SMENA vs PAD NOĆNOG SOKOLA

Osetio sam obavezu prema čitaocima mojih komentara da nekoliko rečenica posvetim i knjizi koja je davno izašla iz štampe pod nazivom „SMENA“.


Autor je potpukovnik Đorđe Aničić, inače član posluge, koja je učestvovala u obaranju čuvenog „nevidljivog“ aviona F-117A.

Smatram da knjiga treba da ima isti tretman kao i predhodno opisana-prezentovana „PAD NOĆNOG SOKOLA“, kako bi se objektivnost u izlaganju što više istakla.
Međutim, ako sam ovu potonju pročitao u dahu, za ovu prvu moram, iskreno istaći, to je bilo pravo mučenje.

Kad smo kod iskrenosti, treba da saopštim da sam za dotičnu knjigu „Smena“ čuo tamo neke 2012.godine, na forumu koji se bavi vojnim temama. Prezentovani su svakojaki hvalospevi o njoj, a onda su počele priče o izostanku zasluženog unapređenja, najzaslužnijem (pukovničkom kanditatu) Đorđu. Kako je u tim komentarima dominirala ocena da on „Đorđe“, kao najzaslužniji nije postao pukovnik, a tamo neki komandant, “Dani“ jeste, stvorio se animozitet i prema knjizi i prema autoru i ona je otišla kategoriju „nepoželjna“.

Izašla je nova knjiga, sa kojom sam se upoznao. Sadržaj me je oduševio, i normalno, da sam pristupio njenom prezentovanju i preporuci drugima, da se obogate saznanjima o istorijatu 3.rd PVO, sa njegovim najznačajnijim pripadnicima, kao i najvažnijim trenucima njegovog angažovanja u toku agresije na SR Jugoslaviju.

Kako je vreme odmicalo, uočio sam nelogičnost. Ističem jednu knjigu u odnosu na drugu, a tu drugu, nisam ni pročitao. Pronađem prikaze o istoj, veličanstveni komentari. Dobro bude i nekih poput ovih.


Ali oni su išli u prilog mojoj već formiranoj orijentaciji „batali tu knjigu“.
Krenem u akciju da dođem do primerka tog mnogo hvaljenog štiva, nađem i oglas:




Tiraž 20.000 primeraka, pa to mora da ima svako domaćinstvo, kao što ima „Kuvar“ ili „Doktor u kući“. Niko od 11 prijatelja, niko od njihovih 17 poznanika, nema primerak. Znači to je razgrabljeno, i poklonici ratne literature su ostali bez ovog dragocenog štiva. Upornošću i raznim kanalima pošalju mi jedna primerak, ali kako je to dragocen primerak, samo sam uspeo da dobijem slike tih stranica. Normalno deo tih stranica-slika, odabrane za vas poštovani čitaoci, biće prezentovan ovde na ovim stanicama.

Priznajem da sam bio u zabludi, da me je neko nasankao, da se radi o „Ratnom dnevniku 3.raketnog diviziona“, ipak je to slobodna kreacija, autora, koji je bio na službi u tom divizionu, tako da sam bar sa te strane bio „umiren“.

Pre nego krenem u komentare vezane za sadržaj knjige, da najavim svoje veliko razočaranje.
Uzimajući u obzir: „stari dobro poznati dokaz da sva istinska umetnost mora biti iskrena i iskustvena. U stvari, estetski kvalitet, pa čak i emocionalna vrednost nekog dela ne mogu se objasniti razmatranjem pitanja da li je ono iskreno ili neiskreno, spontano ili izveštačeno, originalno ili akademsko — jer nikada ne možemo stvarno znati šta je umetnik stvarno osećao ili da li osećanja koja iskazuje o sebi, zaista odgovaraju osećanjima koja su dovela do njegovog stvaranja.“ Ne smem se upuštati u iskrenost dela, ali mogu saopštiti svoje emocionalno stanje nakon iščitanih stranica, a da čitaoci sami izvuku svoj sud.

Opet da kažem, pre nego pređem na prezentovanje odlomaka (isečaka) koji su kod mene izazvali reakciju, vezanu za nevericu, ne odobravanje, srdžbu gnev i na kraju je sve to proizvelo ljutnju. Dužan sam za one neinformisane da pružim na uvid autobiografiju autora ovog dela:


Najlakše je kad to uradi sam autor. I sve bi bilo u redu da nije na kraju pobrkao lončiće. Skloni smo u preterivanju naših akademskih zvanja, pa dobro ljudi smo.

