Intervju Đorđa Anićića za"Pečat" i komentari Ljubomira Savić

Veliki srBski heroj udostojio nas je svojim obraćanjem u javnosti.
http://www.pecat.co.rs/2017/02/djordje-anicic-rusili-smo-nevidljive-sada-ruse-nas/

Moram priznati, da posle proučavanja knjige „SMENA“ sa nestrpljenjem očekujem pojavu njegove pisane reči.

Objava nije u nekim našim „kompromitovanim“ glasilima, naprotiv, zauzela je vidno mesto u visoko tiražnom javnom glasilu (sa nacionalnom frekvencijom) koje se imenuje „PEČAT“ – sa odrednicom „List slobodne Srbije“. Dakle ostali su listovi, verovatno, neke okupirane Srbije. Lepo je saznanje da je Srbija slobodna, bože moj, neki pesimisti sigurno u to sumnjaju, pa eto prilike da se informišu. Sama reč „Pečat“, treba da asocira, ne nešto „overeno“, koje se ne može menjati, nešto ozakonjeno. Ima naš narod smisla da odabere ......
Dakle, taj intervju je, velika je poruka Srbima. Intervju je zapravo vojno-politički osvrt na istoriju sa porukama za budućnost našim mladim naraštajima.

Takođe, za one vojnički slabije potkovane, prilika je da nešto saznaju, nauče i prošire svoja znanja iz strateških poimanja odbrane srpstva.

Znam da deo čitalaštva, ima običaj da letimično pređe preko teksta, i da preskoči bitne sadržaje, zato sam žrtvovao sebe da vas uputim na eventualno preskočene delove. Krenimo redom:

Oduvek su me učili da počnem od početka. I sad tu na samom početku sam došao do saznanja da je članak posvećen spremnosti „српске Воjске“ . Lično sam se nalazio na dužnosti u Vojsci Jugoslavije, pa se sad pitam, da li su postojale i neke druge „paravojne formacije“? Siguran sam da bi ta „srpska Vojska“ imala taj neustavni karakter.

Ali i da je postojala, zaslužila bi da se piše „Srpska Vojska“. Verovatno je lektor ovog glasila na odmoru (ili pauzi), pa je sam Đorđe izvršio lektorisanje i pustio u štampu ovaj intervju. Sećate se onog prosleđenja predloga za unapređenje u čin pukovnika. Neću da naglašavam štamparsku grešku „toka rata“, ipak je to tek četvrta reč po redu, težište je na sredini teksta.

Možda bi mu lektor i progledao na „NATO-u“. To bi dakle trebalo da nam kaže da se radi o „North Atlantic Treaty Organization”, kod nas je pojam “organizacija” ženskog roda, pa više priliči NATO-i, ali zašto se mučiti sa gramatičkim zavrzlamama, kad je lako i prosto moglo:
Da se “ona” suprotstavi NATO  paktu, što bi bilo sasvim razumljivo širokim narodnim masama.
Po prirodi posla, službeno i privatno izučio sam mnoge vojne operacije, ali ovu “operacija Minhauzen”, priznajem nisam. Zato sam prelistao vojnu enciklopediju, potražio pomoć na internetu, kad ono tamo nema te operacije, ali ima ovo:

“Minhauzenov sindrom je uznemiravajući psihopatološki poremećaj, gde staratelj preuveličava, fabrikuje i indukuje bolest druge osobe kako bi dobio pohvale i divljenje kada žrtvi ukaže brigu i pomoć. Naziv je dobio po nemačkom baronu Minhauzenu koji je voleo fantazirati, preuveličavati i lagati.” – i setih se odmah, pa da neko je opterećen :
 
Možda je ovo mogao da potencira na kraju, ali kako mi znamo ko je lažljiv, šta fali, može i na početku. Podsećanje na iskrenost i istinitost našeg sagovornika:


Eh te uspomene, tako su dirljive. Ipak da nastavimo sa analzom. Pominjanje Noama Čomskog, je u funkciji, da nam se sagovornik predstavi kao načitan, koji pored baratanja Uputstvom za gađanje RS „NEVA“ ima i šira znanja iz doktrina i strategija. Možda je ipak, zbog patriotizma trebalo da se pozove na Smilju Avramov, ali i ovo pali. Trenutno me vreme opterećuje da pretražujem taj epohalni citat. Polazim od toga da ga je pravilno prezentovao.

