Grumman F-14 Tomcat

Proizvođač: Grumman Aerospace Corporation, New York.

Namena: Dvomotorni mlazni palubni višenamenski borbeni avion sa promenjivom geometrijom krila, dvosed.

Verzije: F-14A (rađeni su u podvarijantama Block, od Block 60 do Block 140. Za potrebe RV Irana rađeni su u podvarijantama Block 90 i Block 95), F-14B (poznat još i kao F-14A plus ili kao F-14A+. Proizvedeno je 38 aviona verzije B, dok je 47 aviona F-14A nadograđeno na verziju F-14B. Takođe je rađen u podvarijantama od Block 145 do Block 155), F-14D (poznat još i kao Super Tomcat. Proizvedeno je 37 aviona verzije D, dok je 18 aviona F-14A nadograđeno na verziju F-14D. Rađen je u podvarijantama od Block 160 do Block 175).

Pogonska grupa: - Dva turboventilatorska motora Pratt & Whitney TF30-P-412, potiska bez dopunskog sagorevanja 54,9 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 93,0 kN.

- Dva turboventilatorska motora Pratt & Whitney TF30-P-414A, potiska bez dopunskog sagorevanja 56,0 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 95 kN.

- Dva turboventilatorska motora General Electric F110-GE-400, potiska bez dopunskog sagorevanja 73,9 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 120,49 kN.

U unutrašnjim rezervoarima do 7348 litara goriva. U spoljnim rezervoarima 2 x 1011 litara goriva. Ima mogućnost pinjenja gorivom u letu.

Dimenzije: Razmah krila na 20 stepeni 19,55 m; razmah krila na 68 stepeni 11,65 m; dužina 19,10 m; visina 4,88 m; površina krila 52,49 m2; m.pr. 18186 kg (F-14B 19047 kg, F-14D 18947 kg); masa normalna u poletanju 27215 kg (27766 kg); m.maks. 32805 kg (F-14B 33061 kg, F-14D 33718 kg).

Karakteristike:
Brzina – maksimalna na visini 2485-2517 km/h (2,34-2,4 maha). Brzina – maksimalna na nivou mora 1468 km/h (1,2 maha). Brzina krstarenja 880-982 km/h. Brzina sletanja 231 km/h. Brzina penjanja 229-244 m/s. Operativni vrhunac leta 15250-16160 m. Taktički radijus dejstva 812-926 km. Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,5 maha od 250 do 400 km. Taktički radijus dejstva pri brzini od 1,3 maha od 315 do 500 km. Ukupni taktički radijus dejstva 1167-1300 km. Maksimalni dolet 3204-3800 km. Dužina staze za poletanje 396 m. Dužina staze za sletanje 762 m.

Naoružanje:

Ugrađen višecevni top 20/6 mm M-61A1 Vulcan sa 675 granate.
Kao lovac nosi dve IC vođene rakete malog dometa AIM-9L Sidewinder i šest raketa vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54A/C Phoenix ili dve rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder, dve rakete vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54A/C Phoenix i tri rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7E/M Sparrow ili dve rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder i šest raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7E/M Sparrow ili četiri rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder i
četiri rakete vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54A/C Phoenix ili četiri rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder i četiri rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7E/M Sparrow ili četiri rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder i četiri rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-120A AMRAAM ili dve rakete vazduh-vazduh malog dometa AIM-9L Sidewinder i šest raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-120A AMRAAM.

Iranski lovci F-14A Tomcat su naoružani vođenim raketama vazduh-vazduh malog dometa AIM-9P Sidewinder, raketama vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7E2 Sparrow i AIM-7E4 Sparrow i raketama vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54A Phoenix.

Kao lovac-bombarder nosi do 6577 kg raznog ubojnog tereta na deset spoljnih nosača.

Razvoj:
Prvi let prototipa 21. decembra 1970. godine. Prvi serijski lovci F-14A počeli su silaziti sa proizvodnih linija i pristizati u sastav RM SAD od oktobra 1972. godine. Prvi potpuno operativni mornarički lovački skvadroni VF-1 Wolfpack i VF-2 Bounty Hunters raspoređeni su na nosač aviona CVN-65 Enterprise 17. septembra 1974. godine. Sačinjavali su 14. mornarički lovački ving koji je učestvovao u operaciji Frequent Wind aprila 1975. godine. Zadatak vinga bila je zaštita helikopterske evakuacije američkih građana iz Sajgona na kraju rata u Vijetnamu. Zvanično iz naoružanja RM SAD lovci F-14 povučeni su 22. septembra 2006. godine. Ovaj lovac još uvek leti u sastavu RV Irana. Ukupno je proizvedeno 712 aviona Tomcat uključujući tu i prototipove.

Korisnici:
Iran, SAD (do 2006.).


Tokom 1961. godine novi državni sekretar za odbranu Robert S. Meknamara predvideo je da se avion sa oznakom TFX (Tactical Fighter Experimental) koji je pomno proučavan od strane vazduhoplovstva SAD, može da modifikuje za mornaricu SAD. Ovaj projekat iz kojeg će kasnije nastati F-111 Aardvark od samog početka nije odgovarao mornarici. Bio je prevelik i pretežak i nije bio pogodan za baziranje na nosačima aviona, ali je zato mogao da nosi najnovije rakete vazduh-vazduh velikog domete AIM-54 Phoenix.

