Kako sam postao pilot RV i PVO

Ovo je moje viđenje školovanja Treće klase PŠVVA i XX klase VVA, nemam pretenzije da ovo postane neko književno delo, već više da u mojim klasićima prvenstveno, a i u drugima koji su prošli kroz ove škole, pokrene sećanja i želju da svako ko i malo oseća potrebu slobodno dopuni, nastavi ili ispravi priču. Ja lično želim da kroz priče i doživljaje prođem od Mostara do Zadra i Pule onako kako sam to ja lično doživeo, a sve koji budu ovo pročitali molim za dobronamernu kritiku i pomoć, kako bi XX klasa završila školovanje.

Zelja da postanem pilot rasla je u meni još od ranog detinjstva, čini mi se da sam to oduvek želeo. Rođen sam u selu, malom, banatskom, punom prašine, blata, baruština, snega, bez pravog puta, pruge ili kakve druge veze sa svetom. To moje selo ipak nije tako nepoznato u njemu je rođen naš poznati naučnik Mihajlo Pupin, to meni drago mesto je Idvor. Letenje nisam u to vreme čak ni zamišljao kao neku profesiju a pogotovo nisam je spajao sa nekim oficirskim činovima. Znao sam da je vojni pilot oficir, ali u svom detinjstvu nisam dolazio u kontakt sa vojnim licima, a pogotovu ne sa vojnim pilotima. Za mene je letenje bilo nešto nestvarno, romantično i lepo. Ni slutio nisam šta me sve očekuje, šta ću sve doživeti i preživeti u mojoj pilotskoj karijeri a i da sam kojim slučajem mogao znati ponovo bi izabrao taj put.
Preglede za prijem u školu sam prošao uz sve strahove koje su prošli manje više svi koji su žarko želeli da uspeju. I tako u dokolici seoske idile dočekah i taj dan da se uputim u meni nepoznat i prilično dalek grad u Mostar. Znao sa gde se nalazi Mostar, znao sam i za Neretvu i stari most i bosanskohercegovačke planine i reke istorijom od davnina prekrivene. Znao sam i za „Na drini ćupriju“ ali ja to nikada u životu nisam video. Ja sam treća klasa PŠVVA a to je godina 1963. Samnom na put i pored mog protivljenja pošao je i moj otac tek da mi se nađe. Putovalo se tada vozom i to od Beograda do Sarajeva prugom, normalni kolosek, ogromna parna lokomotiva iz koje na sve strane šišti para i cela beogradska stanica odiše posebnim mirisom sagorelog uglja dima, vodene pare i ljudi koji u toj gužvi traže „svoj“ voz. Krenuli smo večernjim vozom, septemar mesec već pomalo prohladna noć pogotovu u vozu koji se iz sve snage trudi da do jutra stigne u „Sarajevo novo“ i stigao je. Prohladno rano jutro, ista slika kao i u Beogradu, miris svih stanicaje isti. Negde smo pojeli burek i pešice prešli na drugu sarajevsku stanicu sa koje su išli vozovi uskog koloseka popularni „Ćira“. Put do Mostara je bio pravi ugođaj bezbroj uspona, tunela, uvek u nekim kanjonima, nigde onog širokog dugačkog pogleda koji se pruža sve do one linije gde se spaja nebo i zemlja . Ogromne planinčine i šume nedaju ti da vidiš gde to ideš a kod mene kada je bistro nebo od Crepaje, iz voza, vidiš zgrade Beograda i Avalu koja je prema ovome ovde tek brežuljak. Ćira je ovde kao i oni brdski konjići, okretan u zavojima pažljiv u kanjonima i izdržljiv na usponima a na nekim delovima preko Konjica na sredini koloseka je bio još jedan zupčasti kolosek, gde se ukopčavao pogonski zupčanik. Na tim delovima vozilo se hodom pešaka. A onda smo ušli u dolinu Neretve i lagano se spuštali ka mostarskoj kotlini. U vozu smo se već površno upoznavali mi budući učenici Treće klase Pripremne škole vazduhoplovne vojne akademije, dugačko ime, a još duže dvogodišnje školovanje.
