Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Price Voje Eskica

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 2]

1 Price Voje Eskica taj Ned Mar 07, 2010 6:36 pm

cyber fulkrum


Admin
Obeca meni Voja Eskic da ce i ovde napise neku pricu ili da uradi paste-copy sa ABG da ostane nesto i za buduce generacije.Vojo nemoj se cuditi ako ti nitko ne odgovori na tvoju pricu,jer ovde dolaze oni koji traze nesto,neznam ni ja sta.Mozda ocekuju ekskluzivu,mozda ogovaranje,no toga nema ovde.Ovde se za sada nalaze gole cinjenice.Nalazi se i skup podataka koje bi trebalo ubacivati u price kako bi one dobile na verodostojnosti.

Pozdrav Vojo i udri po tastaturi..........

http://otpisani.niceboard.com

2 Prepis taj Sre Mar 10, 2010 4:59 pm

eskic


Evo krećemo jarani.
Dobro ja Vama došao i još bolje Vas našao.
Ajde o'ma na startu da raščistimo par stvari.
Da ne bi bilo ono ,,serdaru-vojvodo,, lijepo sam dočekan a na lijepo vazda treba odgovoriti još bolje.
Dakle, nećemo sad 'faliti preterano jedni druge a ima i jedna šaljiva kod mene u Bosnien ,,S kim si, s njim si.A ni on nije ništa bolji...,,
Ovde sam sa svojima.
Ljudima koji vole nebo, poštenje i istinu.
Za početak, više no dovoljno.

I još samo jedno.
Ne očekujte od ovih priča neko iznenadno ,,prosvijetljenje,,..Vazduhoplovno, a ni ostalo.
To su samo sa puno truda upakovane šale i anegdote, koje bez ikakve zle namere govore o jednom lepom vremenu, jednom sjajnom vazduhoplovstvu i neverovatnoj, meni dragoj i najlepšoj zemlji, koje više nema.

Zato sudite slobodno ali ne sudite prestrogo.
Družićemo se iskreno, pa kako nam bude...

Priče nikada nemam unapred spremne, pa ćemo prikladno datumu i događaju već nešto napisati.
Očekujem iskrenost i sa druge strane.Slobodno kritikujte.
Za književni kvalitet ne garantujem ali za dobrotu i ljudskost, vazda.Potpisujem.

Bilo bi ovo previše i za uvod na seminaru psihijatara ili mudrom vojnom ,,informisanju,, devedesetih pa samo još pozdrav jarani.
I što bi reko moj dobri klasić sa ABG-a ...

Tipkamo se

Vaš Vojo.

3 Priča prva... taj Sre Mar 10, 2010 5:00 pm

eskic


,,Dvojno,, državljanstvo...

Trebaće mi i uvod.Popriličan.
A moglo bi se lako desiti da mi i cela priča bude neka vrsta uvoda.
Ali, ne brigajte, neće.
Dovoljno su moje priče dugačke pa ću uspjeti turiti i par caka osim uvoda.Sjećanja iz prošlosti.Ne baš veselih al’ eto.
Relativno je teško početi.Svaki početak je težak a po ovakvim temama zna biti mision imposibile (valjda se ovako piše...).
Na priču me ponukao događaj od pre par dana kad me klasić zamolio da mu za suprugu izvadim uverenje o državljanstvu.
Patio sam se malo prethodna dva dana sa birokratijom i jedva nekako.Papir je u fascikli i već u ladici pa samo da klasa svrne sledeće hefte i ,,će da bude sređeno,,.
Za novi, biometrijski ,,bezvizni,, pasoš treba i rodni list i državljanstvo.Novo.
Konačno su se poslije ko zna koliko vremena gopsoda iz državne uprave smilovali pa su promijenili onu stavku ,,ne starije od šest mjeseci,,.Jer takav idiotluk je služio samo za punjenje tankog budžeta i ni za šta drugo.Birokrate su ko termiti ili skakavci.Sve pojedoše.Ni državni revizor im ne može ništa.
Pa ne rađam se ja svakih šest mjeseci.Doduše države sam mijenjo više no neki čarape ali polako i o tome ću.Nisam ja njih, no one mene.
Sada izvadiš jedan papir koji je trajan.Ali nije besplatan.Da ne pomisli klasić da se nešto žalim ovaj puta sam to uradio sa zadovoljstvom i kao poklon drugarici za 8. Mart.
Ali da košta, košta.
Kao fora sada ima hologram.Ma vidi vraga.
Ajd malko o mojoj familiji.
Na drugim mjestima sam pisao opširno o tome ali ne mislim zalivati porodično stablo niti orezivati bonsai, nego ću samo sa papirološkog aspekta.
Ja mu dođem nekako apatrid.Niko me neće.
Imao jedno odlično državljanstvo, nekada davno, jedan crveni pasoš koji me svuda vodio.Sada imam više državljanstava a ako uskoro skupim para možda izvadim i neki passaport.
Rođen u Sjenici, Srbija.Starci seoski učitelji pa ih zlatne šezdesete dovele trbuhom za kruhom u vukohebinu golijskih krajolika.Đe osim sjanih, časnih i poštenih ljudi, izvrsnog sira i vukova slabo još ičega ima.
U ime svih nas iz šezdeset i neke, za zakletvu...Ma nije, no sam ta berba.Kažu solidna godina.I mene život doveo na jug Srbije.’94 te nam naredili da izvadimo lične karte.Nema više samo vojne legitimacije.Ko fol da se civilizujemo (civili...).I narede da podnese zahtev za državljanstvo, ko nema.Kaže meni kum ,,Prvorei ti kume koje državljanstvo imaš,,.Ma mislim ja to je ok, rodio sam se tu ‘oma preko Kopaonika.I par dana pre isteka roka pogledam ja slučajno original rodnog lista.Mašala.
Piše ,,Državljanstvo SFRJ i SR BiH.,,Opaaa.
Do ’72 ge se državljanstvo računalo po mestu rođenja oca.Ko da je to ikome do višestranačja i bilo bitno.
I ja zbrda zdola, skupljaj papire i predaj zahtev.
Ali ne lezi vraže.
Sve ostale kolege koji su predali tu neđe tih dana, upisani u Niš ili Bgd.Samo ja niđe.
Ni ovde, ni u Sjenici.Izgubili dostavnicu.
Potrošio sam tri godine, brdo para, živaca i vremena dok me konačno nisu upisali u knjigu Državljana.Jadna mi majka.A pasoš kvaliteta i vrednosti ko’ toalet papir.Malo manje koristan ali eto...
Ali ima i gore.
Moji bili kod brata u Švici.
Oni plave BiH pasoše, buraz stari čuveni ,,rdeči,, a snajka zeleni Dojč.I pošli kod prike i prije u Nirnberg.Na granici carinik gleda i sumnjičavo vrti glavom.Svi se isto prezivaju a tri države.Tj. jedna ko latinski jezik, već ,,umrela,,.
Pogleda čovek kroz prozor auta, i sav pogubljen pita ,,Jeste li Vi neki rod?,,
Ko će to objasniti?
Sad preko Drine ne moš’ sa detetom bez pasoša.Mora slika.Jednom me carinik skoro vratio sa Dobruna.Jedva izmolio.Ko fol idem samo do Višegrada, ajd sad znam, neću više.
Časna reč.
U putovnicu koja je istekla u decembru upisao i klinju pa sad imam pečata ko da sam predstavnik MMF-a.
Sa ćerkom prošao malo srećnije.
Rodila se u Mostaru ’91 ve.I kad sam išao da je upišem, pita me gospoja matičar koje ću državljanstvo.Ja čobanin ,,Pa Jugoslovensko, što?,, ,,Ma ne to, morate mi reći koje republike.,,
A uh, dokle smo došli?Ajd živiće u Nišu, daj Srbije.I to me sačuvalo kasnije mase neprijatnosti.Para i maltretiranja, sa raznim Micama, šalterskim ubicama.
Ćerka jedina zbog nedavne ekskurzije u Italiju ima novi pasoš i ličnu, a nama još preskupo.
Gile (sin) se rodio u Nišu pa kad proljetos krenem preko Drine il’ Morače moraću mu izvaditi ćage.Njemu će valjda biti lakše.Osim skupoće, ostalo će bar za njega, biti valjda lakše.A i sad dečiji pasoš, traje do petnaeste, da ne moram svake dve godine na šalter.
Žena još nema pasoš.Kad skupimo para, biće.Srećom ili mojom nesrećom ova propala firma u kojoj sam radio (višestruki stečaj...) mi uplaćuje apanažu sa kojom mi je i Beograd daleko a Grčka ili Istra blizu ko Maldivi pa nam pasoši slabo i trebaju.Kažu ukinuli vize.A ja ukino devize i eto.
Ali zato, moj bato, kad jednom safatam zlatnu ribicu a ovom upornošću oću garant, tražiću joj sledeće, zdravlje za familiju, užu i širu.Zatim milionče u kešu (neoporezovan, normalno...) i da me vrati u prošlost barem toliko da uzmem ,,crveni svemoćni,, iz ladice (izdat u Mostaru, još ga čuvam...) stavim 300 DM u padže i sedam dana u Zakopane, Krakov ili na tihi Don.
Pa poslije kako bude.
A ovim ljigama devedestih da poručim, na samom kraju.Za Pulu, Ohrid ili Ulcinj ne možete mi ništa.
I onako sam u svakom svom parnom snu vazda tamo...

Raja, valjda nisam previše umorio za prvu priču.Više će Vas umoriti pred prvim šalterom na kome zapnete jer ste se rodili u ,,neadekvatnom zavičaju...,,

Vaš Cvetko...

P.S. U mojoj knjizi i sećanjima Cvetko je jedna davna, draga raga.

4 Re: Price Voje Eskica taj Pet Mar 12, 2010 7:19 pm

cyber fulkrum


Admin
E moj Cvetko,

Zapoce price sa veoma teskom temom,evo zavrcem rukave da ti odgovorimmda pokusam da lupam po ovoj tastaturi na kojoj se slova skoro i ne vide.Slicnih problema kao ti imao sam i ja jer raspadom SFRJ morao si prihvatati drzavljanstvo tamo gde se nalazis,pa je to uslovljavalo cak i da dobijas penziju.Lokalna birokratija ne shvata,ili ne zeli da shvati probleme malih ljudi jer za njih to nije ni bitno.Samo si jos jedna statisticka brojka koja stoji pred razno raznim salterima.

Nije njih briga sto ti je familija rasuta diljem bivse SFRJ i sto se osecas kao apartrid.Bitno e samo da si platio razno razne takse i namete.U biti nitko te nije ni pitao dali da se zemlja rasturi,razdruzi ili najgore sto se dogodilo nestane u ratnom vihoru.

Jos cuvam Crveni pasos jer drugog i nemam i u njega je udaren pecat da sam putovao u inostranstvo,u Makedoniju. Najzalosnije je sto su mi deca Makedonci,ja njima pravim drzavljane a oni mene strancem.Koje li ironije.

Doista ovih godina nisam putovao nigde van granica zemlje Srbije,nije da nemam zelje vec je problem sto nemam novca da te zelje i ispunim.Nadje se toliko da zivis od penzije do penzije i tako u nedogled.Tuzis se sa drzavom da ti isplati ono sto ti je zakinula.i normalno ta drzava ti to isplacuje,umesto da to sistemski uradi dozvoljava da ti razni advokati i eksperti uzimaju 10-15%.Sto bi rekli moraju i oni da zive.To ti je smo oblik lustracije a da se budale ne dosete.

E moj Cvetko vukli smo mi ona kola dobro,no dodjose neki losi kocijasi pa skrenuse kola niza stranu,poispadasmo iz njih te smo sada prinudjeni da se nalazimo na netu i konstatujemo da nas ima svuda po svetu.Pre neko vece primih poruku da se jedan prijatelj dobro oporavlja posle teske bolesti tamo negde u Kanadi.A otiso je iz ove zemlje jer ga nisu hteli a kod svojih nije mogo.

Iako sam zavrnuo rukave,reci nejdu,sta ces profesionalna deformacija.Lakse bi mi bilo pisati izvestaje ili nedaj boze borbene zapovesti znas redosled ali ovako od misli se izgubim....

http://otpisani.niceboard.com

5 Priča druga... taj Sub Mar 13, 2010 12:02 pm

eskic


Steva i ja...

