se uočava iz autorove, gotovo filgiranske analize obaranja nevidljivog F-117A, zasnovane na izjavama svih pripadnika borbene posluge koja je izvršila gađanje? Pre svega to je rad ljudstva diviziona te noći. Ratna slika nije idealizovana: radar se kvari, deo borbene posluge kasni na smenu, vojnici na položaju se boje, rad na praćenju cilja je težak i rizičan, vode se upečatljivi dijalozi, trenutak lasniranja je šok za sve koji to nikada nisu videli, a nalaze se na položaju. Jednom rečju, slika događaja – nepreuveličana, niti potcenjena, upravo konfuzna sa elementima reda. Upravo kakav rat i jeste na mnogo načina.
Čitalac stiče sliku o sastavnim delovima diviziona koji je zabeležio istorijski uspeh te noći: hladnokrvnosti posade, mogućnostima osmatračkog radara koji je otkrio cilj, načinu na koji je cilj „uhvaćen”, proceduri i trenutku lasniranja raketa. Konačno, jasno je jedno: timski rad je osnova rada borbenih posluga raketnih jedinica. Ovakav način rada eliminiše isticanje spostvenog „ja”. Raketaši su kolektiv, sastavljen od oficira, podoficira, rezervista i vojnika. Jedino je moguće reći „mi”. Tako je i obaranje F-117A, koleketivna pobeda borbene posluge koja je bila za uređajima u kabini, a ne bilo kog pojedinica.
Sa druge strane, autor analizira let američkog aviona i ulazak u zonu uništenja svog divizona. Ukazuje na niz okolnosti koje će dovesti do uspešnog pogotka. To su pre svega niz propusta koje su američke vazduhoplovne snage napravile u akciji te noći: ignoroisanje lokacije divizona koji će pogoditi F-117A, izostanak rada elektronskih ometača koji su pratili udarne grupe, izostanak grupe za neutraliazaciju PVO u blizini.
Međutim, ono što privlači najveću pažnju je upravo otkriće pukovnika Golubovića da avion F-117A nije imao nikakav indikator radarskog ozračenja, već da je pilot vizuelno uočio dolazak raketa koje će ga spustiti na srpsko tlo. Takođe, gotovo komično: da spasilački tim zaboravlja jednog pripadnika tima i da se vraća na mesto evakuacije pilota da pokupi svog zaboravljenog čoveka.
Vraćajući se na jedno od pitanja koja su inicirala autorovo istraživanje, čitalac jasno stiče sliku o hijerarhiji odnosa unutar kabine iz koje se rukovodi gađanjem i obaranjem „nevidljivog”. Na taj način otpadaju sve dileme koje su u javnosti podstakli pojedini pripadnici diviziona, često naknadno rukovođeni sujetom, željom za unapređenjem, rešavanjem statusnih i drugih pitanja. Čitalac stiče sliku, koja je najpribližnija upravo onoj koja je bila te noći na vatrenom položaju diviziona. LJubitelji senzacija ostaće ovde uskraćeni za senzacije. Ukoliko samo obaranje F-117A nije prava senzacija, a u realnosti ratnih događaja, to i jeste.
Drugi događaj koji opisuje Golubović je obaranje drugog američkog aviona, u noći 2. maja 1999. godine, koji je pao u zapadanoj Srbiji. Reč je i ovde o majstorskom umeću borbene posluge koja ga je oborila, posebno rukovaoca gađanja, raketaša - vetrana rata u Bosni, majora Dotlića i mladog i talentovanog potporučnika Jankovića, koji je bio u ulozi oficira za vođenje raketa. U ovom događaju nema dilema sa strane učešća pripadnika borbene posluge, nema nezadovoljnika i različitih tumačenja. Događaj je kristalno jasan. Čista pobeda srpskih raketaša.