Kompanija Grumman izabrana je za proizvodnju mornaričke verzije aviona F-111, koja je dobila oznaku F-111B. Poput mornarice, i čelni ljudi kompanije su shvatili da ovaj avion uopšte nije bio pravo rešenje za mornaricu. Oni su imali sasvim druge planove, ali su morali da rade neko vreme na projektu lovca F-111B dok političari i birokratija ne shvate da projekat uopšte nema šanse da uspe. Već u maju 1968. godine, Kongres SAD je ukinuo budžet za razvoj aviona F-111B. Kad su u kompaniji Grumman konačno počeli da rade na projektu kakvom su želeli, bili su primorani da učestvuju u takmičenju za novi mornarički lovac koji je označen kao VFX (Naval Fighter Experimental), koji je raspisan već u julu 1968. godine.

Projekat aviona VFX morao je da ispuni niz uslova: posada od dva člana, da bude pogonjen s dva motora Pratt & Whitney TF30, da bude opremljen sistemom za upravljanje oružjem AN/AWG-9 i da nosi rakete vazduh vazduh AIM-54 Phoenix, AIM-7 Sparrow, AIM-9 Sidewinder i da ima top. Njegov zadatak je trebao da bude zaštita okosnice flote – nosača aviona.

U januaru 1969. godine kompanija Grumman je pobedila na konkursu sa svojim projektom G-303. Ubrzo zatim avion će da dobije novu oznaku i ime – F-14A Tomcat.

F-14A Tomcat je dvosed, sa dva turboventilatorska motora, opremljen je sistemom za upravljanje oružjem AN/AWG-9 i ima promenjivu geometriju krila. Sam lovac odličan je zaštitnik flote i idealan avion za korišćenje sa nosača aviona, malo je lakši i malo manjih dimenzija u odnosu na F-111B, ali i pored svega navedenog F-14A je najveći američki mornarički lovac kojeg je koristila RM SAD na svojim nosačima aviona. Ako se izuzme izviđački avion SR-71 Black Bird, Tomcat je američki avion sa najviše ugrađenog titanijuma u konstrukciju.

Svoj prvi let prototip ovog lovca izvršio je 21. decembra 1970. godine, 22 meseca posle pobede na konkursu. Već 30. decembra 1970. godine dolazi do gubitka prototipa zbog problema na hidraulici. Drugi prototip poleteo je 24. maja 1971. godine.



Prvi serijski lovci F-14A počeli su silaziti sa proizvodnih linija i pristizati u sastav RM SAD tokom 1972. godine. Već u junu 1972. godine mornarički skvadron VF-124 iz sastava Pacifičke obalske flote za brza reagovanja preuzeo je prve primerke aviona F-14A. Prvi operativni skvadroni sa F-14A bili su VF-1 i VF-2 u mornaričkoj vazduhoplovnoj bazi Miramar, u Kaliforniji, a preuzeli su ih u oktobru 1972. godine. Prvi potpuno operativni mornarički lovački skvadroni VF-1 Wolfpack i VF-2 Bounty Hunters raspoređeni su na nosač aviona CVN-65 Enterprise 17. septembra 1974. godine. Sačinjavali su 14. mornarički lovački ving koji je učestvovao u operaciji Frequent Wind aprila 1975. godine. Zadatak vinga bila je zaštita helikopterske evakuacije američkih građana iz Sajgona na kraju rata u Vijetnamu. Tokom patrolnih letova iznad Sajgona lovci F-14A nisu imali prilike da borbeno dejstvuju.

Osnovu opreme avina F-14A čini sistem za upravljanje oružjem Hughes AN/AWG-9 koji se sastoji od impulsno-doplerskog radara, infracrvenog uređaja, digitalnog elektronskog računara i uređaja za prenos podataka. Radar se u impulsnom režimu koristi za otkrivanje ciljeva pri malim brzinama približavanja, pri čemu daljina otkrivanja ciljeva sa efikasnom odraznom površinom od 5 m2 iznosi oko 115 km. U impulsno-doplerskom režimu radar otkriva bombardere na daljini 315 km, lovce na 215 km, a krstareće rakete na 120 km.

Sistem AN/AWG-9 obezbeđuje jednovremeno praćenje do 24 cilja i navođenje na njih do šest vođenih raketa tipa AIM-54 Phoenix.



U kabini pilota nalaze se nišansko-navigacijski indikator tipa AN/AYG-12, indikator vertikalne i horizontalne situacije. U kabini oficira za presretanje radarom (Radar Intercept Officer – RIO), na gornjem indikatoru, po podacima radara i infracrvenog uređaja prikazuju se odrazi – ciljevi koji služe za detaljnu ocenu situacije, a na donjem – informacije koje dolaze od elektronskog računara, navigacijskog sistema i televizijskog uređaja koji se postavlja za raspoznavanje ciljeva na velikim udaljenostima. Katapult sedište sedište je tipa „nula-nula“ Martin-Baker GRU-7A.

Lovci F-14A pogonjeni su sa dva turboventilatorska motora Pratt & Whitney TF30-P-412, na kojima su svojevremeno otkriveni nedostaci koji su se ogledali pre svega u poremećaju vazdušne struje u kompresoru, malom resursu komore za sagorevanje, lopatica turbine, nesigurnom uključenju forsaža i njegovom samovoljnom isključenje u letu, otežanom ponovnom pokretanju motora. Poslednja 102 primerka verzije F-14A dobili su poboljšane motore Pratt & Whitney TF30-P-414A na kojima su izvršene modifikacije koje su omogućile višestruko smanjene učestalosti poremećaja vazdušne struje u kompresoru, mada taj nedostatak, navodno, nije bio sasvim otklonjen, pa je bila uvedena zvučna signalizacija u kabini koja je pilota upozoravala na povećanje temperature u motoru. Ukupno je proizvedeno 556 aviona verzije F-14A (uključujući i 12 prototipova) u podvarijantama takozvanim „blokovima“ od Block 60 do Block 140. Serijska proizvodnja trajala je od 1971. do 1985. godine.

