
Čast mi je i obaveza da predstavim jedno važno delo jednog našeg darovitog kolege.
Nakon toliko godina, možemo s ponosom da čitamo o važnim detaljima suprotstavljanja NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Radi se o najzanimljivijem događaju, koji se odnosi na "obaranje nevidljivog"
Evo kako su se recenzenti izjasnili o knjizi:
Лет изнад Сокола
Исцрпно истраживање пуковника Славише Голубовића, под насловом „Пад ноћног сокола“, драматично је на више нивоа. Ми смо и даље под јаком пресијом епске мистерије, настале на основу ратног односа снага 99. године. После више од седамнаест година нема одговора на кључна питања о војничком нивоу српског родољубља: да ли смо учинили све што смо могли? Јесмо ли могли више? Да ли је ондашње државно руководство оставило своју војску саму против највеће силе, очекујући волшебне успехе у стању депресивне технолошке инфериорности, дакле мимо реалног стања ствари?
Ако то јесте тако, а све указује да јесте, питање је да ли је све то цивилно руководство учинило из дубоког незнања, немара или због балканске варијанте „деспотског аматеризма“, који је довео до околности у којима је трагедија била много већа него што се то са ове временске дистанце чини.
Но, ипак, аутор истраживања о мистериији „ноћног сокола“, пуковник Голубовић, не бави се, иначе неизбежним питањима државне стратегије у одбрани земље, онда када се чини да рационалне одбране не може бити. Своје ратовање он је свео на студију о својој јединици, њеном ратном животу, њеној драми, људским страховима, слабостима, снази, путовању кроз несазнатљиво време и секунде које значе и живот и смрт, икаровском прегнућу и херојским подвизима.
Све то што смо сазнали, а и оно што нисмо, казује нам како је рат по својој форми, а посебно по суштини, хаос неслућених размера, па се само хладнокрвним апстраховањем тог расула може стићи до поимања своје улоге у њему. Дакле, постојати, преживети, задати ударац, бити бржи и паметнији од онога који има монопол на те вредности, или бар верује да их има.
У грађењу ове књиге, аутор је себи узео скромну, дискретну улогу, са минималном употребом првог лица, трудећи се да све људе који су се сударали са опасним, небеским предаторима, види као јунаке и као војнике који се нису такви родили, него су се уздигли и најмушкије очовечили пред највећом силом, трудећи се да јој задају болне ударце, и то из позиције депресивне инфериорности.
Голубовић је изабрао релативно оригинални начин да исприча своју драматичну причу. Тако што ће дати свакоме од људи који су ту драму стварали и изашли из ње, да кажу како су то сами видели. Он их не цитира нити парафразира, и они су коаутори ове књиге, који пишу своје верзије, и војнички уредно их потписују. Без ауторског или мемоарског егоцентризма, Голубовић се скоро господски донекле склања у страну, и допушта ратним друговима да заједно са њим исписују ову књигу.
Иначе сам читао много мемоарских, аутобиографских или чак историографских дела, у којима аутори себе стављају у улогу главног јунака и врховног судије хроничара. Њихови каснији опоненти чине то исто, али тако што себе уздижу на постамент власника једине истине о истом догађају, негирајући било какву веродостојност основних тврдњи.
Пуковник Голубовић је врло спретно избегао такву могућност. Ако се пажљиво прочитају сећања свих официра, подофицира, војника и цивилних лица, лако је уочити који су детаљи идентични. У књизи су истоветни кључни подаци о ноћи у којој је пао Ф-117А. Као и о паду Ф-16ЦГ. То нису сувопарна сведочанства о војничком једноумљу, јер се драма односи на сурови, до смрти опасни борбени рад. Идентичне верзије су доказ да је аутор изабрао не само „алиби“ приступ, и тако избегао накнадне опружбе за пристрасно субјективно гледиште, него методолошки поступак транспозиције „посматрања у току акције“ и њеног образложења пост фестум, то јест седамнаест година касније. Те године нису избрисале свежину сећања људи који су оборили „необоривог“, те тако занавек срушили мит о недостижној моћи.
„Пад ноћног сокола“ има неколико креативних слојева истраживања, па ће и због тога књига бити драгоцена литература за поимање сваког дела историје ратовања над Србијом и у њој.
Кључна порука истраживања пуковника Славише Голубовића, тиче се војничког професионализма. У књизи постоји јасна идеја о значају родољубља, али и сазнање да патриотизам сам по себи не доноси победе. Дакле, свака идеологија, поразни агитпроп, прича о томе да се може ратовати само срцем, без знања и технике – све то одлази у архив и бункере идеолошке војске. Зашто је и како је 3. ракетни дивизион ПВО, из 250. ракетне бригаде, срушио све што је иначе укупни биланс обарања непријатељске авијације читаве Војске Југославије? То је кључно питање на које одговарају аутор и његови ратни другови: због врхунског професионализма, поверења у људе њихово знање и храброст, у технику која је била подложна сумњама, због умешности да се све то реализује као погодак у циљ.