Nije bilo svečanog dočeka već nam je odmah uručen deo opreme, odnosno odeća i to onako od oka bez probe. Jedne kratke keper pantalone, isto tako košulja sa kratkim rukavima koji su mi dosezali do lakta, vojničke smb gaće koje su jedva stale u kratke pantalone isto takva majica, čarape i verovali ili ne sandale, sapun sa mirisom lanolina, dva peškira za lice i noge i to je za početak bilo sve. Šišanje pored zgrade internata kupanje u vojničkom kupatilu nas dvadesetak golišavaca još ni ne stasalih u mladiće, topla voda, sapunanje, pranje, hladna voda, sve pod komandu. A zatim ono spektakularno raširi gaće i oblak DDTja na ono malo dlaka, strah od vašiju je još od rata ostao.
U Mostaru je bilo još vrlo toplo tako da nam je ta kratka odeća prijala, još malo pa smo se oprostili od roditelja za duže vreme. Raspoređeni smo po spavaonicama. Dvadesetak nas u jednoj sobi, sobe svetle sa puno prozora parket uglancan, miriše na čisto, na dve strane kreveti, između ormarići, po sredini tepih sto i par stolica, pored ona druga dva zida ormari za garderobu na ormarima koferi, svakom po jedan, za ono vreme pristojni putni koferi . Kreveti vojnički sa dušecima i urednim čistim belim čaršavima, dva ćebeta i to je to. U hodniku pored svake sobe dugačke niske police za obuću. Na svakom spratu WC čučavac sa više kabina. Za mene dete sa sela, gde su sobe bile još sa zemljanim podom gde su domaćinstva tek zidala poljske WCe, negde u vrh bašte bio je to više nego pristojan standard. Doduše i ovde smo negde iza nastavne zgrade među ruševnim bunkerima imali jedan poveliki poljski WC, koji je bio u upotrebi. Škola se tada sastojala iz nastavne zgrade i internata, iza tih zgrada bila je poljana, ustvari više kamenjar sa zaostalim bunkerima, pruga i žičana ograda. Tu smo provodili vreme između dva časa, leti hvatajući guštere zamkom od dugačkih vlati trave, naravno da smo ih puštali i ponovo hvatali. Tu smo prepričavali sve zgode i nezgode, čitali pisma po ko zna koji put, poveravali jedno drugom svoje brige, otkrivali skrivene delove svojeg detinjstva, stvarali smo drugarstvo. Ono u kojem možeš sve da kažeš, a da te se shvati i razume a da si spreman još više da uzvratiš.
Prve dane proveli smo u upoznavnju ljudi koji će nam za ove dve godine biti sve i sva, od zastavnika Šupice, načelnika klase Vidojević do načelnika škole Živka Mihajlovića koji je već imao naziv Savaot. Također smo upoznali krug škole gde se smemo kretati a gde ne bi trebali ići. Aerodrom je bio aktivan i na njemu su još leteli avioni tipa 214 dvomotorci sa staklenim prednjim delom izviđači. A aerodrom Ortješ je razdvojen Neretvom i preko mosta se nije smelo. Upoznali smo se sa pravima i dužnostima učenika, kućnim redom, rasporedom zanimanja, dnevnim i nedeljnim. Uzeta nam je mera za radna i svečana odela i još puno toga se slilo u naše glave za tih otprilike nedelju dana upoznavanja.
Osnovno školovanje sam završio u FNRJ a PŠVVA otpočeo u SFRJ, naime te 1963.godine Federativna Narodna Republika Jugoslavija je promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, izgleda da joj to ime nije donelo dugovečnost. Postala je u imenu ideološki opredeljena što se kasnije pokazalo kao pogubno za njen opstanak, međutim ni u kom slučaju nemam nameru da zalazim u neke političke vode, ja sam moju domovinu voleo onakvu kakva je bila.
Moja treća klasa PŠVVA imala je na početku oko 120 učenika, izabranih dečaka od par hiljada kandidata, to su nam stalno naglašavali tako da smo postali ponosni i pomalo sujetni na to a bilo nas je iz svih krajeva bivše nam države .
Od A Aljija Alji
- Begić Salko
- Bahtović Sead
- Beloš Miodrag
- Brenčič Drago
- Bugarinović Valerij
- Danguzov Nemanja
- Deheljan Saša
- Đoković Tomo
- Cvetković
- Erčić Vladimir
- Čavdarević Nikola
- Grujin Nikola
- Gaćeša Borko
- Gaćeša Drago
- Gajić Rodoljub
- Kostić Radivoj
- Kostić ?