Za razliku od nekih koji kupuju diplome, kod ovog autora to nije slučaj. Međutim, istakao je sebe kao nastavnika u katedri pri Školi nacionalne odbrane. Bila bi to velika stvar, da nije omaška u izražavanju.
U toj školi ne postoji katedra koja se bavim „taktikom“. ŠNO je najviši nivo obrazovanja i usavršavanja oficira tada Vojske Jugoslavije, gde se izučava operatika i strategija upotrebe najviših operativnih i strategijskih jedinica (tada smo još uvek imali „armije“ u VJ). Te godine sam i sam bio slušalac u ŠNO, kao pukovnik, pa se pitam: šta bi nam taj potpukovnik sa višom školom mogao „nastavnički“ da predaje.

Ovo ne mora da vas odmah odvede na pogrešno razmišljanje. Nastavite sa čitanje, pa zaključke (pored ponuđenih) formirajte sami.

Knjiga je prezentovana kao dnevnik:


Tako ću se i sam odnositi prema njemu kao književnom delu.

Da vidimo šta nauka kaže o tom aspektu književnog izražavanja:
D N E V N I K

Dnevnik je književno-naučna vrsta u kojoj pisac redom verno prikazuje ljude i događaje, a uz to opisuje i svoja osećanja i razmišljanja. Dnevnik je pun istorijskih podataka o kraljevima, ljudima i događajima i kao takav ima neocenjivu vrednost za istoričare. Dobar dnevnik odlikuje se iskrenošću i neposrednošću. U dnevnik se unose datum i mesto odvijanja događaja ili doživljaja. Dnevnik piše lice koje želi da sačuva svoja osećanja i misli povodom raznih događaja u sopstvenom životu i o društvu u kojem je živeo. Oblici saopštavanja mogu biti različiti, u vidu pesama, priča, dijaloga i sl., pa je dnevnik najslobodnija forma pisanja.—

Profesorka Radmila Tonković reče da je to „Autentični ratni dnevnik“ – svakako da nije mislila na „Ratni dnevnik“ koji se vodi u jedinici, jer njega Đorđe i ne spominje, a pitanje je da li ga je kao zamenik uopšte i vodio. Upravo taj opis „Autentični ratni dnevnik“ – me je svojevremeno strašno razljutio“. Kako nešto tako uopšte može biti iznešeno van jedinice, pa kasnije još i publikovano. Ali to je bila samo „patka“ da bi se dobilo na autentičnosti iznetih događaja.

Dakle, on treba da nas ispričanom pričom uvede u verni prikaz ljudi i događaja:
Prof. R.Tonković nas u to ubeđuje:


A evo mojih impresija:


Da li je dotičnoj profesorici promaklo da zapamti detalje o spavanju u kojekavim rupama i prljavštini u odnosu na podatak da spava u krevetu kod Nade i Milana od početka rata.

Sledeće:

Ovo je istaknuto u uvodnom delu:
Reče „za neko buduće vreme“, ali videćemo da ga je davao na čitanje, pa čak i primio kritike za „slabo isticanje svoje devojčice“

Lično su me retko konsultovali oko postavljenja, a još manje da sam imao prilike da „uslovljavam“, da se neko prema meni ponaša ovako ili onako.



Lepo je što se Prof  R.Tonković zauzima za autora dnevnika, ali od kuda njoj pravo da ceni rad pretpostavljenih komandi. Kako je ona iz „dnevnika“ saznala da je on vodio divizion. Zar nije pročitala zadnje stranice:

Uvek su mi zadnje stranice ostajale u najsvežijem sećanju. Trebalo bi i ovoj profesorici, pod uslovom da je pročitala knjigu.

Nemojte me shvatiti da je ovo kritika „recenzentu“, pa ona se tako nije ni predstavila. Ovo je samo moje reagovanje na učestalo zauzimanje za knjigu, koju ljudi nisu pročitali. Siguran sam da uvažena profesorica ne bi stavila svoj potpis na preporuku, da je kojim slučajem pročitala ovaj dnevnik.
 