U jednom trenutku kompanija Grumman je odbila nastavak proizvodnje ovih aviona, zbog gubitka od 105 miliona tadašnjih američkih dolara. Kompaniji je pretio stečaj, te se problem pod hitno trebao rešiti. U maju 1972. godine predsednik SAD Ričard Nikoson (Richard Nixon) odlazi u službenu posetu Iranu, a domaćin mu je bio iranski šah Mohamed Reza Pahlavi. Budući, da je Iran zarađivao velike količine novca zahvaljujući nafti, iranski šah je odlučio da deo novca investira u opremanje sopstvenog vazduhoplovstva.

Iranski lovci F-14A Tomcat u letu

Tokom poverljivog razgovora između predsednika SAD i iranskog šaha, Nikson je šahu izneo problem u kompaniji Grumman, a šah je Niksonu izneo probleme sa čestim izviđanjem iranske teritorije od strane sovjetskih izviđačkih aviona MiG-25R, koje RV Irana nije moglo sprečiti. Tokom tog neformalnog razgovora, postignut je dogovor da Iran opremi sopstveno vazduhoplovstvo lovcima F-14A Tomcat, kako bi se kompanija Grumman spasila od stečaja koji joj je pretio.

U avgustu 1973. godine šah Reza Pahlavi je potpisao odluku o nabavci aviona F-14A za potrebe RV Irana, a vlada SAD je prodaju odobrila u novembru iste godine. Početne porudžbine ovih lovaca za Iran iznosile su 30 primeraka lovaca F-14A Block 90, a ugovor je potpisan januara 1974. godine. Međutim, već u junu iste godine ugovor je dopunjen odlukom o nabavci još 50 lovaca F-14A Block 95. Odlukom o kupovini 80 lovaca F-14A Tomcat čija je vrednost iznosila tadašnjih 1 milijardu i 850 miliona američkih dolara, kompaniju Grumman od stečaja je spasao iranski šah. Prvi avioni su Iranu isporučeni već u januaru 1976. godine. Prva dva skvadrona RV Irana opremljena lovcima F-14A postali su operativni u leto 1977. godine. Iranski lovci u startu su dobili poboljšane motore Pratt & Whitney TF30-P-414A za razliku od američkih F-14A, koji su bili pogonjeni lošijim motorima Pratt & Whitney TF30-P-412. Iranski „mačori“ su takođe opremljeni sistemom AN/AWG-9, kao i raketama velikog dometa vazduh-vazduh AIM-54A Phoenix.

Za potrebe „šahovih mačora“ Iranu je do početka Islamske revolucije isporučeno 284 rakete vazduh-vazduh AIM-54A Phoenix (od poručenih 714 raketa Phoenix), više od 800 raketa vazduh-vazduh AIM-9P Sidewinder i preko 1000 raketa vazduh-vazduh AIM-7E2 Sparrow i AIM-7E4 Sparrow. U periodu od 1974. do 1975. godine, ukupno je proizvedeno 80 aviona F-14A Tomcat koji su bili namenjeni opremanju RV Irana. Do kraja 1978. godine Iranu je isporučeno 79 aviona F-14A, dok je poslednji osamdeseti primerak ostao u SAD radi ispitivanja sistema za popunu gorivom aviona, i nikada nije isporučen RV Irana. Kasnije će ovaj „mačor“ ući u sastav mornarice SAD.

U oktobru 1978. godine dva iranska F-14A su iznad Kaspijskog mora uspeli da presretnu sovjetski izviđački avion MiG-25R, primorajući ga da prekine misiju izviđanja iranske teritorije. Sa ovim presretanjem izviđačkog aviona MiG-25R, lovci F-14A RV Irana prekinuli su dalje aktivnosti sovjetske izviđačke avijacije iznad Irana.

Prva vazdušna pobeda iranskog lovca F-14A nad nekim iračkim vazduhoplovom, dogodila se već 7. septembra 1980. godine. Tad je oboren irački borbeni helikopter Mi-25. Iranski Tomcat je helikopter oborio otvarajući vatru iz topa 20/6 mm M-61A1 Vulcan. Već 10. septembra iste godine raketom vazduh-vazduh AIM-9P Sidewinder ispaljenom sa iranskog F-14A, oboren je irački izviđački avion MiG-21R.
Prvo uspešno obaranje nekog iračkog aviona, raketom vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54A Phoenix lansiranom sa iranskog F-14A dogodilo se 13. septembra 1980. godine. Tad je oboren irački lovac MiG-23MS.

Od ukupno 164 oborena iračka vazduhoplova tokom Iračko-iranskog rata, iranskim F-14A se pripisuje 130 obaranja. Od tog broja sa raketama vazduh-vazduh AIM-9P oboreno je 32 vazduhoplova, sa raketama AIM-7E4 16 vazduhoplova, dok je najveći broj obaranja pripisan raketama AIM-54A, čak 66.
Od ukupno 15 izgubljenih iranskih lovaca F-14A, samo su pet oborili irački lovci, ostalo su oborile PVO rakete ili je dolazilo do otkaza tehnike zbog lošeg održavanja.

