XXXVIII klasa VVA, od 1985 do 1989 godine

Pogled iz prošlosti...
Poštovane kolege i dragi prijatelji

(vide' uvoda ko da se spremam za političku karijeru - srećom, nije tako)

Nisam sasvim siguran koliko sam ja kompetentna osoba za neka ozbiljna promišljanja i analize prošlosti ali pošto moje priče uvijek imaju dozu humora i ovaj puta ću učiniti tako.
Naime, negde početkom ove godine otkrio sam ABG kao ljudsko, drugarsko i vazduhoplovno ishodište mnogih genracija dobrih i plemenitih ljudi.I tamo sam prilično redovan, koliko mi okolnosti dozvole.
Zahvaljujući tom mestu, nekako tiho, posredno sam otkrio i ovaj kutak.Iz poštovanja prema ovom mestu i sjajnom dobrom čoveku koji ga je pokrenuo Cyber-u, želim ovde da umesto daljih uvoda napišem nekoliko detalja o našoj klasi.
Neka ova, prva u nizu, poruka bude znak zahvalnosti mom, usuđujem se reći, prijatelju Cyber-u za avatar koji mi je jednom davno poklonio i još uvek ga sa ponosom nosim.
Ali i znak ogromne zahvalnosti koju vrlo lako, često zaboravljamo za jednu drugu, extremno važnu uslugu svima nama.
Naime od mog starta na ABG-u nekoliko puta se desilo da isti ne radi.Eeee, gde onda svratite po pomoć?
Pa ovde.Logično.
Dobijemo svi relevantne informacije.
Zato ponavljam, iz velike, nemerljive zahvalnosti prema ovom lepom mestu ja ću se potruditi da ono nema tretman Pepeljuge ili mlađeg brata.Jer zaslužuje mnogo, mnogo više.
Hvala Cyber-e.I ostali dobri ljudi koji omogućavate da ovaj sajt radi.
A sada na temu.
O samoj klasi iz perioda školovanja neću mnogo.
Javio mi se izdavač pa bi do Beogradskog sajma knjiga (ako bude sreće...) iz štampe trebala izaći knjiga ,,Dobrovoljno janjičari,, koja na relativno šaljiv način govori o našoj klasi.Tj. mojim uspomenama na naše školovanje.Tu će se moći pročitati mnogo više o nama.Na moju veliku žalost, knjiga neće imati formu monografije jer za to treba imati mnogo više materijala i znanja nego što ja posedujem.Ali biće to na izvestan način, knjiga sećanja o jednom teškom ali lepom vremenu.Dakle tada više o tome.
Neposredan povod za ovu poruku je nedavna godišnjica naše klase.I o njoj želim da govorim.
18. , 19. i 20. tog septembra ove godine u Moroviću su se sreli nekadašnji dečaci, neki i posle više od dvadeset godina.Okupila se naša klasa, po prvi put, njen veći deo.
Kriterijumi za pozivanje će dovoljno reći o atmosferi koja je tom prilikom vladala.Bila su uslovno rečeno, tri.
Susret će biti bez ikakvih službenih ili vojničkih obeležja.Logično s obzirom na sledeća dva.
Biće pozvani ne samo oni koji su završili školovanje nego i svi drugari i klasići koji su od gimanzijskih dana ikada bili sa nama.
I treće, nakon ovih burnih vremena logično je bilo da dođu svi naši klasići koji to mogu, bez obzira na mesto gde danas žive i čime se bave.
Reći ću Vam samo da su organizatori a i svi mi ispoštovali sva tri.
Prema tome, to je bio susret ostarelih, debelih i ćelavih dečaka iz celog sveta.
Tri dana u predivnoj prirodi i ambijentu za pamćenje.Nezaborav.
Ispričaću prvo ispostaviće se morbidnu, šalu iz devedestih.Dogovorili se Milošević, Tuđman i Ante Marković da se sretnu jednog dana na granici Srbije i Hrvatske.I nisu se sreli.Milošević otišao u Knin, Tuđman došao u Zemun a samo siroti Ante došao u Morović.
Mi svi došli u Morović.Srcem, bez ikakvih granica.
I bilo nam predivno.
Za tri dana samo jedna razbijena čaša (slučajno).Ni P od politike i priča o sumornim devedestim.Toliko anegdota iz mladosti, toliko dirljivih susreta na ivici suza, toliko zajedničkih pesama i fudbala.
Još nedelju dana sam bio promukao, dijafragma i mišići vilice su me boljeli od smijeha a i sada se od neke miline naježim kad se sjetim tih dana.Za jedan život dovoljno.
Klasić me, po replici iz crtanog filma zove ,,staro piškaralo,, ali svi moji pokušaji da dočaram tu atmosferu su samo blijeda sijenka samih događanja.
Susret je prevazišao sva moja očekivanja.I većine klasića.Dovoljno vremena da malo popričamo o sadašnjosti (ono ,,Kako si klaso?Gde živiš?Koga imaš od porodice? i slično) sa svima a i da se istovremeno ispjevamo, izigramo i toliko zezamo pa tim čarobnim vremeplovom vratimo u mladost.
Neki su jako uspjeli u životu.Bogati su i moćni finansijski i na druge načine.Neki su kao i ja zadovoljni onim što imaju, ali svi smo tih dana ponovo bili deca.Ili bunovni pitomci pred čišćenje kruga.
Popili smo jedan Bosut alkohola ali niko nije, osim od sreće bio pijan.
Stigli smo popričati i sa pijetetom se setiti klasića koji više nisu sa nama.
Prethodne godine nam nisu baš bile naklonjene.Bez svoje krivice prošli smo Scilu i Haribdu (jel' se ovako kaže?) ili što bi kod mojih u Bosni rekli ,,nahebali smo,, žešće.
Svi.
Ali to ta divna tri dana nije bila tema.
Što bi rekli u mom kraju ,,ja se izvinjajem,, ali dok se malo ne utreniram neću ovde moći postaviti slike.
Iskoristiću samo priliku da se klasićima koji su organizovali ovaj put u mladost srdačno zahvalim.Da pristrasno, imam i za koga, kažem veliko HVALA svima koji su na susret došli.Da pozdravim NAJBOLJU XXXVIII klasu (ajde malo da se hvalimo...) sa željom, naivnom, dečijom, da se uskoro ponovo sretnemo.
Kad nas vidim u ta tri dana čini mi se da i za ljudsku vrstu ima neke nade.
Naravno želim da se zahvalim na gostoprimstvu Cyber-u i ostalima u ovoj gostoljubivoj kući.