Da se osvrnem na neke „autentične“ podatke koje nam prezentira pisac. Kao profesionalni vojnik iz „protivavionske branše“ govorio nam je o sistemima i efektima dejstva avijacije. Idemo redom:


Autor „strogo“ insistira na na tom „strogo cilindričnom“ obliku. Video sam stotine kratera, ali ovakvih cilindričnih nigde ne sretoh. Ovo sa „dvojicom ljudi“ je upalo u slajd, te se oko toga nećemo raspravljati.

Sledi edukacija iz radarske tehnike:



Dužio sam ovaj radar, neposredno 7 godina i imao ga u jedinicama u kojima sam službovao još 16 godina. Uspeo sam da naučim kako da ga uključim, da operativno radim na njemu. Nisam ušao u tajne njegovog podešavanja i specifičnosti rada u uslovima smetnji, ali bože moj, pa i nisam ni rekao da sam bio „poslužilac-operater“. Dakle dužio sam radar P-15M i još jedan modernizovani P-15M1. Ali to nisu nikakvi „visinci“, naprosto su to osmatrački radari koji daju daljinu i azimut, kao podatak o cilju.

Ne bih ja da koristim grube reči tipa, „Đole lupaš gluposti“, ali ovo što je pisao nije lapsus, već nepoznavanje tehnike, koja je u sistemu PVO. Za jednog „pukovničkog kandidata“ nedopustivo.


Naravno, da onaj koji je željan informacija o događajima, ladno će preći ovih konstatacija. Prešli su i recenzenti. Ne isturaju se “osmatrači”, već “Vizuelne osmatračke stanice” (VOSt). Da u knjigama stoje te daljine, ali za brdsko-planinska područja, dok u ravnici, zbog zakrivljenosti zemlje i raspoloživih radio-uređaja ta su rastojanja znatno kraća.


Druga konstatacija vezana za Vijetnam, pretpostavljam namenjena je široj čitalačkoj publici, koja nikad nije čula za rakete AGM-45 Shrike (Šrajk) koje su korišćene u Vijetnamskom ratu od 1965.godine.

Da li je to bio „lapsus“ našeg uvaženog autora ili tek previd zbog obilja informacija, koje je želeo da nam pruži?

Nastavljamo sa edukacijom:



Bombasto, a tako patriotski nadahnuto. IC raketa R-60 sa dometom od oko 20 km? Kako će operator da uoči cilj na tamo nekih 30 km, kako bi lansirao raketu i ostvario pogodak na 20-om kilometru to samo Đorđe zna. Ovaj produžetak, „buster“ motor služi da dovede raketu na brzinu leta, koja je približna pri lansiranju sa lovačkog aviona. Sama raketa ima maksimalni domet od 8 km.

Možda je autor na wikipediji video nešto kao 20.000m, ali to se odnosi na maksimalnu operativnu visinu leta.

Ponavljam: da li je to bio „lapsus“ našeg uvaženog autora ili tek previd zbog obilja informacija, koje je želeo da nam pruži?

Ovo što sledi nije iz dnevnika, ali kako je članak o njemu, a on nije reagovao uzeo sam ga u razmatranje.


Balvanska zaštita nikad nije bila u „materijalnoj formaciji“, pa ni danas. Prve balvane su dužili, kao potrošno sredstvo, tenkovi T-34 i korišćeni su za samoizvlačenje. Kasnije su te balvane postavljali na sve tenkove.



Druga konstatacija: „... ukazao je na potrebu..“. Ljudi moji, pa svaki divizion NEVE od formiranja ima svoju bateriju za neposrednu PVO, svog vatrenog položaja. Ta raketna baterija „Strele 2M“ je u formacijskom sastavu diviziona. To se uči na osnovnim studijama u vojnoj akademiji. Moguće je da nije bio na tom času, ali kao starešina koji je bio zadužen za mobilizacijska dokumenta, morao je da uoči tu jedinicu.


Neću komentarisati. Ovo je opisano u dnevniku.


To nije Proglas, to je Uredba, sa zakonskom osnovom. Da se podsetimo, šta je to Proglas (Deklaracija): „Javno saopštenje u povodu nekog važnog događaja, proklamacija.“ - Dok Uredba, je već nešto drugo: „Uredba je normativni akt što ga propisuje izvršna vlast (predsednik države ili vlada), a donosi se na osnovu ustavnih i zakonskih ovlašćenja.“
Kad se čovek petlja s nečim što mu nije fah.


