Prijem
Georgij Mihajlovič Beriev
Sovjetski konstruktor aviona
Sovjetski konstruktor aviona
Georgij Mihajlovič Beriev (Гео́ргий Миха́йлович Бе́риев , 13.februar 1903, Tiflis , Rusko Carstvo - 12.jul 1979 , Moskva , SSSR) –čuveni sovjetski konstruktora aviona, general-major TSl, professor i doctor tehničkih nauka.
Biografija
U 1923 , posle završetka Tifliskog saobraćajne škole, odlazi na Politechnički institut, gdje je tokom 1925 prešao u vazduhoplovno odeljenja brodograđevinskog fakulteta u Lenjingradskom Politechničkom institutu (sada - Санкт-Петербургский государственный политехнический университет - СПбГПУ).
U 1930 , nakon diplomiranja, prelazi na rad u konstruktorski biro KB MOS VAO na čelu sa francuskim konstruktorom P. E. Rišarom. Krajem 1930, postaje zamjenik načelnika mornaričke brigade CKB Menžiskog zavoda.
U 1934 je imenovan glavnim projektantom i načelnikom Državnog zavoda za pomorskovazduhoplovnu proizvodnju pri avijacijskom “zavodu broj 31” u gradu Taganrog , gde ostaje do 1968. Pod njegovim vodstvom stvoren je poznati avion Čelik-6 i Čelik-7 (Сталь-6, Сталь-7), hidroavioni MBR-2 i MP-1 i MP-1T , hidroavin za katapultiranje sa broda KOR 1 i KOR-2 , zatim veoma uspešni hidroavion Be-6, zatim mlazni hidroavion Be-10 , univerzalni hidroavion (vodozemac) Be-12 i ostale modifikacije putničkih i transportnih aviona za posebne namene.
Deo ove produkcije biće prikazan u nastavku teksta.
Prikaz jednog od projekta: "LL-143"
U vreme Velikog otadžbinskog rata zajedno sa svojim zavodom evakuiran je iz Lenjingrada u Krasnojarsk ( Красноярск). U to vreme je bio rad usmeren na hidroavioni (KOR-2)Be-4, ali je izrađena manja serija tih aviona. U novoj sredini nastavljen je razvoj novih hidroaviona. Tokom 1943 razvijen je hidroavion LL-143. Nastali su problem kadrovske prirode. Iz zavoda je deo inžinjera preusmeren na druge projekte, u lovačkoj i bombarderskoj avijaciji. Ipak ovaj hidroavion-izviđač bio je testiran početkom 1944. Tačnije 14.aprila je poleteo prvi prototip. Testovi su se odužili jer nije bilo uslova za konkretna ispitivanja, pa je letilica maja 1945.prevežena železnicom do Taganroga. Početkom 1946. prevežen je i drugi nezavršeni prototip. Avgusta 1946.otpočela su fabrička ispitivanja, da bi se vojska (mornarica) uključila u letna testiranja 17.novembra.
Interesantno je da su letovi bili uspešni, a onda prekinuti, jer se dogovilo to, da je jedne noći usled strahovite zime, došlo do zaleđivanja zaliva u kojem se nalazio avion. On je okovan ledom, čak je postojala opasnost da bude i smrvljen. Ipak su inžinjerci uspeli da razbiju ledeni okov i da 27.maja 1946. LL-143 ponovo poleti.
Treba istaći da je ovaj projekat modifikovan, još u početku, i na putnički avion, koji je dobio oznaku LL-144. Projekat je dogurao da makete u realnoj veličini. Trebao je da ima mesta za 40 putnika.
Konačno, ankon serije ispitnih letova, modifikacija na avionu i motorima, u hodu, 27.jula 1946.podpisan je ugovor o serijskoj proizvodnji, a avion je dobio novu tipsku oznaku: Be-6 (Бe-6-2-AШ-73). Za ovaj projekat Berijev je dobio jedno od najviših odlikovanja “Staljinova nagrada II stepena”.
U nastavku života Be-6 je doživeo razne modifikacije i osposobljavanja za najrazličitije zadatke na moru od izviđanja do PP brobe, ali za prevođenje materijala i trupa. O tom avionu jednom drugom prilikom. Ipak, da spomenem da je napravljeno 123 aviona ovog tipa.
U nastvaku svog plodnog profesionalnog rada, G.M. Beriev je postao članom Državnog naučnog komiteta SSSR, Državnog odbora za vazduhoplovne tehnologije i Državnog komiteta za brodogradnju, i naučno-tehničkog savetaVM Flota.
Posljednje godine svog života proveo je u Moskvi, gde se do zadnjih dana bavio naučnim radom.
