Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

IKARUS IK-3

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 IKARUS IK-3 taj Pet Maj 04, 2012 11:01 pm

Марио Хреља

Рогожарски ИК-3


Ловачки авион Рогожарски ИК-3 замишљен је 1933. године као ловац нове генерације: нискокрилац, затворена кабина, увлачећи стајни трап и променљиви корак елисе. Тада је оваква конструкција одговарала најбољим ловачким авионима тог времена, представљала је изузетно напредно решење иза кога је стајао конструкторски тим амбицозних и младих инжењера - Љубомира Илића и Косте Сивчева (Слободан Зрнић се придружио касније). После првих пробних летова, и домаћи и страни стручњаци били су истог мишљења: југословенска ваздухопловна индустрија произвела је савремени ловачки авион. То се убрзо показало као тачно - априла 1941. године у борбама изнад Београда, пилоти ИК-3 пријавили су обарање 11(?) авиона Луфтвафеа, уз губитак четири сопствена ловца.

П Р О Т О Т И П

После статичких и аеродинамичких прорачуна 1936. године завршена је и дрвена макета у размери 1:10. Макета је тестирана у Ајфеловом аеродинамичком тунелу у Паризу. Мотор Хиспано Суиза 12У-29 планиран за овај авион испробан је већ у ранијим авионима типа ИК-2 (у верзији -21). Уговор о изградњи једног прототипа са Рогожарским потписан је 31. марта 1937. године. У прототипској радионици фабрике Рогожарски направљена је атрапа авиона са мотором и испробани су сви инструменти и опрема. Први пробни лет прототипа ИК-3 обављен је 14. априла 1938. Пилот је био ваздухопловни капетан Милан Бјелановић. Крајем лета 1938. године завршене су фабричке пробе и авион је предат опитној групи. И поред великог броја добрих карактеристика, пробни пилоти приметили су и неке проблеме.



Израда прототипа ИК-3 у прототипској радионици фабрике авиона Рогожарски а. д. (МЈВ)

Највеће замерке односиле су се на облик ветробрана и поклопац кабине. Такође је предлагано да се наоружање појача са 2 додатна митраљеза на крилима. Током даљих проба примећени су и проблеми са прегревањем мотора и неодговарајућим враташцима стајног трапа. Недостаци су прослеђени фабрици на исправку и највећи део њих је и исправљен у производњи прве серије. Дана 19. јануара 1939. дошло је до удеса прототипа. Наиме, приликом испитивања понашања авиона у обрушавању дошло је до пуцања десног крила. У удесу је живот изгубио пилот - ваздухопловни капетан Милан Покорни. Ни домаћи ни страни истражитељи нису били у могућности да јасно утврде тачан узрок несреће. За сваки случај урађено је додатно ојачање крила па је тако настављена серијска производња.

СЕРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА

Губитак прототипа није изазвао одлагање серијске производње новог ловца. Уговор о градњи почетне серије од 12 авиона, између државе и фабрике, потписан је 26. новембра 1938. године. Испорука прве серије била је планирана за крај 1939. године, али је почетак Другог светског рата утицао на процес производње. Кашњење у испоруци и повећање трошкова сировина померили су временске рокове. Први авион прве серије испоручен је 15. децембра 1939. године. Даље испоруке и производњу омео је и тромесечни штрајк радника ваздухопловне индустрије, одлажући их све до 1. јула 1940.


Пробни пилот, ваздухопловни капетан II класе Милан Бјелановић, за командама прототипа ИК-3 бр.1.

Приликом испитивања овог авиона 19. јануара 1939. погинуо је ваздухопловни капетан I класе Милан Покорни. (МЈВ)


У марту 1940. фабрика је понудила побољшану верзију ИК-3. Првобитна понуда се односила на 50 летелица, међутим, наређена је производња само 25 комада. Сматрало се да је за већу количину немогуће добити потребан материјал и опрему из иностранства. Команда ВВКЈ тражила је бољу аеродинамику, унапређен капотаж мотора, самозаптивајући резервоар за гориво, оклопно стакло, оклоп седишта... Касније је такође, затражено и повећање искоришћености мотора унапређивањем система издувних цеви сличних оним раније тестираним на Морану МС406 у Француској током 1940. Од 25 започетих авиона друге серије само је ИК-3 број 7 из прве серије био модификован у прототип друге серије.