U tom grmu leži zec. To su ta epohalna saznanja koja su dugo čamila u tami. To je dakle taj krunski „dokumenat“ koji je skrivan od javnosti i koji nam Đorđe, konačno i neopozivo predstavlja. Nema tu nikakve hipoteze, sumnje, nagađanja. On je oboren i tačka. Ali to bi možda i izazvalo sumnju. Znamo da jedinice poseduju i nastvana-vežbovna sredstva. Da neko ne bi posumnjao ide veoma konkretno obaveštenje:

Verujem da je bila komanda: „nemo sas one školske, samo s bojevu pucamo“. To pojašnjenje je bilo dragoceno za celi sastav raketne baterije. Onda ni uspeh nije izostao. Tako to ide, kad je rukovalac gađanja starešina od autoriteta i znanja. Ili smo mi čitaoci idioti, pa da mislimo da se u ratu koriste ove školske rakete za gađanje.
Pošto se od njega polazi, kao „aksiom“, da se upoznamo sa posledicama te činjenice:


Da se ne opterećujemo time što nas profesor (nastavnik) taktike uči da se Vizuelne osmatračke stanice (VOSt) pretvaraju u vizuelne osmtrače (VO), to je odrednica iz ovih novih neobjavljenih knjiga dragog nam autora, već i podatak da je ta „zločesta“ lovačka avijacija počela dejstvo po raketnom položaju. Da je dozvolio mogućnost za dejstvo lovačko-bombarderske avijacije, pa da razumem, ali decidno, bez mogućnosti za sumnju, njih je napala upravo „lovačka avijacija“ verovatno kao odmazda za uništenje tog strategijskog bombardera.

Jedno iskreno pitanje novinarke, me je baš zaintrigiralo da se sa još većom pažnjom usredotočim na praćenje intervjua

Da se toj istini ospori konačnost. Mislio sam da je samo svemir beskonačan, kad eto i istina gospodina Đorđa je poprimila „beskonačnost“. Da li je to taj doprinos pukovnika Slaviše Golubovića,da jednoj konačnoj istini doda status beskonačnosti, ali da ne brzam.


Lepo je saznanje da se sa ne radi o „Operativnom dnevniku“, već o njegovim zapisaima kao zamenika komandanta, mada se takvi zapisi vode u „Ratnom dnevniku“, koji upravo i vodi jedan zamenik, ali pored ovih napred navedenih sadržaja ima tu i


Lepo. Jedno iskustvo pretočeno u pisani materijal, kao poruka naraštajima


I ja mislim da se ovde radi o namerama, koje nisu dobre, jer, ako je zapisano:


U tu „zvaničnu službenu beležnicu“, da je sex bio ovakav, jedinstven, neponovljiv, za pamćenje, ko sme da se drzne da ospori te istorijske činjenice. Dozvolite, to je istorija, to je za pokolenje, a kako to, lepo Đorđe potencira:



Pa iskreno Đole, ako ste eksplodirali u tren, to je svakako uspeh i mogu samo da ti zavide. Pa makar bilo konstatovano i u radnoj beležnici tog 20.juna 1999. Možda bi se i sam Donatien Alphonse François Markiz de Sade, postideo svoje površnosti u erotskom izražavanju.

Đole, presuđeno je, ostavio si sasvim jasan trag. Ipak ti ova problematika bolje leži, nego ubeđivanje o onome što sledi. Mada, ruku na srce, ono ti baš nije za pukovnički čin ili neki jači orden, istina, ti prema ordenju odavno imaš odbojan stav:

Vrsni novinar(ka), se ne pita „Da li?, već „koliko su“? narušena načela istinitosti. Naravno, to je tekovina slobodnog novinarstava.



Ako je dotični autor zaboravio kakav je sastav posluge bio, ja ću ga izvorno upoznati sa onim što je sam Đorđe napisao:


Kao i dokumentom, koji je potpisao Đorđe (dobro de, sa onim „ZA“ jer onaj nesretni Dani se muvao po svom divizionu):


I sada kako razumeti ovu optužbu:


Kada u svojoj radnoj beležnici, kao i kasnije u objavljenoj knjizi u kojoj prezentira sopstveni akt, ko je šta bio te večeri. I eto ti sad, poziva na nekakvog „člana“ koji već ima javno saopštene tri verzije tog događaja. Mislim trenutno je na toj trećoj, ali ćevapčići su zakon, samo strpljenja, biće tu i četvrte izjave.