Juče sam gledao film ,,Salaš u Malom Ritu...,,.Gledao sam Milana i Rašu.
Jakoba Jeriha i Jakobsfeld.Gledao svoju mladost i uspomene.Štimca i Goncića.Video tablu za igru Mice na kojoj piše Raša i ja.
Igor je gledao zajedno sa tatom.Bilo nam lepo.
Sjajno.
Draža mi je serija.Mnogo.
Ali u ovim ,,kapitalističkim,, vremenima, daj šta daš.Naviko’ sam se čak i na desetominutne reklame.Pranje zuba i postavljanje kreveta za spavanje nam se nametnulo u EPP pauzama.
Tužno.Tako je, kako je.
Ima i mnogo tužnijih priča.Mene film podsetio na jednu.
Na mog klasića i drugara Stevu.Ovo je moja tabla Mice na kojoj piše Steva i ja.
Bule Goncić u tom filmu meni, u poslednjoj sceni kada razgovara sa ocem, jako liči na mog pokojnog klasića.Rašin otac se u filmu zove Steva a moj dragi drug i klasić se u životu zvao tako.Podsetilo me na ravnicu, na dobrotu, plemenitost i mirnoću, na mog Stevu.
Ovo će biti priča, kao uspomena na pretposlednju subotu pred godišnjicu, mom dobrom prijatelju, sjajnom čoveku, ljudini Žarkov Stevici, našem, i mom dragom Stevi...
Kolega Cyber mi kaže da govorim i pišem o teškim temama ali mislim da nijedna nije tako teška kao ova.Nema šanse.
Sa prvim danom ovog proljeća navršiće se deset godina od pogibije našeg Steve.Neka ova priča bude uspomena njegovoj divnoj Vesni, ljudini i borcu, i njegovim sinovima, kao mali prilog klasića njihovog oca o tome kako im je ćale bio izuzetan i sjajan lik.
Ovo je dakle priča o mom klasiću, našem nasmejanom Stevi.
Biće teško.
Biće mi teško i samo ispričati svoje uspomene.
Trudiću se da budu vesele.Dovoljno je porodica Žarkov sakupila tuge u prethodnoj deceniji.Ja ću onako kako Stevu pamtim.Sa osmijehom i karakterom laloša, pristupom koji sve rešava i gde se na kraju uvek sve dobro završi.
Vesna i Stevica su bili primer sklada, sloge i još đačke ljubavi.Mnogo mi je žao što sam u knjizi zaboravio, u delu vezanom za pitomačke ljubavi, najlepši i najbolji primer iste.
Steva i Vesna su se venčali posle naše treće godine Akademije.Deca a ljudi.Pravi.
Zajedno smo posle radili u Zadru i porodično se dužili pa mogu da posvedočim o skladu i poštovanju koji je u toj porodici bilo stalno i trajno dešavanje.
I bez obzira na sve bure i oluje devedestih Steva je uvek sačuvao svoj osmeh.
Kao đaka smo ga svi pamtili po jednom.
Ubedljivo najlepše je crtao.
Njegove pripreme leta su bile kao umetnička dela.Na malo prostora pitomačke beležnice nastajao je klasicizam umetnosti.Nadam se da porodica to još čuva a ja se uvek, kao i da sada to gledam, sećam, i u mislima čuvam, one pripreme koju je pokazao našem prvom komandiru odelenja, ljudini Golubu Vučkoviću, gde je stajala skoro kao fotografija, tako lepo nacrtana slika Galeba u prilazu na Zemuniku a iznad kabine bio strip oblačić u kome je pisao ,,Čovečeee, šta radiš?Pa ispravi već jednom tu traverzu...,,
Mi smo već znali kako to Steva radi ali Vule je jedva usta zatvorio.
U jednoj davnoj priči sam napisao kako je Stevica na nekoj zadarskoj barikadi negde ovih dana ’91 ve, čokoladicom uplašio bunovnog redarstvenika, pa da se ne ponavljam.Pročitaćete to već a ja moram paziti.Da mi se sve lepe uspomene ne prospu kao bakaluk iz cegera.Neću imati snage da ih pokupim sa šora.Jedva, teško i ovo pišem.
Klasići su me zezali da mi je kičma oslabila jer sam jednom ,,šetao,, Stevin televizor po peronu zadarskog kolodvora.Pored voza, prepunog i štrokavog.
Vesna i on su me otkidali od zezanja, dok smo sa mojom suprugom i njihovim malim sinčićem večeri često provodili u njihovom iznajmljenom stanu na Bilom brigu.
Proleće ’91 ve, ti zli dani su doneli i najsmešniji događaj po kom ću čitav život pamtiti Stevu.Porodice otišle iz Zadra a porodica Žarkov tada dobila stan.
Poručnik dobio stan u centru grada, šta će to biti?
To će biti ruina koju su vojne lopuže uvalile poručniku.Da ga skinu sa spiska.Devastirana i urnisana.Koju je neki ,,vidoviti starešina,, ostavio.
Ali Stevica ne bi bio on, kad bi dozvolio da ga tako nešto jedi.Polako.
Okrečio, sredio stolariju, promijenio počupanu elektriku...Ostao još samo parket.Već je izhoblovan, treba ga samo izlakirati.
U gradu nije dobro.Atmosfera ružna, već na ivici.
Ali kao da to dva mlada poručnika može zaustaviti.Spremimo gas maske i pravac kod Starog Bagata.Prvi sprat.Smućkamo lak, stavimo maske i počnemo od prozora ka vratima.Lagano.
Kod Steve niša nije bilo uprijeko.Sve laganica.
Vruće prepodne.Već pripeklo, dalmatinski.
Hajd’ pauza, pivčuga i skidanje u šortseve.Vrućo.
Kad smo počeli, moramo sad završiti.Nećemo ostaviti napola.
Četke jopet u šake i malaj.Stigli skoro do praga što vodi u hodnik.Kad zvono na vratima.Ja bliži i bez razmišljanja ispravim se, jedva, otključam i otvorim vrata.U jednoj ruci četka, oznojen ko u sauni, a na licu gas maska.Komšinicu, koja ja svratila nešto da pita je skoro kap trefila.Dok ja nisam skontao da nosim masku.
Brzo skinem masku ko da će biti imalo bolje.Ljepši sam n’ako, objasnim komšinici da smo mi majstori, da samo tu radimo.Okrenem se i vidim Stevicu koji sedi u već lakiranom delu, po očima ispod maske vidim da mu je osmeh širi od iste i čeka da i on malo dođe sebi da je skine i počne me zahebavati.
E tako ja pamtim Stevu.
Nasmejanog i dobrog.
Ostao Stevi u Zadru i stan i stvari.Neko drugi se ovajdio njegovom mukom.A Stevu ko i celu našu generaciju rat prošeto’ diljem bivše domovine.
Par godina proveo odvojen od porodice u Podgorici.Sretao ga dosta često u svojim dolascima na jug.I jedva nekako posle puno muke, izborto’ prekomandu u Kovin.
Tamo radio na selekciji sa đacima dok tog kobnog graničnog dana negde između proleća i zime one godine, posle one kada smo čak i NATO pobedili, toj kršini od Utve nije stao motor u produžavanju.I tako odneo i Svirka i našeg Stevu.
Poznajem Dejanovog (Svirkovog) brata i on mi kaže da je momak bio legenda.Njega nisam poznavao lično.
Ali Stevicu jesam.Lično i odlično.
Na sahrani je bilo skoro celo vazduhoplovstvo.Ako se tako u opšte može reći, bio je to jedan od najorganizovanijih tužnih događaja te vrste kojem sam prisustvovao.
Bar tako su svi ispoštovali našeg Stevicu.
Dali su nam čak i službenog vozača i auto i nas četiri klasića smo iz Niša stigli na sahranu u Bečej.
A tu količinu tuge ne mogu opisati.Ne može niko.
Najteže mi je bilo da se pozdravim sa Vesnom.Njenu rečenicu ,,Vojo, nema više moga Steve...,, sam jedva preživeo.Setio se i televizora, svih onih naših poručničkih dana, Kit Ket čokoladice i sedenja u laku za parket...
Setio se lepih i sretnih dana.
Nisu uvek bili laki i neću reći ništa novo ali samo dok te se neko seća, još živiš.

Našeg Stevice se jasno sećam još po našem poslednjem razgovoru.
Na moje pitanje ,,Klaso, kako ti je u Kovinu?,, rekao mi je otrpilike sledeće ,,Lepo klaso.Sa porodicom sam, konačno.Vodim klince na pecanje.Nećeš verovati ovaj stariji, već uhvati više od mene...,,
Nasmejao se, stavio beretku i otišao niz stajanku.
Otišao u legendu.

Slava ti klaso.
Nisam te zaboravio i neću nikada.
A kad jednom krenem istim putem, stavićemo zajedno gas maske i osmehe, četke ovaj, štapove u šake i pravac na neku moćnu vodu.

Porodici saučešće povodom godišnjice.Nema težeg načina pamtiti proljeće od ovoga.
Oprostite i ne zamerite.
Svi smo voleli Vašeg i našeg Stevu.

Počivaj u miru, dobri čovječe.

Tvoj Vojo.

6 Re: Price Voje Eskica taj Uto Mar 16, 2010 1:38 am

cyber fulkrum


Admin
Ma šta nas briga...

E druže Cyber-e, pa ko na ovim prostorima išta proverava.
Kakva statistika, pa to ovde ne prolazi ni u predizbornim kampanjama.
A i što da se ne hvalimo, mi nismo ništa rekli za druge.Mi samo sebe hvalimo a to nam niko ne može zabraniti.Nama lepo, ništa nas ne košta a ako ćemo pravo dok drugi ne dokažu suprotno, mi smo sebi garant najbolji.
A i vidiš kakva su vremena bila.Da smo se mi išta pitali bilo bi i statistički mnogo bolje.

Dakle po ulaznim parametrima, za sada ostaje 'vako.

Pozdrav, znate već kome...

Cvetko.

Vojo,

Pred cetiri godine kada smo se pripremali za proslavi 40-to godisnjice od zavrsetka akademije neki pojedinci su u porukama poceli pisati jubilarna,najbolja,neponovljiva, jedinstvena kao i dodavali druge epitete.Malo je falilo da poverujem u to.Kada sam dosao na sastanak koji se odnosio na pripremu video sam to nejedinstvo,no i pored toga sam prihvatio da ucestvujem na pripremi monografije. Teret je ipak pao samo na dvoje troje ljudi.U tom pisanju treba statistika koja neumitno pokazuje sta i kako smo se poneli kroz istoriju RV i PVO.Znam da i vi niste licno zadovoljni sa odzivom na vase susrete u Morovicu.Jeste bilo lepo ali je moglo biti i bolje.
Nasi susreti koji su protekli 31.avgusta 2007 godine iako su bii velicanstveni ipak su ostali pod sjenom nedolaska klasica iz Republike Hrvatske sto ti odmah ukazuje da nismo jedinstveni.Da nismo jubilarni ukazuje da nam nije prisustvovao niko iz V i PVO,a tu su bili upleteni i neki drugi odnosi pojedinaca iz klase sa rukovodecim strukturama.

Moram istaci da nam je i monografija nedorecena, licno mislim da je mogla biti i bolja sa nizom podataka koja bi trebala prikazati ulogu i mesto klase u RV.Mnogi su poginuli u tom RV,ugradili su svoje zivote u temelje tog vazduhoplovstva i krvlju pisali Pravilo letenja no ta je tema svesno izbegnuta kao i pogibija naseg druga Moric Radislava u bratoubilackom ratu.

Necu vise da opterecujem ove tvoje stranice,nadam se da cu imati dovoljno zivaca i stpljenja da o tome pisem u topicu o mojoj XIX neponovljivoj klasi .

http://otpisani.niceboard.com

7 No sikriiki... taj Uto Mar 16, 2010 10:33 am

eskic


Ma ne sikiraj se drug.
Ja i onako sve zadnjih godina prevodim na zahebanciju.Skonto' sam da to jedino vrijedi.
Nije ni kod nas sjajno, ima tu svega.Desetu godišnjicu nismo ni proslavili (već sam opisao razloge, jednom davno...) pa je ovo ipak značajan pomak naprijed.
Ćuti, poslije svega dobro je da uopšte komuniciramo.Imamo dovoljan nivo međusobne tolerancije a svi smo što bi Nadrealisti rekli iz ,,familije Popušlić,, pa nam materijalni interesi za sada ne mute mladost.
Nismo baš ,,Partizanska eskadrila,, ali Drina je kriva pa je kriva.
Znači, razumem te odlično prijatelju, ali suviše je ovaj vijek ljudski kratak za ozbiljne priče.
Što bi reko' Meša Selimović ,,Čovjek je uvijek na gubitku...,,
A tako imam i dovoljno kredita da svima u lice mogu reći šta mislim.Kome se ne sviđa uvijek mi može odbiti na alkohol ili šegu...
Odoh jaro, moram pisati novu priču pa samo pozdrav za domaće i goste.

Cvetko. Rolling Eyes

8 Plovak... taj Uto Mar 16, 2010 12:14 pm

eskic


Plovak, gitara i .....ratori

Vrijeme je.
Za vesele priče.Hajmo jednu.
Jutros Kemal ,,Dušo moja...,, pojačan do daske.
,,...ja tražim svijetlo koje nemam...,,.
Dobar je Kemo, pravo.
Sjetih se šale za njega.Kaže, zašto je Sarajvo’ mali grad?
Pa zato što je Monteno davno pjevo’ ,,Zajedno smo rasli grade ja i ti...,, pa porasli isto.To je on sam pričo’ nemojte o’ma na mene.
I ide nova ,,...Kad mi živote prebrzo tečeš i kad me sjetiš da se stari, da svakom danu predstoji veče, ja se vraćam svojoj gitari...,,
Ko bi normalan povjerovo’ da je ovo priča o gitari.Recimo.
Podsjetio me lala u svojoj priči o buri, pa ćemo dodati i bure i oluje.Malo tek između prstiju ko za zaprške.Sjećanja za najmanje četriri osobe, šege po ukusu, i eto priče.
Malko moram popraviti i svojevrsnu nepravdu.Lako se to osjeti.Ovo mu dođe ko gletovanje.Da ispravim moje zidarsko književne početničke kerefeke.
U knjizi sam baš ocrnio teoretski deo Akademije.Zaslužili jesu, debelo.Ali da li je tu bilo sjajnih likova?Jeste, prilično.
Pa da bi barem malo popravio sliku davnih dana, u paspatu i ram o tom vremenu ću staviti šaljive kockice sećanja o nekim sjajnim ljudima.
Danas ćemo o Aci.
Prezime zaboravio, hebi ga.
Aca nam predavao Vojnu geografiju sa topografijom.Bio mornar.Ili po naški Plovak.Aca Plovak.Tako smo ga zvali.
Legendaran lik.
Ako sam ikada na nečemu zavidio mornarima onda je to bilo na uniformi.Aca je koristio svaku priliku da se sa svojom neviđeno šepuri po krugu CTN-a.Onako beličast odskakao je od plave pozadine ko prva visibaba.Bio je kapetan fregate.Jedva smo naučili da mu to dođe nešto ko potpukovnik.A on više volio kad ga zovemo ,,Druže Kapetane...,,
Plovak je bio dobar čovjek.Nije bio neki aman expert, ali nije ni previše tražio na ispitu.Valjda je znao da nas tek čeka navigacija i ostala algebarsko-računarska meraklijska iskušenja pa svojim predmetom nije previše smarao.Ni ispit nije bio preterano težak.Bar ga ja nisam tako doživio.Osim mom kumu.Koji je zbog naše zahebancije poništio osmicu pa završio na komisiji.
Ostali svi prošli.I on prošao, Aco htio samo da ga isprepada.
Ali taman posla da ovo bude priča o Acinom predmetu.Ovo je priča o našem ,,plovku,,.
Aca je bio ok lik, jednostavan i prilično komičan.Govorio je lagano, nekako pomalo unjkajući kroz nos, pokušavajući tako dati značaj svojim, kao teškim predavanjima.
A bio je i pravi expert za bisere raznih profila.
Recimo, najčuveniji su bili sledeći,
,,U Budimpešti postoji sedam mostova.Oni su čudo brodogradnje...,, ili
,,U Grčkoj se gaje suve grožđice...,, (jel’ u kesicama, profesore?).