Malo je poznato da su irački piloti imali naređenje da se ne upuštaju u vazdušne duele sa iranskim F-14A. Zanimljivo je da su Iranci F-14A koristili i kao mini avaks. Ubrzo po uočavanju ciljeva posada F-14A je na uočene ciljeve slala lovce F-5E i F-4E. Tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom, iranski „mačori“ su utrošili 71 raketu vazduh-vazduh AIM-54A Phoenix, pri čemu su oborili 66 vazduhoplova.
Rat je preživelo 55 iranskih F-14A od ukupno 77 koliko ih je bilo na početku rata (15 F-14A je uništeno, dok je sedam iskorišćeno za rezervne delove).

Avion F-14A jedan je od retkih lovačkih aviona na kojima su izvršene brojne modifikacije s ciljem povećanja njegovih borbenih mogućnosti i produženja veka upotrebe. RM SAD pristupila je modernizaciji lovaca F-14A krajem osamdesetih godina XX veka. Modernizovani avion označen je kao F-14A+ (F-14A plus) ili jednostavno kao F-14B. Proizvedeno je 38 novih aviona F-14B u podvarijantama od Block 145 do Block 155, dok je 47 aviona F-14A nadograđeno na verziju F-14B. Serijska proizvodnja verzije F-14B trajala je od 1986. do 1988. godine. U odnosu na verziju F-14A, verzija F-14B dobila je novu pogonsku grupu koju su sačinjavala dva turboventilatorska motora General Electric F110-GE-400, dok je sistem AN/AWG-9 zadržan kao osnova opreme i kod verzije F-14B uz integraciju raketa vazduh-vazduh AIM-120A AMRAAM.



Najveće promene učinjene su kod verzije F-14D koja je nazvana Super Tomcat, upravo u domenu elektronske opreme. Umesto individualnih sistema povezanih velikim brojem diskretnih provodnika, kod F-14D ostvaren je integrisani sistem avionike. Jedan od najvažnijih podsistema u integrisanom sistemu avionike lovca F-14D jeste višenamenski radar AN/APG-71.

Radar AN/APG-71 je digitalizovana verzija radara iz sistema AN/AWG-9, ali pored toga, on koristi elemente radara AN/APG-70 koji je kompanija Hughes razvila za F-15. Radar poseduje sistem za monoimpulsno praćenje ugaonih koordinata cilja, digitalno upravljanje skaniranjem, raspoznavanje cilja i režim za rezoluciju cilja pri vođenju bliske manevarske borbe. Primenom monoimpulsne tehnike povećana je preciznost lokacije cilja unutar radarskog snopa, kao i rezolucija pojedinačnih vazduhoplova pri letu u smaknutom stroju. Pored toga, što je veoma značajno, radar AN/APG-71 ima mogućnost nekooperativnog raspoznavanja cilja pomoću algoritama dublje analize radarskog odraza, što je znatno pouzdanije u poređenju sa klasičnim sistemom raspoznavanja upitom i odgovorom.

Kod radara AN/APG-71 primenjeni su sledeći sklopovi radara iz sistema za upravljanje oružjem AN/AWG-9: predajnik koji omogućava otkrivanje ciljeva na daljini preko 210 km i jednovremeno praćenje 24 cilja, izvor napajanja i prikazivač taktičke situacije u zadnjoj kabini. Novi delovi radara su: digitalni procesori za obradu signala i podataka, sintezator frekvencije, poboljšani uređaj za upravljanje skaniranjem antene, višekanalni prijemnik i numerički prikazivač.

Američki lovac F-14D opremljen je takođe infracrvenim senzorom za otkrivanje i praćenje ciljeva IRSTS (Infra Red Search and Track System) koji treba da dopuni i zameni radar u uslovima ometanja, niske radarske vidljivosti cilja, televizijski sistem AN/AXX-1 TCS, kao i računar AN/AYK-14 (V) koji, pored ostalog, proračunava podatke za dejstvo iz topa i vođenim raketama vazduh-vazduh.
Za pogon verzije F-14D zadržana je pogonska grupa kao i kod verzije F-14B. U periodu od 1988. do 1990. godine proizvedeno je 37 novih aviona verzije F-14D i nadograđeno je 17 aviona F-14A na verziju F-14D. Lovac F-14D proizveden je u podvarijantama od Block 160 do Block 175.

Američki lovci F-14A sukobili su se sa libijskim lovcima u dva navrata iznad zaliva Sidra. Prvi sukob dogodio se 18. avgusta 1981. godine kad su američki lovci oborili dva libijska lovca-bombardera SU-22. Do drugogi sukob sa američkim lovcima F-14A ovaj put sa nosača aviona USS John F. Ken¬nedy došlo je 4. januara 1989. godine. Tad su se sa američkim lovcima sukobila dva libijska lovca MiG-23MS, koji su poleteli iz libijske vazduhoplovne baze Al Bumbah. U petominutnoj vazdušnoj borbi oba libijska lovca su oborena, bez gubitaka na američkoj strani.

Lovci F-14A učestvovaće i u američkom napada na Libiju koji je izveden 15. aprila 1986. godine. U toj operaciji koja je poznata kao Kanjon El Dorado, lovci F-14A su pružali lovačku zaštitu napadačkim snagama. Zatim je učestvovao i u Zalivskom ratu januara 1991. godine, da bi se potom pojavio i iznad Balkana tokom devedestih godina XX veka. Ponovo je poleteo u rat 2001. godine kad je leteo iznad Avganistana, da bi potom leteo i iznad Iraka 2003. godine. Povučen je iz naoružanja RM SAD 22. septembra 2006. godine. Na smenu mu je došao avion F/A-18E/F Super Hornet. Još uvek leti u sastavu RV Irana i to u broju od oko 25 aviona. Da je RV Irana zadovoljno ovim lovcem, govori podatak da su Iranci uspešno ovladali remontom ovog lepotana. Nisu Iranci bez razloga svoje lovce F-14A nazvali persijskim mačkama (Persian Cats).