Pozdrav jarani.
Biće još priče o Moroviću.
Ne more 'vaka tračara ko što sam ja ostati samo na jednoj poruci.
Uz pozdrav svim jaranima i ljudima dobre volje, odjavljujem se.

Vaš Điđimilović.

E moji janjicari...

Davno prije Vas 1961 godine u Mostar su dosli prvi janicari.Ja sam stigao 1962 i bilo mi je lepo citavo vreme skolovanja.Bilo je tu ljepih prijateljstava.Dozivljavali su se lepi trenuci i razocarenja,ali evo doterasmo i do 2009.Najbolje da ja ovo pisem na XIX klasi VVAjer stranice stoje poluprazne.

Doista Vas dozivljavam kroz price na ABG kao prave janjicare jer ste u onu lepotu od Morovica dosli bez ljepseg dela porodice,tj bez supruga.Zasto pitacete.Pa da Vam odgovorim,one posto im neznam ime su veoma zasluzne za Vas danasnji status kako vojnicki, porodicni, moralni i drustveni.Sta ocete reci da je netko morao da cuva decu sa cime se nebih slozio. Da me nebi ko u ova nedefinisana vremena u smislu seksualne orijentacije pogresno shvatio susret u Morovicu bi se mogao nazvati i "P...r bal" sto se nadam da cete u buducnosti ispraviti.

O knjizi cemo kad je vidim na mom stolu,kad mi niste dali mogucnost da napisem predgovor,nadam se da cu to uciniti za II izdanje.

Kazes da nije bilo ni P od politike ali ni sam nisi siguran u to.Mi smo proizvod jednog vremena i politike. Kad se setim onog vremena onda se setim onog lepog.Kad se setim poslednjih godina i naprimer nasu proslavu 40-to godisnjice na koju nije dosao nitko iz bratske nam republike Hrvatske,kao da nitko nije imao osecaj za ono sta smo zajedno prozivili,ili je to samo deo jednje politike.
Ima svega po malo u mojim osecanjima u vezi toga,nema mrznje,ali postoji velika zelja da saznam pravu istinu,a ona je tamo negde u ljudima koji su mi nekada bili veoma bliski.

Sto se tice slika posalji mi na cyberfulkrum@gmail.com
pa cu ih ja postaviti i staviti u tvoje postove,a ti samo obelezi brojevima mesto,iako to moze i na ovaj nacin



Pozdrav do pisanja!

