Prijem
SRCE JAČE OD STRAHA
—Soko 325, završavam let u zoni akrobacije — javio je radio-porukom pilot Armin Prusac.
—Soko 325, javi radio-far na 1 000 metara — rutinski je odgovorio rukovodilac letenja pilot Zoran Milićević.
Prepodne je bilo divno, nebo bez oblaka, čarlijao je vetrić. Obuka mladih letača iz jedinice potpukovnika Slobodana Jeremića odvijala se po planu.
Poručnik Armin, kršan momak iz Kozarca podno legen¬darne Kozare, jedan je od pilota — đaka iz mlade garde, kojima tek treba da se očeliče krila. U jedinici je tek nešto duže od godine. Dosad su svi njegovi letovi bili sigurni, ali — zar se piloti ne kale poput čelika...?
—Soko 325, letim iznad radio-fara, visina 1.000 metara
—javio je pilot i odmah dobio odobrenje za ulazak u školski krug na visini 500 metara.
Rutinski, Armin prati rad instrumenata: brzina je 800 km/h, povlači palicu napred i smanjuje snagu motora na 75 procenata. Pod teškim avionom metri brzo „cure", pa visino- metar uskoro pokazuje zadatu visinu od 500 metara.
—Do tog trenutka sve je bilo kako treba — priča nam mladi pilot. — Preveo sam avion u horizontalni let i istog trenutka shvatio da veoma sporo reaguje na moju komandu. Začudio sam se otkud lenjost, ali još ne shvatam ništa.
Ostala su još samo dva minuta leta, pa da Soko 325 aterira na pistu matičkog aerodroma. Po naređenju sa AKL, pilot bez problema aktivira stajni trap, povećava snagu motora na 95 procenata. Brzina aviona je oko 500 km/h.
—- U tih nekoliko sekundi kroz glavu su mi protutnjale sve lekcije iz teorije letenja, aerodinamike, tehnike pilotiranja, eksploatacije aviona. Nisam odgonetnuo zašto je moj avion ,,lenj“ po vertikalnoj osi, ali sam uočio da je pokazivač položaja horizontalnog stabilizatora ARU 3V na tzv. „maloj poluzi“, koja signalizira dvaput veću brzinu. Zaključio sam: otkazala je automatika za upravljanje horizontalnim stabilizatorom! A to znači: moraću se boriti za moj avion, jer krila ne „odgovaraju" adekvatno na komande.
Brzo, a pribrano, pilot prebacuje prekidač sa automatskog na mehaničko upravljanje, ali — otkazuje i ovaj sistem! Sve se to dešava u ciglih desetak sekundi!
Armin se osvrnuo u tesnoj kabini, osećao se — pričao je — nekako „zarobljeno", nemoćno. Leteo je u školskom krugu, pripremao se za uvođenje aviona u treći zaokret. Tek tada je uspeo da javi rukovodiocu letenja, inače svom komandiru i iskusnom pilotu Zoranu Milićeviću, da ima nepoznat otkaz, da se svom snagom bori da obuzda avion. Primio je radio-vezom poruku šta da preduzme. Odgovorio je da je te postupke već bio primenio, ali — bez uspeha.
. — Mirno sam uveo avion u III zaokret, smanjio brzinu na 420 km/h, pritiskom dugmeta izvukao zakrilce. Sila na komandnoj palici bila je tolika da sam jedva uspevao da je držim u krajnjem prednjem položaju. Gurao sam sa obe ruke.
gubio brzinu i snagu, a potom neminovno survao.
Pitamo Armina da li se uplašio, a on hitro odgovara:
—Ne, nisam imao vremena za strah. Jedino su mi ruke drhtale kada sam unosio podatke u knjižicu mehaničara. Čini mi se više od umora, nego od straha.
—Šta je presudilo: snaga ili srce?
—Snaga, svakako, ali pilotsko srce je ono bez čega i nema letova — podviga — odgovara umesto Armina njegov komandant Slobodan Jeremić, iskusni lovac-presretač. Od njega saznajemo da je Armin imao pravo da se katapultira, ali da on to pravo nije želeo da iskoristi.
—U deliću sekunde, možda i nemoći, zaista sam pomislio da povučem komandu koja će mi spasiti život — kaže Armin — ali sam tada još snažnije gurnuo palicu i instinktivno poverovao da ću uspeti. A imao sam i sreću: da je u rezervoarima mog aviona bilo samo 100 litara kerozina više, avion bi, zbog otkaza komandi, bio razmišljao u tih nekoliko sekundi šta dalje da preduzmem da bih spasao avion. Tehničari su mi posle objasnili da je palica mog aviona u tom položaju bila „teška“ oko 50-60 kg.