У СТРОЈУ


Рогожарски ИК-3 бр. 2 (2151), сликан у првој половини 1940. године за време пробних летова на Земунском аеродрому.

По завршетку изградње последњих 6 од 12 авиона прве серије, заступник команданта ваздухопловства Војске Краљевине Југославије, бригадни генерал Боривоје Мирковић, издао је 8. јула 1940. наредбу којом се, између осталог, наређује: „51. ваздухопловна група биће наоружана авионима ИК-3, који су испитани, опремљени и наоружани, тако да су потпуно спремни за употребу. Поделу ових 12 авиона извршити равномерно тако да 161. ескадрила прими 6 авиона, а 162. ескадрила 6 авиона ИК-3. 51. ваздухопловна група 11. јула 1940. године излази из састава 6. ваздухопловног пука и постаје самостална, под непосредном командом команданта 1. ваздухопловне бригаде

Увођењем у наоружање пружила се прилика пилотима ИК-3 да се опробају у фиктивним борбама са Месершмитом Ме-109. У овим „ваздушним борбама” учествовали су наши најбољи пилоти ловци. На ловцу ИК-3 летео је капетан Саво Пољанец, а на Ме-109 резервни потпоручник инжењер Борис Цијан. Због веће хоризонталне брзине и брзине пењања, Ме-109 је стизао први на одређену висину предвиђену за „ваздушни мегдан” и тек у том тренутку ИК-3 је показивао своју предност у покретљивости и маневарским способностима. Радијус борбеног заокрета ИК-3 износио је 260 м, а Ме-109 читавих 320 м! Већ после неколико оштрих заокрета, ИК-3 би се нашао у репу Ме-109 и ваздушни дуел је за „противника” тиме био завршен. Овако стечена искуства помогла су нашим пилотима неколико месеци касније у Априлском рату.

Због свега овога, Немци су били заинтересовани за авион ИК-3 па је Абвер у лето 1940. организовао шпијунску акцију ради прибављања информација о ИК-3. Ту намеру је на време осујетила југословенска тајна служба („Операција Шилер”), а њени протагонисти, Марија Будерер и помоћник немачког ваздухопловног аташеа Шилер, ухапшени су.



Рогожарски ИК-3 бр. 3 (2152). Фотографија је настала октобра 1940. године након фиктивне ваздушне борбе између ИК-3 (ваздухопловни капетан I класе Саво Пољанец) и Ме-109 (ваздухопловни резервни потпоручник Борис Цијан). Приликом слетања попустила је десна нога стајног трапа. Ваздухопловни наредник Душан Вујичић је 5. априла 1941. године са овим авионом обавио принудно слетање на Земунском аеродрому, тако да је ИК-3 бр. 3 за време рата био непловидбен и завршио је на отпаду 1942. године као неупотребљиви немачки ратни плен.
(Колекција Милан Мицевски)

АПРИЛ 1941.

Пред Априлски рат 1941. састав ескадрила наоружаних ИК авионима био је следећи: командир 161. ловачке ескадриле капетан Тодор Гогић; командир 162. ескадриле капетан Саво Пољанец; командир 17. аеродромске чете капетан Михаило Ђорђевић; шеф механичара Ђорђе Стојачић. Пилоти 161. ескадриле: потпоручник Душан Борчић, резервни потпоручник Милош Гагић, наредник Милисав Семиз, наредник Душан Вујичић. Пилоти 162. ескадриле: капетан Коста Антонов, поручник Бративоје Урошевић, наредник Никола Јовић, наредник Добривоје Миловановић и нижи војно- технички чиновник /нвтч/ IV групе Едуард Банфић. Обе ескадриле стациониране су на аеродрому „Београд” (Земунски аеродром).


Од 12 авиона ИК-3 прве серије, 5. априла 1941. у ескадрилама их се налазило шест, спремних за борбу. Један авион изгубљен је 1940. године у удесу, а 5 их је било на оправци, од чега три у фабричком одељењу „Рогожарског” на Бежанијској Коси и два у ваздухопловној радионици 6. ловачког пука на Земунском аеродрому. Углавном се радило о лому стајног трапа и искривљеним елисама у удесима при слетању. Према плану ваздушне одбране Београда, 6. ловачки пук имао је задатак да спречава дејство непријатељске авијације изнад територије северне Србије, Баната, Бачке, Срема, источне Славоније и источне Босне, са тежиштем на ваздушној одбрани града Београда.