Prvo da se ne složim sa korišćenjem pojma „Kosovo“, kad se misli na teritoriju Kosova i Metohije. Možda je to u dnevniku dozvoljeno. Sledeće, ovi NATO vojnici nisu uhvaćeni na toj teritoriji, ali nju svakako žele da priključe sebi, oni koji su nam oteli KiM. Zato sam i morao burno da reagujem, da neko ko sebe naziva nastavnikom u Školi nacionalne odbrane, pravi ovakve gafove.

Ona konstatacija sa stranice 34. Verovatno je lapsus. Ipak smo navikli na te lapsuse, oni su se nekako odomaćili, takoreći postali su „naši“.

Jedan interesantan momenat iz dnevnika. Ne bih mu davao neki već značaj, ali on ilustrativno prikazuje razmišljanja autora, koji imam nameru da nas ubedi u svoju pravičnost. Pogledajmo zajedno:

Analzom se može doći do sledećih zaključaka:

   - Akt je izradio Đođe Aničić, što mu i jeste posao, kao zameniku komandanta (ZKD);

   - U aktu, on, Đorđe, nedvosmisleno tvrdi, da je se nalazio na funkciji „Pomoćnika rukovaoca gađanja“, izostavljajući majora Borisa Stojmenova, kojeg je zatekao u kabini;

   - On, u odsutnosti komandanta, potpisuje i upućuje akt u pretpostavljenu komandu. Svakako da ima zakonasko pravo da uputi službeni akt u slučaju da nema komandanta, odnosno da ga zastupa na dužnosti. Međutim, komandant je tu negde, i nema osnova da se ovakav akt upućuje po nekom „hitnom-neodložnom“ vremenu;

   - Zamenik ima prava na potpis, a ne samo na pečat, pa akta koja šalje, ne potpisuje sa klauzulom „ZA“ preko imena komandanta, već svojim punim zvanjem, činom i imenom:

ZAMENIK KOMANDANTA
p o t p u k o v n i k
Đorđe Aničić

Međutim, kako bi se to protumačilo u pretpostavljenoj komandi, možemo samo da nagađamo. U stvari, naknadni prigovor, koji je uputio na Naredbu o stimulativnim merama svoje pretpostavljene komande, mogu dati odgovor, kako je ova predlog protumačen;

   - Normativno je regulisano, koja akta, sa svojim potpisom, može poslati ZKD u pretpostavljenu komandu, kada se u jedinici nalazi komandant.
   



Još jednom ukazujem na ovoj deo predmetnog predloga. Da li bi komandant jedinice, koji predlaže svoje potčinjene, stavio ovakvu rečenicu i potpisao se ispod. Ili je ovo želja autora, da minimizuje doprinos te dvojice, pa da pobudi samokritiku pretpostavljene komande, koja će se korigovati i vratiti se na pravi put. Onda brže bolje kod referenta opštih poslova (ROP), zavedi, overi i šalji.

Pitanje je da li ROP, koji drži propise o službenoj prepisci u malom prstu, čini povredu discipline i šalje ovakav akt u pretpostavljenu komandu.

- Tako, da generalni zaključak može biti: ovo je lično slanje sopstvenog predloga za sticanje stimulativne mere. Neprofesionalno postupanje i za to ne treba voditi nikakvu debatu.

Da li se on razume u te propise? Ma naravno, u pitanju je samo selektivno primenjivanje:
Najbolje je da se poslužim autorovim jezikom:



 

Nekoliko reči o profesionalnom poimanju funkcije komandanta:


Tu na samom slajdu sam već komentarisao svoj zaključak, o ne priznavanju autoriteta komandanta. On s njim samo ćaska. Nema tu profesionalnog izraza: referišem, izveštavam obrazlažem, predlažem itd. Ono što je funkcionalna obaveza ZKD. To se u knjizi kasnije izrodilo u vidni animozitet i nipodaštavanje.

Da ga vidimo, kakav je prema starešinama iz komande brigade:


Pokušavam da nađem nekog „normalnog“ bez ovih prideva i prilepaka:

A zatim ovo


Kad sam govorio o onom izvanrednom tiražu od 20.000 primeraka, kako je razgrabljen, palo mi je u oči, da čak ni lica imenovana i ovoj knjizi nisu uspela da dođu do „svog“ primerka, a izostala je pažnja autora, da svoje saborce časti sa po jednim primerkom.


Ovako važan svedok, ovako važnog događaja sigurno bi bio ponosan da zna da je zauzeo važno mesto u „dnevniku“. Ipak, ima indicija, da će biti iznenađen kad sazna da je prenosilac ovako važne informacije.

