Prijem
U saobraćajnoj nesreći koja se prošle noći dogodila na putu Osečina - Gornje Crnjilevo, kod Valjeva, poginuo je vojni pilot u penziji, pukovnik Slobodan Perić (49).
Slava ti druze i hvala ti,ostaces u secanjima prijatelja i neprijatelja. U jednom od intervjua je rekao"A u mislima letim stalno." Neka ti srecni budu ti letovi.
Jedan od Intervjua
Ja sam onaj što je bio pilot
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/35937/Ja-sam-onaj-sto-je-bio-pilot
Tog 26. marta mene i Zorana pogodile su NATO rakete. Setio sam se sina Luke i povukao ručicu za katapultiranje. Zoran nije preživeo, i danas ga sanjam
Oteran sam u penziju u 42. godini života u punoj fizičkoj snazi i u vreme kada sam najviše znao o avionu. Život ide dalje, ljudi su zaboravili ono što se događalo 1999. godine, pa i nas. Ja sam u međuvremenu postao poznatiji po proizvodnji rakije nego po onom šta sam kao pilot uradio. Već nekoliko godina pravim šljivovicu „stari vitez“, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Slobodan Perić, pilot, pukovnik u penziji.
Poreklo i avioni
Potičem iz sela Zavlake koje se nalazi između Loznice i Valjeva. Moj deda po ocu bio je u selu poznat kao kazandžija. Svima je u selu i okolini pekao rakiju. Ja nisam odrastao u Zavlaci. Otac mi je bio građevinar. Pravio je puteve svuda po onoj staroj Jugoslaviji, pa smo se stalno selili. Skrasio se u luci Ploče u Dalmaciji kada je trebalo da krenem u školu. Tamo su mu dali posao i stan i tako sam ja u Dalmaciji završio osnovnu školu. Ta naša putovanja od Ploča do Zavlake bila su prava muka. Putovali smo ponekad po celu noć i dan. A voleli smo da odlazimo kod dede. Onda ja jednog dana kažem svom ocu: „Stari, ovo više ne ide ovako. Moramo kupiti avion, da ja postanem pilot pa da idemo brže tamo-ovamo.“ Bilo mi je tada 12 godina i ozbiljno sam počeo da razmišljam o tome da upišem vojnu gimnaziju.
Kao koledž
A ta vojna gimnazija bila je poput onih američkih koledža, toliko je bilo sve uređeno u njoj i znao se neki red. Nismo nosili uniforme jer smo bili još dečaci, ali su nam pružili tolike mogućnosti za sportske aktivnosti da smo mi mogli da se merimo sa državnim šampionima u svim sportskim disciplinama. Naše je bilo samo da učimo i bavimo se sportom. Ja sam se bavio plivanjem i postizao sam odlične rezultate i osvajao medalje. Moja vojna škola razlikovala se od drugih po tome što smo u okviru redovne nastave imali i letenje. Već u drugoj godini išlo se na jedriličarstvo. Bili smo obavezni na tom kursu da napravimo 45 letova. Sećam se, vodili su nas u gradove pored kojih su se nalazili aerodromi. Mi šesnaestogodišnjaci, tek stasali, lepi, razvijeni, zgodni, gde god se pojavimo sakupe se devojke da nas gledaju. Bilo je kao u onom filmu „Oficir i džentlmen“. Ti dani ostali su mi u veoma lepom sećanju.
Surova obuka
Prvi put sam poleteo 1976. godine u Murskoj Soboti. Nakon gimnazije, 1979. upisao sam Vojnu akademiju u Zadru. Nas dvadesetorica najboljih počeli smo da letimo migovima 21. Kada sam završio akademiju 1983. godine, dobio sam službu u garnizonu Batajnica. Tu je tek počela surova obuka. Nakon samo četiri godine već sam bio sposoban borbeni pilot, kao i NATO piloti. U međuvremenu u Jugoslaviju stižu avioni mig 29. Ono što se po filmovima može videti, to vam je ništa šta su nama radili na obuci. Od cele lovačke populacije izabrani smo nas osamnaestorica. Imali smo takve dobre nalete da smo se mogli meriti sa najboljom svetskom avijacijom. Početkom devedesetih bili smo u top formi. E, onda je počeo rat s Hrvatskom i tog vremena se nerado sećam. Učestvovao sam u njemu. Ginuli su mi drugari. Odrastao sam u Hrvatskoj i imao sam tamo mnogo prijatelja koji sada nisu prijatelji sa mnom.