Aca je stalno hodao kao da je na brodu.U hodu se nekako ljuljao, što bi u mom kraju rekli gegao, lijevo desno.
Jedanput ga čuveni meteorolog, stari šaljivdžija, pukovnik Bradić, pred svima upita ,,Je li Aco što ti stalno hodaš tako...?,,
Aca objašnjava...
,,Moj Bradiću, pa ja sam se rodio na Dunavu, do četrnaeste odrastao na brodu (ćale mu bio kapetan broda...).Poslije mornarica, i kad sve sabereš u životu, skoro četres’ godina sam na brodu...,,
Kaže Bradić, mangup ,,Pa šta Aco, i ja sam skoro četres’ godina u braku pa ne hodam ovako...(i pokaže pokret kukovima, napred nazad, onaj čuveni...).
Gledaoci leže po podu.
Đe je gitara?
Evo stiže.
Sin mog šure odlučio da počne svirati gitaru.U Idea-i popust, neka akcija pa došli juče u komšiluk da kupe.Solidna tambura, ono Kina majka, ali za te pare...Dobiješ i futrolu.
I dok smo pili kaficu i zezali se na račun njegove svirke ja se setim jedne Acine priče.
Sav zanesen je pričao o svojoj gitari.Dugo i često.
Jednog ranog proljeća negde pedesetih, Aca posudi cimeru gitaru da je ponese na školsko krstarenje Jadranom (ne brodom, no morem...).I u senjskom kanalu pod teškom burom, brod potone.Skoro cela klasa se podavi i između ostalih ode i cimer.Buć.
Aca se unio u priču a mi ne dišemo i čekamo poentu...
Malo neočekivano i neobično ali je unjkavo stigla ,,A samo da znate kakva je to divna gitara bila...,,
Pogled, zamišljen i setan, u pravcu lustera u kabinetu, a mi pod klupama.Cimera niko i ne spominje.Gitara je bitna.Ode i gitara.
Dan danas, poslije četvrt vijeka, niko cimera i ne spominje, ali kada sretnem klasiće dovoljno je samo da se pogledamo i da neko karakterističnim paranazalnim samoglasnikom započne ,,A samo da znate...,, i svi u trenu imaju osmehe o Kermit.
Pre par dana sam pročitao deo u kome se spominju Šepurine.Sad vidim sliku, ima i aerodrom.U naše vrijeme to bila teška vukohebina.Ili što bi rekao jedan stari čiča, vraćamo se davno sa pecanja iz Banje Luke i u Bogatiću na raskrsnici pitamo nekog starinu kojim bi putem za Mitrovicu.Imaju dva a na oba putokaza stoji Sremska Mitrovica.Kaže nam čiča ,,Ovim deco pravo.Možete i ovim levo ali to Vam je preko Zasavice.Teški zabiguz....,,
E tako nešto.
Kada smo ’85 te došli na VVA odveli nas u septembru u Šepurine, da vide kako plivamo.Uhu hu, ladna voda.Pravo.Neočekivano, za to doba godine.
I ko nije baš znao, veslao je prilično brzo.Zaliv plitak, do pojasa, pa čim profa proceni da znaš, trk napolje.Poplavili.
To je bio moj prvi susret sa tim metropoličnim mestom.Na žalost ne i poslednji.Moju.
Negde između prva dva semestra odveo nas Aca na neku praksu.Topografsku.Orjentacioni marševi, ma šta to značilo.
Busole, čizme i uniforma M77, šumetina.
Dobiješ itinerer i za određeno vreme treba u borovini da pronađeš neke bockalice koje je Aca stručno zvao perforatori.Valjda bušači, raznih profila.Dakle nađeš orjentir, uzmeš perforator i probušiš kontrolni papirić.
Na kraju, kad sve sakupiš, ti izmjere i vrijeme.
Ispostavi se da čitav dan lutaš po šumi.Pogubljeni u protivpožarnim usecima.Ali pitomci ne bi bili to što jesu kad ne bi ufatili krivinu.Čim prvi nađe ,,alatku,, zahebemo busole i azimute.Uzvik ,,Ljudi, ajte ‘vamo,, obično lakše reši problematičnu situaciju.
I jedan dan Aca odlučio da to spreči i postavio zamku.Obukao onu kaki uniformu (na boju se misli...) i sakrio se kod jednog od ....ratora.Zemlja crvenica, skoro kao marinac.Uklopio se u neku makiju.
Čim je čuo pitomce počeo je da nas imitira i doziva ,,Ajte ‘vamo...Ovde je.,,
Ali našem klasiću Robertu, se učini nešto sumnjivo, pa da ipak šaljivo proveri ,,Plovak, jes’ to ti?,,
Usledi Acino ,,Ajde dođite, nisam ja.,,
Toga dana taj perforator niko nije našao.Bili smo kao Crvenkapa, na skroz drugom kraju šume.
Utekli.Hrabro...
Poslije četvrtog semestra, našeg Plovka više nikada nisam video.Na moju bruku i sramotu eto čoveku nisam zapamtio ni prezime.
Ako želite i znate, pomozite.
Ne znam ni kako je prošao u zlim godinama, ni gde je sada.
Aca je nama pomogao da te teške dane proguramo nekako lakše, sa dozom humora te i danas kad ugledam nekog ,,plovka...,, iz sećanja čujem sledeće ,,A samo da znate...,,
Kao da čujem i zvuk gitare.I osetim ladnu vodicu iz Šepurina a na licu so od senjske bure.
Hvala Kapetane.

Jarani iz mornarice, nema ljutnje.
Ovo ,,plovak,, je od milja, to treba ipak zaslužiti.

Vaš Cvetko.

9 Četvrta... taj Pet Mar 19, 2010 8:58 pm

eskic


Zbogom ,,svijetlo,, oružje...

Stara poslovica veli ,,Ko kupuje ono što mu ne treba, jednoga dana će prodavati i ono najpotrebnije.,,
Nemam ni volje ni želje da vršim polulaičke analize potrošačkog društva i suštine liberalnog kapitalizma.Ni snage.
Sinoć sam poslije ko zna koliko godina išao sa komšijama u obližnji balon na noćnu fudbalicu pa me jutros svaka koska boli.
Što bi reko’ pokojni, mudri, otac moga kuma, stari čika Damjan
,,Oj starosti govneno veselje...Oj mladosti prođe u ludosti...,,
Ko bi rekao da sat vremena trčanja može dovesti do privremene nesposobnosti?Penzoš, pa to ti je.Još me žena jutros zeza, sa osmijehom mi veli ,,Nisi ti više nizašta...,,Ne znam bil’ ovo shvatio kao kompliment?
A kad nešto bolje pogledam ostalo mi samo ovo džvrljanje.Da samo ovoliko treniro’ najvažniju sporednu stvar (fudbal - nemojte o’ma...) sad bi zvao Antića da pitam imal’ mjesta u flugcojgu ka jugu.Ili što bi Nele Karajlić, Žvaljo reko ,,Hebo mater, da sam ja ‘voliko treniro sad bi čet’ri noge imo’.,,
No po mom oprobanom receptu nije to tema.
Odmah ću Vam i reći o čemu se radi.Dao sam oglas da prodajem arsenal ličnog naoružanja.Počeli mi se javljati kupci pa dok je još aktuelno, tj. dok nisam prodao, daj da opišem sve ili veći deo događaja i dešavanja iz bliže i dalje prošlosti, onako kako ih ja po ovoj relativno osetljivoj temi vidim.I definišem, sublimiram i uobličim moja dugogodišnja iskustva vezana za ovakve teme.Normalno koliko budem ‘vako zgužvan uspio.
Počeću od potporučničkih dana, jer tako je nekako sve i počelo.
Te ‘91. ve sam se vratio sa bolovanja i javio se na raspolaganje u komandu puka.
Šta će sa mnom?
Hajd’ dok čekam prekomandu stavili me kod dobrog čovjeka Purković Meksuda (pozdravljam te Purke, čujem da si neđe u Ameriki...) i njegovog pomoćnika Simić Vlade (za Vladu ništa ne znam...) da im budem potrčko.Valjda njihova kancelarija najveća pa ima slobdnih stolica.Ajd dok ne stigne prekomanda da gluvarim i ne talasam previše.
Baš tih meseci stigla ponuda iz Zastave za kupovinu noviteta.Magnuma, dugih i kratkih.
Svi već poručili kad sam ja došao.Ali treba to razdvojiti na rate i srediti platne spiskove zbog administrativnih zabrana na platu.
I kome će?Pa meni naravno.I ‘nako samo džabalebarim.Donese mi k-dant jedno jutro, brdo papira i naredi da sve bude cakum, pakum do sledećeg ponedeljka.,,A ja, šefe? ,, ,,Šta ti?,, ,,Pa da ubacim i sebe?,, ,,Ne može, zakasnio si.,,
I prođe to bez mene.Za pištolj zakasnio a za administraciju knap.
Ostah jadan nenaoružan...Bezmalo.Coknem cokulama i sedam dana zabijem glavu u najprimitivnije knjigovodstvo na kugli Zemaljskoj.
Prošle silne godine.Sa oružja puno ali ne moga.
Dužio ja neki ,,tetejac,, koji sam rijetko i viđo’ a pošteno nije mi srećom nikada ni zatrebo’.Jeste jednom, slučajno se zateko, ali to je za dugačku priču, pa ću drugi put.U civilstvu.Nije ništa ozbiljno, pretili nam neki garagani sa nožem pa je samo pokazivanje utoke bilo dovoljno za ,,miroljubivo riješenje međurasnog konflikta.,,
I negde ’98. me valjda namenskoj industriji zafalilo para pa odlučili da ponove konkurs.
Prije toga nam uvalili neke prepravljene tandžare, koje smo skoro džabe otkupili na čekove, a osim sakupljanja prašinčine nemaju ama baš nikakvu drugu namenu.Oni koji su hteli kvalitetne lovačke karabine i sad se sude sa državom.
Moje ambicije, po tim pitanjima, srećom minorne.
Lajavi krelac.Pevac ili krelac biće dobro pečenje.
Tako Sofronije postade zakonski vlasnik lov. kar. 8x57 JS.Ovo mu dođe ko kalibar.Čitaj tandžara 7,9 ono M-48, sa malo uljepšanim kundakom.I sa papirima.Komplet.
No nije mi dovoljno.Oficir a bez pištolja.Ne more tako.Bez sablje i rage ću lako ali bez livor ka bez ordenje na pidžamu.Bruka.
Konkurs došao, objavljen i u novinama pa daj da poručim.Koji ću?
Daj ovaj CZ 99.Tad ono još frišak a svi ga ‘fale.No, ne lezi vraže, zovi Kragujevac.Nemaju.
Imaju neki Kompakt G ali u stranjskom kalibru. .40 SW.Dobro ajde daj.Dosadio im već telefonom pa mi gospoja iz komercijale kaže da od ponedeljka čekaju nove cijene a i da dolazi veća grupa kupaca iz Podgorice, a čim je iz prestonice viđi, sigurno je veća, u poneđeljak pa d’ako šta pretekne.
Ne razmišlja Sofronije dugo, ajd jedan komad i za starešinu.Ne pitam za cenu.
Otplaćivo’ poslije kredit godinu dana.Blećak.
Još me jarani zahebali.Ovi što su išli po haubištvo kad su došli kod mene na piće (tada sam bio na štakama, pa osim fizikalne nisam bio baš mobilan...) u moju kutiju stavili onaj malecki 6,35.Kad sam vidio pomisli ,,E ovo je stvarno Compact,,.Jesu ga skompaktovali svaka im čas’.
Ajd smijeh i zahebancija malenkosti, moje, pa mi predadoše štoljpi.Pravi brate.Lijep ki upisan.A leži mi v’ ruki ko Banderasu.Dobro ko Selmi Hajek.
Ali nešto mi neobično.Na oblozi cevi i ručici stoji Davidova zvezda.A u okvir staje samo deset metaka.Meci ko za Thompsona.Omanji ćevap.Šiš...
Poslije sam saznao da je to neki izvoz za Izrael koji je neslavno propao (sankcije + Mladina = Kompakt u mojoj desnici).E tu počinju problemi.Jok sa Mladinom, sa municijom.
Municije ni za lijeka.U Ameriki bi se i moglo naći, al’ daleko.Stojo tako na vitrini jedno godinu (on a ne ja...), dok preko veze nisam naišo’ na jednu kutijicu.Dao kutiju magnuma .357 i doplatio.Prilično.Ajd sad i naoružan.
Dvije godine ni metka nisam ispalio.A i đe ću usred grada?I što?Tad nisam imao volike račune...
I onda decembar 2000. god.Rodio se moj Gile.
Javila doktorka iz porodilišta a ja normalno na prozor i odmah cijeli okvir.Komšije sa okolnih terasa čestitaju.Klasići, komšije i gosti pristižu, cepaju se košulje i tušira pivom, pa u neko doba fešte ponosni tata još jedan okvir prema obližnjoj nenaseljenoj planini.
U vazduh, naravno (i pogodio sam vazduh...).
Radi livor, samo uopšte nije glasan ili ja u toj situaciji i ne čujem.Nova opruga, nemoš ga ni napuniti dobro pa mi ostalo još osam komada.
Kad čujem pucnjavu u hodniku.Ide moj kum.Nosi flašu u jednoj ruci, penje se uz stepenice a drugom baca petarde pred komšijska vrata.Ajd ljubljenje, čestike i čim je uzeo piće poče da me zahebava ,,Kume što ne pucaš..?,, rekoh ,,Kume kasniš, pucao sam već dvaputa imam samo još osam metaka.,, ,Pa šta me briga nemaš osmoro djece...Vidi ovo, pilot, pilot, padobranac, tenkista, pilot...Ako Vas nije sramota da ja civil idem sad kući po onaj ,,službeni,, Vi eto, nemojte.,,
I ja šta ću.na prozor i zadnjih osam.
Kako tad, tako i sad.Deset godina stoji sakriven i od mene.Nabavio sam poslije još kutiju metaka ali ispalio više nisam ni jedan.Do danas.
Martovske Ide, odnesoše premijera, a ,,Sablja,, zakuca na vrata.
Ja ovca, pošteni građanin, otišo’ u penziju pa da legalizujem Fulam, ovaj arsenal.Među brdom kojekakve predate gvožđurije samo meni traže račun iz Zastave, rešenje o prestanku službe i još milion taksi i papira.Iako me teše da se ,,Sablja,, ne odnosi na mene.
Nije ovo sablja ovo je kosačica.
Jedva nekako dođoh do oružnih listova.
Bolje da nisam.
Sade ođe ima nekih više dozvola.Te nošenje, te posedovanje, ko bi ga znao?Bitno da Država uzme crkavice za budžet.
Posebno mi komično bilo kad je došla patrola kod mene u stan da izvrši ,,inetrvju,,.Ja sa klincem iza zgrade, proleće već stiglo pa da razbacimo na male goliće dok nije upeklo.
Zove me žena sa prozora da dođem kući jer je došla policija.Pošten čovjek kad vidi policiju o’ma se štrecne.Rekoh ,,Eto mi lične karte u jakni, pokaži im...,, Ne može, moram gore.
A oni sjede.U uniformama.Momak ko iz vrtića i plavuša malo starija od njega.
Hajd’ neće ni kafu ni sokić, o džibri da ne govorimo, i počnu pitanja.
Ime, prezime, matični broj, koju sam školu završio?Ja reko’ Vazduhoplovnu akademiju a policajka ,,Jel’ to srednja škola’?,, a ja sa osmjehom pomislim ,,A jel’ tebi sestro nije dovoljno što si plava?,,.I onaj njen ,,radni kolega,, pogleda je ispod oka, zapisa nešto i nastavi dalje sa pitanjima, tipa ,,Šta Vaša žena misli o tome da posedujete oružje?,, Rekoh ,,Hoćete li kupiti?Ona bi ga odmah prodala.,, zatim ,,Kako se slažete sa komšijama?,, ja opet ,,Nikako.Ove godine sam ja predsednik kućnog savjeta i blagajnik (hajd’ nemojte me zah... došo bio red na mene, šta ću...) skupljam pare za vodu.Niko ne plaća, a pola ih ne govori sa mnom ali još ne mislim to riješavati oružjem...,,
I poslije te ,,provere,, dobio ja kao Ilija Čvorović, uzoran građanin, Oružne listove.I svake godine poveliki porez.Svake nove, sve veći.
Kakav krelac.Umjesto da ćutim i povedem se prikrivenim sitnim kriminalom kojim se služi većina penzionisanih vojnih i policijskih grla, pa ili tražim potvrdu iz jedinice da mi je to poklon u službi ili ćutim, čuvam staru vojnu dozvolu i ne govorim nikom, podignem prag ili pločice i eto... ja hoću da budem uzoran građanin.
Ako, ako, tako mi i treba.
Uglavnom ovih dana mi dokur...o.
I karabin i Golan (tako se ovaj pištolj zove u Izraelu...) idu na doboš.
Državu više ne mislim branit’, nikakvu.Nije ni ona mene, nijedna, nikada.
Pa ovu priču shvatite kao oglas.Mali a, veće čitanosti niđe...