Iz pažljive analize svih relevantnih podataka, a posebno ostataka srušenog aviona, autor izvodi potpuno nov zaključak: oboreni F-16CG, sa komandantom skvadrona i današnjim generalom Goldfeinom, nije izvršio napad, kako je objašnjeno još u toku rata, na ciljeve negde u rejonu Novog Sada. Već je on oboren upravo pri pokušaju napada-provociranja reakcije 3.rd PVO. O ovome nepobitno svedoči činjenica da je avion oboren - pao sa kompletnim borbenim teretom.
Sa druge strane, ono što je promaklo u dosadašnjim analizama, da je oboreni avion koristio (vukao) ometač AN/ALE-50, koji je takođe oboren sa njim, sačuvan i danas u muzeju vazduhoplovstva. Ali nije reč samo o ometaču koji je debitovao u opreativnoj upotrebi nad Srbijom. Već i umešnosti oficira za vođenje da razlikuje radarski odraz ometača od aviona, i tako ne napravi grešku, zbog koje je ometač i korišćen.
Konačno i treći događaj koji je tema ove knjige. To je navodno obaranje jednog nepoznatog aviona odmah iza ponoći 20. maja 1999. godine. Najvredniji deo analize ovog slučaja, je to što je autor stavio sve relevantne podatke na jedno mesto i izvršio detaljano tumačenje svega što se videlo na ekranima raketaša 3. divizona. On ukazuje da slika – odraz nije mogao biti mamac niti elektronska smetnja, već nešto realnije: aviona krupnijeg odraza, male manevarske sposobnosti, ali jače konstrukcije da izdrži pogodak raketa.
Na tlu Srbije nije pronađeno ništa što bi potvrdilo obaranje. Za ovih 17 godina takođe nije došlo do otkrića bilo kakvih relevantnih podataka iz susednih zemalja ili od strane američkih ili zvaničnika NATO. Nije bilo „insajdera” koji bi progovorili, niti manjka kod pojedinih tipova aviona koji su angažovani u ratu nad Srbijom 1999. godine. Ipak, analizirajući ovaj događaj i autor je sklon da veruje da je „nešto” oboreno te noći.
Ono što se uočava da je jedan od aktera različitih pogleda na događaj od 27. marta, prisutan i u ovom događaju, sada kao rukovalac gađanja. Da li ova činjenica može delimično da objasni ubeđenje da je oboreno „nešto”, a što bi moglo da bude ništa drugo nego još jedan „nevidljivi”, ovog puta bombarder B-2... Da li je ambicija i ovde zasenila realnost? Čitaoci će se o ovom događaju opredeljivati prema sopstevnom osećaju i postavljati pitanja: da li je zaista oboreno nešto? Da li postoji nekakva zavera ćutanja i skrivanja ostataka oborenog aviona? Da li je to bio nevidljivi bombarder B-2, a što jedan deo aktera i njihovih poštovalaca i danas misli.
Konačno, na kraju knjige „velika tajna” 3. diviziona. Kada se pogledaju izolovano od ratne celine događaja uspesi ovog diviziona, sticao se utisak da je reč bila o najuvežbanijoj vatrenoj jedinici 250. raktene brigade PVO. Oborena dva aviona - jedina dva protivnička u toku vazdušnog rata. Dalje, divizion nije pretrpeo direktne pogodtke niti imao žrtve.
Međutim, prateći rukopis pukovnika Golubovića dolazimo do iznenadnog obrta. Treći divizion je jedinca sa prethodnom „lošom reputacijom”. O ovome svedoči ne samo komandant brigade, kasniji general Lazović, već i sam ratni komandant pukovnik Dani. Prema završnoj oceni komandanta Lazovića, divizion se pred rat suočavao sa brojnim nedostacima, od tehničke neispravnosti preko nedostatka vere u sopstvene mogućnosti i presonalnih problema, do komandantove dileme da li da smeni ili ostavi na dužnosti komandanta diviziona. Kako nije bilo adekvatne zamene, nije došlo do smene na vrhu jedinice i aktuleni komadnant je poveo divizion u rat.