- Milikić Savo
- Ilić Dragoljub
- Ivković Zoran
- Ivković Dragan
- Marelj Stojan
- Malinović Petar
- Lukić ?
- Leković Mileta
- Janičić Ljubomir
- Jovanović Miodrag
- Kasumović Boris
- Kosanović dušan
- Kozina Ivan
- Manolev Mile
- Milenkovski Blagoje
- Miladinivić Dragan
- Popović Dragoslav
- Radojević Stražimir
- Stošić Predrag
- Talić Stojan
- Trajkovski Dušan
- Zlatković Jordan

Do Ž Živanov Radivoj
smestilo se još oko 120 učenika, molim svakog ko se seća učenika treće mostarske klase da dopiše poneko ime, adresu ili bilo koji drugi podatak a bilo bi lepo i po koja fotografija..
Raspoređeni smo u šest odeljenja tri engleska i tri ruska ja sam bio u trećem E, ruski jezik sam učio u osnovnoj školi pa sam tako i nastavio, tada mi to nije smetalo.
Sistem školovanja je bio sličan gimnazijskom ali malo sabijen, sve što se učilo tada u gimnaziji sabijeno je u dve godine školovanja u PŠVVA, tako da smo imali malo više predmeta i daleko više obaveza i učenja nego kasnije generacije koje su završile četvorogodišnje školovanje. Naravno nikako ne želim da neko pomisli da smo mi više znanja stekli od kasnijih generacija, naprotiv svaka kasnija generacija je sticala sve kvalitetnija i raznovrsnija savremena znanja iz svih oblasti života. A i avijacija je u to vreme bila još na temeljnim osnovama računske navigacije, nije tada bilo bar ne kod nas ni pomena o kompjuterskoj tehnologiji ili satelitskoj navigaciji. Satelita tada još nije bilo.
Međutim osećao se napredak i razvoj u svim oblastima te je sledeća klasa imala trogodišnji program a peta klasa je već otpočela normalan četvorogodišni program školovanja.

Pozdrav Lala.

Bravo Lala ni Branko Ćopić nebi bolje, ti si za razliku od mene imao tu sreću ja bi bio 21.kl VVA da sam bio primljen, ali što se može.
Lala očekujem dulji nastavak iz VVA Zemunik-Pula kako reče.
Pozdrav iz Zadra ZD

Po završetku akademije dobio smo zvanje pilota, čin potporučnika, mesto službovanja, i prvu platu. Tada se plata delila mesec unapred, prvo pare pa rad, nije bilo loše. Mesto službovanja Skopje, cela eskadrila koja je obuku završila na avionu F-86E, nas dvadesetak, svi mladi još ni dvadesetu nisam napunio, cela bivša Juga i iza i pred nama.
Školovanje počeli u Mostaru, nastavili u Zadru, i sad na službu u Skopje. Sa jednog kraja na drugi. Moj nastavnik letenja Krstić Miomir je radio u Skopju, do posle onog katastrofalnog zemljotresa 1963.godine, od njega sam slušao puno lepih priča o gradu i ljudima, tako da sam ja već imao neku sliku, gde idem, iako pre toga nisam nikada bio u Makedoniji. Po završenom odmoru, sa malo zebnje u duši, uputim se put Skopja, u novi život. Život u kojem ću morati o svemu da brinem, od stanovanja, hrane pa do pranja veša. Do sada je to uvek neko drugi radio za mene, neki ljudi koje često nisam ni poznavao, brinuli su se da imam sve to, pa čak i neki dinar za lične potrebe. Tako sam stigao na željezničku stanicu, Skopje je pre zemljotresa imalo naj lepši stanicu u Jugi a možda i na Balkanu a tada je bila baraka, nova nije bila juš izgrađena, ostaci stare stanice sa zaustavljenim satom ostali su na spomen žrtvama i na sećanje budućim generacijama. Skopje je te 1968.godine već bilo poprilično obnovljeno, nikla su nova naselja, a po veličini teritorije koju je zauzimao bio je to naj veći grad u Jugi. Eto tako sam ja došao u taj nepoznat grad, gde se govorilo drugim, ali ipak razumljivim jezikom, u grad moje države koju sam voleo, i koja je od mene to zahtevala. Skopje nas je primilo prijateljski, smeštaj sam našao u samačkom hotelu, naselje Aerodrom, a hotel je imao popularno ime „holivud“.