,,Povoljno prodajem...Skoro novo...Licu sa dozvolom... itd. itd.,,
Požurite, ni ostali kupci, a ni ja, ne možemo više čekati.

Sinu ću ostaviti letački znak.
Bolje mu je, no pištolj sa posvetom.I šestokrakom zvezdom.
A mali savjet za kraj.
Ne bi nam svima škodilo da se kurtališemo pomalo oružja.
Barem u ovom vijeku.Za dobrobit svoje dece i daljih potomaka.
Jer u suprotnom najmanji problem će nam biti porez.

Vaš ,,do zuba...nenaoružani,,

Cvetko.

Obećajem...
Od eventualnih budućih napada braniću se samo zubima.Ovo malo što mi je preostalo.
Ili ako plava policajka slučajno ponovo svrati da se i ne branim.Neka me veže.
Što bi rekao jedan moj jaran ,,Plavuša, pa još inteligentna.Život je nije bičevao ali ja svakako bih...,,
Ja ne bih.
Obraza mi i svijetlog oružja...Bivšeg. Embarassed

10 Re: Price Voje Eskica taj Sub Mar 20, 2010 12:37 am

cyber fulkrum


Admin
E moj Jarane,

Nije red da prodajes oruzje,a i nije red da placas porez na njega.Uglavnom svima nama su ga uvalili,neko se bogatio u to vreme ili sa tim resavali neki socijalni problemi.Djavo ce ga znati.No ti si doso do relativno kvalitetnog oruzjakojeg se sada sramota odricati zbog resavanja nekog manje vaznog problema.Jes da se ono u afektu moze i nenamenski upotrebiti,ali moze u odredjenoj situaciji sacuvati i obraz i porodicu. Razmisli ponovno.Ja sam bio vec otisao u penziju pa su me zvali da mi uruce ono sto sam posteno platio.

Izdvoji malo para pa napravi neki ormaric ili pregradu u ormaru gde ces to zakljucavati da ne bude na dohvatu dece.

Pozdrav i sretno.Ipak ces jednog dana trebati braniti Novu Jugoslaviju kad je stvorimo,novu zajednicu zbratimljenih naroda.Proklet bio onaj ko ih razjedini.

SMRT FASIZMU-SLOBODA NARODU!

http://otpisani.niceboard.com

11 Pregrada... taj Sub Mar 20, 2010 12:17 pm

eskic


Ma znam drug, ali kamo lijepe sreće da je to bila jedina ,,navlakuša,, devedesetih.
Svedok si dešavanja pa da i ja ne ,,tupim,, kako ono ti od milja kažeš.Odluku sam donio, teška srca.Jeste pištolj je stvarno izuzetan ali ja ovo više ne mogu izdurati.
Moja deca su sjajna (ko i svačija), o bezbednosti mnogo vodim računa.To sve držim spakovano i odvojeno a što se tiče ove zemlje tu ti ni oružje pomoći ne može.Od lopova se odbarniti nikako.Kako ćeš kad su svi u strankama i ,,javnim preduzećima,,.
Ne pomaže tu ni čast ni livor.
Prije par godina, čovjeku, vulkanizeru iz Iloka u sred noći u kuću upala trojica naoružanih i maskiranih.Pljačka.
On jak čovjek oteo pištolj od jednog i jednog ili dvojicu roknuo a valjda jednog ranio.U svojoj spavaćoj sobi.U sred noći.
I dobio mislim davaest godina robije.Taj slučaj ti je verovatno poznat.Celi grad pisao peticiju da ga oslobode, to se dugo vuklo po sudovima i ne znam kako se završilo.Nije ovo Amerika, tamo čim ti preskoči ogradu, priča je gotova a ovde ni ćuku ne smiješ odvezati.
Kod mene i onako nemaju šta uzeti pa mi ni oružje nizašta ne služi.
Nadam se da mi i za neku revoluciju neće trebati.
Moj blizak rođak je pogino' u ratu a još mu njegovi marnuli očev pištolj iz futrole.
Dakle za buduće revolucije naći će se tandžara.Samo ljudi neće biti.
Ako mi iko ponudi neku koliko toliko pristojnu sumu, moje naoružavanje će biti pluskvamperfekt.
Davno prošlo vrijeme.
Ja ću se u buduće naoružati riječima i osmjesima pa kako mi bude.
Pozdravljam te prijatelju.
Čujemo se.
Do neke nove priče...

Cvetko.

12 I peta... taj Uto Mar 23, 2010 12:51 pm

eskic


Domaćica, Jadro, (ili my point of view...)

Možda je za sve kriva pjesma.
Muka je to.
Jutros Halid, ,,U meni jesen je...,,Ubi.

Sve isto je, ali ništa isto nije...

Mada kažu svi da sad je proljeće...

Daj odma’ naslov.Pogubiću se, po običaju...
Naslov je zbog keksa.
Domaćica, Jadro i slični su oni keksovi koje smo voljeli.Kao djeca.Koji su savršeni a koje ‘vako debeli, slatki i masni sad ni primirit’ ne bi smjeli.A nekad smo ih jako, ono baš puno, voljeli.Za Božiće, Bajrame i Slave ih dobijali od familije pa meračili pred rajom iz ulice.Daš im po jedan a poslije im vadiš mast.
Ovo je priča o nekada.
Ovo je priča o Jugoslovenstvu ili mom viđenju istog.
Jednom davno rekoh, moje priče, može mi se.
U mom kraju u Bosnien kažu da ako nemaš stav, ‘oma ti ga stave.Dakle da ne bi bilo ono, pošto pametniji popuštaju, svijetom uglavnom vladaju...Da kaže i Cvetko šta ima po ovoj temi.
,,Oću i ja da izjavim za Dnevnik...,,
Pomislio bi čovjek šta ima o ovom da se priča.To se podrazumjeva i odavno je riješeno.Ali kad sam vidio da se i na ABG-u počeo analizirati genetski kod, došlo mi da povratim.
E neću ćutat, pa nek’ bude šta će biti.
Oćel’ bit’ o letenju?
Neće ovaj put.Osim što ćemo ako nastavimo biti ‘vaki, odletiti svi lijepo u tri lijepe...A bolje nismo vala, izgleda ni zaslužili.
Ej, ukinuli državu, pa onda i naciju.Lijepo, Bogami.E đe si mi sad Tito, samo na tri dana?
A šta ćemo mi mješanci?
Što baš Jadro i Domaćica?
Pa zato što su raznobojni i višeslojni.Ko i svaki normalan insan.
A šta ću ja sa đedovima sa obe strane?
Šta ću sa one četri godine u logoru što je jedan izguro’ a ja to mislio ovde opisati?Šta ću sa Bajramima kod komšinice Vahide, ponoćkama i Božićima kod moje drage tetke Jele.Sa setnim Đurđevdanima kod drugog đede.
Šta ću sa uspomenama na dobrotu i ljubav?Neću vala na to pljunut’ nikad, a Vi koji mislite drugačije i prebrojavate krvna zrnca, ajd pljunite mene slobodno.
Čujem spominju se i mješoviti brakovi.
Ajd kad smo već kod toga.
Došao sam novi u eskadrilu.’91. ljeto, ljepota.
Nekoliko matorih drtina, nenadano samosvjesnih i nacionalno ,,konačno probuđenih,, zakuvalo sa mladim poručnikom, mješancem.Tema, mješovite sredine i brakovi.
Ej, mene budale.Tog ljeta braniti jednakost i mješovite brakove.
Al’ ja to volim.
Najviše.
I moram.
A iskreno, i hoću i znam puno pričat’ pa najviše uživam kad branim ono što stvarno poštujeim i u šta vjerujem, a i kada takve povremeno napravim budalama.
Sam protiv svih.No, ne smeta mi.
Tek se zakuvalo.
Ostali ćute.
Verovatno moji drugovi, stigli nedavno u prekomnadu, sa svih strana, vide da sa ovakvima, po ovoj temi, mogu izaći na kraj i sa lijevom rukom, ne uključuju se u raspravu.
Dok jednom jaran, mješanac, nekako ko i ja, podiže glavu sa podebelog VTN-a i reče ,,Dobro je, dosta je bilo...,, ,,Znate li Vi u opšte šta je to mješoviti brak?Mješoviti brak je između čovjeka i koze.Đe može biti mješoviti brak između čovjeka i žene...,,
Kud ćeš bolje poente?Ućutaše svi.I ja.
A moj drug je sada friški Kanađanin.Nisam ga vidio deset godina.A volio bih.
U njegovoj familiji ni jedan brak nije iste nacije.A nisu mješoviti. A svi srećni, i pravi ljudi.
Blago Kanadi što je dobila takve.Puno njih.
Njihova djeca će toj zemlji i mnogim drugima kojima smo rasuti po svijetu, valjati.A nama ni onakva nije valjala.
Da se razumijemo, po ovoj temi mogu raspravljati samo sa onima koji su živjeli u mješovitoj sredini, imaju neki oblik porodičnog ,,Jadra,, ili ,,Domaćice,, i onima koji su dovoljno stari da upamte Jugu u najboljem izdanju.
Oni znaju obe strane.
Ostali, izvinite.
Hajmo još jednu o kolačima.
Moj cimer imao šest, sedam godina.Davno.
Dala mu majka pare da ode do slasitčarne da sebi nešto kupi.
Kupio puslicu, a djeca iz komšiluka trče za njim po Sanskim ulicama i traže malo.Normalno, ne da nikome.Smije se, i dok gleda unazad, ne gleda kuda trči.Radnici čistili kanalizaciju i ostavili otvoren šaht koji je tek na redu.
Buć, upadne trkač i zadrži se samo na laktovima.Zadržo’ i ostatke puslice u ruci.Djeca okolo, na pristojnoj udaljenosti, zahebavaju.A on ‘nako iz mirisnog underground-a priupita
,,Oćel’ ko malo puslice?,,
Neće niko.
Čudo.
Izvuko ga radnik, komunalac, a majka temeljito oprala šlaufom čim je kročio u dvorište.
Puslica ostala u ruci.

Oćemo’ l’ zaključak.
Jašta.
Jugoslovenstvno nije želja.To je sudbina.
Ako vidite koliko smo zajedno mali, tek onda i vidite koliko nam je pojedinačno i šahta duboka.I aromatična.
Dakle ne talasajte i ,,Oćel’ neko puslice....?,,
A šta meni ostaje?
Da ponosno podignem glavu.
Mješavina u pravom omjeru, ko za motorke.


Da sačuvam mješovita sjećanja, prijatelje i familiju.
I razgulim jopet Halida ,,Ko bi rekoooo, čuda da se deseeeeee...,,

Jugović Cvetko. bounce

13 Re: Price Voje Eskica taj Uto Mar 23, 2010 2:16 pm

cyber fulkrum


Admin
Jarane Jugovicu,

Rekoh na onom,ma pomozi ... ABG-u da si zajebo i Domanovica sa pisanjem.Cinjenice stoje,davno su nam poceli prebrojavati krvna zrnca kanda mi ne pripadamo arjevskim plemenima na ovim nasim pustojebinama.

Eno slusah a manje gledah (slika bila ocajno losa)na Kosavi sinoc mog klasica Smiljanica kako cita sopstvenu knjigu jer valjda je zaboravio sta je u istoj napisano,a ovo mu je drugo izdanje,ne racunam tu sta je ispod tezge prodo.No,nije on glavni lik price iako je srpski nacionalista sto se doista moglo primetiti 1962 godine kada je stigao u VVG u Mostaru u caksirama i opancima u najmanju ruku kao da tamo sviraju onu njegovu "Igrale se delije na sred zemlje Srbije",no ni to nije bitno.Medjutim jedna izjava je bitna a to da je 1999.mogao poceti III.svetski rat da su nam rusi pomogli. E sta ti mislis o tome jarane,imali li tu istine i kakve su tvoje prognoze u to vreme bile kad je lud jebao zbunjenoga.

http://otpisani.niceboard.com

14 E 'vako jarane taj Uto Mar 23, 2010 2:38 pm

eskic


O tom liku koga ti spominješ a ja na moju veliku radost nisam nikada imo' prilike lično da ga vidim dovoljno će reći sledeća situacija.
U toku bombardovanja došao je u Prištinu gde je u ,,rupi,, bilo nekih šesnaestak aviona (21-ca) kao da razgovara sa pilotima.
I poslije prilično nebuloza (ono dnevnik od prije mjesec dana) ustane moj klasić (eto tuge ali za priču bitno...) koji uzgred i nije Srbin i upita ,,Možete li nas prebaciti na neki drugi aerodrom, da možemo normalno da ,,radimo?,, ,,
Usledio je ,,Sedite kapetane.Ja mogu ako hoću sve Vas da ,,potrošim,, za jedno veče...,,
E blago nama sa takvim književnicima.
I šefovima.