Bio bi on jako fer sagovornik, kada bi nam pokazao tu mogućnost postojanja dva rukovaoca bez pomoćnika rukovaoca, ili soluciju kada postoje dva pomoćnika.

Ko je čitao obe knjige (svakako da lično poznajem izuzetno mali krug ljudi koji su smogli snage da pročitaju onaj erotski roman zvani „Smena“), shvatiće da je istina da je Đorđe zakasnio na smenu (što i nije smrtni greh), da je provalio u kabinu suprotno pravilima, a on to vrlo dobro zna i potencira:


I njemu je rečeno da sačeka, ali se nije obazirao na to. Upao je kao kauboj, uklonio sa mesta pomoćnika rukovaoca gađanja majora Stoimenova, zvaničnog pomoćnika, kojeg kasnije u onim papirima i ne spominje. Međutim, snažno se bori, za sebe, da je bio rukovalac gađanja, pa kad to ne prođe, ajde bar pomoćnik rukovaoca gađanja.
I šta sad. Pukovnik Slaviša Golubović izvlači pogrešne zaključke i izvrće službena dokumenta. Ako su službene dokumenta koja je potpisao Đorđe krivotvorena, tek po tom osnovu treba da se goni po službenoj dužnosti.

Zašto nam Đorđe ne citira taj paragraf da vidimo kako funkcionišu dva rukovaoca gađanja u jednoj kabini. Ne, za nas ljude iz struke, već za široke narodne mase, za one pred kojima jadan, kukumavči evo već sedamnaest godina, ubeđujući ih da je oštećen.


Ali zato on ispoljava svoje oštećenje u poimanju struke. Od kad to „učitelji“ ocenjuju znanje profesora. On koji sa svojom stručnom osposobljenošću dostigao limit „zamenika komandanta diviziona“ da ocenjuje znanja viših po činu i kvalifikacijama. Zar da on nekom deli epitet „nestručan“, a njegova stručna kvalifikacija se danas ne prepoznaje u kategoriji oficira, a kamoli „višeg oficira – pukovnika“. Pa ni u civilstvu više učitelj ne može da radi sa višom školom, a kamo li u vojsci, tako da se izvinjavam učiteljima, što ga poistovetih sa tom strukom.


Hm, igraš na kartu neobaveštenosti. Svoj pmflet zvani „Smena“ si distribuirao u 20.000 primeraka i misliš to je dovoljno za onu iskonsku i „konačnu“ istinu. Računaš da tvoji poklonici neće moći da podnesu trošak još jedne knjige na tu temu, te da neće da pročitaju „Pad noćnog sokola“, a ti kao osvedočeni patriota – Srbin, imaš ponovo težak zadatak da nam dokučiš istinu.

Pa da se poslužim tvojom metodologijom, kako ti ono predstavljaš pretpostavljenog:


E sad da vidiš kako su te opisali oni kojima uteruješ strah u kosti svojim nadmenim ponašanjem prema pretpostavljenom. Citati su izvorni iz knjige i koristiće ti malo ćirilice:
Золтан Дани

Ђорђе у том тренутку, стојећи поред мене на степенику између ВИКО и оператора по Ф2, виче: „Гаси, гаси, погибосмо, то је трећи пут, треће тражење нема, гаси, гаси.” Кажем му: „Ти да ћутиш, ја командујем” и понављам гласно: „Тражи”.
Након тога, Дарко извршава моју команду, Сенад такође, Дарко укључује антену. Сенад га и трећи пут открива, сада на азимуту 240° и даљини 13 km и уз делимично претицање предаје операторима на праћење.

Борис Стоименов

Дани трећи пут даје азимuт циља и командује: „Тражи”. Само тражење траје нешто дуже него што је уобичајено, због чега у том тренутку Ђорђе тражи да више не зрачимо, да искључимо антену, односно да више не тражимо тај циљ. Тражење се ипак наставља. Сенад га открива и предаје операторима на праћење. Матић успева да га види на показивачу и гласно говoри: „Дај га, дај га, ... имам га.” Од тада креће стабилно праћење. Сенад извештава да пратимо циљ. Дани тада командује: „Лансирај”, без било каквих других објашњења о начину вођења или свим другим командама које предвиђа правило гађања.