U to vreme na aerodromu Petrovec bio je 83. lovački puk sa avionima F-86D i nekoliko TV-2 za trenažu. Avion F-86D američke proizvodnje stariji od mene ali avion savremene koncepcije. To je bio namenski lovac presretač sa savim savremenim uređajima, naoružan sa 24 nevođena raketna zrna, radarom koji je pored osnovne namene imao mod osmatranja vazdušnog prostora, vremena i terena. Pored toga avion je bio opremljen savremenim uređajima za navigaciju, pored radio kompasa, imao je i VOR i DMI a i ILS a takođe i uređaj autopilota. Ogroman žiromagnetni kompas i avio horizont dominirali su instrumentalnom tablom. Kabina je bila pod natpritiskom sa normalnim modom koji je održavao nešto veći natpritisak i borbenim modom sa manjim nadpritiskom. Kabina je takođe bila odlično aklimatizovana, da kažem samo da je avion imao posebne duvaljke prema ruci na komandnoj palici, grejanje anti-g odela i grejanje mešavine vazduha za disanje. Avion je bio namenjen za letenje danju i noću u svim meteorološkim uslovima te je i kabina imala olično grejanje po celoj površini. Takođe je bilo veoma efikasno grejanje kape radara, usisnika, predkrilaca odnosno napadnih ivica krila. Za poletanje i vazdušnu borbu postojala je rešetka ispred kompresora motora koja se na poletanju zatvarala te sprečavala ulazak stranih predmeta ili ptica u motor. Motor je imao dopunsko sagorevanje i mlaznik promenljivog preseka. Elektronika motora je dozvoljavala startovanje motora i istog momenta prebacivanje ručice gasa na forsažni režim. Ovo se koristilo za poletanje iz pripravnosti, čak je i utičnica kabla za zemaljski agregat bila tako dizajnirana da avion sam pri kretanju isčupa kabal. Za noćno letenje pored standardnog osvetljenja kabinski prostor, instrumenti, i paneli bili su osvetljeni iznutra diskretnim svetlom sa preko devedeset sijalica, a da bi se sprečilo zasenjivanje pilota pri nevremenu od strane munja postojale su dve jake sijalice sa svake strane iznad sedišta koje su intenzivno osvetljavale kabinu, kasnije bi se to svetlo smanjivalo i gasilo.
Jednom rečju savremen avion ali nažalost zastarela cevna tehnologija, ako neko još pamti stare radio cevi, samo sve u minijaturi. Elektronika je bila bolna tačka, zimi dugotrajne magle i čim neki dan nebi leteli elektroniku je trebalo „sušiti“. Međutim bio je to avion čiji konfor i sada može pželeti svaki pilot borbenog aviona.
F-86D je bio jednosed nije bilo obuke na duploj komandi, na zemlji smo morali sve znati do naj sitnijih detalja eksploatacija aviona je bila složena i pošto si sam u avionu morao si znati sve normalne i vanredne postupke do tančina. Pošto smo mi u akademiji leteli F-86E sama preobuka je prošla bez većih problema i mi smo se ubrzano obučavali presretanju uz radarsko navođenje, osnovnoj nameni lovaca presretača da bi se potom pridružili kolegama u redovnom dežurstvu u cilju protiv vazdušne odbrane ovog dela teritorije. Verujem da smo bili naj mlađi puk u to vreme nas dvadesetak potporučnika iz dvadesete nešto manje iz devetnaeste i poručnici iz osamnaeste klase svi tu od dvadeset do dvadeset tri četiri godine. Komandant puka Marović Nikola se mogao pohvaliti da je imao naj mlađi puk u RV. Mi smo imali bezgranično poverenje u njega a i on u nas. Bio je pilot stare škole a školovanje je završio u Americi na ovim avionima, tako da je i sa te strane kod nas mlađih izazivao divljenje. Komandant brigade je uživao da sa F-84G, do „vrha“ punom goriva, poleti negde prema grčkoj granici nisko ispod radarskog odraza, a onda bi od granice penjao sve dok ga služba VOJIN nebi otkrila, a operativni centri podigli dežurnu paru odnosno nas da ga presretnemo, Obično su se presretanja uspešno završavala, dotle se već znalo čiji je avion i ko je u njemu. A on bi ostajao maksimalno u vazduhu tako da su se parovi aviona smenjivali u presretanju, a zadnji par bi on pristrojio u smaknuti postroj sa svake strane po jedan, ako je u presretanju bilo odeljenje, onda po dva sejbra i tako prelećući deo grada skinuo bi masku, a nama onako non šalantno rekao otprilike