O čovjeku koji je isključivi krivac što nismo imali proslavu desetogodišnjice Akademije ne bih više.
Neću da trošim vrijeme po 'vakom danu.

A te priče o III Sv. ratu ni kod dece više ne prolaze.

No ne poznajem ga lično pa ću ostati na ovome.
I nako će istorija sve to izmiješati kako joj je ćeif.

P.S. Moram staviti ovog smajlića sviđa se mom Giletu.
I meni.

15 I šesta... taj Čet Apr 01, 2010 10:33 am

eskic


Meda, Kalašnjik, Goran i ja... D2O ...

Tim redom.
I šta ću sada? Imam brdo priča, a prostora tako malo ili nedovoljno.
Prehladio sam se neviđeno.Curi mi nosina, slinavim, ležim i pijem čajeve a barem da je posledica neke pijanke ili makar ‘ladnog piva, bilo bi mi bar malo, neznatno lakše.
Ali nije.
Izgleda da je samo nestašni, obični virus.Nije čak ni krmeći.Potpomognut nepromišljenim sedenjem na taktoru potpuno oznojen i pijući ladnu vodu iz bunara.Promuko’ sam toliko da bi mi i Vlado Kalember žestoko pozavidio.,,O Ana, tugo mojih danaaaa...,,
No proći će.Sve prolazi.Kažu, čak i doživotna robija.
Usto’ sam samo da Vam napišem par redova.Nisam odavno.
Imam ja sada i većih problema.A ne, ne, nećete me navući na priču o lovi i sličnim svakodnevnim glupostima.Trenutno najveći problem mi je kako napisati dobru priču.Priču dostojnu aktera.Imam je već negde u glavi.Barem u podsvesti ili barem ja mislim da je tako.Sada je treba samo zapisati.
Ništa lakše.Jes’ kad bi se zaj..., ovaj šalili.
Da li da se i dalje zavaravam ovakvim stavom ili da se drugarski izvinem, izvadim na glavobolju (oproban recept...) i odem gledati Ligu šampiona?
Moram barem probati.
Pokušaću opisati grupu izuzetnih ljudi.Običnih a neobičnih.TV mudroseri i političari bi rekli ,,malih,, a meni nekako velikih, najvećih.Mojih prijatelja.
Neće biti lako, ali da li je išta što vredi u životu ikada lako.Nije.
U ovoj priči ili nekoliko narednih, želim da govorim o drugarstvu.U mnogim oblicima i varijantama.
Hoće li biti zanimljivo?Iskreno, ne znam.Meni hoće.Kada pokušate da svojim očima i iskustvom analizirate neke detalje vaših prijateljstava, biće interesantno i Vama.To sam siguran.
Jutros rano sam stigao iz sela.Ne mog sela.
Moje selo je daleko, predaleko od mene i živi samo u mojim sećanjima.Već onog predivnog mesta gde poslednju deceniju odlazim da pomognem mom prijatelju Goranu.A nekako više, mnogo, mnogo više, da pomognem sebi.Odmorim se od grada, TV-a, kompjutera i mobilnog.
Ugledam prirodu u skoro nedirnutom obliku, shvatim koliko smo se od nje odrodili i koliku grešku pravimo.
Gde svoje frustracije i životna nezadovoljstva kanališem kroz jedini po meni pošten i ispravan način.Fizičkim umorom i časnim, težačkim radom.
I gde srećom shvatim da globalizacija nije svuda stigla.Još.
Ovaj boravak je bio baš dinamičan.Recimo.
Krenula nas neka slavlja pa svako veče fešta.
Goran je napunio pedeset, a Kalašnjikov sin osamnaest.Dva različita razloga a dva identična slavlja u svojoj lepoti i savršenosti.Dobri ljudi, na meniju šta se ima i šta se može, da se ni kraljevska trpeza ne postidi i slavlje je uspelo i pre no što je počelo.Još ako uspeš da izbegneš, veliku čašu za zdravicu ili tako često ukrštanje ruku i zdravicu na taj način što je još jedan lepi ali teški, običaj toga kraja ili je bar svedeš na razumnu meru i dan posle ti može biti lep.
U suprotnom mamurluk ti ne gine.A jedini pouzdan lek je boravak na čistom vazduhu i oslobađanje od glavobolje fizičkim radom.
‘Oćemol’ prvo o imenima?
Ajd malo.
Meda se zove Nebojša.
Prezime Vam nije važno.Mogao bi da se preziva i dobrota ili slično.To bi bilo baš tačno.Suva dobrota kao u nazivu njegovog sela.Nadimak je verovatno stekao zbog svoje mirnoće, ogromnih šaka i načina rešavanja problema.,,Sve može, i završićemo, ne brini.,,
I tako stvarno i bude.
Ako ti čak i zaboraviš nešto što ti je Meda obećao, on sigurno neće.
Meda je majstor.Bravar, vrhunski.Bolji od Maršala sto puta.
Ono što očima vidi a od metala je, on to osmisli i bez komplikacija napravi.Čak i abrihtere i slične mašine neobičnih naziva.Od metala do finala.Napravio je čitavu radionicu svojim rukama.Kompletnu liniju za obradu drveta.Bušilice, cirkulare i sve što Vam padne na pamet.Od trupca do nameštaja, časkom.Dok o dasku lupiš daskom...
Ali nije to sve ono što želim reći.
Meda radi kod privatnika za socijalno i zdravstveno, sebi i deci.Vozi u pekari.Ustaje svako jutro u tri a kući se vraća oko podneva.I tako stalno.I nije mu teško.Sa Medom putujemo u selo i iz sela.Skoro svaki put.
Samim tim imamo jako puno vremena za priču.Ako se vratite neznatno unazad, recimo u vreme prošlog leta, videćete da sam sa Medom bio i na Dunavu i čak tada Vam obećao priču o njemu.
Pa evo je.
Odakle naslov?
Pre par dana su pekli jabukovaču u Medinom dvorištu.Goran odluči da napravi šalu i podvikne Medi da odmah doda hladnu vodu jer kazan zagoreva.Ovaj časkom, u trenu, dotrča i donese kantu vode ali stade kada vide da se ,,pozivar,, zacenio.
,,E pa nisam ovoliko trčao još od kako su me Amerikanci ono dva puta jurili...Vratiću ti ovo, biće ti teška ova voda...,,
Neće, neće, znam Medu.On vraća samo dobro i to dobrim.
Najčuvenija je njegova ,,Kad su me ono mobilisali samo je Kalašnjik plakao za mnom.Prati me, nosi mi torbu i plače...,,Sad se tome smejemo, a tad nije bilo smešno.
Meda se srećom vratio živ i zdrav, i bori se sa životom i dan danas pošteno i majstorski.
Drugarčina na delu.Bravo majstore.
Kalašnjik i Meda su moja generacija.
Kalašnjik se zove Miroljub a nadimak nema nikakve veze sa oružjem.Ostao mu u nasledstvo od ćaleta kao uspomena na jednu pradavnu šalu.
Njega još ne poznajem najbolje ali sve ukazuje na početak sjajnog prijateljstva.On nam je najveći veseljak u grupi.Sa njim je smeh zagarantovan.Kao domaćin se pokazao izuzetnim.
Vrhunski je majstor za drvo i od drveta pravi prava umetnička dela.Nije čovek koji bi stalno ulagao i radio.Mnogo mu je bitnije da život provodi po svojim pravilima.Rekli bi boem.
Ne znam, kažem, ne poznajem ga još dovoljno ali za drušvo genijalan, pozitivan i veseo lik.
Gorana i mene već znate.
Goran domaćin i dokazana poštenjačina.Pa nekako najtanji deo celog četverca ispadnem ja.Ništa ne znam kvalitetno raditi, samo pričati.A ko je pošten uspio sa pričom.Da sam bar malo kvarniji pa da odem u politiku.Ali nisam i neću, ne pada mi na pamet.Kad vidim ko je sve tamo, bolje mi je sa mojim prijateljima.Kad bi bar znao pisati, bilo bi odlično.

No naučiću, evo vidite koliko aktivno treniram.
Šta je pisac htio kasti?Ili đe zaključak, smoto?
Evo ga, i neće biti baš kratak.
Odavno sam čuo jednu lepu izreku da se ne možeš pozdraviti stisnutom pesnicom.Moraš otvoriti ruku.Tako je i sa prijateljstvima.Upravo tako.Da bi stekao priajtelja moraš otvoriti dušu.Nastupiti iskreno i pošteno, prvo prema sebi a onda i prema drugima i stvari budu mnogo jednostavnije.
Da li to ponekad donosi razočarenja?Naravno, toga ste i sami svesni.
Teška vremena, kriza i ratne godine razvalile su mnoga prijateljstva.Do temelja.
Ali neka su i preživela.A ona koja jesu, e ta su prava.
Kako to unapred možeš znati?Ne možeš.I u tome leži i lepota ove priče.
Nikada se nemojte umoriti za nova prijateljstva.
I bez obzira na teškoće u kojima živite ne zaboravite da oko Vas žive i dobri ljudi.Samo ih treba pronaći.A ako se zatvorite u vlastitu ljušturu to nikada uspeti nećete.
Meni je i boravak na net-u donio sjajna iskustva i divne prijatelje.Ali definitvno sam prilično staromodan.Verujem još uvek u lični susret, pogled u oči i stisak ruke.Srećom donio mi je do sada i takve susrete.A doneće još puno njih, nadam se.
I to se promeniti neće.
Kao što se neće promeniti moj stav prema prijateljstvu i mišljenje o ovim dobrim, poštenim i sjajnim ljudeskarama koje sam relativno nedavno upoznao.
Znači u našem društvu ni rakija nikada nije teška, a kamoli voda.
I ona godi, doduše tek ujutro, ali šta bi bez nje?

Pozdrav za moje drugare Medu, Kalašnjika i Gorana.
I naravno za sve Vas.
Ipak da bi ste čuli sve naše šale i šege moraćete bar malo biti deo našeg društva.
Poziv je trajan, sa pečatom ali bez datuma...Možda i Vi upoznate prijatelje.

Eto, meni je uspelo.

Vaš Cvetko. Smile


P.S. U Aranžman je uračunat i izuzetna meza, šljive i jabukovače po volji.Ponesite samo osmijehe, poštenje i želju za druženje.

16 I sedma taj Ned Apr 04, 2010 10:19 am

eskic


Ab ovo...

Jesam li rekao?
Jesam rekao da će se nekako ujediniti?Evo došlo.Pa samim tim Srećan Uskrs, Hristos Voskrese i srećni praznici svima onima koji slave.Da slavite još dugo.I lepo, složno.
Moji još kunjaju.
Bili nam sinoć kumovi pa smo po običaju ostali do kasno.Uvijek izvučemo nekih novih priča i ako se relativno često viđamo.Ali kasno legli.Sad stižu sms-ovi sa svih strana pa sam ustao ranije.I kad je već tako da pozdravim prijatelje.

Naslov?
Latinski tj sa Wikipedie, opet se malo foliram.Trebalo bi da znači ,,Iz početka, u originalu, iz jajeta...,,Smatra se da je život i sve ostalo nastalo iz jajeta.A kad pogledaš tako mu nekako i dođe.
Pita učiteljica malog Pericu ,,Šta je pre bilo, kokoš ili jaje?,, , ,,E draga učiteljice, pre je bilo svega.,,
Ovo će biti priča o jajima.U osnovi.Iz početka.
Razgovaraju dva penzionera.
Kaže prvi ,,Mene pamćenje tako dobro služi da se skoro sećam grudi svoje majke kada me dojila.,, a drugi replicira ,,Nije to ništa.Ja se sećam da sam jednoga dana otišao u park sa tatom a vratio se sa mamom...,,
Ja dugo pamtim.Ono baš dugo.Dobro pamtim izuzetno a loše ko slon.Klasičan Balkanosapiens.Jesam penzoš, ali ipak ne pamtim baš ovoliko.
A šta pamtim?
Kao i svako dete moja prva sećanja su vezana za bojenje jaja i sve doživljaje i smicalice koje su po tom pitanju ukrasile moje detinjstvo.Mislim da je to religiozni običaj kome se deca ubedljivo najviše raduju.Čak i ako te poslije zaboli stomak od silnih žumanaca koje pojedeš.
Kakve su prednosti života deteta seoskog učitelja, na Balkanu u osmoj deceniji dvadesetog veka?Po pitanju ovog praznika, vrlo velike.Bez ikakvog preteranog dodatnog napora nabaviš iz sela raznorazni arsernal jaja, svih vrsta i veličina.
Od sitnijih ali neviđeno tvrdih, norkinih, koja se teško boje i niko posle neće sa tobom da se tuca, pa sve do ogromnih guščijih i tada retkih prepeličijih.
Čak smo se pentrali po šumama, uz visoko drveće i probavali prazniti i prva prolećna gnezda.Uglavnom, bezuspešno.
Uvijek sam volio boju lukovine i miris voska kojim je moja baka Milena ukrašavala jaja ljepše od prizora prozora kuće ukrašene najboljom šarom negdašnjih mrazeva.
Kada dođu ovakvi dani vrate se uvek čudne uspomeene.Nekako takvih boja sada nema.Ni takve radosti.Iz sela se vratiš sa punim naramkom osvojenih jaja.Raznih šara.A borbe su lepše od onih sa današnjeg Svetskog prvenstva iste discipline u Mokrinu.
Odavno nisam neki vazduhoplovni element u priči.
Ajde jedan.
Nema veze sa Vaskrsom.
Ali ima sa jajima.
Negde 93-će stanje u vojsci je bilo toliko teško da su na aerodromu vojnicima pomerili ustajanje za sat vremena kasnije da bi mogli da im izbace jedan obrok.Ode užina.
I pozove me pomoćnik komandanta jedno jutro i kaže da se sutra spremim za ispitni let sa njim do Batajnice.To će biti moja ulaznica za prelazak na tzv. ,,Stalnu trenažu,,.
Relativno jednostavan posao.Poletanje i pravac Pančevo.Samo paziš gde počinješ snižavanje i surdukneš se preko Dunava na Bataju.Lepo vreme, proleće, ništa lakše.
Ali nazad?
Naviše prazni, a nazad vojska utovaruje neke kutije.Peza, vođa, šaljivdžija mi kaže ,,Evo nazad vozimo skoro trideset hiljada jaja, pa pazi da vojska ima šta jesti.Ne moram ti davati ocjenu na kraju.Prebrojaćemo slomljena kad sletimo...,,
I nazad talašika.
Bez problema sve odletim.Na An-u kad je lepo vreme, sve je banja.Sletim, odoh na stalnu trenažu.A dok su borci istovarali teret, ispuste kutiju, srokaju 360 komada odjednom i zažute nam teretnu kabinu za narednih hiljadu praznika.
Tada sam na jednom mestu video i najviše jaja.Čak i sa ovima za kajgane.
Stara fora kaže ,,Zašto su u svakoj kafani tri jaja na oko skuplja od kajgane od tri jajeta?,, Prosto.
Zato što jaja na oko možeš izbrojati.A kajganu ko će razabrati?