Moja Vera
Većina mojih prijatelja se ženila posle akademije. Ja nisam. Možda zato što sam odrastao na moru, a tamo nije bila moda ženiti se odmah posle akademije. Dobio sam stan u Beogradu, posao, dobru platu. Bio sam mlad, lep i zdrav. Pa kako odmah da se ženim, majku mu. Ta me je sreća stigla tek 1989. Svoju sadašnju suprugu upoznao sam slučajno. Družio sam se tada sa kolegom sa migova 29 Bracom Tufegdžićem, danas poznatim estradnim umetnikom. Nas dvojica smo bili dva boema. Jednom dođe on kod mene dole na more, odemo u Grac pored Ploča i on tu sretne svoju zemljakinju iz Kaknja iz Bosne. Upozna Braca nas. A moja Vera je u to vreme studirala DIF ovde u Beogradu. Posle toga videli smo se u Beogradu i tu je počela naša ljubav. Ona je bila strpljiva, čekala me je da se iživim, e sad ja moram da trpim nju. Šalim se. Vera sada radi u Zemunskoj gimnaziji, predaje fiskulturu.
Haos na nebu
Septembra ‘98. godine sam otišao u Generalštab na akademiju. U to vreme je bila ona krizna situacija kada je NATO planirao da nas tresne još u oktobru te iste godine. Kasnije su se planovi promenili i napad se očekivao 23. marta naredne godine, ali kako je bilo mnogo oblačno, NATO je odložio napad za sutradan. Kada smo pričali s ljudima iz komande, sve je bilo idealno, sve su to oni razradili, a dole u jedinici niko ništa nije znao.Te prve noći bio je opšti haos na nebu. Proveo sam u vazduhu sat i po i, kad sam sleteo u Batajnicu, čujem da su ovi moji preleteli za Niš. Posle saznam da je malo falilo da me naš obori. Sledećeg dana došli su neki novi piloti. Tri dana i tri noći niko od nas nije spavao. Od 16 migova imali smo dva ispravna. Odjednom dobijamo na papiru da 11 aviona može da leti.
Pogođen sam
Odem s pokojnim Zoranom Radosavljevićem kući da se odmorimo. Došli su i moji roditelji, rođaci i komšije. Svi su hteli da znaju šta se dešava, koliko će da potraje. Meni pukne film i krenem nazad u jedinicu. Na vratima mi se Luka, koji je imao dve godine, obesi o nogu i kaže: „Tata, nemoj da ideš.“ Teško mi je, ali šta ću, moram. Odem do Radosavljevića, zvonim na interfon, kad njegova majka Rada i tadašnja devojka izlaze na prozor. Rada mi dobacuje: „Buco, pazi mi na Zorana“, i mi odlazimo. Tog dana 26. marta poleteli smo nas dvojica. Posle silnih manevara u vazduhu i izbegavanja NATO raketa pogođeni smo obojica. Kada sam video da avionu nema spasa, za tren mi je kroz glavu prošlo „tata, nemoj da ideš“, povukao sam ručicu i katapultirao se. Iskočio sam sa sedam-osam hiljada metara. A kad se sedište okrenulo naopačke, ugledao sam rupu ispred sebe od 5.000 metara i jedino što sam poželeo je da se padobran otvori. Taj strah nisam nikad osetio.
Snovi
Pao sam na bosansku teritoriju, ali, srećom, našima u ruke. Posle silnih dokazivanja da sam Srbin i da sam naš, došla su dva bezbednjaka po mene i preko Rače me prevezli u Srbiju. Javim se ženi: „Živ sam i zdrav. Bio sam gore, sad sam dole, javi u komandu da sam na granici.“ Posle pet minuta zove general Grujin i pita: „Jesi li uradio šta pametno, jesi li oborio koga?“ Nije me pitao ni da li sam se polomio, ni kako sam. Onima koji su me dovezli na granicu ništa nije bilo jasno. Nazvali su garnizon u Sremskoj Mitrovici i tražili da me prevezu do kuće, međutim, dežurni je rekao: „Nemamo mi vozilo za takve.“ Ovaj jedan koji me je dovezao do Rače kaže: „E, jebem ti vojsku našu, ja ću te odvesti do Beograda.“ I tako i bi. Tek sam kasnije saznao da je moj prijatelj Zoran poginuo. Pao je dva kilometra od mesta gde sam i ja sleteo padobranom. Otišao sam do Zoranove majke i počeo da muljam, kao možda je pao u Bosni pa se sad skriva. Ona, Rada, razborita žena, gleda me, puši cigaru i kaže: „Slušaj, Buco, nemoj da me lažeš, znam da je moj Zoran poginuo.“ To mi je bilo najteže u životu. I sad ga često sanjam. Imam noćne more. Posle toga više nisam poletao.