Verujem da će čitalac ovih redova doći do pukovnika u penziji Dotlić Boška te da ga priupita o autentičnosti ovog zapisa.

Da se okrenemo i problemu pisanja, posmatrano kroz autorovo izražavanje. Prvo da se podsetim oderdnica o denvniku: „....Dobar dnevnik odlikuje se iskrenošću i neposrednošću.....“
Odmah sam primetio taj neposredni i iskreni odnos. Idemo redom:

Sad da li on sebe smatra u goste ili organizatore!?

Mnogo je važniji opis, koji prikazuje osećanja koja gaji prema pretpostavljenom:


Razumem da neko ne voli svog pretpostavljenog. Razumem da mu nije simpatičan. Razumem i da ima pretpostavljenih, koji nedovoljno ispoljavaju brige prema potčinjenima te da se to pretvori u nezadovoljstvo, netrpeljivost i sl.

Ovoliko ružnih reči o svom komandantu, kolegi, ratnom drugu, pa to nisam naišao ni u jednom književnom delu, niti ispovesti nekog pisca. Čak i u čuvenom delu „Na zapadu ništa novo“, nakon ćebovanja onog „narednika“ od strane regruta, oni su ga zaboravili.

Meni se čini, da je ovakav gnev, pretočen u prostotu izražavanja odraz osvetničkog stanja. Osveta, jer nismo postali siti. On je „pukovnik“, a ja nisam. Ili možda grešim.

Evo kako se završava ovo delo (možda se meni samo čini, ali ovakvim pisanjem to postaje „nedelo“):


Razmišljao sam kako da završim ovaj esej. Zaključak bi trebao da bude sublimacija izrečenog ili da nametnem razmišljanje da je autorova glavna preokupacija u ratu bila pisanje zahteva za unapređenje, odlikovanje, stimulisanje. Kroz celu knjigu provejava „nepravda“, a on je „paćenik“ kome su tu nepravdu naneli. On je "žrtva" sistema koji se, gle čuda, okomio baš na njega kao "izuzetno kvalitetnog starešinu".

Pitam se u sebi, pa kada je stigao sve ovo da piše kad je "stalno bio u kabini"!? Ili je možda ovo pisao i dopisivao (svoje impresije) još 10 narednih godina.

Ipak bi možda najcelishodnije bilo, prostim odgovorom na pitanje postavljeno u zadnjem pasusu.


generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić

Dragi naš kolega i ratni druže,

Obraćam ti se ovako, ili bi možda više voleo da ti kažem izuzetni, nepogrešivi i savršeni, jer tako se predstavljaš i osećaš već duže vreme. Dugo godina unazad vodiš tvoje bitke, što je tvoje legitimno pravo. Da li si u pravu ili nisi, nije bitno, imao si i imaš pravo na svoje mišljenje, iako se velika većina nas sa tobom ne slaže. Ipak, nismo te nikada jasno i glasno demantovali. A i kada ti malčice protivurečimo, na slovo koje ti se ne dopada reaguješ burno, peniš i krećeš u hajku, ne birajući sredstva. Udaraš po tvojim ratnim drugovima bahato i bezobzirno. Iznosiš neistine i prljavštine, opanjkavaš, kudiš, olajavaš, spopadaš, mrcvariš i što je najgore povremeno i pretiš. Ne dozvoljavaš drugima da imaju svoje mišljenje, stav i sećanje, a ukoliko se razlikuju od tvojih stavova ili od onog što si im ti namenio kao ulogu, napadaš brutalno i momentalno.

Istina je za tebe samo jedna, ona koju su ti umislio ili odredio za zvaničnu, kao u diktaturi. Sve lepo je u prvom licu jednine (ja, pa ja), a drugi su svakakvi, a najčešće nikakvi. A da li je baš tako i da li si ti uopšte profil čoveka i oficira koji ima pravo da morališe bilo kome? Nije i nisi, a evo i zašto:

1. Već dugo falsifikuješ događaje iz prošlosti i po tome se ne razlikuješ od onoga zbog koga se ljutiš sve ove godine. Samo što se on posle nekoliko opomena povukao, a ti pomislio da je to prostor i prilika za tebe i da "vožd" mora postojati, pa i dalje teraš po svome. "Smena" nije ratni dnevnik, isti nije ni postojao, jer ga nisi ni vodio, iako je to bila tvoja dužnost. Ti si zapisivao samo svoje impresije i zabeleške u svoju radnu beležnicu. Šta si pisao, ono što je zaista bilo ili kako si želeo da bude, nije ni bitno, ali takvo, samo tvoje pisanije, nije i ne može prerasti u zvanično, niti postati stav jedinice i vojske. Obmanjuješ javnost kako je to prepis zvaničnog dokumenta. A ne pitaš se zašto se od takvog "vojnog dokumenta" gade svi ozbiljni pripadnici diviziona i komande brigade? Zašto tvoju knjigu prezire svako ko drži do ljudskosti struke i oficirskih kodeksa i zašto niko od eminentnih predstavnika raketnih jedinica PVO nije stao iza nje. Možda ti zavidimo? Ili smo svi šarlatani, ti apostol, a "Smena" sveto pismo. Deset puta si originalni tekst iz radne beležnice prekucavao i filovao novim, po tebe povoljnijim sadržajima. U prvoj verziji tvog prepisa (ne brini, imamo kopiju) o F-117 nema više od nekoliko rečenica, pisanih iz ugla nekog sporednog posmatrača, jer tada sebe nisi tako ambiciozno ni video u tom događaju. Koju godinu kasnije u tvojoj knjizi o F-117 ima puno više, a i tvoja uloga je ojačala, sve u proporciji sa tvojom maštom, ambicijom i bezobrazlukom.
Tvoja uloga 27. marta je jadna i sramna. Kada su svi "jurišali" na F-117, ti si pozivao da se vrate nazad (skini, skini) i za tu defanzivu očekuješ čin. Guraš po kabini i premećeš članove posluge, vršiš nasilje nad pravilima, kako bi sebe pozicionirao kao značajnog igrača, ali uzalud, tebe u posluzi suštinski nema, osim kao remetilačkog faktora. Dva pomoćnika, dva rukovaoca, pa da to tako treba, i Rus bi to propisao! Čak i desetar zna da Vojsku drže jednostarešinstvo, subordinacija i jedinstvo komandovanja, a ti si zamenik i potpukovnik koji je promovisao vojnički nered i nedisciplinu. Možeš na njega da se ljutiš koliko hoćeš, ali on je ipak imao hrabrosti da nastavio borbeni rad, svesno rizikujući da dobije po glavi protivradarsku raketu, uprkos tvojim vapajima. Objektivno, ti si lice koje se samo zateklo u kabini te večeri. Bez ikakve stvarne uloge. Sve bi bilo isto i bez tebe. Tehničko-tehnološki nisi imao, niti si obavljao bilo kakvu funkciju, osim što si neovlašćeno u prisustvu starijeg pozivao na prekid rada što je disciplinski, a možda i krivično kažnjivo. A galamiš za trojicu. Snimaš TV emisije, sve u prvom licu jednine. Lično sam ovo, lično sam ono. Sramno. Kasnio si na smenu jer si svratio kod tašte, kao i mnogo puta tokom rata. I on je imao svoje trenutke. Malo se razlikujete, jer obojica manipulišete ljudima i događajima, samo on sa više stila, a ti se valjaš po blatu, vukući i druge. Zapitaj se, da li su vaši potčinjeni imali takvu "privilegiju" ili bolje reći mogućnost zloupotrebe. Ne, nisu. Ali ti se toga čak i ne stidiš. S ponosom pišeš o ranom povrću kod Milana i Nade, tuširanju i čistoj posteljini. Pisao si i o seksu sa Brankom, ali to nisi stavio u "Smenu". Verovatno je i to obavezni deo ratnog dnevnika jedinice, zašto li si te detalje cenzurisao. Toliko o kodeksima. Kada je 27. marta sve prošlo, opet si otišao ili bolje rečeno vratio se, znaš već gde!