Volim proleće.Generalno.Zato volim i ovakve praznike.Moji se polako izvlače iz kreveta pa odoh i ja.
Jaja u šake, samo obojena, i krenite na kucanje.
Ove godine sam komšijama spremio posebno iznenađenje a nije ono drveno, lako uočljivo, kinesko... (pst...plovka...)
He, he, he....

Srećan Uskrs i Hristos Voskrese.
Vidite da je lepše zajedno.

Iz početka.
Ab ovo.

Cvetko. sunny

17 I osma... taj Sre Apr 07, 2010 12:32 pm

eskic


Srijemuš, Sremoš (Allium ursinum...)

Bil’ovo trebao prevoditi?
Hoću, hoću, nema sikiracije.Jer samo u najbližem okruženju čuo sam najmanje pet, šest različitih naziva za istu biljku.Eto već sam otkrio malo.Radi se o biljci, vrlo zdravoj, korisnoj ali i prilično rijetkoj.U današnji vakat.
Tamo gde smo ga ovih dana brali, na visovima planine Jastrebac zovu ga Skremboš.
Divlji beli luk, medvjeđi luk ili slično.
Sad znate.Ali nisam siguran da znate koliko je to korisna i dobra travka.Nisam ni ja znao doskora.
Bez namjere da se nešto pravim pametan citiraću malo i Wikipediu ,, ...U našem narodu postoji uverenje da nijedna biljka ne čisti tako dobro sistem za varenje i krv kao sremuš. Ima jako dejstvo na crevne parazite, sprečava infekcijske upale sluzokože creva, snižava visok krvni pritisak, a i odbrana je od gripa i groznice. Pored delovanja na crevni, sremuš povoljno deluje i na kardiovaskularni sistem sprečavajući arteriosklerozu, otkanjajući nesanicu i nesvesticu...,,
I šta sad?
Da privodim priču kraju?
Ma ni u ludilu.Bljku sam tek delimično opisao, ali nisam predivan dan koji smo proveli berući nežno zelene, duguljaste listove u gustoj bukovoj šumi.
Inputi nam nisu išli na ruku.Ni blizu.
Prethodnu noć smo slavili pedeseti rođendan našeg druga pa smo po logici stvari ujutro bili ,,manje upotrebljivi,, i ,,slabo komunikativni,,.Ali i dalje odlučni u namjeri da naberemo srijemuš (tako ga ja zovem...) dok još nije procvjetao.Poslednji su rokovi za ovu godinu.
Ima se poći u planinu.
Traktorom prilično, najmanje desetak kilometara.Moramo proći i rampu na brani, valjda će nam je čuvar otključati, jer ‘vaki post-rođendanski nema šanse da izbauljamo još tri, četiri kilometra, blatnjavim šumskim putem, uzbrdo.
Stanemo ispred seoske prodavnice.Da li da kupujemo doručak?Šta će nam?Ja predlažem litar kisele.Meda i Goran mi objašnjavaju da je planina prepuna bistrih potoka sa pitkom vodom i da mi karbonizovana ne treba.
Ipak, kupiše mi flašu.Što je sigurno, sigurno.Kupiše i neke salame, ‘leba i jogurta.Ništa od roštilja u planini koji smo danima planirali.Mamurluk i od najboljih ljudi časkom pravi zombije.Ovde, trojica na okupu.
Godi mi vožnja na traktoru.Vetar i jutarnje, proljetno sunce.Blago, nekako kao rukavice koje majka oplete.Na krilu, bez kabine.Na krilu traktora, a ne na Medinom krilu, toliko baš i nismo bliski, niti ćemo biti, bez obzira na mamurluk.Traktor ipak trucka.
Usputno stajanje kod brane.Meda me nudi cigaretom a ja samo sa gađenjem pogledam poluzgužvanu kutiju i pomislim ,,Kako neko može...,,Vraćaju mi se sećanja od sinoć i pomislim ... koliko li sam ih ,,sagorio,,?
Ulazimo u šumu.
Čuvar nam je srećom ljubazno otključao rampu, valjda se sažalio na Savu Savanovića i društvo.Rekao nam da će u povratku neko morati da dođe po njega, da nam ponovo otvori rampu, jer signala mobilne telefonije na dalje nema, sve do vrha planine.
A pre vrha planine evo i vrha suštine.
Nigde žive duše.Nema ljudi.Osim par optimistički nastrojenih ribolovaca na obali predivnog jezera kojim se obližnji gradić napaja vodom, u daljem putu, tokom celog dana nećemo sresti nikoga.
A kad nema ljudi onda nema ni plastičnih kesa, flaša, raznobojnih folija, stakla i ostalog otpada.
Priroda i naše jedinstvo sa njom.I dok se penjemo uzbrdo i zalazimo u gustu bukovu šumu osjećam se već mnogo bolje i prijatnije.Jedini šum je šapat vetra u još neolistalim krošnjama.Penjemo se uz obalu planinske rečice.Ćutimo.
A IMT brekće i poslušno nas nosi naviše.
Kakva je ovo lepota.Savršeno.Put doduše loš, samo za traktora i iskusnog vozača a u ovom slučaju nema boljeg.Čvrsto se držimo (,,nemoj kume preko rupa, spašću...,,).
I dođe vreme da parkiramo traktor i nastavimo pešice.Stigli smo.
Gde ćemo ga ostaviti?Pa na sred puta, ovde i ‘nako niko ne prolazi.A i zvaće ako šta treba.U tihoj šumi se sve čuje.I mi smo tu blizu, samo još nekih dvije, tri stoje metara vazdušne tj visinske razlike (desetak izohipsi, šta je to...).Jedva, do proplanka.
A tamo jedan od onih pogleda koji se ne zaboravljaju.
Evo i slika ispod da vidite i Vi malo.
Nemojte da Vas zbuni uniforma.To mi je, neku staru, poklonio kolega iz žandarmerije.Moja jedina sličnost sa žandarmerijom je onaj žandar iz Sen Tropea, ličim.
Ponio sam je da je probam jer letački kombinezon pored očiglednih prednosti ima i svoje mane.Nezgodan je za leto, ali i za veliku nuždu, nema rajsferšlusa nazad.Ovu poklonjenu sam ponio jer su pantalone odlične i mogle bi mi valjati ljetos za pecanja a i za ovo drugo.Ponekad.Čisto, da mi rukavi ne upadnu.
Stigli, zadihani i radoznali.
I tren iluminacije.Nismo Medi verovali, a ja ovde ne verujem ni svojim očima.Dokle god pogled dopire svuda su izdanci srijemuša.Cela planina.
Aparat iz džepa i par šaljivih fotki.
Kese u šake i navalimo na nježne listiće.Pokušavam da izvučem biljku zajedno sa lukovicom.Obećao sam tašti.Teško ide.Koren je vrlo duboko.Možda će u jesen biti bolje, tj. veće lukovice i dosta lakše.
Sa listićima ide dosta brzo.Mladi su i zdravi.Mirišu na beli luk.Malo razgovaramo i uživamo u tišini šume.Do doručka smo već ubrali poprilično.
Ajd i u priči mala pauza.Digresija, što bi rekli.
Dobio sam juče informaciju iz rodnog kraja da ove priče pažljivo čitaju i u mom zavičaju.Pozdravljam zavičaj i zemljake.Čak me kontaktirao, preko oca i glavni urenik lokalnih novina iz mog mesta sa željom da se letos vidimo i ustanovima neki vid saradnje.Eto vidi slave, iznenada.Još samo da se ne uobrazim.Neću.Kad nisam do sada onda je kasno.Garant.
Jedino me ta predivna šuma podsetila na moj zavičaj.Šume oko moga Čelinca.Priroda, posebno savršena, svuda liči.To i jeste jedino savršenstvo koje postoji.No ne smijem, a i neću zaključak prije još par detalja.
Taman završili doručak, kad između zvukova šume čujem neki čudan šum.
I to je vazduhoplovni deo ove priče.Iznad samih vrhova drveća, na nekih destak metara proleti G4.U niskom letu.
Ja začuđen.VOR BLC je blizu i civili često prolaze.Ali vrlo visoko.A kolega vojni ili je iz tog kraja ili se sprema neka maršuta.Ostavim srijemuš, uzmem aparat i narednih pola sata čekam.Odmaram a vadim se na avijaciju.Zezam jarane da se od pravih aviona ne možeš sakriti.Nigde.
Ne bi ih više.Samo jedan, solac.Ali meni drago.Tačka na i a i odgovarajući završetak jednog takvog dana.
Ostatak srijemuša smo ubrali brzo i lako.I za komšiluk i familiju.Pune kese.
Sa radošću smo ostavili proplanak znajući da ćemo i u narednim godinama imati gde doći.
Pažljivo pokupili otpatke od doručka, napili se vode direktno sa potoka u blizini i krenuli kući.
Srećni i ispunjeni.Mirom i tišinom koju samo takva lepota može da stvori.

I zaključak.
Možda bi najbolja bila jedna davna priča sa Vrbasa.Ujutro tek stigli na predivno mesto za ribolov na kome već peca jedan čovek.Sam.
Moj ćale odmah ,,Dobro jutro majstore.Koja je dubina, oće li išta?,, a na to neznanac ,,Na ti mjesto, hebalo te mjesto.Na’ranjeno, evo ti i dubina, evo ti sve...,, a na čuđenje mog starog babe ,,Šta ti je čovječe, samo sam te pitao?,, lik izvadi neki papir iz džepa i dade nam šlagvort za naredna decenijska zezanja ,,Šta, šta mi je? Ne mogu s’ ljudima.Evo imam i napismeno...,,
Izvadi papir, pokaza iz daleka.Pokupi se i ode.
Eto tako, kad jednom ne budete mogli s’ ljudima a biće uskoro, dođite vodiću Vas u Sremuš, Skremboš, Srijemuš i da gledate G4.
Tamo Vam ljudi neće nedostajati.
A moje lično viđenje stvarnosti je da je za ljudski rod prava sreća što ovakva mesta još postoje.Jer dok postoje, za ovu planetu još ima nade a i za nas kao vrstu.
Doduše nesavršenu ali sa mogućnošću popravke.
Nama je taj dan savršeno ispravio posledice mamurluka a Vama, drugarima savet.
Kad naiđete na takvo mesto, zastanite, osvrnite se, sedite na suvo lišće, slušajte tišinu i uživajte u trenutku.
Nikada nećete biti ni zdraviji ni mlađi, a i kako ide zasad’ globalizacija će i tu stići.
Soon or later.

Ja nekako sve manje mogu s’ ljudima.
Vi ste srećom još izuzetak.

Vaš Cvetko.

P.S. Klinci neće salatu od srijemuša, kažu, smrdi im na luk.Zato ga mi matori tamanimo a sreća je pa se miris izgubi mnogo pre klasičnog belog luka.Mislim, samo zbog onih socijalnih aspekata.
Ima ga još, ajte na salatu.Ajd’ šta se sikirate, pa neće biti samo salata...

18 Re: Price Voje Eskica taj Sre Apr 07, 2010 5:17 pm

cyber fulkrum


Admin
Kad je netko len da uploada slike pa cu ja

Evo obradovo se bosanac na



Medjutim ona mu vjerovatno ne uzvraca ljubav,a i Eske treba medvjed da ju pritisne pa da nastane bosanac



Ili treba da se prvo najede sremusa




E bolan posalji malo i na ove strane,sta si sve zadrzo za sebe.

E Vojo da malo ogovaram i mog klasica pod nicom starinovi jer nece ovde da napise ni reci a tamo na ABG komentarise sve u sesnaest.A ovde mu je dozvoljeno cak i materinjem jeziku da pise pa makar ga neki i nece razumet jer su nepismeni meni bi bilo veoma drago.

http://otpisani.niceboard.com

19 E fala... taj Čet Apr 08, 2010 1:25 pm

eskic


Ma nisam lijen no od bruke ne smijem priznati još ne kontam kako se to ođe' radi.
Daj malo pojasni.
A fala za ovo izabro' si najbolje.

Ajd evo da postavim novu priču a ti mi na primeru dodaj i ove slike sa jedrenja, i u skaldu sa mojom slikom sa bukovinom objasni jaranu.
Da znam, za ubuduće.

Pozdrav drug.

Cvetko.