Ljudi na ivici
Dva dana posle mog poletanja otišao sam u Straževicu.Ovaj naš veliki „Napoleon“, general Smiljanić, došao uštirkan, namirisan, pita me: „Pa šta misliš koliko još mogu da izdrže?“ Ja kažem još dan-dva, popucaće ljudi, a on će meni: „Pa za više mi i ne trebaju.“ Ja u šoku. Posle toga me pita što ja nisam nikoga oborio. Odgovorim mu da kad budu dali ispravan avion možda ću nekoga i da oborim, a on će meni: „Šta je, hoćete da uzimate ordenje, a nećete da ginete.“ Tad mi je pao mrak na oči i krenuo sam prema njemu da ga bijem, ali su me zadržali. Hteo je odmah da me da na vojni sud, ali su ga urazumili.
Progon
Posle toga dao sam intervju jednom listu i sve to ispričao. Vršili su pritisak da demantujem.Trebalo je da budem postavljen za komandanta eskadrile, ali u jeku Miloševićeve predizborne kampanje 2000. Smiljanić odlaže moje postavljenje. Pošto u eskadrili nije bilo više iskusnih pilota, ja sam štitio Miloševićev miting iznad Požarevca. Četiri i po sata sam bio u vazduhu. Nisu me postavili za komandanta eskadrile, već su planirali da me sklone u neku kancelariju do penzije. To je nešto najgore što pilotu može da se desi. Nakon toga dao sam jednom vašem kolegi iz „Blica“ intervju o tome ko je i kakav je Smiljanić, posle čega me zovu na sud na kome gubim aktivnu vojnu službu. Godinu i šest meseci trajao je spor koji sam pokrenuo protiv Smiljanića. Onda njega penzionišu, a ja dobijam spor i vraćaju me u vojsku. Malo je kolega u to vreme bilo uz mene. Plašili su se ljudi za svoj posao, porodice, stan.
Penzija
Nakon toga bio sam u inspektoratu za lovačku avijaciju. Tih godina 2002. i 2003. nije više bilo letenja, u generalštabu počinju čistke, ljude iz eskadrila teraju u penzije i na jednom mitingu tadašnji ministar odbrane Boris Tadić meni kaže: „Periću, ti sa takvim prekidima mnogo dobro letiš.“ A ja ću njemu: „Letim dobro, ali još bolje bih leteo u penziju.“ Dvanaest dana kasnije sam penzionisan.
Šljivovica
Još 1996. godine sam ovde u Beogradu otvorio vulkanizersku radnju. Trgovao sam gorivom, kao što su mnogi radili i uštekao novac da otvorim radionicu. Od novca koji mi je radnja donela sagradio sam kuću na selu i destileriju. Nakon penzije vratio sam se da na porodičnom imanju gajim šljive i pravim rakiju. Sa ocem sam napravio brend, a šljive koje uzgajamo najbolje su u celoj bivšoj Jugoslaviji. Kao pilota me se jedino sete kada hoće da me pohvale u rakijarskom društvu, pa kažu: „To je onaj što je bio pilot.“ Ponekad, da me mine želja, sednem u avion nekog od mojih kolega koji rade na sportskim aerodromima, pa provozam krug, dva. Tek da se podsetim... A u mislima letim stalno.
Biografija
Slobodan Perić rođen je 15. 1. 1961. godine u Loznici. U Pločama je završio osnovnu školu, a u Mostaru Vazduhoplovnu gimnaziju. Vazduhoplovnu akademiju pohađao je u Zadru i završio u Puli 1983. godine, i iste godine dobija službu u Batajnici kraj Beograda. Penzionisan je 2004. Živi u Beogradu sa suprugom Verom, ćerkom Majom (17) i sinom Lukom (11).
Poslednji put izmenio cyber fulkrum dana Pon Jul 05, 2010 10:45 pm, izmenio ukupno 2 puta