Ако било шта од овога недостаје, не би било погодака, нити антологијског херојства, које је давно попримило (оправдани) легендарни значај.
Аутор ни на који начин није желео да идеализује ратну стварност. Нема романтичне приче о „људима посебног кова“ који су били предодређени да ураде оно што иначе јесу. Напротив! „Пад ноћног сокола“ је аутентична прича о људским слабостима, о сујетама, заједничком страху, понегде и о паничним реакцијама, о покушајима да се успеси присвоје а неуспеси дистрибуирају на све стране. О лошем предратном стању у јединици, која је уз помоћ снажне кадровске инфузије васкрсла за неколико месеци и дорпинела да 250. ракетна бригада ПВО на крају агресије заслужено добије Орден народног хероја, у који је ипак највише уградио себе њен 3. ракетни дивизион.
Жанровски, књига је студија ратне историје једне јединице која је стварала најбољи део историје читаве једне војске. То јесте и разноврсна хрестоматија о суштини рата 99. сачињена од узбудљивих сећања њених најбољих људи, скуп разноликих али складних прича које аутор књиге отворена срца дели са бројним коауторима. То јесте и збир узбудљивих ратних сећања, дубоко задирање у личне драме које се често своде на борбу са секундама, које су идентичне грабљењу последње шансе за живот.
Ово је и мемоарска литература, која је и поред хаотичне ратне трауме производ хладнокрвног рада људи, који су ипак побеђивали своје страхове, по цену да их касније, много пута, проживљавају поново. Али и поуздано сведочење о ратном витештву, које казује како српски војници могу да поштују пилота кога су оборили.
Ово је и литература мозаичког сећања, у којој се појединачне успомене, потписане као у фолклорном ратном споменару, могу доживети и као белетристика, којој није потребно додатно романсирање.
Тако би „Пад ноћног сокола“ могао да буде постмодернистички роман, без додавања и дотеривања, јер су неке сцене у њему надреалне и косе се са логиком очекиваног расплета.
Голубовић је написао и патриотску причу, која свакако даје нови, по мом скромном мишљењу и насушни обол родољубљу: отаџбина од својих бораца тражи да они за њу преживе, смрт нипошто није родољубље само по себи. Изврши задатак, погоди непријатеља, уништи га, склони се да се сачуваш. Онда си војник од храбрости и заната, само такав си потребан и то је родољубље.
Због тога је ова књига и негација смртоносне верзије родољубља, судим да је једна од њених највећих вредности слављење живота и борба за њега, што је можда кључна одредница сваког виталног патриотизма.
Уз много специфичних и драгоцених података из струке, који ће бити од огромног значаја за нове приступе стратегији борбе у ваздушном простору, аутор се врло успешно бавио јавним рефлексијама догађаја, пре свега од 27.марта 1999. године. Било је много покушаја медијске или мемоарске реконструкције „тока радње“ и пре и у току обарања „ноћног сокола“. Неке од тих прича можда су бациле извесну сенку на величину самог догађаја, и ова књига има капацитете и димензије да ту и друге сенке и мрље отклони у страну.
Као илустрацију медијског аматеризма, Голубовић цитира текст из „Политике“, који је написао њен естрадни коментатор, и који је препун дилетантских идеја о томе како је „невидљиви“ оборен. То је изузетан предтекст за поимање инфлације „војних аналитичара“ који без икаквих војних знања, и са мало знања уопште, суде о виталним догађајима из српске ратне историје и садашњости.
Ово дело Славише Голубовића, које је писао заједно са читавом екипом за обарање два, а можда и четири ваздухоплова НАТО, може да буде драгоцено и актуелној држави која се бави технолошким статусом своје војске. Искуства из рата 99. и поред херојских подвига јесу застрашујућа. Разарања би било далеко мање да је Војска Југославије била опремљена напреднијим системима, да је у њене снаге ПВО уложено само нешто више пара.
Пред нашим очима је дело од изузетне важности. Оно је драматична прича о томе како обични људи израстају у велике, како мењају околности које би у противном неизбежно водиле до њиховог уништења. Како је могуће погодити највеће и најјаче тамо где ће их највише заболети. Ово је митска, скоро икаровкса прича о једном дивизону ПВО, који је израстао из мирнодопског пепела просечности, надлетео „ноћног сокола“ и бацио га у прашину, не допустивши да се на свом јуначком врхунцу у пепео претвори.
Љубодраг Стојадиновић
Naravno i za kolege sa latiničnog područja:Исцрпно истраживање пуковника Славише Голубовића, под насловом „Пад ноћног сокола“, драматично је на више нивоа. Ми смо и даље под јаком пресијом епске мистерије, настале на основу ратног односа снага 99. године. После више од седамнаест година нема одговора на кључна питања о војничком нивоу српског родољубља: да ли смо учинили све што смо могли? Јесмо ли могли више? Да ли је ондашње државно руководство оставило своју војску саму против највеће силе, очекујући волшебне успехе у стању депресивне технолошке инфериорности, дакле мимо реалног стања ствари?