20 I deveta... taj Čet Apr 08, 2010 1:29 pm

eskic


Fanđo

Jedan od najtežih delova na prijemnom za srednje škole na Balkanu jeste deo vezan za glasovne promene i akcentovanje.Kao što svi jezici na svetu imaju svoju ,,kvaku 22,, tako deca na prijemnom ispitu iz materinjeg jezika, na brdovitom Balkanu dobiju ospice ako im na ispitu pripadnu akcenti.
Tako i ovde.Valjda će proći bez ospica, rubeole i slično...
Akcentujte naslov na poslednjem slogu i odmah ćete znati da se ne radi o čuvenom automobilskom asu dvadesetog veka.
Dakle nije Huan Manuel, nego Mitranić Ljubinko.
Naš dobri profesor fizike tih osamdesetih u Vazduhoplovnoj Opštoj Srednjoj Vojnoj Školi ,,Maršal Tito,, Mostar.
Ljudina u svakom smislu.I stručnjak, par exelans.
Nadimak je pitomačka izvedenica od milja neposrednog nadimka Fantom.
Naš Fanđo nije imao kosu, obrve, bradu, brkove tj. nijednu dlaku na glavi.Skoro.Da li je to bila posledica neke bolesti ili kako se u đačkim kuloarima govorkalo neke davne nesreće u Vinči nikada nismo saznali?Nije bilo ni preterano važno.Nadimak je već bio tu.Odavno, tj. davno pre naše generacije.
Uvijek nasmijan i dobro raspoložen spadao je u kategoriju omiljenih profesora.Čak i kada ispituje na času nije bilo traumatično.Čuvene su bile njegove hipotetičke pozicije kojima je zbunjivao đake.U vakuumu, šta će prvo pasti iz aviona na zemlju?Perce, rukavice ili kaciga.
Ti se znojiš a on se samo smeši.
Ali nije bilo strašno.Kod Fanđe se sve na kraju dobro završi.Nikada niko nije imao slabu iz fizike.A rukavice nam iz aviona nikada nisu ispale pa teoriju nismo proverili.Ni u vakuumu ni iđe drugo.
Uglavnom Ljubinko bio sjajan lik.U stvari, što bio? Valjda je i sada.Pozdravljam te profesore, gde god da si sada.Zaslužio si.
Ali kako Vojkan po običaju zakukulji i zamumulji ajde konačno i da pređem na stvar.Obećam sam bratu Vuletu priču o jedrenju, a ne znam preko čijeg primera bi je bolje opisao nego preko primera našeg Fantoma.
Ajd mala pauza.
Prvo ću jednu ličnu priču.Kako sam se ja susreo i prvi puta prepo’ u toj divnoj ljudskoj veštini.Letenju u njegovom izvornom obliku.Najčistijem.
Na kraju druge godine Gimnazije, kako ukratko imate opisano u knjizi došli smo u Mursku Sobotu, gradić na tromeđi, da se prvi put vinemo u nebo.
Jedrenje.Adekvatan početak letačkih karijera.Početak koji bi svako trebao da prođe.I koji bi svako samo mogao da poželi.
Već sam pisao o tome pa neću o samom gradu i atmosferi, nego o svom prvom letu na jedrilici.
Vitlo.Letnje jutro.Spreman za svoje prvo poletanje.
U kabini Blanika sedim kao vreća krompira.Još je jutro, nije vruće a malko se znojim, ono tek ljepote radi.Gledam u par instrumenata ,,moćne naprave,, i čekam nastavnika, upravnika aero kluba.Petrovič, prezime upamtio, ime zaboravio.Izvin’te.
Imal’ iko važniji od mene?U tom trenu na svetu nema.
Vascijelom.
Jedrilica zakačena na sajlu, klasić spreman da pridrži krilo u zaletu, a nastavnik došao.
Seo čovek, vezao se, zatvorili kabinu i kaže mi da sada samo gledam i za prvi put ne diram ništa.Totalno suvišna primedba.Ne bi mi ni palo na pamet da nešto pipnem.
Dat je znak.Vitlo nas je jako povuklo, a posle par metara zaleta u vazduhu smo.Ali sa kakvim uglom penjanja?Više ispred sebe ne vidim ništa.
Samo nebo.
Sajla sa obe strane udara po trupu jedrilice.Končić, indikator klizanja mi se muva na vetrobranu a malobrojne kazaljke skakuću naviše.
U jednom trenu nešto puče.Jako, vrlo jako.
Žuta ručica na sredini centralnog panela dva puta poleti prema meni a iz zadnje kabine začuh ,,Ne boj se.Ne diraj ništa i ampak pusti meni.,,
Momentalni nagib oštro u levo.Dovođenje nosa jedrilice na horizont i traženje prve livade za prizemljenje.Ima ih ‘fala Bogu dosta tu, pa sletismo odmah pored piste.U kontra smeru ali ko te pita.
Ja u početku mislio tako treba.Uh reko ala’ kratko traje.Zahebane igre.Ali što slećemo u suprotan pravac?Upravnik se po prizemljenju odmah odveza, izađe i ode do onoga sa vitlom ,, na konstruktivni razgovor,,.Izađem i ja.Dođoše brzo momci i devojke iz kluba i moji klasići i laganini odgurasmo našega Blanika na startnu poziciju.
Poslije čuo da ne treba tako.Obično.
Vjetar bio zeru jači, ,,saradnik,, na vitlu vuko’ malko žešće i opa...Puče sajla.
E sad bi ja mogao ispasti pravi, pravcati heroj.Prošlo skoro tries’ ljeta pa bi čiča mogao pustiti mašti i uspomenama na volju.
Jesam kvarnjak ali nisam baš toliki.A i đe ću Vam tolikima lagati, ufatićete me prije ili kasnije.Što kaže jedan dobar aforizam iz moga kraja ,,Od kako sam, sam sebe ufatio u laži, ni sebi više ne vjerujem...,,
Nisam ja tu, taj put, u tom letu, skonto ništa vidio.Neću petljati.Krumpijer ko krumpijer.Ili June u Carigrad, june iz Carigrada (ili sa vitla...).
Objasnio šef poslije na analizi situaciju a svi moji budući letovi na lepom Blaniku kasnije mnogo duže trajali i ja skontao i svu lepotu, pogled i tišinu, kao i šum brisanjca te divne naprave ljudskoga roda.
I još samo jedna sitnica.
Odmah po dolasku u klub ispred hangara smo videli lepoticu, bijelu ticu koja se nova, tek stigla šepurila na julskom suncu.Ponos celog AK ,,Murska Sobota,,.Čini mi se da se zvala Elan DG-104 G.Molio bih kolege jedriličare da ne zamjere i da me isprave.Tako sam nekako upamtio.
Joj ljepote, Tito dragi.Kakve skladne linije.Kakva bjelina.Sva nekakva nježna i lagana.Kao labudica.Jednosjed.Kabina ko apoteka.Mala, malecka palica i predivne boje.
Džaba i Utve i Vilge. Blanici i sve ostalo na stajanci.Njoj ni priviriti.
I ta slika mi ostala.Kako li je u njoj loviti obod termičkog stuba?Nikada nisam saznao.
A žao mi.
Ali takvu vazduhoplovnu ljepotu sam vidio prvi put u životu.Reko’ bih da me još drži taj pogled.Mi gledali samo iz daleka, ponekad kad niko ne gleda zavirimo unutra, izbliza, a čini mi se da otisak mog nosa još stoji na kabini ljepotice.Na pleksiglasu.
U kabinu nikada nisam sjeo.Nisu dali.
Poslije šefovi AK leteli često na njoj a omiljena caka im bila da nas iz brisanjca poliju onim vodobalastom dok dremamo na startu.Spasi nas suncobran a bijelu ticu čujemo tek kad nam šušne nad glavama.Nisko.I elegantno.
Onda neki kao tihi borbeni zaokret ili slično preko krila i pravac na sletanje.Maheri.

Izvinite, udavi.
Ajmo kod Fanđe, jopet.
Iza naših internata u Mostaru se nalazilo ogromno polje.Hangari Vazduhoplovne baze a iza njih aerodrom iz ,,Partizanske eskadrile...,,
I šta ćeš, subotom i nedeljom pre podne.Curu nemaš, ne moraš u grad.Para nemaš, opet ne moraš u grad, a i nije ti se još ni osušio onaj duks (jedini što imaš...) pa i nemoš’ u grad.
I šta ćeš?
Sve si već, ko fol, naučio pa skokneš iza hangara na poljanče.Tamo se stalno nešto dešava.
Ili modelari probaju nove penjače i aviončiće sa motorom, ili padobranci iz Kluba skaču ili jedriličari lete.Vazda nešto, čim proljeće grane.
I baš neđe ovih dana, sretnemo tamo našeg Fanđu.,,Kako ide profesore?,, ,,O đe ste raja, evo spremam se da polažem za neko Srebrno C (ne zamjerite mislim da se tako kaže...)...,,
Čujemo da profa treba što duže da ostane u vazduhu.
Vjetrić pirka, istočnjak nekako, vedro, rano prijepodne.Uslovi savršeni.
Aero zaprega poleti, ode Fanđo.Avion se začas vrati i ostavi jedrilicu kao malu belu pahuljicu na obroncima Podveležja.Njeno kruženje u tišini posmatrali smo u početku sa velikim interesovanjem a najlepše je kada se zrak sunca odbije od pleksiglasa ko ona dečija igra sa ogledalima dok Fanđo hvata imaginarni stub.
Poslije nam dosadilo.Gledaj, gledaj, on i dalje kruži.Sve više i više.
Moramo i na ručak.A i subota je, valjalo bi do grada.U Starom gradu će se okupiti raja.
I jedno sedam osam sati kasnije neko dotrča u internat i povika ,,Evo ga, slijeće...,, Mi stampedo.Trk da vidimo.Taman pretrčali tih tri, četiri stoje metara a on u finalu.Sleti elegantno ko što je i letio.Mi se okupili oko njega kad Fanđo izleti iz kabine.,,Čuvaj, čuvaj... ,, i šepajući od utrnulih nogu otrča prema žbunju kod hangara.Potraja ,,vodoskok,, par minuta a profi se vrati osmijeh.
,,Uh, hebeš Srebrno C ako za zalijem u nogavicu ili cipelu...,,
Moram jednu malu anegdoticu.Kad se moj Igor rodio, ko i svako dijete kad ga skineš o’ma se upiški.I tako ‘fali se moj stari našem starom komšiji Baći.
,,Ej, Baća da vidiš moga unuka.Dok leži, kad pišne, prebaci preko glave...,, a Baća stari mangup od osamdeset ljeta ,,Nije to ništa, nek pišne ko ja, direkt’ u cipelu...,,.
Fanđo umal’ u cipelu.
Poslije smo nekako mnogo više cijenili i voljeli našeg Fanđu.Ako je to, uopšte, bilo moguće.Taj let je trajao skoro osam sati a ja još jednom, bar tako, video koliko su jedrilice moćne i lepe naprave.
Na mlaznjacima, dosta kasnije, su se kolege često šalile da ništa bez ručice za gas ili one za katapult ali moje lično skromno mišljenje, prikladno znanju i iskustvu, jeste da je najiskonskiji i najbliži osećaj slobode i uživanja u letenju ipak u jedrilici.
Tad nije bilo zmajova, paraglajdera, jet-pack-ova i sličnih ćeresta.
A drugari jedriličari pored ove Vuletove, molba i od mene...
Dajte malo da i mi obični smrtnici uživamo u Vašim Srebrnim i ostalim C, a i drugim slovima.
Pišite.
Hvala.

Jedriličar, matori ali stalni početnik, W C vetko.
jocolor

21 Mali jubilej, deseta... taj Čet Apr 15, 2010 6:48 pm

eskic


Vatra Svetog Elma... (a i dim St. Eola...)

Urnisa kiša napolju.
Nije ovo baš proljeće kakvom se radujem ali daj šta daš.Bolje je od neke zimčuge, sasvim sigurno.
Razgulilo, ko ono birvaktile u Mostaru.Možda baš zato što su odlučili da i ispred naše zgrade postave finalni sloj asfalta.Trebalo im je samo petnaest godina od useljenja.Sića.
E sad, oni šahtovi i ventili koji su virili i obračunavali se godinama efektno sa našim poluosovinama, karterima i homokinetičkim zglobovima dotrajali ‘naki otkriveni pa se moraju stavljati novi.
Iskopali radnici rupe ali im ih kiša već par dana konstantno puni.
A mi seirimo.Ako.Zloba, ali retrogradna.Merak.
No, da ne gnjavim po običaju, hajmo na priču.Šta ako sutra prestane kiša pa budem mogo’ napolje a sve ovo ostane neispričano.

Ajd’ opet malko Wikipedi-u u pomoć.Oklen’ naslov?

Vatra svetog Elma (en. St. Elmo's fire ili Saint Elmo's light) je svetlosni efekat koji se javlja usled električnog pražnjenja u atmosferi. "Vatra" svetog Elma je zapravo plazma niske gustine i niske temperature. Efekat je vekovima poznat moreplovcima pošto se manifestuje na jarbolima brodova, uglavnom tokom nevremena. U moderna vremena efekat se manifestuje i na visokim stubovima dalekovoda i na isturenim ivicama aviona.
Naziv je dobio po svetom Elmu, zaštitniku moreplovaca. Električnu prirodu fenomena je prvi objasnio Bendžamin Frenklin.
A za Eola znate.
To je onaj zadužen za pirkanja, jača i slabija.Sva, komplet.

Eto naslova.Nisam neki mornar, pre će biti da sam pristalica one međunarodno-kopnene ,,’fali more, drž’ se kraja...,, pa će ovaj puta, biti o avionima.
A šta je neposredni povod?
Ovaj siroma’ Kalčinjski i njegova tužna svita.To jest, nekakav blagi, uravnoteženi, moj nastavak priče sa drugog dela foruma, o ličnim iskustvima po sličnim temama.U stvari o,,dinamičnim,, iskustvima.Od pre, skoro, dvadesetak godina.
Na transportnu avijaciju nisam došao dobrovoljno.O tome sam već pisao.Smatrao sam a i danas smatram, da takva vrsta avijacije i nije neka sreća za mladog čovjeka.Više bi se mogla nazvati ,,utješnom nagradom,,.,, A još kada na istu stigneš u takvim decenijama.Ali i o tome sam već,
da ne gnjavim.
Kolege koje su došle pre nas imale sreću da se malo i uživa.Inostranstvo, fudbalski klubovi i slično.A mi samo kašika i septička.Kašičica malecka al’ zato šahta povelika.I puna.
E ovo će biti priča o dva moja ,,sportska,, iskustva.
U stvari bavio sam se sportom slično ko u onom vicu ,,Kako Crnogorac o’će da oslabi? Pa gleda atletiku na TV-u.Višeboj.,,
Ovo je priča o prevoženju dva različita sportska kluba u mojoj režiji.Kao spoljnjeg saradnika.Čitaj, posmatrača i držača za ,,rogove,, (volan...)
Prvo ću malo kraće.Da mi ostane mjesta i za drugi deo.

Wind shear...