Након завршетка Другог светског рата империјално ваздухопловство Ирана, је почело да заснива своју моћ на ваздухопловима америчке производње. Први авиони који су набављени у САД за империјалну авијацију Ирана били су авиони П-47 тандерболт (P-47 Thunderbolt), Т-33 авион за обуку и његова извиђачка верзија РТ-33 (RT-33), те познати авиони из тог времена Ф-84 тандерџет (F-84 Thunderjet) и Ф-86 сејбр (F-86 Sabre).
Свој врхунац и зенит империјално ваздухопловство Ирана је доживело почетком седамдесетих година ХХ века, када су из САД набављени авиони Ф-5Е/Ф тајгер-II (F-5E/F Tiger-II), Ф-4Д/Е фантом-II (F-4D/E Phantom-II) и тада један од најмодернијих вишенаменских борбених авиона Ф-14А томкет (F-14A Tomcat).


Почетком 1972. године америчкој компанији Груман (Grumman Aerospace Corporation), је због финансијских проблема претио стечај. У мају 1972. године председник САД Ричард Никсон (Richard Nixon) долази у службену посету Ирану, домаћин му је био ирански шах Мохамед Реза Пахлави. Будући, да је Иран зарађивао велике количине новца захваљујући нафти, ирански шах је одлучио да део новца инвенстира у опремање сопственог РВ. Током поверљивог разговора између председника САД и иранског шаха, Никсон је шаху изнео проблем у компанији Груман, а шах је Никсону у поверењу рекао: да совјетски извиђачки авиони МиГ-25Р често неометано прелећу преко територије Ирана и то некажњено и да му требају нови ловци, како би зауставио незване госте. Председник САД је шаху понудио ловце Ф-14А томкет и Ф-15А игл (F-15A Eagle).




Током те посете председника Никсона иранском шаху, очигледно је постигнут неслужбени договор око набавке ловаца Ф-14А, како би се компанија Груман спасила од стечаја који јој је претио.
У августу 1973. године шах Реза Пахлави је потписао одлуку о набавци вишенаменских авиона Ф-14А томкет за потребе РВ Ирана, а влада САД је продају одобрила у новембру исте године. Почетне поруџбине томкета за РВ Ирана су износиле 30 авиона, али је већ у јуну исте године уговор допуњен одлуком о набавци још 50 томкета. Одлуком о куповини 80 авиона Ф-14А чија је вредност тада износила нешто мање од 2 милијарде америчких долара (тачније 1 милијарду и 850 милиона америчких долара), с правом се може тврдити да је компанију Груман од стечаја спасао ирански шах Мохамед Реза Пахлави.


Борбени авиони Ф-14А томкет који ће бити испоручени Ирану били су у потпуности индентични морнаричким томкетима, који су били у саставу РМ САД. Избор пилота за томкете је обављен у бази Исфахан и углавном су то били пилоти ветерани са авиона Ф-4. Одмах потом, већ у мају 1974. године биће упућена четири пилота РВ Ирана у америчку поморску базу Мирамар у Калифорнији, на обуку за пилоте ловаца Ф-14А. После њих још 11 пилота је упућено у САД на обуку за пилоте томкета. Али ће они бити упућени на обуку у морнаричку базу у Вирџинији. Након завршетка обуке у САД ове две групе пилота су постале инструктори за обуку на ловцима Ф-14А у РВ Ирана. По повратку у Исфахан, они су почели преобуку одређеног броја пилота РВ Ирана уз помоћ 4 америчка инструктора, који су били део уговора о испоруци ловаца Ф-14А Ирану.

Мајор Фарахауер је први долетео са једним Ф-14А у Иран из САД. Већ 1975. године пилот мајор Зангенех је био први пилот РВ Ирана који је изнад САД тестирао ракету В-В АИМ-54А феникс (AIM-54A Phoenix). Први томкети су империјалном ваздухопловству Ирана испоручени у јануару 1976. године. Прва два сквадрона РВ Ирана опремљена ловцима Ф-14А су постала оперативна у лето 1977. године, до кад је обука преосталих посада напредовала у веома високом темпу. У међувремену, се више од 120 пилота и 80 официра за пресретање радаром (RIO – Radar Intercept Officer) квалификовало за управљање томкетом, а додатне групе су увелико завршавале своју обуку.


Од 1977. године империјално ваздухопловство Ирана је обавило неколико опитних тестова авиона и оружаног система у екстремним ситуацијама, ти тестови су завршени са неколико спектакуларних гађања ракетама В-В великог домета АИМ-54А феникс.
У октобру 1978. године два иранска Ф-14А су изнад Каспијског мора успели да пресретну совјетски извиђачки авион МиГ-25Р, приморавајући га да прекине мисију извиђања иранске територије. Са овим пресретањем извиђачког авиона РВ СССР МиГ-25Р, ловци РВ Ирана Ф-14А су прекинули даље активности РВ СССР изнад Ирана.