Ако то јесте тако, а све указује да јесте, питање је да ли је све то цивилно руководство учинило из дубоког незнања, немара или због балканске варијанте „деспотског аматеризма“, који је довео до околности у којима је трагедија била много већа него што се то са ове временске дистанце чини.
Но, ипак, аутор истраживања о мистериији „ноћног сокола“, пуковник Голубовић, не бави се, иначе неизбежним питањима државне стратегије у одбрани земље, онда када се чини да рационалне одбране не може бити. Своје ратовање он је свео на студију о својој јединици, њеном ратном животу, њеној драми, људским страховима, слабостима, снази, путовању кроз несазнатљиво време и секунде које значе и живот и смрт, икаровском прегнућу и херојским подвизима.
Све то што смо сазнали, а и оно што нисмо, казује нам како је рат по својој форми, а посебно по суштини, хаос неслућених размера, па се само хладнокрвним апстраховањем тог расула може стићи до поимања своје улоге у њему. Дакле, постојати, преживети, задати ударац, бити бржи и паметнији од онога који има монопол на те вредности, или бар верује да их има.
У грађењу ове књиге, аутор је себи узео скромну, дискретну улогу, са минималном употребом првог лица, трудећи се да све људе који су се сударали са опасним, небеским предаторима, види као јунаке и као војнике који се нису такви родили, него су се уздигли и најмушкије очовечили пред највећом силом, трудећи се да јој задају болне ударце, и то из позиције депресивне инфериорности.
Голубовић је изабрао релативно оригинални начин да исприча своју драматичну причу. Тако што ће дати свакоме од људи који су ту драму стварали и изашли из ње, да кажу како су то сами видели. Он их не цитира нити парафразира, и они су коаутори ове књиге, који пишу своје верзије, и војнички уредно их потписују. Без ауторског или мемоарског егоцентризма, Голубовић се скоро господски донекле склања у страну, и допушта ратним друговима да заједно са њим исписују ову књигу.
Иначе сам читао много мемоарских, аутобиографских или чак историографских дела, у којима аутори себе стављају у улогу главног јунака и врховног судије хроничара. Њихови каснији опоненти чине то исто, али тако што себе уздижу на постамент власника једине истине о истом догађају, негирајући било какву веродостојност основних тврдњи.
Пуковник Голубовић је врло спретно избегао такву могућност. Ако се пажљиво прочитају сећања свих официра, подофицира, војника и цивилних лица, лако је уочити који су детаљи идентични. У књизи су истоветни кључни подаци о ноћи у којој је пао Ф-117А. Као и о паду Ф-16ЦГ. То нису сувопарна сведочанства о војничком једноумљу, јер се драма односи на сурови, до смрти опасни борбени рад. Идентичне верзије су доказ да је аутор изабрао не само „алиби“ приступ, и тако избегао накнадне опружбе за пристрасно субјективно гледиште, него методолошки поступак транспозиције „посматрања у току акције“ и њеног образложења пост фестум, то јест седамнаест година касније. Те године нису избрисале свежину сећања људи који су оборили „необоривог“, те тако занавек срушили мит о недостижној моћи.
„Пад ноћног сокола“ има неколико креативних слојева истраживања, па ће и због тога књига бити драгоцена литература за поимање сваког дела историје ратовања над Србијом и у њој.
Кључна порука истраживања пуковника Славише Голубовића, тиче се војничког професионализма. У књизи постоји јасна идеја о значају родољубља, али и сазнање да патриотизам сам по себи не доноси победе. Дакле, свака идеологија, поразни агитпроп, прича о томе да се може ратовати само срцем, без знања и технике – све то одлази у архив и бункере идеолошке војске. Зашто је и како је 3. ракетни дивизион ПВО, из 250. ракетне бригаде, срушио све што је иначе укупни биланс обарања непријатељске авијације читаве Војске Југославије? То је кључно питање на које одговарају аутор и његови ратни другови: због врхунског професионализма, поверења у људе њихово знање и храброст, у технику која је била подложна сумњама, због умешности да се све то реализује као погодак у циљ.
Ако било шта од овога недостаје, не би било погодака, нити антологијског херојства, које је давно попримило (оправдани) легендарни значај.
Аутор ни на који начин није желео да идеализује ратну стварност. Нема романтичне приче о „људима посебног кова“ који су били предодређени да ураде оно што иначе јесу. Напротив! „Пад ноћног сокола“ је аутентична прича о људским слабостима, о сујетама, заједничком страху, понегде и о паничним реакцијама, о покушајима да се успеси присвоје а неуспеси дистрибуирају на све стране. О лошем предратном стању у јединици, која је уз помоћ снажне кадровске инфузије васкрсла за неколико месеци и дорпинела да 250. ракетна бригада ПВО на крају агресије заслужено добије Орден народног хероја, у који је ипак највише уградио себе њен 3. ракетни дивизион.
Жанровски, књига је студија ратне историје једне јединице која је стварала најбољи део историје читаве једне војске. То јесте и разноврсна хрестоматија о суштини рата 99. сачињена од узбудљивих сећања њених најбољих људи, скуп разноликих али складних прича које аутор књиге отворена срца дели са бројним коауторима. То јесте и збир узбудљивих ратних сећања, дубоко задирање у личне драме које се често своде на борбу са секундама, које су идентичне грабљењу последње шансе за живот.
Ово је и мемоарска литература, која је и поред хаотичне ратне трауме производ хладнокрвног рада људи, који су ипак побеђивали своје страхове, по цену да их касније, много пута, проживљавају поново. Али и поуздано сведочење о ратном витештву, које казује како српски војници могу да поштују пилота кога су оборили.
Ово је и литература мозаичког сећања, у којој се појединачне успомене, потписане као у фолклорном ратном споменару, могу доживети и као белетристика, којој није потребно додатно романсирање.
Тако би „Пад ноћног сокола“ могао да буде постмодернистички роман, без додавања и дотеривања, јер су неке сцене у њему надреалне и косе се са логиком очекиваног расплета.
Голубовић је написао и патриотску причу, која свакако даје нови, по мом скромном мишљењу и насушни обол родољубљу: отаџбина од својих бораца тражи да они за њу преживе, смрт нипошто није родољубље само по себи. Изврши задатак, погоди непријатеља, уништи га, склони се да се сачуваш. Онда си војник од храбрости и заната, само такав си потребан и то је родољубље.
Због тога је ова књига и негација смртоносне верзије родољубља, судим да је једна од њених највећих вредности слављење живота и борба за њега, што је можда кључна одредница сваког виталног патриотизма.
Уз много специфичних и драгоцених података из струке, који ће бити од огромног значаја за нове приступе стратегији борбе у ваздушном простору, аутор се врло успешно бавио јавним рефлексијама догађаја, пре свега од 27.марта 1999. године. Било је много покушаја медијске или мемоарске реконструкције „тока радње“ и пре и у току обарања „ноћног сокола“. Неке од тих прича можда су бациле извесну сенку на величину самог догађаја, и ова књига има капацитете и димензије да ту и друге сенке и мрље отклони у страну.
Као илустрацију медијског аматеризма, Голубовић цитира текст из „Политике“, који је написао њен естрадни коментатор, и који је препун дилетантских идеја о томе како је „невидљиви“ оборен. То је изузетан предтекст за поимање инфлације „војних аналитичара“ који без икаквих војних знања, и са мало знања уопште, суде о виталним догађајима из српске ратне историје и садашњости.
Ово дело Славише Голубовића, које је писао заједно са читавом екипом за обарање два, а можда и четири ваздухоплова НАТО, може да буде драгоцено и актуелној држави која се бави технолошким статусом своје војске. Искуства из рата 99. и поред херојских подвига јесу застрашујућа. Разарања би било далеко мање да је Војска Југославије била опремљена напреднијим системима, да је у њене снаге ПВО уложено само нешто више пара.
Пред нашим очима је дело од изузетне важности. Оно је драматична прича о томе како обични људи израстају у велике, како мењају околности које би у противном неизбежно водиле до њиховог уништења. Како је могуће погодити највеће и најјаче тамо где ће их највише заболети. Ово је митска, скоро икаровкса прича о једном дивизону ПВО, који је израстао из мирнодопског пепела просечности, надлетео „ноћног сокола“ и бацио га у прашину, не допустивши да се на свом јуначком врхунцу у пепео претвори.
Љубодраг Стојадиновић
Let iznad Sokola
Iscrpno istraživanje pukovnika Slaviše Golubovića, pod naslovom „Pad noćnog sokola“, dramatično je na više nivoa. Mi smo i dalje pod jakom presijom epske misterije, nastale na osnovu ratnog odnosa snaga 99. godine. Posle više od sedamnaest godina nema odgovora na ključna pitanja o vojničkom nivou srpskog rodoljublja: da li smo učinili sve što smo mogli? Jesmo li mogli više? Da li je ondašnje državno rukovodstvo ostavilo svoju vojsku samu protiv najveće sile, očekujući volšebne uspehe u stanju depresivne tehnološke inferiornosti, dakle mimo realnog stanja stvari?
Ako to jeste tako, a sve ukazuje da jeste, pitanje je da li je sve to civilno rukovodstvo učinilo iz dubokog neznanja, nemara ili zbog balkanske varijante „despotskog amaterizma“, koji je doveo do okolnosti u kojima je tragedija bila mnogo veća nego što se to sa ove vremenske distance čini.
No, ipak, autor istraživanja o misteriiji „noćnog sokola“, pukovnik Golubović, ne bavi se, inače neizbežnim pitanjima državne strategije u odbrani zemlje, onda kada se čini da racionalne odbrane ne može biti. Svoje ratovanje on je sveo na studiju o svojoj jedinici, njenom ratnom životu, njenoj drami, ljudskim strahovima, slabostima, snazi, putovanju kroz nesaznatljivo vreme i sekunde koje znače i život i smrt, ikarovskom pregnuću i herojskim podvizima.