Сенад Муминовић

Дани трећи пут командује азимут и даљину наглашавајући да узмемо претицање јер циљ иде удесно. Ђорђе, по мом мишљењу, у том моменту паничи. Стојећи иза Данија гласно виче: „Гаси, гаси, скини, скини, више од 10 секунди зрачите”, хистерично тражећи да искључимо антену, јер је то трећи пут да тражимо. Не могу дословно да кажем шта му је Дани на то рекао, али отприлике: „Ја командујем, не мешај се сад.”
.....
Време дејства по циљу, од момента првог тражења до уништења било је веома кратко и испуњено динамиком. Слушао сам искључиво Данијево командовање, Ниџино навођење на задати азимут, Дексово и Маткетово извештавање. Свестан сам да неке извештаје које прописује правило гађања нисам изговорио. Нисам за то имао времена. Концентрисао сам се најпре да га нађем, да успешно предам на праћење, да га пратимо и уништимо. Све време рада борбена послуга је поступала по командама руковаоца гађања и зато је одлично одрадила посао.

Дарко Николић

Прошло је нових 5–6 секунди Дани поново командује: „Азимут 235° даљина 13 тражи”, уз сугестију да циљ иде ка 240° и да покушамо са благим претицањем.
У том тренутку потпуковник Аничић говори: „Гаси, гаси...” или „Искључи, искључи...” и још нешто, али нисам сигуран шта, јер сам био потпуно концентрисан да нађемо циљ који је био удаљен скоро 12 km од нас.
Поступајући по Данијевој команди поново укључујем високи и антену и држећи прст на показивачу УК-31 наводим Сенада практично интерполирајући путању циља који се јасно креће ка повећању азимута и у релативно великом параметру.


Дејан Тиосављевић

Дани трећи пут командовао: „Тражи”, Аничић се томе успротивио, тражећи да не покушавамо и трећи пут јер је сматрао да смо превише дуго зрачили претходна два пута и да ћемо због тога бити погођени. Борбена послуга је игнорисала Аничићеву сугестију, а Дани је оштро рекао: „Ја командујем, антена!” Дарко одмах укључује антену и извршавајући Данијеву команду наставља да наводи Сенада који убрзо открива циљ и предаје га на праћење.


Драган Матић

У току тражења са СтВР мислим да потпуковник Аничић гледа на сат или има осећај за време које зрачимо, па у трећем покушају говорећи „искључи, искључи”, тражи да искључимо зрачење станицом. Сматрам да је то рекао из безбедносних разлога јер смо га ваљда тражили више од 10 секунди. То није страх, то је сигурносна мера.

Bez obzira na ovog Matića, koji ni sam nezna šta priča, ali bar ovo što se odnosi na ublažavanje panike i kukavičluka, nije trebao da povuče. Bar mu je ta izjava trebala da ostane. I ti se druže Srbine, upravo na njega pozivaš.

Inače tada major Stoimenov, a sada sa ove vremenske distance i nakon nebuloznih izjava našeg Srbina, ističe: „Aničić je takođe počeo da veliča svoju ulogu u obaranju istog sa željom da bude adekvatno nagrađen. Aničić je posebno prikazan u izjavama i u smeni jer je ušao u kabini da menja Danija, a ne mene, pa tako je postao i rukovaoc gađanja i pomoćnik rukovaoca, a ja sam tada postao višak ili bez radnog mesta kako dotični naglašava. On pokušava da me brani kao da sam oštećen, a pri tome osporava da sam ja pomoćnik rukovaoca gađanja i moje učešće ne prijavljuje.“

Koji bi to spektakularno sakriveni dokumenti, mogli da ospore ove izjave-činjenično stanje. Pa i da uklonimo kvalifikacije o panici, kukavičluku, ostaje istina da je intervjuisani „zakasnio“, da nije mogao da bude u ulozi „rukovaoca gađanja“ jer nije izvršena primo-predaja dužnosti. Principi „jednostarešinstva“ važili su i tada i danas, pa je apsurdno zagovaranje njegove teze da je bio rukovalac gađanja.

Licemerno je, nevojnički i neprihvatljivo je da se poziva na onaj falsifikat – akt predloga za stimulativne mere, gde je sebe naveo u kategoriju „pomoćnik rukovaoca gađanja“. Možda je to komanda brigade i znala, pa mu je po svemu sudeći, to i bio ključni događaj karijere.

Dakle, što se tiče te istorijske noći, on je bio strano telo te posade, paničar, kukavica i ometač sinhronog rada uigrane posade. Ukoliko me neko demantuje, tu sam, mogu i da se izvinim.