До краја 1978. године произведен је и последњи Ф-14А томкет, од укупно 80 наручених и намењених за РВ Ирана. Тај осамдесети томкет чији је евиденцијски број у РВ Ирана био 3-6050 остао је у САД ради испитивања система за попуну горивом авиона у лету, и никад није испоручен Ирану. Ирански Ф-14А су били израђени у две серије. Прва серија је чинила 30 ловаца Ф-14А блок-90, а друга 50 ловаца Ф-14А блок-95. Ирану је до избијања Исламске револуције 1979. године испоручено 79 авиона Ф-14А и 284 ракете В-В великог домета АИМ-54А феникс од поручених 714.


Евиденцијски бројеви ловаца Ф-14А блок-90 су били од броја 3-863 до броја 3-892, а бројеви ловаца Ф-14А блок-95 су били од 3-6001 до 3-6050.
Технички састав РВ Ирана који је био задужен за одржавање авиона Ф-14А обучаван је у компанијама Прет и Витни и Хјуз. У компанији Прет и Витни обучаван је састав који је требао да брине о моторима томкета, а у компанији Хјуз је обучаван састав који је требао да води бригу о авионици и ракетама В-В феникса.

Током опитних вежби 1977. године, десила су се и два удеса томкета због застоја мотора. Први удес се догодио 30. априла, а други 14. новембра 1977. године. Обе посаде су се спасиле катапултирањем из авиона.

Империјално ваздухопловство је формирало четири тактичка борбена сквадрона опремљена авионима томкет. И то, 71., 72., 81. и 82. тактички борбени сквадрон (TFS – Tactical Fighter Squadrons).
Током испоруке авиона Ф-14А, Ирану је испоручена и већа количина резервних делова за авионе томкет. У Ирану је уз помоћ америчких инструктора и техничког особља успостављен систем за ремонт авиона Ф-14А.




Вишенаменски борбени авион Ф-14А је у основи висококрилац са променљивом геометријом крила (промена стреле крила се врши аутоматски у зависности од режима лета од 200 до 680), с удвојеним вертикалним репним површинама и два турбовентилаторска мотора са допунским сагоревањем. У конструкцији авиона је примењено преко 36% легуре алуминијума, око 26% легуре титанијума, око 16% легура на бази челика и око 0,6% композитних материјала (на бази борних влакана су израђене четири плоче оплате хоризонталних стабилизатора). Повећање борбене „жилавости“ конструкције је остварено удвојеношћу система погонске групе, команди лета, система за напајање горива.

Због сложености система на авиону, посада броји стална два члана – пилота и официра за пресретање радаром.

Намена томкета у саставу РВ Ирана је иначе, пресретање циљева у ваздуху и борба за превласт у ваздушном простору. Иако може да носи до 6577 кг разног убојног терета за нападе на циљеве на земљи, у Ирану је био а и данас је пре свега, ловац-пресретач и чувар ваздушног простора.

Као што је већ познато, ирански томкети су били индентични америчким морнаричким томкетима уз неке изузезтке. Прва разлика је била код мотора, јер су амерички Ф-14А блок-60 били опремљени нешто лошијим моторима типа ТФ-30-П-412 (TF-30-P-412), док су ирански томкети блок-90 и блок-95 имали нешто боље моторе типа ТФ-30-П-414 (TF-30-P-414). Да не буде забуне, ирански томкети су опремљени моторима ТФ-30-П-414 јер су произведени после прве серије америчких томкета, те су због тога опремљени бољим моторима. Одмах по завршетку производње авиона Ф-14А за Иран, Американци ће све своје томкете опремити са новим моторима ТФ-30-П-414 ( а касније и још бољим Ф-110-ГЕ-400).



Међутим, и поред тога што је мотор ТФ-30-П-414 био нешто бољи у односу на старији ТФ-30-П-412 и он је испољио неке своје мане. Мане су се огледале пре свега у поремећају ваздушне струје у компресору, малом ресурсу комора сагоревања, лопатица турбине и сл., несигурном укључењу форсажа и његовом самовољном искључењу у лету, отежаном поновном покретању мотора. Сви горе наведени проблеми довели су до смањења ресурса појединих елемената мотора. Временски интервал између два ремонта код мотора ТФ-30-П-414 износи 550 часова.

Основу опреме авиона Ф-14А (како оних у САД тако и оних у Ирану) чини систем за управљање оружјем АН/АВГ-9 (AN/AWG-9) који се састоји од импулсног-доплерског радара, инфрацрвеног уређаја, дигиталног електронског рачунара и уређаја за пренос података.

Радар се у импулсном режиму користи за откривање циљева при малим брзинама, при чему даљина откривања циљева са ефикасном одразном површином од 5 м2 износи око 115 км. У импулсно-доплерском режиму радар открива бомбардере на даљини 315 км, а ловце на 215 км, крстареће ракете на 120 км.

Систем АН/АВГ-9 обезбеђује једновремено праћење до 24 циља и навођење на њих до шест вођених ракета В-В типа АИМ-54А феникс.
Код иранских томкета недостају неке компоненте у авионици, за које су САД процениле да су тајна, и те компоненте нису уграђене у систем авионике, већ су уграђене компоненте које имају нешто слабије карактеристике, од компоненти уграђених у авионику америчких томкета.

Ирански томкети су опремљени избацивим седиштима типа Мартин Бејкер, као додатак имају и опрему за преживљавање посаде у пустињи. Од ракета В-В имају ИЦ вођене ракете АИМ-9П сајдвиндер (AIM-9P Sidewinder), ПРС вођене ракете АИМ-7Е-2 и АИМ-7Е-4 спероу (AIM-7E-2 и AIM-7E-4 Sparrow) и ПРС/АРС вођене ракете АИМ-54А феникс (AIM-54A Phoenix).