Командант 6. ловачког пука поделио је добијене територије на зоне дејства, тако да је 51. ловачка група (појачана са 102. ловачком ескадрилом ловаца Ме-109) имала задатак да спречава дејство непријатељске авијације изнад територије Баната и северне Србије, са тежиштем на ваздушној одбрани престонице.

У рано јутро 6. априла, око 6 часова, командант 1. ваздухопловне базе - мајор Марко Конрад - обавестио је команданта 6. ловачког пука да је Немачка напала Југославију и да ускоро треба очекивати ваздушни напад на Београд. Пилоти су се већ налазили у кабинама својих авиона, чији су мотори били загрејани. Око 6.45 часова, Команда ваздушне одбране Београда дала је знак за ваздушну узбуну, пошто је осматрачка служба ТВО (територијалне ваздушне осматрачке службе) јавила да са севера према Београду лете две велике формације непријатељских авиона. Непосредно потом командант 51. ловачке групе примио је наређење команданта 6. ловачког пука, потпуковника Божидара Костића, да са својом групом предузме ваздушну одбрану Београда, према постојећем плану. Командант групе, мајор Адум, дао је знак за узлетање ескадрила у 6.50 часова, а затим у размаку од 5 минута узлетеле су све три ловачке ескадриле, овим редом: 161, 162. и 102. ескадрила. Мајор Адум остао је на земљи, иако је његово командно место било на челу групе. Авиони су полетели по патролама: капетан I класе Гогић - наредник Семиз, капетан I класе Пољанец - наредник Вујчић, потпоручник Борчић и нвтч IV групе Бамфић. Ево, како је ове прве борбе наших ловаца ИК-3 са непријатељским авионима описао шеф Оперативног одсека Штаба ваздухопловства, Војске Краљевине Југославије, генералштабни потпуковник Андрија Павловић: „Наши ловци хватају висину и лете у правцу Панчевачког Рита у сусрет непријатељу и одмах нападају немачке челне формације. Одмах долази до жестоких ваздушних борби у којима су се наших ловачки авиони сукобили са вишеструко надмоћнијим и тактички искуснијим немачким авијатичарима. У првој борби пилоти ловци са својиом ИК-3 оборили су 6 немачких авиона, уз 1 оборени ИК-3 у коме је погинуо потпоручник Душан Борчић, један лакше оштећени наредника Вујучића и два тешко оштећена који су избачени из даљих борби (авиони Пољанеца и Банфића). Преостали ловци борили су се до последњег метка топовске и митраљеске муниције, а затим слетели на земунски аеродром ради попуне горивом и муницијом. До краја дана, спречавајући наредне немачке бомбардерске таласе ловци ИК-3 оборили су још два немачка бомбардера. На крају првог ратног дана 51. ловачка група имала је још само 3 исправна авиона ИК-3".



Ваздухопловни потпоручник Душан Борчић једини је погинули пилот ИК-3 (бр 10, 2159) у Априлском рату. Као своју осму победу, њега је оборио поднаредник Рудолф Шмит из 5. ескадриле 77. ловачког гешвадера


Око 17 часова у последњем лету 7. априла, наредник Семиз напао је оделење од 3 немачка бомбардера. Том приликом је његов авион погођен ватром немачког стрелца са 36 погодака, од којих 20 у мотор и елису. Иако обливен уљем из пробушеног резервоара успео је да слети на земунски аеродром. На крају другог ратног дана 51. ловачка група добила је из фабрике „Рогожарски” са Бежанијске Косе један ИК-3. Био је то авион број 7, на коме је урађена конверзија у прототип ИК-3 II серије, тако да је група опет имала 3 авиона ИК-3”



наставља се



Poslednji izmenio ljubasav dana Pet Maj 04, 2012 11:08 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

Pogledaj profil korisnika

2 Re: IKARUS IK-3 taj Pet Maj 04, 2012 11:02 pm

наставак

Пред крај дана преостали авиони 6. ловачког пука прелетели су на помоћно ратно летилиште Велики Радинци II. Командант групе мајор Адум смењен је, а на његово место постављен је капетан I класе Гогић. Дана 8, 9. и 10. априла није се дејствовало због лошег времена. А 11. априла око 10 часова један немачки двомоторац, разарач Месершмит Ме-110, открио је и напао летилиште, али без успеха. Одлетео је у правцу Фрушке Горе, а за њим је одмах полетео наредник Семиз на ИК-3 бр. 7, сустигао га изнад Фрушке Горе и оборио!