Neposredno pred sukob divizion i njegov komandant Dani dobijaju „drugu šansu”. Divizion postepeno staje na noge (zahvaljujući i skromnom autoru Slaviši Goluboviću). Komandant Dani priznaje i svoje greške i tako na najbolji način zasvođuje priču o ratnom putu svoje jedinice. Ipak, ratni put je pokazao da je divizion bio spsoban da odgovori postavljenim zadacima u najboljem mogućem okviru i da osvetla obraz srpske PVO na najbolji mogući način.
Knjiga pred čitaocima je vredno i iscrpno delo, nastalo u višegodišnjem istraživanju jednog od aktera događaja. Ipak, iako je autor jedan od pripadnika diviziona o kome govori ova knjiga, njegov glas se čuje veoma malo. On je samo onaj koji usmerava i daje složene zaključke, ali bez pretencioznosti.
Knjiga se čita kao uzbudljivo ratno štivo, kao detaljana rekonstrukcija događaja na bazi izjava više aktera, kao stručno štivo, ponekad razumljivo samo ljudima iz „raketaške” branše. Ali i kao istoriografsko delo, jer prezentuje istorijske činjenice i daje ocene, na bazi sučeljavanja relevantnih izvora.
Nismo sigurni da će baš svi akteri događaja biti složni u potvrdi istorijske slike koja nastaje kada se zaklope korice ove knjige. Ali ono što je sasvim jasno da je pukovnik Golubović uložio vanredan napor da osvetli ratni put 3. raketnog diviziona PVO i učini ga sa svim pojedinostima, poznatim i za širu javnost. Uspeh diviziona da obori „nevidljivi” avion postao je ratni događaj koji je prevazišao njegove okvire, kao i okvire 250. raketne brigade PVO, pa i celog srpskog vazduhoplovstva i PVO. Ovaj uspeh je postao „narodni” događaj i simbol otpora jednog malog naroda razuzdanoj sili velikih.
Sve napred izrečeno svesrdno preporučuje rukopis pukovnika Slaviše Golubovića za publikovanje. Smatramo da će ovo delo privući pažnju i stručne i šire javnosti i tako opravdati veliki autorov trud uložen u nastanak ovog briljantnog rukopisa.
U Beogradu, 23. juna 2016.
Bojan Dimitrijević
naučni savetnik
Institut za savremenu istoriju
Jovica Draganić
general-potpukovnik
zamenik načelnika generalštaba Vojske Srbije
Predgovor
Zub vremena je opaka pošast koja je u našem narodu naročito izražena. Ona postepeno nagriza i baca u zaborav neke od najsvetlijih epizoda naše vojne istorije. Prkoseći zaboravu i u strahu da slična sudbina ne zadesi i događaje iz agresije NATO-a 1999. godine na Saveznu Republiku Jugoslaviju, odlučio sam da zajedno sa ratnim drugovima ovekovečim uspeh naše jedinice, vojske i jednog malog naroda, koji je imao snage da u borbi Davida i Golijata postigne veličanstvene uspehe, čiju veličinu još uvek ne možemo potpuno da sagledamo.
Pojedini događaji su se odigrali na takav način da su za svetsku javnost bili apsolutno iznenađenje, nakon čega su usledile značajne promene u načinu planiranja i izvođenja borbenih dejstava. Sekundarne posledice na globalnom nivou višestruko su premašile očekivane gubitke, materijalne i finansijske.
U odbrani Beograda od napada iz vazdušnog prostora učestvovala je i 250. raketna brigada PVO u čijem je sastavu bio i 3. raketni divizion PVO. On je zasigurno uspeo da dobije rat žestokim suprotstavljanjem višestruko nadmoćnijem neprijatelju, bez povreda i gubitka ljudskih života i bez gubitaka u tehnici.
U početnom periodu rata, na opšte iznenađenje svetske javnosti, oborili smo američki taktički bombarder stelt tehnologije F-117A. Bio je to kolektivni šok za čelnike NATO-a, uz prećutno pitanje „kako su uopšte srušili nešto što se ne vidi”!?
Senka grandioznog uspeha je potpuno neopravdano sakrila drugi podjednako važan događaj iste jedinice, a to je obaranje američkog lovca bombardera F-16CG početkom maja. O tom događaju skoro da se i ne govori. On se ne obeležava, a njegovi neposredni akteri javnosti su manje poznati. Ostaci oba aviona danas se nalaze u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu i spomen-sobi 250. raketne brigade PVO.
Nadamo se i da će vreme pokazati osnovanost pretpostavki da smo 20. maja 1999. godine pogodili i treći američki avion čiji ostaci nisu pali na teritoriju Srbije. Još jednom bi se potvrdio pravi nivo uspešnosti i vrhunske osposobljenosti 3. raketnog diviziona PVO. Istovremeno bi se pokazalo da su, bez obzira na ukupan broj izgubljenih vazduhoplova, kvalitativni gubici neprijatelja u tom ratu bili mnogo veći od očekivanih i onih koji su prikazani domaćoj i svetskoj javnosti.
Uvidevši opasnost da će za koju godinu ili deceniju zaborav onemogućiti rasvetljavanje pojedinih događaja i da će zapamćene ostati samo više puta ponovljene nepotpune „istine”, pripadnici ratnog sastava komande brigade i 3. raketnog diviziona odlučili su da ponude potpuno objektivnu sliku događaja iz tog perioda. Ona postoji sve ove godine, trebalo je samo omogućiti da svoje ratne uspomene pod istim uslovima iznesu svi ljudi koji su učestvovali u uspehu 3. diviziona.
S ciljem da se javnosti i budućim generacijama raketaša ostavi zajednička, nepodeljena istina, pažnja je usmerena na proleće i leto 1999. godine, vreme kada je 3. divizion časno i dostojanstveno gazio sremskom ravnicom, predstavljajući nerešivu enigmu i stalnu pretnju za avijaciju NATO-a. LJudi i događaji prikazani su bez idealizovanja, onakvi kakvi su zaista i bili, a jakovački raketaši kao obični i časni ljudi i vojnici. Svedočenja relevantnih ličnosti i detaljni opisi događaja sadržajnije i kvalitetnije oslikavaju ratni put jedinice.
Istorijska obaveza nas učesnika događaja je da istoriji Vojske Srbije u nasleđe ostavimo svedočenja o događajima i aktivnostima 3. raketnog diviziona PVO, opisujući ih onako kako su se zaista dogodili. Sve ono što je lično i pojednično mora biti u drugom planu. Samo stvarne činjenice doprineće kvalitetnim stručnim analizama i ocenama.
Ako važne događaje iz srpske vojne istorije ne zabeležimo mi, drugi to za nas neće učiniti. Značajna vremenska distanca i praktična neponovljivost pojedinih postupaka otvaraju nam mogućnost da o njima govorimo u detaljima, sa osećanjem uzvišenosti zbog vojničkih uspeha postignutih u borbi za svoju otadžbinu.
Učešćem u borbi za otadžbinu pokazali smo da je to naša dužnost, profesionalni zadatak i patriotska obaveza. Opravdali smo svoje postojanje, sačuvali ime i tradiciju srpske vojske i u potpuno neravnopravnim uslovima postigli nestvarne rezultate. Borili smo se herojski, znalački i mudro i nismo posustali ni u jednom trenutku. Naša dela govore o nama. Naši rezultati su više nego očigledni i njima se ponosimo.
Slaviša Golubović
Zašto „Pad noćnog sokola”?