Sve to što smo saznali, a i ono što nismo, kazuje nam kako je rat po svojoj formi, a posebno po suštini, haos neslućenih razmera, pa se samo hladnokrvnim apstrahovanjem tog rasula može stići do poimanja svoje uloge u njemu. Dakle, postojati, preživeti, zadati udarac, biti brži i pametniji od onoga koji ima monopol na te vrednosti, ili bar veruje da ih ima.
U građenju ove knjige, autor je sebi uzeo skromnu, diskretnu ulogu, sa minimalnom upotrebom prvog lica, trudeći se da sve ljude koji su se sudarali sa opasnim, nebeskim predatorima, vidi kao junake i kao vojnike koji se nisu takvi rodili, nego su se uzdigli i najmuškije očovečili pred najvećom silom, trudeći se da joj zadaju bolne udarce, i to iz pozicije depresivne inferiornosti.
Golubović je izabrao relativno originalni način da ispriča svoju dramatičnu priču. Tako što će dati svakome od ljudi koji su tu dramu stvarali i izašli iz nje, da kažu kako su to sami videli. On ih ne citira niti parafrazira, i oni su koautori ove knjige, koji pišu svoje verzije, i vojnički uredno ih potpisuju. Bez autorskog ili memoarskog egocentrizma, Golubović se skoro gospodski donekle sklanja u stranu, i dopušta ratnim drugovima da zajedno sa njim ispisuju ovu knjigu.
Inače sam čitao mnogo memoarskih, autobiografskih ili čak istoriografskih dela, u kojima autori sebe stavljaju u ulogu glavnog junaka i vrhovnog sudije hroničara. NJihovi kasniji oponenti čine to isto, ali tako što sebe uzdižu na postament vlasnika jedine istine o istom događaju, negirajući bilo kakvu verodostojnost osnovnih tvrdnji.
Pukovnik Golubović je vrlo spretno izbegao takvu mogućnost. Ako se pažljivo pročitaju sećanja svih oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica, lako je uočiti koji su detalji identični. U knjizi su istovetni ključni podaci o noći u kojoj je pao F-117A. Kao i o padu F-16CG. To nisu suvoparna svedočanstva o vojničkom jednoumlju, jer se drama odnosi na surovi, do smrti opasni borbeni rad. Identične verzije su dokaz da je autor izabrao ne samo „alibi“ pristup, i tako izbegao naknadne opružbe za pristrasno subjektivno gledište, nego metodološki postupak transpozicije „posmatranja u toku akcije“ i njenog obrazloženja post festum, to jest sedamnaest godina kasnije. Te godine nisu izbrisale svežinu sećanja ljudi koji su oborili „neoborivog“, te tako zanavek srušili mit o nedostižnoj moći.
„Pad noćnog sokola“ ima nekoliko kreativnih slojeva istraživanja, pa će i zbog toga knjiga biti dragocena literatura za poimanje svakog dela istorije ratovanja nad Srbijom i u njoj.
Ključna poruka istraživanja pukovnika Slaviše Golubovića, tiče se vojničkog profesionalizma. U knjizi postoji jasna ideja o značaju rodoljublja, ali i saznanje da patriotizam sam po sebi ne donosi pobede. Dakle, svaka ideologija, porazni agitprop, priča o tome da se može ratovati samo srcem, bez znanja i tehnike – sve to odlazi u arhiv i bunkere ideološke vojske. Zašto je i kako je 3. raketni divizion PVO, iz 250. raketne brigade, srušio sve što je inače ukupni bilans obaranja neprijateljske avijacije čitave Vojske Jugoslavije? To je ključno pitanje na koje odgovaraju autor i njegovi ratni drugovi: zbog vrhunskog profesionalizma, poverenja u ljude njihovo znanje i hrabrost, u tehniku koja je bila podložna sumnjama, zbog umešnosti da se sve to realizuje kao pogodak u cilj.
Ako bilo šta od ovoga nedostaje, ne bi bilo pogodaka, niti antologijskog herojstva, koje je davno poprimilo (opravdani) legendarni značaj.
Autor ni na koji način nije želeo da idealizuje ratnu stvarnost. Nema romantične priče o „ljudima posebnog kova“ koji su bili predodređeni da urade ono što inače jesu. Naprotiv! „Pad noćnog sokola“ je autentična priča o ljudskim slabostima, o sujetama, zajedničkom strahu, ponegde i o paničnim reakcijama, o pokušajima da se uspesi prisvoje a neuspesi distribuiraju na sve strane. O lošem predratnom stanju u jedinici, koja je uz pomoć snažne kadrovske infuzije vaskrsla za nekoliko meseci i dorpinela da 250. raketna brigada PVO na kraju agresije zasluženo dobije Orden narodnog heroja, u koji je ipak najviše ugradio sebe njen 3. raketni divizion.