Ako ne može argumentima, onda udri nisko, ispod pojasa. Da li autorka intervjua, ima nagon da postavi ovakvo pitanje:

Intervjuisani nas kao prosvećuje, omalovažava autora Slavišu. Za običan svet, ovo bi bilo iznenađujuće. Da, kad ne bi postojali ljudi iz branše, koji će na ovakvo laprdanje odgovoriti.

Gospodin pukovnik Golubović je u to vreme bio na ključnoj poziciji raketnog diviziona. On je taj koji obučio ljudstvo baterije za vođenje raketa. Bez njegovog angažovanja i uticaja, džaba bi rukovaoci mogli da zahtevaju traženje ciljeva, da naređuju gađanje.

A naš Srbin, neunapređeni heroj, koji se šetka po okolini i do Beograda, deli cigare kapom i šakom, ni jednom reči ne spomenu ko dovede tu jedinicu u takvu osposobljenost, da jedina može da se pohvali obaranjem neprijateljskih vidljivih i nevidljivih aeroplana.

Sramota za jednog vrsnog pedagoga-andragoga nastavnika u katedri ŠNO, da izostavi ovaj doprinos osposobljenosti divizionu. Čime će se on sam pohvaliti u svojoj radnoj karijeri, zar samo dužnošću zamenika komandanta ili svojim dugogodišnjim radom baš na dužnosti komandira baterije za vođenje raketa.



E moj polupismeni oficiru? Vojska je poslala najbolje, da se osposobe na najnovijim sistemima. Pa da se povratkom još stručnije suprotstave agresoru. Ili su trebali da šalju paničare, koji viču „gasi gasi – isključi isključi“, a možda si ipak samo ljubomoran? Svakako da nisi dovoljno informisan, pukovnik Slaviša Golubović je vojnu akademiju (onu četvorogodišnju) završio kao prvi u rangu. Ali šta ti znaš o visokom obrazovanju. Inače on je predvodio tu grupu oficira na kursu za nove RS PVO.


Lepo se novinarka ogradila „po vašem mišljenju“ a intervjuisani je bacio na sto svoje epohalne argumente. „Vojska negira samu sebe“ – čujte ljudi ovog nastavnika, mačo tipa. Stvarno, zar je negde autor osporene knjige spomenuo, pa zatim negirao njegovu ulogu u posluzi.
Zvaničnim predlogom za stimulativne mere, on sam sebe ne imenuje kao rukovalac gađanja. Jedino je što je autor uradio, to je, da je dozvolio da se i drugi učesnici događaja oglase. Da se oglasi i „aktuleni“ – stvarni pomoćnik rukovaoca gađanja, koga intervjuisani potpuno eliminiše u svojim dnevničkim egzibicijama. Ako je to negiranje „zvaničnog“ dokumenta, e neka je.

I treba jednom tom nadmenom nastavniku, reći: niti si TI svetac, niti je tvoj dnevnik krunski – zvanični dokumenat.

Asocijacije na kuvanje „žabe“ stvarno nisu svojstvene nama Srbima, možda onima Srbima, koji prosjače po Italiji, pa otuda ta bogata iskustva sa žabama. Stvarno ne znam, kako se kuvaju žabe. U ostalom, kome to u ovoj priči treba.


Ako si mislio na tvoje argumente, odajem priznanje, da i ti nekad budeš iskren prema sebi. Dobro neću sad da tražim potvrde za onaj erotski deo, ali ovo što si napomenu, upravo je svojstveno tvojim besedama.



Au bre, nastavniče, pa ti si skroz prolupao. Dvojicu od ove trojice recenzenata lično poznajem. Sa Bojanom Dimitrijevićem imamo ideološke razlike, ali o njegovom istoriografskom radu prema tekovinama razvoja naših oružanih snaga samo najbolje reči imam. Ljubodrag Stojadinović, nije moj poznanik, ponekad mi se ne sviđaju članci u kojima se sukobljava sa svojim kolegama, ali je vrsni novinar i analitičar. O generalu, zameniku načelnika GŠ, bivšem komandantu diviziona i raketne brigade, piscu ... e nastavniče, batali se tih kvalifikacija. Znaš li u koje si lično moralno posrnuće upao, pa gde ti možeš da vidiš neke ćorsokake.