ovo: moram malo da se zasladim ja sam već skoro dva sata u vazduhu, tada bi izvadio čokoladu, koje smo dobijali uz letački obrok, i grickajući je poveo bi grupu ka aerodromu. A nekad je znao i da nas namuči, radaristi bi ga otkrili i posle prvog presretanja on bi promenuo visinu, a oficir za navođenje to nebi primetio, a možda su isključivali visinski radar, te bi nas on uporno navodio na cilj sa kojim smo se po njegovom već par puta sudarili, kada bi mu to dosadilo javljao se rečima momci ja sam vam par stotina metara niže. Taj operator bi dobio oštru kritiku ili kaznu. Komandant je bio pravičan ali strog čovek tako da smo od njega svi pomalo zazirali. Aerodrom je prilično udaljen od grada oko dvadesetak kilometara pa ako zakasniš na autobus jedino ostaje taksi a bilo ih je malo i vrlo skupi, tako da nam je ostajalo jedino da se dobrovoljno prijavimo za dežurnuo odeljenje, to je bilo dežurstvo gde ti je naredne dane bila obezbeđena hrana a i plaćale su se umanjene dnevnice tako smo preživljavali do plate. A u Skopju je u to vreme živeti bilo prilično jeftino bar što de osnovnih stvari tiče. Nije bilo kafića mladi su se okupljali na korzou u centru. Korzo je bio uvek pun, tri ulice je zahvatao, tu smo se upoznavali, tu su se rađale ljubavi i prijateljstva a i po neka čarka. Navikao sam na makedonski jezik naučio ponešto i više se nisam čudio natpisu u robnoj kući „se prodava sitna stoka na rasprodažba“. Vreme F-86D je prolazilo došli su drugi avioni a i ja sam dobio naređenje za prekomandu opet na suprotan kraj Juge. Skopje je bilo mesto moga prvog službovanja a kao i sve što je prvo ostaje u trajnoj lepoj uspomeni.
Pozdrav Lala.

bravo za opis ,,nosonje,, F-86D.Svaka cast,ja sam bio na istom letelistu 69,70 u 98ab i jos uvek smo pored F-84G imali i RF-86D izvidjaca.S nestrpljenjem ocekujemo nastavak
pozdrav Djordje

Bilo je to u PŠVVA (Pripremnoj školi vazduhoplovne vojne akademije) u prelepom Mostaru, gradu punom raznovrsne istorije, godina 1964. davno, dani kada smo u povratku iz grada pevali Eminu, tamo daleko ili one „muške“ pesme „kuvarica pile peče“, a za večeru komad hleba, sira, možda pašteta ili mesni, iz ratnih rezervi i obavezna jabuka. Dani kada smo molili boga da Velež pobedi kako bi profesor Džafer bio raspoložen i na račun toga izvukli neku mršavu „tricu na dvicu“ iz matematike. Mučili se sa Orlandom di Lasom i Palestrinom i začetcima opere iz XVI veka i komornim pevanjem. Profesor muzike, vojni muzičar, bio je toliko rasejan, ili se pravio, tako da si mogao te začetke opere odgovarati tokom cele godine. Obavezno bi pitao „šta bi ste Vi odgovarali“ persirao nam je, nama dečacima, a učenik „ja bi odgovarao začetke nemačke opere u XVI veku“ i tako cele godine, dok nebi dobio neku pristojnu ocenu, po odgovoru bi završio „vidi se da ste učili ali nisi baš naučio“ i onda bi odredio neku ocenu malo veću od one koju si imao. Učila se i geografija sa svom privredom Maroka ili Alžira, i drugih nama „bliskih“ Zemalja. Istoriju sa celim starim Rimom, sa svih sedam brežuljaka na kojima je nastao, morao si znati, zamislite vi vojnog pilota da ne zna sedam bregova staroga Rima!? O likovnom da i ne govorim, pa latinski sa svim izrekama, za koje se, moja deca, čude otkuda ih znam. Oficir, budući pilot, morao je biti svestrano obrazovan. Imali smo i hor, ja nisam zbog nekog razloga bio na audiciji, a sa sluhom sam na Vi. Društvo i želja za vanrednim izlaskom u grad učinilo je da se uguram negde u sredinu. Na prvoj probi sam otkriven, kapeten je imao istančan sluh, uhom kao radarom je skenirao i ponavljao „neko tu mi kvari“, dok nije locirao mene i ajte vi, da neku intonaciju, ja ponovim. Izađite vi iz hora niste vi za to i tako mi propade muzička karijera. A učili smo i lepo ponašanje, ponašanje u svim prilikama pa i u onim naj intimnijim. Lepom ponašanju su nas učili vaspitači, svaki razred je imao vaspitača. Fiskulturna sala se tek gradila, iza zgrada škole razrušeni bunkeri, poljski WC, pruga po kojoj smo se vozili na nekoj skalameriji, gušteri a i zmija po koja.