2. Reč dve o hrabrosti. Dan, dva pred obaranje F-117 u kanalu na VP Šimanovci si paničio i širio defetizam, „što mi da ratujemo, za koga“ i tome slično. Niko te nije prijavio. Kada su ti predlagali da uključimo P-18 i grunemo dve rakete na prvo što naiđe, kategorički si bio protiv dok ne dođe naređenje odozgo. A njega nema, jer nema ni veze. Tako ti je bilo lakše. Plašio si se u kabini. Izbegavao si je. Najviše balvana si stavljao na deo oko VIKO-a, tamo gde sediš ti. Svi ciljevi preko 17 bili su daleko, oni od 16 preblizu. I tako, jedno 3 do 4 izlaska na antenu tokom rata. Malo, da bi se toliko hvalisao! Tada su ti se smejali i oni koji te sada podržavaju. Pitaj zemljaka Maletića, kakve je šale pravio sa tobom, kao glavnim likom. Paničio si i 11. maja. Bio si izgubljen i dezorijentisan, pa se i ne sećaš kako je zaista bilo ili opet svesno falsifikuješ događaje u svoju korist. A seti se, kada si izašao iz kabine, otišao si ili pobegao u izviđanje narednog VP, možda opet kod Milana i Nade, jer taj položaj je najčešće izviđan i posedan tokom rata, a i najbliži tog dana. Nisi smeo da se vratiš ponovo u kabinu, a na obeleženom položaju, očekujući laserske bombe, ostali su tvoji saborci na čelu sa Borisom, koga potcenjujete obojica, a vadio vas je čitav rat. Kada god se tehnika prevodila, nikada nisi bio na položaju. A što se tiče streljačkog voda, jesu te sklonili sa namerom, samo neće da ti kažu. Ali da se ne lažemo, i tebi je to tada odgovaralo, ne znamo što se sada kao nešto ljutiš.

3. Zamisli da se u nekoj od tvojih emisija, na nekoj od tvojih televizija, važan i pun sebe sretneš sa nekim od oficira koji su ratovali na Kosovu i Metohiji, na Košarama na primer, i kažeš da si tokom rata nabavljao bonove za gorivo tvojoj Danki, da si gostovao u tazbini nebrojeno puta tokom rata, da si se vozikao službenim kecom, da si ženu slao na vrata generalima da mole da dobiješ čin pukovnika i tome slično. Šta bi rekli? Ništa samo bi u čudu zaćutali, belo gledali, prosto ne verujući. A ti ne bi ni pocrveneo, sam sebi dovoljan. Ili bi nastavio da se žališ na baterije za lampe i mokre čizme.

4. Pljuješ po starešinama iz pretpostavljene komande. A svi oni su časniji ljudi i bolji raketaši od tebe. LJudi koji su službi i profesiji dali sve od sebe. A znaš li koliko si puta u isto vreme bio na bolovanju. Znaš li kakva te reputacija prati od Skoplja do Jakova. Ili misliš da si odjednom postao stručnjak, zasijao kao svetac i da je sve zaboravljeno, ako si ti sebe i svojih nedostataka ikada i bio svestan. Tebe da se stidi Stanković i ljudi koji nijednom nisu otišli kući tokom rata!!!! Analiziraš njihov rad i greške, po principu "posle bitke svi generali". I treba, kada oni nisu tebe analizirali, a imali su osnova da te reše još u prvih deset dana rata. Povređen i besan vitlao si pištoljem u Bečmenu 20. maja, ali ipak dovoljno koncentrisan da otuđiš uniformu namenjenu za jednog odlikovanog pripadnika. Potcenjuješ druge divizione, sipaš so na ranu ljudima koji su ratovali i sahranjivali svoje drugove tokom rata. Daješ svoja tumačenja pogibija i ponovo uzbunjuješ porodice. A kada si trebao od farme da skreneš do položaja, da vidiš je li tvoja straža izginula ili ima još neko živ, naredio si ne trepnuvši: pravac Šimanovci. I mehaničar za m/v je imao izgrađene kodekse, samo ti nisi. I opet oni paze, biraju reči, čuvaju ti obraz, a da li ti čuvaš obraz bilo kome?

Ljutiš se zbog svedočenja tvojih ratnih drugova, tretiraš ih kao da su maloumni ili maloletni. A zamisli da su sve rekli, kao što bi ti o njima. Nisu, jer sve kuće i porodice imaju i lepe i ružne trenutke, a samo ti si odlučio da sebe opereš i uzdigneš do sveca, a druge oljagaš. Samo je tebi tako savršenom bilo teško, a opet jedino si ti ostao neshvaćen. Agresivan si i privatno, i to ima u službenim beleškama jedinice. Napadaš i maltretiraš ljude bez osnova, sve dok jednom ne platiš, a onda ćeš da se smiriš i postaneš parlamentaran.

Ako imaš obraza, ućuti i ne progovaraj više. Sve si kredite potrošio, svo strpljenje iscrpeo.