Ракете В-В великог домета АИМ-54А феникс су слабијих карактеристика, у односу на истоветне ракете намењене опремању америчких томкета.

Уочи Исламске револуције, иранско ваздухопловсто је чинило ослонац и подршку корумпираном режиму шаха Пахлавија.


Елитни део ваздухопловства су чинили пилоти на ловцима Ф-14А. У то време је постајала и анегдота, да кад би пилотима на Ф-4Е фантом рекли да су пилоти на Ф-14А елита иранске авијације, они би дали циничан одговор. До краја 1978. године РВ Ирана је располагало са 186 лаких ловаца Ф-5Е/Ф тајгер-II, 209 ловаца-бомбардера Ф-4Д/Е фантом-II и са 77 ловаца Ф-14А томкет. У исто време, САД су Ирану само за његове томкете испоручиле 284 ракете В-В АИМ-54А феникс, више од 800 ракета В-В АИМ-9П сајдвиндер и преко 1000 ракета В-В спероу у верзијама АИМ-7Е-2 и АИМ-7Е-4.

Проблеми у Ирану су расли, тако да је већ 16. јануара 1979. године шах Пахлави побегао из земље. У прелазном периоду до проглашења Исламске Републике Иран, САД су својим каналима покушавале да откупе или чак посредују при продаји иранских Ф-14А некој трећој страни. Међутим, све је то пало у воду јер су Иранци одлучили да се не одрекну услуга овог авиона. Након тога САД су повукле своје саветнике из Ирана. При повлачењу из Ирана саветници су извршили неке саботаже на иранској техници, пре свега на радарима за ВОЈ, а успели су да онеспособе и 16 ракета В-В феникс. Исламска Република Иран је проглашена 1. априла исте године, на чијем челу је био исламски верски вођа ајатолах Хомеини. Верска власт је успела да у врло кратком периоду „растури“ РВ Ирана. Већина пилота и људства РВ је завршила у затворима или су одмах били ликвидирани. Многи пилоти на Ф-14А нису напустили земљу, за разлику од техничког састава. Они су сматрани непријатељима револуције те је већина затворена, а неки су и ликвидирани без суђења. Само су два пилота из прве групе пилота, који су завршили обуку у САД поштеђени тортуре нове власти. Такође су у верском лудилу уништавани „безбожнички“ рачунари, у којима су били сачувани технички подаци о резервним деловима за авионе и осталу технику. Због проблема са таоцима, САД прекидају односе са Ираном и уводе санкције према тој земљи. То је представљало озбиљан проблем код одржавања авиона, нарочито код томкета, јер су и поред добре опремљености јединица резервним деловима проблем представљали лоша обученост техничког састава за одржавање (стари искусни технички кадар је са избијањем револуције побегао из земље). Погрешне процене власти Ирана, довешће РВ Ирана у још тежи положај почетком рата са Ираком.


Рат са Ираком избио је 22. септембра 1980. године нападом РВ Ирака на шест иранских аеродрома. Увидевши грешку, верска иранска власт је из затвора пустила одређен број пилота на ловцима Ф-14А. Будући да их је оценила „револуционарно неподобним“, за њихове официре за пресретање радаром су одредили „подобне“ официре (како би ови пазили на њих).

Прва ваздушна победа иранског ловца Ф-14А над неким ирачким ваздухопловом, догодила се већ 7. септембра 1980. године. Тада је оборен ирачки борбени хеликоптер Ми-24. Ирански томкет је хеликоптер оборио отварајући ватру из топа 20 мм М-61А1 вулкан.
Већ 10. септембра исте године ракетом В-В АИМ-9П испаљеном са Ф-14А РВ Ирана, оборен је први ирачки борбени авион типа МиГ-21Р.
Прво успешно обарање неког ирачког авиона, ракетом В-В АИМ-54А феникс лансираном са иранског Ф-14А догодило се 13. септембра 1980. године. Тада је оборен ирачки ловац МиГ-23МС.

Од 164 оборена ирачка ваздухоплова, иранским томкетима се приписује 130 обарања. Од тог броја са ракетама В-В АИМ-9П оборено је 32 ваздухоплова, са ракетама АИМ-7Е-4 16 ваздухоплова, док је највећи број обарања приписан ракетама АИМ-54А, чак 66.
Ирански пилот Џалал Занди (Jalal Zandi) имао је 9 потврђених и 3 непотврђене победе. Још један пилот на Ф-14, мајор Ранхавард је успео да у једном дану обори 4 ирачка авиона. Иран је упркос америчком ембаргу успевао да набавља резервне делове за своју флоту авиона Ф-5Е/Ф, Ф-4Д/Е и Ф-14А. Тако да су успели да врате у функцију и 16 ракета феникс, које су оштетили амерички техничари током свог одласка из Ирана. Позната је и афера у САД тзв. „Ирангејт“ која је избила због испоруке војне опреме Ирану, и поред забране извоза оружја тој земљи.


Ирански томкети су учествовали и у заштити нафтних постројења на острву Карг, од напада ирачких бомбардера ТУ-22Б. Приписује им се обарањe 4 бомбардера ТУ-22Б и једног Б-6Д.

Од укупно 15 изгубљених иранских Ф-14А, само 5 су оборили ирачки пилоти, остало су обориле ракете З-В или је долазило до отказа технике због лошег одржавања. Један Ф-14 је оборен од стране ирачког МиГ-23МЛ 11. августа 1984. године, три су оборили ирачки ловци Мираж Ф-1ЕК (Mirage F-1EQ), а један је оборен пошто је налетео на остатке експлодираног ирачког ловца МиГ-21, марта 1983. године.