Tako jednoga dana razredni starešina profesor Narandžić saopšti nam da se iz svakog razreda nagrađuje po jedan učenik letom na Aero-3, avionu na kojem ćemo se kasnije školovati. Nisam ni sanjao da ću iz mog odeljenja baš ja biti odabran, nisam bio naj bolji đak ili tako nešto, bio sam u proseku, zlatna sredina. Ali desilo se nekako da me je razred izabrao a razredni starešina profesor Naranžić podržao.
Za tu priliku došli su nastavnici letenja iz Zadra održali nam kratku pripremu o osnovnim komandama i naravno o napuštanju aviona za nedaj bože da se nešto desi.
Dan je bio prekrasan, vedro vidljivost odlična, ja sam od one generacije kada je putovanje avionom bila misaona imenica, tako da je ovo meni bio prvi let u životu.
U avion me je smestio nastavnik i mehaničar, zatvoriše oni kabinu, proverimo vezu, aero je imao samo interfon i nastavnik pokrene motor. Posle nekoliko minuta grejanja počesmo rulanje i poletanje, ja naravno nisam ništa radio iako sam držao komande. Poletanje mi je prošlo nekako brzo ništa nisam ni video a onda kada smo počeli penjanje otvarala se prelepa dolina Neretve, reka je iz vazduha izgledala pitomo u svojoj modro zelenoj boji, samo usečena kamenita obala daje za naslutiti da je to moć koja pred sobom nosi sve. Masiv Veleža onako krševit nadzire svu tu lepotu, Hum,preko kojeg smo prelazili, Mahalu od koje smo zazirali i dobijali kamenice po kamionskim ceradama, koje smo i leti držali spuštenim, a Mostar u daljini grli obe obale reke, pa stari most, preko kojeg smo toliko puta prelazili, pa opet iznad aerodroma poznata okolina Mostarsko blato, gde se leti kradom išlo na kupanje a zastavnik Šupica dvogledom sa sprata gledao i zapisivao koga je prepoznao, a jednog momenta je nastavnik rekao hajde sada ti , prihvatim ja komande i nagnem avion malo levo, malo desno, kao radim zaokrete. Nisam tada ni znao da je aero stabilan školski avion i da ga samo veoma grubim komandovanjem možeš dovesti u neki nekontrolisan let. Ali moja sreća, što eto ja upravljam jednim avionom sa mojih šesnaest godina i da mi se ostvaruje dečački san, bila je nezmerna. I vreme je brzo proletelo već smo bili na sletanju ponovo na zemlji, zajapuren, srećan i pun lepih utisaka. Imao sam još lepih letova iznad Mostara ali ovaj prvi mi je naj draži.

U razredu sam sedeo sa mojim drugom Miodragom Jovanovićem Francom, otkud mu taj nadimak neznam. Imali smo popodnevne sate obaveznog učenja u učionici, tako jednog letnjeg dana, pola razreda drema pola ne uči, Franc dremka a ja mu onako piknem laganu čvrgu po nosu, a moj se drugar trgne i u onoj tišini zagalami „A bre Lalo ne čačkaj mečku po p..ku , jer ako te drusnem s pesnicu među oči će vidiš sve zvezde“! Ceo razred je prasnuo u smeh a od učenja i onako nije bilo ništa.
Pozdrav Lala