Obaranje neprijateljskih aviona, a posebno F-117A već skoro dve decenije privlači pažnju domaće i strane javnosti. Iako sam po sebi izuzetan, ovaj događaj u prvi plan stavlja i neke druge okolnosti, a posebno senzacionalizam koji je pratio razotkrivanje „vidljivosti” inače „nevidljivog aviona”. Već dugi niz godina razni analitičari, stručnjaci, novinari i
mnogi drugi „upućeni poznavaoci prilika”, uključujući i pojedine neodgovorne pripadnike jedinice, povremeno su saopštavali „nove ključne” činjenice o njegovom obaranju. Bilo je mnogo takvih verzija, a isto tako i onih koji su pokušavali da ugrade sebe u ovaj uspeh. Ipak, suštinski, „nevidljivi” je sve ove godine pripadao samo i isključivo raketašima, 3. divizionu i 250. brigadi.
Tako veliki uspeh nažalost nije mogao biti lišen onoga što je vekovima tradicionalno u srpskom narodu, a to je nesloga. Tokom samog rata,pa sve do današnjih dana, bilo je pokušaja da se događaji predstave na način koji nije svojstven timskom radu, bez kog je uspešan rad u raketnim jedinicama PVO nezamisliv.
O događajima i aktivnostima 3. rd PVO tokom agresije NATO-a na SRJ 1999. godine, posebno u delu koji se odnosi na obaranje aviona F-117A i F-16CG, do sada je objavljeno više štampanih dela i snimljeno niz televizijskih emisija i video-materijala. Efekti pojedinih projekata bili su pozitivni, jer su sistemskim pristupom, na potrebnom nivou opštosti, na afirmativan i objektivan način prikazivane ličnosti, događaji i uspesi 3. rd PVO i 250. rbr PVO. Međutim, zbog samostalnih nastupa pojedinih aktera i iznošenja
subjektivnih pogleda, određeni događaji iz tog perioda nisu prikazani na verodostojan način. Delovi ovih projekata su doveli do sporenja članova borbenih posluga i dilema u javnosti, Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, sve skupa ostavljajući loš utisak o tim
zbivanjima. Veličanstven uspeh Vojske, pao je u senku zbog neprofesionalnog odnosa pojedinaca.
Bili smo kadri da postignemo ovaj neverovatan rezultat, ali su pojedini među nama bili sposobni i spremni da ga zarad sopstvenih interesa na loš način aktuelizuju i prikažu. Lična nezadovoljstva, otimanje oko uspeha i istine, privatni promotivni filmovi i nepostojeće „modifikacije”, lične zabeleške i impresije predstavljane kao opšte i zajed-
ničke, prikazivali su, nažalost, 3. divizion onakvim kakav nije. Iakosu u komandi brigade i 3. divizionu znali potpunu istinu, pasivnost ioklevanje u demantovanju neistina doprineli su postepenom urušavanju bogate tradicije i ugleda diviziona. U senci ovog, ostali su i neki drugi događaji, takođe značajni i važni za jedinicu. Ostalo je i dosta neosvetljenih detalja jer u analizama borbenih dejstava nije posvećena puna pažnja pojedinim situacijama. Vreme i događaji doneli su i neke nove kockice, koje su nedostajale i koje će upotpuniti mozaik 3. diviziona i agresije NATO-a. sve dileme i nepoznanice nisu razjašnjene, ali će preostale svakako zaintrigirati i čitaoce i neke nove istraživače. Ostaće i poneka razlika i nesporazum, ali će glasno izgovorena reč kolektiva podsećati pojedince da smo u ratu uspeli i preživeli, zato što su nas pokretali rad, znanje, rodoljublje, profesionalizam i vojnički kodeksi. I pored svih slabosti, bili smo najbolji u trenucima kad je bilo najpotrebnije, onda kad bijemo bitku i izvršavamo ono zbog čega kao jedinica
postojimo. Nismo izneverili očekivanja jer smo funkcionisali kao dobro uigran tim. Naslednicima u zalog ostavljamo uspeh i obavezu, a potomcima
osećaj ponosa i sećanje na one koji su svojim znanjem, veštinom, mudrošću
i istrajnošću pobedili jače od sebe.