Око 14 часова истога дана примећена је једна формација од 20 разарача Ме-110 из правца Мађарске како врши напад на ратно летилиште Велики Радници I. Узлетело је неколико авиона 51. групе. Том приликом су пилоти ИК-3, капетан I класе Гогић и наредник Вујичић, оборили по један непријатељски авион.

Око 17 часова истог дана, због приближавања немачких оклопних колона са севера, нелетачки део групе, према добијеном наређењу, предузео је одступање у правцу Сарајева у два ешелона: железнички и аутомобилски. Летачки део 51. групе, међу којима и 3 преостала ИК-3, остао је на летилишту, с тим да рано ујутру 12. априла прелети у Сарајево, где је требало да уђе у састав ваздушне одбране града. Међутим, до тога није дошло. На вест да су Немци продрли већ до Шида, настала је паника. Исте вечери сви официри позвани су да крену на летилиште. Није било услова да авиони полете пре јутра, а није се могло ни чекати. Неки су кренули камионима ка Београду, а двојица школским Бикер „Јунгманом” у истом правцу. Остали пилоти, окупљени око капетана Гогића, решили су да сачекају јутро пре доношења коначне одлуке. Јутро је освануло са кишом и ниским облацима. Остала је једина могућност да се попале све машине како неоштећене не би пале Немцима у руке. О томе говори учесник и сведок, поручник Миле Ћургуз (касније пуковник у ЈРВ):

Наређено је механичарима да бајонетима буше крилне резервоаре и разбијају моторе како би се дошло до бензина. Једна мучна пауза после разбијања мотора. Ко има шибицу? - Виче Ђока (поручник Ђорђе Кешељевић). Ја се мучим мислима, хоћу ли или нећу да је дам? На крају, свест о томе да ће авионе заробити непријатељ, тера ме да је невољно предам. Не знам, колико је авиона било, али свакако десетак. На крају поче паљење. Запрашташе буктиње а затим и опаљивање метака заосталих у реденицима оружја. Шиште меци на све стране. Тога сам се највише бојао...”.


У рану зору, 12. Априла 1941. године, на ратном летилишту Велики Радинци II припадници ВВКЈ спалили су и три авиона ИК-3 (бр. 5, 2154; бр. 7, 2156 и бр. 12, 2161). Немачки војници разгледају њихове остатке. (ВМ)

Тако је завршен период кратке али значајне употребе овог изузетног ловачког авиона у Ваздухопловству Војске Краљевине Југославије.


Рогожарски ИК-3 бр. 13 (2162), последњи авион из прве серије. По завршетку Априлског рата Немци су на Земунском аеродрому, поред великог броја других ваздухоплова, запленили и седам авиона ИК-3 у разним стањима.





"Piloti na preobuci za letenje na avionu IK-3, leto 1940.godine,aerodrom Beograd - Zemun“

stoje s leva na desno: Aleksandar Stanojević, Anton Ercigoj, Miloš Bajagić, Ilija Zelenika, Todor Gogić, Stevan Ivanić, M.Blagojević, Sava Poljanec, Dušan Borčić, nepoznati pporučnik neletač, vojnik Ljubomir Vojčin Miličević;
čuče sleva na desno: Eduard Banfić, Vasilije Vračarević i Pantelija Grandić.

Pogledaj profil korisnika

3 Re: IKARUS IK-3 taj Pet Maj 04, 2012 11:22 pm






Први прототип у припреми за први лет


Поглед на мотор


Модификовани ИК-3 из друге серије

Љуба

Pogledaj profil korisnika

4 Re: IKARUS IK-3 Danas u 3:22 am

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu