Nikola S Miletić

Рођен у Србији, Пијемонту Југословенства, он је још од рођења васпитан и одгајен да се у даном часу радо жртвује за остварење идеала Српства и Југословенства. Он као и његове генерације, сматрао је јединициљ живота, допринети остварењу и одржању онога, за што су падали хиљадама младих живота. Судбина није чувала његов живот да после крвавих бораба и остварених идеала ужива плодове својих заслуга. Не, бар он није тако схватио своју малу улогу при зидању зграде велике отаџбине.

Покојни Милетић је по свршеној гимназији у свом месту рођења – Књажевцу, понесен буром патриотизма и одушевљења балканских ратова, ступио у 46. класу Војне Академије октобра 1913. предосећајући да су ови ратови тек почетак великог дела, где и он треба да да свој део. Није се преварио. Јер, годину дана после тога и пре завршетка његове потпуне војничке спреме, аустриски топови испред Београда први су наговестили посмртни марш својој двојној монархији, која је сама ишла на то да убрза свој крај, Место даљег спремања и испита за зеленим столом, млади, Милетић је продужио војничке студије на бојном пољу. Млади каплар — питомац Војне Академије — Никола Милетић брзо је текао каријеру и одлично полагао испите над Поћорековом армијом. Његов патриотизам и храброст надокнадили су недостатак војтничке спреме. Крај 1914. године завршио се срамним бегањем горде Поћорекове „казнене" експедиције и потпоручничким еполетама младога Милетића и његове класе.

Дугогодишњи ратови, албанска Калварија, изгнанство, губљење отаџбине и поновно њено враћање са дугим и крвавим борбама на Солунском фронту само су повећавали вољу, храброст и патриотизам овог младог официра. Без дана одмора, поштеде или боловања настављао је он крваве борбе, раме уз раме са својим старијим друговима, служећи увек за пример својим војницима, које је необично волео и о њима се старао. Скроман и миран, увек ведар и насмејан, био је вољен и цењен од млађих и старијих. Највећа му је награда била, да га његови војници воле, а они, занесени примером свога младог старешине, беху увек готови ићи са њиме у смртоносну ватру, а никакав задатак на бојном пољу не беше тешко извршити младоме Милетићу и његовим војницима.


По свршеку рата за ослобођење и стварање велике отаџбине Милетић је осетио да је сада његов млади живот најпотребнији за одбрану неба младе домовине. Са истом вољом, енергијом и храброшћу посветио се нашем младом, онда још неразвијеном ваздухопловству. По свршеној пилотској школи у Мостару прешао је у ловачку школу за акробације у Нови Сад. Неколико падова са аеропланом, од којих је приликом једнога пада у Новом Саду изломио ногу и једва спасао живот — оставши инвалид, нису умањили његову храброст и љубав за авијатиком. Напротив, и као инвалид, с крајњом поузданошћу и поверењем у „своја крила" вршио је све задатке и вежбе на опште задовољство својих старешина. Неколико похвала начелника ваздухпловства и команданта армије у Загребу сведоче о великим способностима капетана Милетића и тешком губитку за наше младо ваздухопловство.

Као што је у борбама предњачио примером својим војницима, тако је и младим друговима у ваздухопловству предњачио и давао примере у служби летења и спремању младе авијатике за одбрану нашега неба.

Задатак и циљ који је, од првих дана младости, покојни Милетић себи поставио — посветити себе својој отаџбини, он је до краја испунио. Ма да се његова мати неће утешити, његова вереница неће поћи с њим на венчање, другови ће осећати празнину и дуго се сећати увек насмејаног и драгог Нине, а у указу за мајоре 6. септембра остаће једно место празно, ипак ће Милетић дуго светлети и показивати младим генерацијама ваздухопловства пример и пут којим треба ићи.





Некролог је објављен у часопису „РАТНИК“ – 1926 / ГОДИНА XLII / ОКТОБАР / СВЕСКА X

Захваљујем породици Ђорђевић из Књажевца, која чува сећања на овог пилота, на уступљеним сликама

П.С. Настојаћу да поставим још података из живота и војне каријере овог пилота.