Nagrade
Laureat Pobjednik Сталинской премии (1947 г. — za izradu Бе-6) i Государственной премии(1968 г. — za izradu Бе-12).
On je bio nagrađen dva puta "орденами Ленина" i dva puta "орденами Трудового Красного Знамени", kao i drugim medaljama
Biografija
U 1923 , posle završetka Tifliskog saobraćajne škole, odlazi na Politechnički institut, gdje je tokom 1925 prešao u vazduhoplovno odeljenja brodograđevinskog fakulteta u Lenjingradskom Politechničkom institutu (sada - Санкт-Петербургский государственный политехнический университет - СПбГПУ).
U 1930 , nakon diplomiranja, prelazi na rad u konstruktorski biro KB MOS VAO na čelu sa francuskim konstruktorom P. E. Rišarom. Krajem 1930, postaje zamjenik načelnika mornaričke brigade CKB Menžiskog zavoda.
U 1934 je imenovan glavnim projektantom i načelnikom Državnog zavoda za pomorskovazduhoplovnu proizvodnju pri avijacijskom “zavodu broj 31” u gradu Taganrog , gde ostaje do 1968. Pod njegovim vodstvom stvoren je poznati avion Čelik-6 i Čelik-7 (Сталь-6, Сталь-7), hidroavioni MBR-2 i MP-1 i MP-1T , hidroavin za katapultiranje sa broda KOR 1 i KOR-2 , zatim veoma uspešni hidroavion Be-6, zatim mlazni hidroavion Be-10 , univerzalni hidroavion (vodozemac) Be-12 i ostale modifikacije putničkih i transportnih aviona za posebne namene.
Prikaz jednog od projekta: "LL-143"
U vreme Velikog otadžbinskog rata zajedno sa svojim zavodom evakuiran je iz Lenjingrada u Krasnojarsk ( Красноярск). U to vreme je bio rad usmeren na hidroavioni (KOR-2)Be-4, ali je izrađena manja serija tih aviona. U novoj sredini nastavljen je razvoj novih hidroaviona. Tokom 1943 razvijen je hidroavion LL-143. Nastali su problem kadrovske prirode. Iz zavoda je deo inžinjera preusmeren na druge projekte, u lovačkoj i bombarderskoj avijaciji. Ipak ovaj hidroavion-izviđač bio je testiran početkom 1944. Tačnije 14.aprila je poleteo prvi prototip. Testovi su se odužili jer nije bilo uslova za konkretna ispitivanja, pa je letilica maja 1945.prevežena železnicom do Taganroga. Početkom 1946. prevežen je i drugi nezavršeni prototip. Avgusta 1946.otpočela su fabrička ispitivanja, da bi se vojska (mornarica) uključila u letna testiranja 17.novembra.
Interesantno je da su letovi bili uspešni, a onda prekinuti, jer se dogovilo to, da je jedne noći usled strahovite zime, došlo do zaleđivanja zaliva u kojem se nalazio avion. On je okovan ledom, čak je postojala opasnost da bude i smrvljen. Ipak su inžinjerci uspeli da razbiju ledeni okov i da 27.maja 1946. LL-143 ponovo poleti.
Treba istaći da je ovaj projekat modifikovan, još u početku, i na putnički avion, koji je dobio oznaku LL-144. Projekat je dogurao da makete u realnoj veličini. Trebao je da ima mesta za 40 putnika.
Konačno, ankon serije ispitnih letova, modifikacija na avionu i motorima, u hodu, 27.jula 1946.podpisan je ugovor o serijskoj proizvodnji, a avion je dobio novu tipsku oznaku: Be-6 (Бe-6-2-AШ-73). Za ovaj projekat Berijev je dobio jedno od najviših odlikovanja “Staljinova nagrada II stepena”.
U nastavku života Be-6 je doživeo razne modifikacije i osposobljavanja za najrazličitije zadatke na moru od izviđanja do PP brobe, ali za prevođenje materijala i trupa. O tom avionu jednom drugom prilikom. Ipak, da spomenem da je napravljeno 123 aviona ovog tipa.
U nastvaku svog plodnog profesionalnog rada, G.M. Beriev je postao članom Državnog naučnog komiteta SSSR, Državnog odbora za vazduhoplovne tehnologije i Državnog komiteta za brodogradnju, i naučno-tehničkog savetaVM Flota.
Posljednje godine svog života proveo je u Moskvi, gde se do zadnjih dana bavio naučnim radom.
Nagrade
Laureat Pobjednik Сталинской премии (1947 г. — za izradu Бе-6) i Государственной премии(1968 г. — za izradu Бе-12).
On je bio nagrađen dva puta "орденами Ленина" i dva puta "орденами Трудового Красного Знамени", kao i drugim medaljama
Љуба
nastavlja se