Koje pitanje? Za ocenu „duha“ (valjda morala) u jedinici, pita se komandant, a intervjuisani može da priča samo o stanju svog duha, kojeg je već nebrojeno puta opisao. Da li to novinarka sugerira da je ugled vojske opao, zbog neunapređenog Đorđa, ili misli da bi njegovo naknadno unapređenje povratilo taj ugled. Heroji su odavno na pijedestalu, paničarima nije tamo mesto, kao ni onima samopredloženim za unapređenja ili onima, koji pišu prigovore na stimulativne mere, kao da se to dodeljuje u vidu marende, pa eto skrećem pažnju da ste me zaboravili.

Ipak, gospodin intervjuisani nastavnik hrabro pristupa elaboriranju vojnog posrnuća nama drage Srpske Vojske. I ne bih mu ni zamerio, da se na kraju nije izjasnio zaključkom:


Osim onih koji su ometali rad borbene posluge u ostvarenju istorijskog uspeha. Preskočiću raspravu po pitanju „obaranja B-2“, za to treba posebna tema. Hipoteze se ne mogu dokazati u nekom intervjuu.


Eto na kraju ponovo podsećanje na tu „srpsku vojsku“, koja je branila SR Jugoslaviju, valjda u sadejstvu sa jedinicama Vojske Jugoslavije. Narode sad znaš ko reinterpretira istoriju.

Da i ja završim ovo izlaganje, koristeći reči našeg intervjuisanog nastavnika katedre u ŠNO:


Zašto ne poslušaš svoju devojčicu, shvatiš da ti je glava na ramenima, i batališ se filozofiranja i obmanjivanja naroda. Za jednog paničara i kukavicu ovo je najveće ratno dostignuće.

Generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić

Црни Ђорђе, несуђени Вожде, све дубље тонеш у блато нељудскости и све више се губиш у својим лагаријама. У позадини свега као и увек, егоизам и преиспољни безобразлук.

Узалуд себе позиционираш као мету и приказујеш као жртву завере великих. Ваљда мислиш да си тако велики и значајан. А ниси ни једно ни друго. Истина је морала испливати, а са њом и ти, са свим својим маркетиншким конструкцијама. Схватио си и ти колико штрчиш, али си се нешто нарогушио. Да ниси можда поверовао у своје лагарије, па си сада као изненађен и увређен.

Љут си с правом, али можеш бити само на себе, јер си се у свом рекламирању занео и превише залетео. Узнапредовао си у својим причама од командира ИРЗ, зета у тазбини, па све до помоћника руковаоца гађања, а од скора и до руковаоца. А онда се снови распршише. Ипак си 27. марта само провиривао из прикрајка и позивао на бекство.

Нема двојице руковалаца, један командује, а то ниси био ти. Чак и десетари знају принцип једностарешинства, а ти засмејаваш широке ''војне масе'' својим знањем из командовања. Као, он командује ''МИР'', а ти брже боље додаш ''НО'' и томе слично. Или још боље он ''АНТЕНА'', а ти ''ЕКВИВАЛЕНТ'', твоју омиљену команду (назад браћо, ја пред вама). Отимаш се око места у послузи не бирајући средства. Па да је тако као што причаш, зар би толика ''математика'' и ''гимнастика'' биле потребне да докажеш ''аксиом'', тј. ''твоју очигледну пресудну улогу''. А у вези других све чисто и јасно, баш чудно!

Машеш службеним документима наводећи да су она у супротности са саставом борбених послуга наведеним у књизи „Пад ноћног сокола“. Ништа што је описано у књизи није у супротности ни са једним службеним документом. У крајњем може се чак рећи да су службена документа које си лично израђивао у супротности су са стварним дешавањима, па зато изјаве актера догађаја у књизи називаш фалсификатима.

Разочаран си у некадашње колеге који противно твојим жељама, ипак имају своје ставове. Имају и сећање и образ, који нису на продају, ''част изузецима''. Долазиш им у кућу снисходљиво, с вином, кафом, називаш их ''драгим и великим пријатељима'' и нудиш  непристојним понудама. На крају излазиш у свом стилу, љут, претећи судом.

Љубоморан си на Голубовића, с разлогом. Али, узалудно упиреш прст у њега, није ти он крив. Он је само прикупио изјаве твојих ''заборавних'' сабораца. Шта би дао да теби питомци Војне академије аплаудирају 10 минута или да ти НГШ Диковић стисне руку и честита на признању за написано дело. Али то је немогуће, јер ти знаш само за блаћење других. Тебе су твоји саборци ипак штедели у књизи. Јесте да те се не сећају, онако како би ти желео. Узалудни су и напори да им освежиш памћење.