Pred poslednjim zaokretom pri sletanju, Armin je imao tri izbora: napustiti avion katapultiranjem, produžiti za još jedan školski krug ili — pokušati sletanje...
—Odlučio sam se da pokušam sletanje. Srećom, tajac u radio-vezi trajao je nekoliko sekundi, neobičan otkaz zbunio je i iskusne pilote, pa mi nisu naredili da iskačem. Razmišljao sam о tome kako da obuzdam avion, koji se svom silom „otežao" propinjao...
Poslednji zaokret Armin je savladao, snažno gurajući komandnu palicu obema rukama. Brzinomer je pokazivao 360 km/h, snagu motora natrimovao je na 85 procenata... Pista je tu, ispred, još samo nekoliko sekundi, brzina se smanjuje na poželjnih 310 km, visina je ona prava. Dodir sa pistom bio je mek...
—Pobedio sam snagom snažnu čeličnu grdosiju — s ponosom govori kršni Kozarčanin. Da sam popustio samo malo, čak i u deliću sekunde, avion bi se kljunom propeo, potpuno neupravljiv, ne bih ga uspeo obuzdati. Tada bi, rekli su mi tehničari, centar potiska i težište mog aviona bili u istoj tačci, a to znači da više ne bih uspeo da pomerim palicu po dubini ni za milimetar. Komandant Jeremić ističe da je Arminova odluka da se bori za „život“ aviona bila ona prava, pilotska, a da su njegovi postupci u ovom letu bili dostojni iskusnih nebeskih asova. Zbog svega što je pokazao u tih nekoliko minuta leta iz eskadrile je potekao predlog da bude odlikovan za hrabrost.
—Zaista sam ponosan na pilotsku profesiju i na plavu uniformu — dodaje poručnik Armin i kaže da će istim žarom obavljati zadatke čuvara našeg neba na svim aerodromima Jugoslavije.
Autor R. Matović
Armin Prusac završio je 37 klasu VVA 1988 godine posle završene VOSVS MARSAL TITO,rođen je April 14, 1965.godine.
Danas on iako u godinama može verovatno da nam isprića mnogo toga iz svoje letačke prakse.
—Soko 325, završavam let u zoni akrobacije — javio je radio-porukom pilot Armin Prusac.
—Soko 325, javi radio-far na 1 000 metara — rutinski je odgovorio rukovodilac letenja pilot Zoran Milićević.
Prepodne je bilo divno, nebo bez oblaka, čarlijao je vetrić. Obuka mladih letača iz jedinice potpukovnika Slobodana Jeremića odvijala se po planu.
Poručnik Armin, kršan momak iz Kozarca podno legen¬darne Kozare, jedan je od pilota — đaka iz mlade garde, kojima tek treba da se očeliče krila. U jedinici je tek nešto duže od godine. Dosad su svi njegovi letovi bili sigurni, ali — zar se piloti ne kale poput čelika...?
—Soko 325, letim iznad radio-fara, visina 1.000 metara
—javio je pilot i odmah dobio odobrenje za ulazak u školski krug na visini 500 metara.
Rutinski, Armin prati rad instrumenata: brzina je 800 km/h, povlači palicu napred i smanjuje snagu motora na 75 procenata. Pod teškim avionom metri brzo „cure", pa visino- metar uskoro pokazuje zadatu visinu od 500 metara.
—Do tog trenutka sve je bilo kako treba — priča nam mladi pilot. — Preveo sam avion u horizontalni let i istog trenutka shvatio da veoma sporo reaguje na moju komandu. Začudio sam se otkud lenjost, ali još ne shvatam ništa.
Ostala su još samo dva minuta leta, pa da Soko 325 aterira na pistu matičkog aerodroma. Po naređenju sa AKL, pilot bez problema aktivira stajni trap, povećava snagu motora na 95 procenata. Brzina aviona je oko 500 km/h.
—- U tih nekoliko sekundi kroz glavu su mi protutnjale sve lekcije iz teorije letenja, aerodinamike, tehnike pilotiranja, eksploatacije aviona. Nisam odgonetnuo zašto je moj avion ,,lenj“ po vertikalnoj osi, ali sam uočio da je pokazivač položaja horizontalnog stabilizatora ARU 3V na tzv. „maloj poluzi“, koja signalizira dvaput veću brzinu. Zaključio sam: otkazala je automatika za upravljanje horizontalnim stabilizatorom! A to znači: moraću se boriti za moj avion, jer krila ne „odgovaraju" adekvatno na komande.