Мало је познато да су ирачки пилоти имали наређење да се не упуштају у ваздушни дуел са иранским Ф-14А.

Занимљиво је да су Иранци Ф-14А користили и као мини авакс. Након уочавања циљева посада Ф-14А је на уочене мете слала ловце Ф-5Е и Ф-4Е. Током осмогодишњег рата са Ираком, ирански томкети су утрошили 71 ракету великог домета В-В феникс при чему су уништили 66 ваздухоплова.
Иронично или не, али најефикаснији сквадрон је био 81. тактички борбени сквадрон састављен од пилота који су оцењени као „ револуционарно неподобни“.

Септембра 1985. године Иран је имао само 30 или 32 ловца Ф-14А у исправном стању, док су се остали налазили у хангарима због неисправности. Рат је преживело 55 томкета од укупно 77 колико их је било на почетку рата (15 Ф-14А је уништено, а 7 је искоришћено за резервне делове).

Иранци су од укупно 55 преживелих томкета, успевали да држе флоту од 30 томкета у исправном стању. Тај број томкета је био увек спреман за борбену употребу.

Међутим, и даље су највећи проблем представљали резервни делови за тај авион.

Покушај Иранаца да на сваки могући начин сакрију тачан број исправних томкета у употреби, указује и чињеница да су они прибегавали и промени евиденцијских бројева на томкетима (тако су се појавили и бројеви 3-6052, 3-6053, 3-6060, 3-6063, 3-6067, 3-6073 и 3-6079).

Од завршетка рата са Ираком, забележена су два инцидента у којима су главни актери били авиони Ф-14А. Оба удеса су се десила на тренажним летовима. Први удес се догодио 1993. године, а други 21. јуна 2004. године. У оба случаја посада се спасила катапултирањем.
Проблем са набавком резервних делова приморала је Иран да се ослони на сопствене снаге. Тако је директор иранске ваздухопловне индустрије, бригадни генерал Мохамед Алија Надар 28. септембра 2002. године изјавио да је ваздухопловна индустрија успела да овлада 100% ремонтом мотора за Ф-14А, уз производњу неких компоненти мотора за сопствене томкете. Такође, су процуриле информације да су Иранци успели да произведу одређен број ракета В-В АИМ-7Е-2, АИМ-7Е-4, АИМ-9П и АИМ-54А у сопственим погонима. Будући да је Иранцима остало нешто око 210 ракета В-В АИМ-54А из рата, вероватније је да су они те ракете само вратили у функцију, а не да су их произвели.

Било је и приче о томе да су на иранске Ф-14А интегрисане ракете Р-73, као и Р-33 великог домета. Међутим, Русија је то демантовала. Потом су ирански стручњаци покушавали да интегришу ракете З-В хок (MIM-23A HAWK) са системом АН/АВГ-9. Ракете су означене као АИМ-23. Не постоји поуздана информација докле је тај пројекат стигао, осим неколико фотографија на којима се виде авиони Ф-14А наоружани са овим ракетама.


Будући да су САД почеле да повлаче своје томкете из наоружања, појавило се доста резервних делова за те авионе на црном тржишту. Да би се спречило понављање афере у наоружавању Ирана ка што је била афера „Ирангејт“, САД су донеле одлуку да се сви њихови авиони Ф-14А који су повучени из наоружања РМ САД униште до „задњег шрафа“. Донесен је закон по којем су резервне делове за Ф-14А могле да имају само установе попут музеја (и то само у количини која је потребна за одржавање експоната).

Последњи Ф-14 томкет је повучен из наоружања РМ САД 22. септембра 2006. године.

Међутим, до тада је Иран успео да изврши генерални ремонт на 25 својих томкета, враћајући их у оперативну службу у новој маскирној шеми.






Од самог почетка коришћења авиона Ф-14А томкет у РВ Ирана, овај цењени ловац је био ударна песница ловачке авијације Ирана, како током пресретања совјетских извиђачких авиона МиГ-25Р, тако и у директном дуелу са ирачким ловцима током осмогодишњег рата са Ираком. Иранске персијске мачке сад већ увелико газе трећу деценију службе у РВ Ирана. О квалитети самих авиона указује и податак, да је иранска ваздухопловна индустрија уз знатне потешкоће и упорност успела да освоји у потпуности ремонт ових ловаца, не лишавајући сопствено ваздухопловсто услуга овог одличног ловца. Чак су успели да освоје производњу неких компоненти и да изврше мању модернизацију преосталих мачора. Будући да су САД своје мачоре повукле из наоружања, више из политичког него реалног разлога, једини оперативни ловци Ф-14А сада се налазе у Ирану.

Једно је сигурно, ми који смо заљубљеници у расне ловце, захваљујући упорности иранске ваздухопловне индустрије још дуго ћемо овог лепотана гледати како крстари плавим небеским сводом. Можда су га Иранци баш због своје лепоте (и корисности) назвали персијска мачка.

Један од ремонтованих иранских Ф-14А током пробног лета.







К Р А Ј

Poster u rezoluciji 2445 x 438






Poster u rezoluciji 2542 x 1706







Poster u rezoluciji 1600 x 1100










Poster u rezoluciji 4280 x 3032

Top Gun (1986) Trailer




Top Gun - Best Fight Scenes Aircraft & Beginning Movie Part 01 - French Version






Top Gun 3D - Trailer [HD] (2012)