Hvala na odgovoru dobri čovječe.
Pročitao sam ga odmah ali me ova ekskurzija u Italiju (ma ne idem ja, no ćerka maturant... što je još komplikovanije) prilično okupirala, pa evo javljanja tek sada.
Oprosti ali moraću nekoliko pojašnjenja za početak.
Naime nama je desetogodišnjica Akademije padala neposredno posle bombardovanja a zbog naše loše komunikacije sa tadašnjim vojnim rukovodstvom (nisu nam dozvolili da pozivamo koga mi želimo...) mi nismo ni imali zvaničnu proslavu desete godišnjice.
Grupa drugara je organizovala jednodnevnu feštu u Beogradu u decembru '99 te.Ali kao za đavola, toga dana u BGD je bilo metar snega pa čak i oni koji su željeli da dođu većini nije pošlo za rukom.
Znači ovo je naš prvi susret pa ćemo, potpuno si u pravu, gospođe i ostale članove porodice ostaviti za neko drugo viđenje.Nije nam ni na kraj pameti da umanjimo bilo čiju ulogu u našem odrastanju i formiranju kao ličnosti ali za prvi susret je moralo biti ovako.A i ovo je bio susret prijatelja bez elemenata zvaničnih formalnosti.
Ne bi smo trebali izgubiti iz vida da u ovoj 2009 toj živimo onako kako živimo (u smislu standarda...) pa bi troškovi trodnevnog boravka u Moroviću možda bili i nepremostiva prepreka za pojedine klasiće.
Nije ništa strašno, ali ja živim samo od invalidske penzije i školujem dvoje dece.Tragično je ali druže jako dobro ti je poznat standard koji borbeni piloti danas ,,uživaju,,.
Tako da, radije ću izabrati za deo te love da gospoju i klinju odvedem recimo par dana na more.
A ne smemo izgubiti iz vida i to da je mnogo ljudi prvi put dolazilo u Srbiju u za njih relativno nepoznatu sredinu.Zbog okolnosti, naravno.
Logično je da bi im bilo teže da dođu sa porodicama.Dvojica drugara iz Slovenije su bili sa porodicama.Nadam se da im je bilo lepo.Boravili su u bungalovima odvojeni od nas i viđali smo ih na obrocima, ali po njihovim osmesima na kraju vidim da su zadovoljni.
Znači razmišljali smo tj. kolege u neposrednoj organizaciji i o tome, ali to za naredne susrete.Sebično jeste, ali ovo je bio naš prvi susret, za probijanje leda, pa neka bude ovako.
Posle toliko godina i to takvih godina.
A što se tiče politike to je posebna priča.
U koliko neko kaže da nije zazirao od kombinacije alkohola i politike pre tog susreta, ne govori istinu.
Za divno čudo, klasići su pokazali koliko su velike ljudine.
Stvarno nije bilo ni jedne reči o politici.Nama su došli i Hrvati i Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Sarajlije... klasić Albanac, ma svi koji su mogli.Znači bilo je savšeno i ta tri dana sam opet bio u Gimnaziji ili negde u Benkovcu na logorovanju...
U tome i jeste prava veličina tog susreta.
Valjda smo mi kao sitna boranija u našim ratnim sranjima korišteni kao potrošni materijal pa smo stvari doživeli drugačije.Kao žrtve...
Meni je teže palo to što nisu došli oni koji su mogli, ali oni su bili u ekstremnoj manjini a i treba poštovati volju svakog čoveka.
Sa ABG-a a i ovde vidim da se žestoko kaju.No šta da se radi.Sama činjenica da sledeće godine imamo poziv od klasića iz Makedonije da se vidimo na Ohridu za 25 godina Gimnazije već puno govori.Mislim da će opet biti bez gospoja tj. za ove koji nisu došli u Morović.
A onda ćemo tamo za tridesetogodišnjicu (ko doživi, pošto smo ovih ljeta prilično izraubovani...) organizovati neki susret recimo u Mostaru, pa onda skupa sa familijama.Tada ćemo i onako piti samo vodu...
Naivno zvuči, ali nikada se ne zna.Mnogi su bili skeptični i prema Moroviću pa je bilo nezaboravno.
Slike sa slavlja šaljem čim dobijem objedinjen disk sa svim fotografijama koji su već kreirali odgovorni klasići organizatori.Pa da proberem najbolje.Mislim sa najviše ,,akcije,,.Da se ne ponavljamo sa ABG-om.
Druže pozdravljam te puno, a svim ljudima dobre volje želim da provedu sa sebi dragim ljudima iz prošlih vremena jedan ovakav vikend.
Naučile nas devedesete da stavimo oklope.Mi svoje tih dana ostavili kući i proveli se neverovatno.
U ostalom pogledajte komentare naše klase na dostupnim sajtovima.
Moguće je, čak i u ovakvim vremenima.
Kod pravih ljudi, ljudina, sve je moguće...

Klasići svaka Vam čast.
Pričaće se o ovome još dugo, dugo.
Do Ohrida i dalje.

pozdrav Vojo.