Ти си у 3. рд ПВО доведен онако, нису знали шта би с тобом, а Голубовић по задатку, који је успешно извршио. А не причаш, да си у 3.рд ПВО на Голубовићевом месту био далеко пре ′99, познато и с каквим успехом и репутацијом. Кажеш, извукли га из рата и послали у Русију. Па јесу, али као изабраног на челу групе одабраних. Запитај се што ти ниси отишао. У тебе нико није имао поверења, ти си тада био пред сменом са дужности.

Понашаш се као да си најмање Командант Корпуса ПВО, генералчина. Ти, са три године академије и једним курсом. Експерт за дефанзиву, ИРЗ и балванску заштиту, посебно око ВИКО-а (тамо где је седео), држиш лекције о стању система одбране, о моралу, знању, струци ... А пљујеш по другима. Да су викали ''скини, скини'' као ти, ишли у тазбину ... И њима можеш само да завидиш. За тебе су громаде, људске и професионалне.

Србујеш свуда и свакоме. Популарно је, а ништа и не кошта и увек се неко наложи на ту причу. А онај дефетизам из Шимановаца прећуткујеш. Али зато лепиш етикете ''НАТО лобистима''. Кажи тим твојим новинарчићима да твоја војна искуства и тајне продајеш за девизе по Африци, радећи за енглеске фирме. Радиш за НАТО фирму!!! Несу рецензенти књиге „Пад ноћног сокола“ НАТО лобисти НЕГО ТИ. Истина, због ''стручности'' био си само у једном краћем мандату, јер за други ниси реизабран. Нису разумели твоју генијалност и лепршавост духа. Када би знали како ти је бригада лупала ''кечеве'', не би те пустили на километар од положаја. Ни они не поштују ''званична документа'', твојих руку дела, срам их и стид било!

Не причаш више ни о званичном ратном дневнику, сада су то само твоје ратне забелешке. И даље си црн, најцрњи, образ ти је као угарак, али похвално је то што се по мало мењаш. Полако.

Нека ти је Бог у помоћи. А дотле ће те неки судија ваљда дозвати памети. И то је нека помоћ.

С обзиром на велики историјски значај овог подвига наших ракеташа који се по значају сврстава, по мом скромном мишљењу, у најзначајнији војни успех у последњих 50 година, увек испратим све оно што је казано или написано о овом догађају.

Посебно је значајно што је аутор књиге, коју у овом тексту спомиње Аничић, као ретко ко филмском презизношћу, стручним анализама, а истовремено на јако прихватљив начин и за обичног читаоца, приказао све оно што је учинио 3. рд 250. рбр ПВО. Не чуде ме стога и приче које се чују да ће због ове књиге, а као и због целокупног доприноса нашој борби, овај аутор добити почасни докторат, а потом чин генерала.

Просто је невероватно непрекидно писање једног од учесника ових историјских догађаја господина Аничића, коме нико не спори допринос овим успесима, па ни сам пуковник Голубовић, али је несхватљиво оно што ради и пише у последње време.
Несхватљива  ми је да се ова његова "борба" против невидљивог претворила у борбу против непријатеља који не постоји нигде осим у његовој глави. Не разумем чиме је овај човек исфрустриран, или је по природи такав. По којој логици он поставља тезу да се "Сада се на ту тему појављују и дела домаћих аутора која имају за циљ да докажу да Србин није могао командовати обарањем стелта". Авион није оборио ни Србин, ни Мађар, ни Муслиман, него 3. рд ПВО. Само бих додао две ствари поводом овога, ја као чистокривни Србин, а то је да је у 3. рд ПВО било много несрба који су храбро стали на црту злочиначком НАТО и за то им дубоко хвала (и македонцима, и мађарима, и муслиманима и свим осталим). А друго као одговор на ову његову будаласту тезу рекао бих да су у том третнутку командовали родољуби друге народности, али који су имали ону мушку ставар и срећом нису послушали Аничића када је успаничено "командовао" „гаси, гаси“.
Разумем га само у овом и праштам му све јер је очигледно да је код првог борбеног окршаја имао велики страх. Мени се то десило исто прових дана рата 1991. године, али нисам командовао "прекини паљбу", већ сам командовао "пали".

Аничићу, не дирај часне људе.