Žanrovski, knjiga je studija ratne istorije jedne jedinice koja je stvarala najbolji deo istorije čitave jedne vojske. To jeste i raznovrsna hrestomatija o suštini rata 99. sačinjena od uzbudljivih sećanja njenih najboljih ljudi, skup raznolikih ali skladnih priča koje autor knjige otvorena srca deli sa brojnim koautorima. To jeste i zbir uzbudljivih ratnih sećanja, duboko zadiranje u lične drame koje se često svode na borbu sa sekundama, koje su identične grabljenju poslednje šanse za život.
Ovo je i memoarska literatura, koja je i pored haotične ratne traume proizvod hladnokrvnog rada ljudi, koji su ipak pobeđivali svoje strahove, po cenu da ih kasnije, mnogo puta, proživljavaju ponovo. Ali i pouzdano svedočenje o ratnom viteštvu, koje kazuje kako srpski vojnici mogu da poštuju pilota koga su oborili.
Ovo je i literatura mozaičkog sećanja, u kojoj se pojedinačne uspomene, potpisane kao u folklornom ratnom spomenaru, mogu doživeti i kao beletristika, kojoj nije potrebno dodatno romansiranje.
Tako bi „Pad noćnog sokola“ mogao da bude postmodernistički roman, bez dodavanja i doterivanja, jer su neke scene u njemu nadrealne i kose se sa logikom očekivanog raspleta.
Golubović je napisao i patriotsku priču, koja svakako daje novi, po mom skromnom mišljenju i nasušni obol rodoljublju: otadžbina od svojih boraca traži da oni za nju prežive, smrt nipošto nije rodoljublje samo po sebi. Izvrši zadatak, pogodi neprijatelja, uništi ga, skloni se da se sačuvaš. Onda si vojnik od hrabrosti i zanata, samo takav si potreban i to je rodoljublje.
Zbog toga je ova knjiga i negacija smrtonosne verzije rodoljublja, sudim da je jedna od njenih najvećih vrednosti slavljenje života i borba za njega, što je možda ključna odrednica svakog vitalnog patriotizma.
Uz mnogo specifičnih i dragocenih podataka iz struke, koji će biti od ogromnog značaja za nove pristupe strategiji borbe u vazdušnom prostoru, autor se vrlo uspešno bavio javnim refleksijama događaja, pre svega od 27.marta 1999. godine. Bilo je mnogo pokušaja medijske ili memoarske rekonstrukcije „toka radnje“ i pre i u toku obaranja „noćnog sokola“. Neke od tih priča možda su bacile izvesnu senku na veličinu samog događaja, i ova knjiga ima kapacitete i dimenzije da tu i druge senke i mrlje otkloni u stranu.
Kao ilustraciju medijskog amaterizma, Golubović citira tekst iz „Politike“, koji je napisao njen estradni komentator, i koji je prepun diletantskih ideja o tome kako je „nevidljivi“ oboren. To je izuzetan predtekst za poimanje inflacije „vojnih analitičara“ koji bez ikakvih vojnih znanja, i sa malo znanja uopšte, sude o vitalnim događajima iz srpske ratne istorije i sadašnjosti.
Ovo delo Slaviše Golubovića, koje je pisao zajedno sa čitavom ekipom za obaranje dva, a možda i četiri vazduhoplova NATO, može da bude dragoceno i aktuelnoj državi koja se bavi tehnološkim statusom svoje vojske. Iskustva iz rata 99. i pored herojskih podviga jesu zastrašujuća. Razaranja bi bilo daleko manje da je Vojska Jugoslavije bila opremljena naprednijim sistemima, da je u njene snage PVO uloženo samo nešto više para.
Pred našim očima je delo od izuzetne važnosti. Ono je dramatična priča o tome kako obični ljudi izrastaju u velike, kako menjaju okolnosti koje bi u protivnom neizbežno vodile do njihovog uništenja. Kako je moguće pogoditi najveće i najjače tamo gde će ih najviše zaboleti. Ovo je mitska, skoro ikarovksa priča o jednom divizonu PVO, koji je izrastao iz mirnodopskog pepela prosečnosti, nadleteo „noćnog sokola“ i bacio ga u prašinu, ne dopustivši da se na svom junačkom vrhuncu u pepeo pretvori.
LJubodrag Stojadinović
Priredio ЉубаIscrpno istraživanje pukovnika Slaviše Golubovića, pod naslovom „Pad noćnog sokola“, dramatično je na više nivoa. Mi smo i dalje pod jakom presijom epske misterije, nastale na osnovu ratnog odnosa snaga 99. godine. Posle više od sedamnaest godina nema odgovora na ključna pitanja o vojničkom nivou srpskog rodoljublja: da li smo učinili sve što smo mogli? Jesmo li mogli više? Da li je ondašnje državno rukovodstvo ostavilo svoju vojsku samu protiv najveće sile, očekujući volšebne uspehe u stanju depresivne tehnološke inferiornosti, dakle mimo realnog stanja stvari?