Brzo, a pribrano, pilot prebacuje prekidač sa automatskog na mehaničko upravljanje, ali — otkazuje i ovaj sistem! Sve se to dešava u ciglih desetak sekundi!
Armin se osvrnuo u tesnoj kabini, osećao se — pričao je — nekako „zarobljeno", nemoćno. Leteo je u školskom krugu, pripremao se za uvođenje aviona u treći zaokret. Tek tada je uspeo da javi rukovodiocu letenja, inače svom komandiru i iskusnom pilotu Zoranu Milićeviću, da ima nepoznat otkaz, da se svom snagom bori da obuzda avion. Primio je radio-vezom poruku šta da preduzme. Odgovorio je da je te postupke već bio primenio, ali — bez uspeha.
. — Mirno sam uveo avion u III zaokret, smanjio brzinu na 420 km/h, pritiskom dugmeta izvukao zakrilce. Sila na komandnoj palici bila je tolika da sam jedva uspevao da je držim u krajnjem prednjem položaju. Gurao sam sa obe ruke.
gubio brzinu i snagu, a potom neminovno survao.
Pitamo Armina da li se uplašio, a on hitro odgovara:
—Ne, nisam imao vremena za strah. Jedino su mi ruke drhtale kada sam unosio podatke u knjižicu mehaničara. Čini mi se više od umora, nego od straha.
—Šta je presudilo: snaga ili srce?
—Snaga, svakako, ali pilotsko srce je ono bez čega i nema letova — podviga — odgovara umesto Armina njegov komandant Slobodan Jeremić, iskusni lovac-presretač. Od njega saznajemo da je Armin imao pravo da se katapultira, ali da on to pravo nije želeo da iskoristi.
—U deliću sekunde, možda i nemoći, zaista sam pomislio da povučem komandu koja će mi spasiti život — kaže Armin — ali sam tada još snažnije gurnuo palicu i instinktivno poverovao da ću uspeti. A imao sam i sreću: da je u rezervoarima mog aviona bilo samo 100 litara kerozina više, avion bi, zbog otkaza komandi, bio razmišljao u tih nekoliko sekundi šta dalje da preduzmem da bih spasao avion. Tehničari su mi posle objasnili da je palica mog aviona u tom položaju bila „teška“ oko 50-60 kg.
Pred poslednjim zaokretom pri sletanju, Armin je imao tri izbora: napustiti avion katapultiranjem, produžiti za još jedan školski krug ili — pokušati sletanje...
—Odlučio sam se da pokušam sletanje. Srećom, tajac u radio-vezi trajao je nekoliko sekundi, neobičan otkaz zbunio je i iskusne pilote, pa mi nisu naredili da iskačem. Razmišljao sam о tome kako da obuzdam avion, koji se svom silom „otežao" propinjao...
Poslednji zaokret Armin je savladao, snažno gurajući komandnu palicu obema rukama. Brzinomer je pokazivao 360 km/h, snagu motora natrimovao je na 85 procenata... Pista je tu, ispred, još samo nekoliko sekundi, brzina se smanjuje na poželjnih 310 km, visina je ona prava. Dodir sa pistom bio je mek...
—Pobedio sam snagom snažnu čeličnu grdosiju — s ponosom govori kršni Kozarčanin. Da sam popustio samo malo, čak i u deliću sekunde, avion bi se kljunom propeo, potpuno neupravljiv, ne bih ga uspeo obuzdati. Tada bi, rekli su mi tehničari, centar potiska i težište mog aviona bili u istoj tačci, a to znači da više ne bih uspeo da pomerim palicu po dubini ni za milimetar. Komandant Jeremić ističe da je Arminova odluka da se bori za „život“ aviona bila ona prava, pilotska, a da su njegovi postupci u ovom letu bili dostojni iskusnih nebeskih asova. Zbog svega što je pokazao u tih nekoliko minuta leta iz eskadrile je potekao predlog da bude odlikovan za hrabrost.
—Zaista sam ponosan na pilotsku profesiju i na plavu uniformu — dodaje poručnik Armin i kaže da će istim žarom obavljati zadatke čuvara našeg neba na svim aerodromima Jugoslavije.
Autor R. Matović
Armin Prusac završio je 37 klasu VVA 1988 godine posle završene VOSVS MARSAL TITO,rođen je April 14, 1965.godine.
Danas on iako u godinama može verovatno da nam isprića mnogo toga iz svoje letačke prakse.