Ako to jeste tako, a sve ukazuje da jeste, pitanje je da li je sve to civilno rukovodstvo učinilo iz dubokog neznanja, nemara ili zbog balkanske varijante „despotskog amaterizma“, koji je doveo do okolnosti u kojima je tragedija bila mnogo veća nego što se to sa ove vremenske distance čini.
No, ipak, autor istraživanja o misteriiji „noćnog sokola“, pukovnik Golubović, ne bavi se, inače neizbežnim pitanjima državne strategije u odbrani zemlje, onda kada se čini da racionalne odbrane ne može biti. Svoje ratovanje on je sveo na studiju o svojoj jedinici, njenom ratnom životu, njenoj drami, ljudskim strahovima, slabostima, snazi, putovanju kroz nesaznatljivo vreme i sekunde koje znače i život i smrt, ikarovskom pregnuću i herojskim podvizima.
Sve to što smo saznali, a i ono što nismo, kazuje nam kako je rat po svojoj formi, a posebno po suštini, haos neslućenih razmera, pa se samo hladnokrvnim apstrahovanjem tog rasula može stići do poimanja svoje uloge u njemu. Dakle, postojati, preživeti, zadati udarac, biti brži i pametniji od onoga koji ima monopol na te vrednosti, ili bar veruje da ih ima.
U građenju ove knjige, autor je sebi uzeo skromnu, diskretnu ulogu, sa minimalnom upotrebom prvog lica, trudeći se da sve ljude koji su se sudarali sa opasnim, nebeskim predatorima, vidi kao junake i kao vojnike koji se nisu takvi rodili, nego su se uzdigli i najmuškije očovečili pred najvećom silom, trudeći se da joj zadaju bolne udarce, i to iz pozicije depresivne inferiornosti.
Golubović je izabrao relativno originalni način da ispriča svoju dramatičnu priču. Tako što će dati svakome od ljudi koji su tu dramu stvarali i izašli iz nje, da kažu kako su to sami videli. On ih ne citira niti parafrazira, i oni su koautori ove knjige, koji pišu svoje verzije, i vojnički uredno ih potpisuju. Bez autorskog ili memoarskog egocentrizma, Golubović se skoro gospodski donekle sklanja u stranu, i dopušta ratnim drugovima da zajedno sa njim ispisuju ovu knjigu.
Inače sam čitao mnogo memoarskih, autobiografskih ili čak istoriografskih dela, u kojima autori sebe stavljaju u ulogu glavnog junaka i vrhovnog sudije hroničara. NJihovi kasniji oponenti čine to isto, ali tako što sebe uzdižu na postament vlasnika jedine istine o istom događaju, negirajući bilo kakvu verodostojnost osnovnih tvrdnji.
Pukovnik Golubović je vrlo spretno izbegao takvu mogućnost. Ako se pažljivo pročitaju sećanja svih oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica, lako je uočiti koji su detalji identični. U knjizi su istovetni ključni podaci o noći u kojoj je pao F-117A. Kao i o padu F-16CG. To nisu suvoparna svedočanstva o vojničkom jednoumlju, jer se drama odnosi na surovi, do smrti opasni borbeni rad. Identične verzije su dokaz da je autor izabrao ne samo „alibi“ pristup, i tako izbegao naknadne opružbe za pristrasno subjektivno gledište, nego metodološki postupak transpozicije „posmatranja u toku akcije“ i njenog obrazloženja post festum, to jest sedamnaest godina kasnije. Te godine nisu izbrisale svežinu sećanja ljudi koji su oborili „neoborivog“, te tako zanavek srušili mit o nedostižnoj moći.
„Pad noćnog sokola“ ima nekoliko kreativnih slojeva istraživanja, pa će i zbog toga knjiga biti dragocena literatura za poimanje svakog dela istorije ratovanja nad Srbijom i u njoj.
Ključna poruka istraživanja pukovnika Slaviše Golubovića, tiče se vojničkog profesionalizma. U knjizi postoji jasna ideja o značaju rodoljublja, ali i saznanje da patriotizam sam po sebi ne donosi pobede. Dakle, svaka ideologija, porazni agitprop, priča o tome da se može ratovati samo srcem, bez znanja i tehnike – sve to odlazi u arhiv i bunkere ideološke vojske. Zašto je i kako je 3. raketni divizion PVO, iz 250. raketne brigade, srušio sve što je inače ukupni bilans obaranja neprijateljske avijacije čitave Vojske Jugoslavije? To je ključno pitanje na koje odgovaraju autor i njegovi ratni drugovi: zbog vrhunskog profesionalizma, poverenja u ljude njihovo znanje i hrabrost, u tehniku koja je bila podložna sumnjama, zbog umešnosti da se sve to realizuje kao pogodak u cilj.
Ako bilo šta od ovoga nedostaje, ne bi bilo pogodaka, niti antologijskog herojstva, koje je davno poprimilo (opravdani) legendarni značaj.
Autor ni na koji način nije želeo da idealizuje ratnu stvarnost. Nema romantične priče o „ljudima posebnog kova“ koji su bili predodređeni da urade ono što inače jesu. Naprotiv! „Pad noćnog sokola“ je autentična priča o ljudskim slabostima, o sujetama, zajedničkom strahu, ponegde i o paničnim reakcijama, o pokušajima da se uspesi prisvoje a neuspesi distribuiraju na sve strane. O lošem predratnom stanju u jedinici, koja je uz pomoć snažne kadrovske infuzije vaskrsla za nekoliko meseci i dorpinela da 250. raketna brigada PVO na kraju agresije zasluženo dobije Orden narodnog heroja, u koji je ipak najviše ugradio sebe njen 3. raketni divizion.
Žanrovski, knjiga je studija ratne istorije jedne jedinice koja je stvarala najbolji deo istorije čitave jedne vojske. To jeste i raznovrsna hrestomatija o suštini rata 99. sačinjena od uzbudljivih sećanja njenih najboljih ljudi, skup raznolikih ali skladnih priča koje autor knjige otvorena srca deli sa brojnim koautorima. To jeste i zbir uzbudljivih ratnih sećanja, duboko zadiranje u lične drame koje se često svode na borbu sa sekundama, koje su identične grabljenju poslednje šanse za život.
Ovo je i memoarska literatura, koja je i pored haotične ratne traume proizvod hladnokrvnog rada ljudi, koji su ipak pobeđivali svoje strahove, po cenu da ih kasnije, mnogo puta, proživljavaju ponovo. Ali i pouzdano svedočenje o ratnom viteštvu, koje kazuje kako srpski vojnici mogu da poštuju pilota koga su oborili.
Ovo je i literatura mozaičkog sećanja, u kojoj se pojedinačne uspomene, potpisane kao u folklornom ratnom spomenaru, mogu doživeti i kao beletristika, kojoj nije potrebno dodatno romansiranje.
Tako bi „Pad noćnog sokola“ mogao da bude postmodernistički roman, bez dodavanja i doterivanja, jer su neke scene u njemu nadrealne i kose se sa logikom očekivanog raspleta.
Golubović je napisao i patriotsku priču, koja svakako daje novi, po mom skromnom mišljenju i nasušni obol rodoljublju: otadžbina od svojih boraca traži da oni za nju prežive, smrt nipošto nije rodoljublje samo po sebi. Izvrši zadatak, pogodi neprijatelja, uništi ga, skloni se da se sačuvaš. Onda si vojnik od hrabrosti i zanata, samo takav si potreban i to je rodoljublje.
Zbog toga je ova knjiga i negacija smrtonosne verzije rodoljublja, sudim da je jedna od njenih najvećih vrednosti slavljenje života i borba za njega, što je možda ključna odrednica svakog vitalnog patriotizma.
Uz mnogo specifičnih i dragocenih podataka iz struke, koji će biti od ogromnog značaja za nove pristupe strategiji borbe u vazdušnom prostoru, autor se vrlo uspešno bavio javnim refleksijama događaja, pre svega od 27.marta 1999. godine. Bilo je mnogo pokušaja medijske ili memoarske rekonstrukcije „toka radnje“ i pre i u toku obaranja „noćnog sokola“. Neke od tih priča možda su bacile izvesnu senku na veličinu samog događaja, i ova knjiga ima kapacitete i dimenzije da tu i druge senke i mrlje otkloni u stranu.
Kao ilustraciju medijskog amaterizma, Golubović citira tekst iz „Politike“, koji je napisao njen estradni komentator, i koji je prepun diletantskih ideja o tome kako je „nevidljivi“ oboren. To je izuzetan predtekst za poimanje inflacije „vojnih analitičara“ koji bez ikakvih vojnih znanja, i sa malo znanja uopšte, sude o vitalnim događajima iz srpske ratne istorije i sadašnjosti.
Ovo delo Slaviše Golubovića, koje je pisao zajedno sa čitavom ekipom za obaranje dva, a možda i četiri vazduhoplova NATO, može da bude dragoceno i aktuelnoj državi koja se bavi tehnološkim statusom svoje vojske. Iskustva iz rata 99. i pored herojskih podviga jesu zastrašujuća. Razaranja bi bilo daleko manje da je Vojska Jugoslavije bila opremljena naprednijim sistemima, da je u njene snage PVO uloženo samo nešto više para.
Pred našim očima je delo od izuzetne važnosti. Ono je dramatična priča o tome kako obični ljudi izrastaju u velike, kako menjaju okolnosti koje bi u protivnom neizbežno vodile do njihovog uništenja. Kako je moguće pogoditi najveće i najjače tamo gde će ih najviše zaboleti. Ovo je mitska, skoro ikarovksa priča o jednom divizonu PVO, koji je izrastao iz mirnodopskog pepela prosečnosti, nadleteo „noćnog sokola“ i bacio ga u prašinu, ne dopustivši da se na svom junačkom vrhuncu u pepeo pretvori.
LJubodrag Stojadinović