Neđe ono davno, pred samu šorku u BiH, odbojkaši Vojvodine idu na neku vrlo važnu utakmicu sa Jedinstvom u Bijaću.
Batajnica, došli odbojkaši, a došli i mi.
Ja na preobuci u delu za navigacijsko letenje.Spremio se poručnik sve po ps-u.Znam pročitati i meteo a i popuniti i plan.Pravi badža.
Imam izvrsnog nastavnika, ali pošto ću o njemu još puno priča ovde nekada kasnije, hajde da sada ne spominjem imena.Biće prilike, a i zaslužio je čovjek.Veliki deo onoga što sam naučio o letenju na An-u i transportnoj, naučio sam baš od njega.
Vrijeme, naravno loše.
Kiša pljušti, oblaci nisko.Ali iznad QGO-a.Moći će se.
U Bijaću je malko rutavije, ali i tamo za sada može.Samo, tamo i vjetar.Roka i razvaljuje.Sreća ima više pista pa ćemo valjda ubosti neku.Prognoza je da će kiša stati, oblačnost se unekoliko podići ali se zato vjetar pojačati.Plješevica, majka.
Put do tamo bez veće frke.Oblačnost prihvatljiva.Osam osmina ali ne prenisko.
Sletimo, recimo korektno.Ko na nosač.Na četvrti kabal, traverza i drk.Bez ravnanje.Ič
Pojasevi zategnuti skoro maksimalno a putnici upozoreni da sjede vezani.i ‘nako su dugajlije samo nam još fali da ,,ripaju,, po teretnoj kabini.
Gluvarili po aerodromu nekoliko sati dok se utakmica igrala.Otišli i na klopu, a od tolike kafe me skoro stomak zabolio.Ajd’ konačno dođoše.
Pobijedili.
Stručni štab se već u autobusu uroko’.Flaše na sve strane.Buteljke i viskići već sve po pedalj odmaljeni.Slavi se.
Mi gledamo i sumnjičavo vrtimo glavama.Ako ne bude bljuvačine do Begiša biće super.
Vjetar razvaljuje, mijenja pravac i po šezdeset, sedamdeset stepeni.Na granici, a pođe i zeru preko.Samo malkičak, čisto za dileme.
Vođa ode na toranj.Vraća se ubrzo i kaže ,,Ajmo odmah.Ako ne krenemo uskoro vjetar je u pojačanju, poslije nećemo moći...,,
Popne se na otvorenu rampu i ,,veselim,, odbojkašima zapovednim tonom naredi da spakuju flaše i po dolasku u avion sednu napred prema pilotskoj kabini i što čvršće se vežu.
Biće tarapane.
Uđoše, sedoše.Kao vezaše se, torbe na sredinu.Ja već seo na sedište i zategao pojas da skoro jedva dišem.Čekam i gledam barice na stajanci.Talasići, ko’ za jahanja na istim.
Kaže onaj vic ,,Otvorio Mujo školu jahanja na talasima.I poslije tri dana zatvorio.Što?Pa podavili mu se svi konji...,,
Ako uskoro ne poletimo ni mi nećemo bolje proći.Ko fol gledam neku divlju odlaznu proceduru a krajičkom oka posmatram vođu dok se vezuje i izdaje naredbe za ček liste.
Vidim ozbiljan, pogleda u mene i kaže otprilike ,,Ne sikiraj se, biće sve ok...,, Ne ide mu baš pokušaj da me oraspoloži ali nemamo ni vremena za razmišljanje.Odobrenje za voženje je tu a do piste kratko.
Na liniju poletanja, još jedna ček lista, gas na poletni, pogled prema sumornom nebu od koga se jedva naziru obronci planine, potvrda odobrenja poletanja i puštanje kočnica.Ode jedna pedala u stranu.Vođa drži pravac a mi guslamo u nekoj čudnoj traverzi. Vr i V1 minuše.Op, eto nas u vazduhu.Trese i tandrče, ali prihvatljivo.Recimo, uobičajeno.
Trap prođe, bezbedno odlazimo.E jel’ baš?
Šef ostavi pun gas i flapsove dosta duže i to se pokaza kao pun pogodak.
Taman na nekih manje od dvije stoje meteri, desi se.
Prvi put.
Puče nas nešto s’ lijeva.Skoro nas prevrnu od planine.Volan odleti ulijevo, mi udesno, a vođa dreknu ,,Drž’ i ti, šta gledaš...,,Spucam glavom u navigacijski komplet i ventilator iznad glave ali od tolikog adrenalina ne osjećam nikakav bol.Ufatim se za rogove.
Taman ispravismo nekako jedno šeset stepeni nagiba kad nas puče ponovo.Ovaj puta nekako nadole.Čini mi se, Izačić mi se nikada nije učinio bliži, ni veći.I manje drag.
Motori tutnje, krila škripe, prašina u kabini na sve strane, želudac kod trećeg krajnika, a mi ko ona mala plavušica u rukama ovog meteo King Konga.
Još smo ispod baze i srećom sa uglom penjanja.Čudnim načinima ali još odlazimo.
Roknu nas još jednom malo blaže i stade.Treska još povremeno, ali ‘nako standard.Ništa posebno.Na radaru sve čisto.
Uđosmo u oblake, uvukosmo flaps, vođa naredi mehaničaru da smanji gas za režim penjanja a mi se prvi puta pogledasmo u kabini i prodisasmo.
Uh, sunce ti Božije.Jel ovo to smicanje vjetra o kome govore?Mora da jeste, ovaj umal’ da nas smakne.
Okrenemo se prema teretnoj kabini.Vrata između se sama otvorila i njišu se.Ja na mah, između dva ljuljanja vrata, mogu da vidim dugajlije, neke, kako leže po podu, bliže repu nekako.Ispovraćali čitav avion, a želudačni sadržaj poprilično razrijeđen porazbijanim rizlingom, Balantajnom i Johnom ,,šetačom,,.
Srče po podu, ko u kafani kod željezničkog pristaništa u Bojićima, poslije fajronta.
Vođa pogleda.
Pogleda u mene, pa u mehaničara.Sačeka nepun minut da dospijemo do hiljadarke, uzviknu ,,Drži ti, preuzmi...,, a mehaničaru naredi ,,Ustaj da prođem...,, i ode u teretnu kabinu.
Sad ne mogu da se okrenem a volio bih više no pare.Dobro ne baš neke velike pare, ipak sam potkupljiv, prilično.Držim ugao penjanja, kurs i brzinu.Tolko’ zasad, znam.
Izgleda da je progazio između onih flaša i održo im takvo slovo da su do Bataje sedili ko bubice.Niko da mrdne.A i otreznili se u momentu.
Kad ne slušaju.Posle poletanja, odvezali se neki i krenuli da nazdravljaju.A onda im nazdravio Eol ili slavenski pandam, Pohvist.Sve porazbijo’ i isprevrto ko stogove đedinog sijena po mojim Kablovima, krajem ljeta.
Bogovi vetra su ovaj puta ipak bili na našoj strani.
Vođa se vrati na mjesto.Ne zna bil’ se smijo ili se nastavio ljutit’ ?
Pogleda u mene, nasmija se, zapali, otpuhnu dim i reče ,,Kako je?Jesil’ se prepo’?Eto vidiš, nije bilo strašno...,,
Tek tad se sjetih da pipnem tjeme.
Dobro je, suvo.I ja se kiselo nasmijem i odgovorim ,,Nije, nije...,,
Dalje do Bataje bez frke.ILS nas lako uvede u prilaz a ne bi ni vjetra, pa ko po ulju.
E sad, ni kod odbojkaša, osim ugruvanih, ne bi ni posječenih ni ozbiljnije povređenih.Samo štrokavih.Platili su poslije i pranje aviona.Platili, platili.
A mislim da se i danas u životu vezuju i u autu, čim pirne onaj proljećni.
Tijak...


Mrčo, zemo, Elmo...

Moram ići šmrknuti malo kafe.Umori me ova odbojka.
Al’ ne sikirajte se.
Sledeća priča je nekako fudbalska.I na drugom kraju Juge.
A da je lakša, e to ćemo viđi, tek viđeti.Meni, Bogumi, ne bi.
E oduži mi se ova kafa, pa priču nastavljam tek sledeće jutro.Ovi završili asfaltiranje ali kiša još nije prestala.Roka li roka.Cema, što bi rekli Mostarci.
Na šta li će taj asfalt ličiti Boga pitaj.Verovatno na ove moje priče ili na skoro sve na ovim meridijanima.Drži vodu...
Nastavak priče je nekako logičan.Nastavlja se sledeće godine u kasno proljeće.Na marš ruti Niš i tada već Podgorica.Operacija ,,Sprečiti let,, je odavno već počela pa su jedine destinacije magični trougao Batajnica-Podgorica-Niš i ponekad prometne metropole Kraljevo i Priština.Avioni skoro sami znaju put.Samo ga napujdaš ,,Aport mali...,, i on sve sam.
Jes’ kad bi se šalili.
I jednog vikenda poručnik dobije premiju.Dobro, recimo šesticu.Treba da se vozi FK ,,Radnički,, Real sa Nišavu na prvenstvenu utakmicu protiv Budućnosti u Podgoricu.Kraj prvenstva pa ni Džarovski to ne bi raspetljao.Tekma kao mlogo važna, možda ostanemo i cijeli vikend.Idemo i u civilu.
Ha, lijepo baš.Svratiću kod kumova, tamo prenoćiti, biće baš dobro.
Sve isplanirao, Mirko S’ Kojotovski, genijalčina i naučnik.
Vrijeme nekako ko ovih dana.Nisu ovi slojasti oblaci.Više su gomilice.Ali ima ih puno i kiša često loži.Ma nema tu neke muke.Podgorica ima odličan ILS.Surdukneš se do VOR-a, a onda preko jezera, u zaokret i zalaz.Ništa lakše, ja još skoro đak, ,,preobukčanac,, a radio to sto puta.
Tako i bi.
Skupili se svi na civilnom delu.Došli fudbaleri, uparađeni tupsoni i gledaju nas nekako sa visine.Šta ću, pogledam one svoje izlizane farmerke i jaknu što mi je buraz poslo, valjda njemu dosadila (lijepa ‘93 ća ej.) i pomislim, bolje da smo išli u kombinezonima, u njima mogu i pred cara a i bar me ovi trećeligaški sportaši ne bi ‘vako rentgenisali i begenisali, u svojim trenerkama od oko aproksimativno dvjesta marona.Svaka.
Ajd uđemo u avion, sad da po ‘vakom danu ne vraćam i sebi takva sjećanja.Na te ,,uspješne,, godine.
Let do Podgorice kao što sam i očekivao rutina.Vedro samo malo oko Sjenice.Taman da šmeknem zavičaj.A onda u kanjon, od Mojkovca nizbrdo i očas posla sletimo na odredište.Oblačno i tamo, ali ne pada.Još.
Javim se nastavniku da ću kod kumova, neću na utakmicu.Volim fudbal ali ne bih baš da se smaram gledanjem takvih velemajstora.Draža mi je kumina baklava.
Srećom, šef mi reče ,,Nemoj ništa piti kod kumova, znam Vas obojicu.Možda ćemo se morati vratiti večeras.,, Dobro ajde.Neće biti jednostavno odbiti mog kuma, ali služba je služba a...
I ja ne pijem na dužnosti, nema veze uniforma.
Odosmo.U bus, oni na stadion a i ja u grad.Predsednik kluba i vođa posade su kućni prijatelji.I komšije, valjda.
Kod kumova super.
Nismo se dugo vidjeli pa priči nikada kraja.Tad nije bilo mobilnih pa me iznenadi kad se kum predveče javi na telefon i reče da mene traže.Broj sam ostavio samo šefu.
,,Ajde, dođi odmah kod motela Ljubović.Idemo nazad...,,
To mi blizu, samo preko parkića i ulice, ali đe ćemo sada?Već se mrači, a kiša i vjetar razvaljuju.Pozdravim se sa kumovima, dođem tamo.Bus samo mene čeka.Svi sede unutra.Ovi Mesiji i ostali maheri, veseli a izgubili utakmicu.Šta je ovo?
Drugar mehaničar mi objasni da im to i nije bilo baš bitno za plasman a važno za Budućnos’ pa im svejedno.Jedan, nula.U kešu ...
Upitah, što se sada vraćamo, a on mi pojasni da su se vođa i predsednik kluba dogovorili da ne plaćaju večeras hotel pa da odmah pođemo.A vrijeme?
Videćemo kad dođemo na aerodrom.Stigli.
Parkirali se na centralnu stajanku, na pedesetak metara od aviona.Ali kiša toliko pljušti i sjeverni vjetar razvaljuje da pada skoro horizontalno.Ne možeš ni pretrčati do aviona mlogo suv.Sad mi je drago što kod kume bi limunada.Ajd i ručak i baklava, što cjepidlačite.
Vođa uze onog bijelog stojadina, inventar svake vojne stajanke i ode na toranj.Mi pretrčasmo do aviona, a ja uze fasciklu sa procedurama da vidim, ko fol, kuda ćemo.
Kroz prozor vidim munje koje tuku okolinu.Nekako simetrično.Ne bih baš mogao dati prednost ni primorju ni sjeveru.
Vođa se dugo zadrža na tornju.Vidim i fudbalerima nije više do smijeha.Sad će se morati osloniti na nas ,,odrpance,,.Trenerke im ovde ne koriste.Ni kopačke.Pregled igre, posed lopte i inicijativa su trenutno na našoj strani.
Stučni štab je nekako posebno istraumiran.Sa blago kiselim smijehom (ko pavlaka), posmatram kako ekonomu nude sto maraka da samo pogleda kroz prozor.Ne pada mu na pamet.Drži glavu među rukama i ponavlja neku svoju mantru za specijalne prilike.
Biće veselo.
Dođe i vođa.Odluka, idemo.
Niko ništa ne progovara.Ček liste i pokretanje bi za tren gotovo.Brisači ne pomažu.Anuška ima čudan brisač, na ‘idrauliku.Samo otvoriš slavinu a on ubrza.Ali ovde ne može dovoljno.Svjetla na stazi za voženje i samoj pisti se skoro stopila jedna sa drugima.
Ispred nas poleti JAT-ov ATR i zaputi se pravo prema Mojkovcu.
Mi gledamo u vođu a on samo promrsi ,,Ne brinite, čuo sam se sada sa šefom.Moći će u Nišu onaj ,,naš, niski krug,,.
Ajd’ kad ti kažeš.
Radilo se u ratu svašta.Probiješ do VOR-a na dole, pa ako je jak sjever onda nisko preko željezničke i centra grada zavrneš jednu kraću imitaciju kruga.Veći nagib u trećem i četvrtom pa onda kratko u final.Isprariraš sjeverac i to je to.Zvuči jednostavno.Pasuljče.
Ali do toga ima još da guslamo.
Na liniji poletanja vođa upita ovoga iz otišlog ATR-a, ,,Kolega može li jedna meteo?,, a iz šušteće veze čuješ samo ,,Ne mooože saaada.,, Uh, oni otišli pravo prema Mojkovcu pa im je sada poslednje bitna naša molba.
Odlučimo da posle poletanja radimo zaokret iznad aerodroma.Da malo ufatimo visine.
Jeste li nekada radili zaokret sa oko pet stepeni nagiba?E ja jesam, tada.Poletimo i konfiguraciju uvučemo nekako.Lomi, krši i razvaljuje.Na vođin zahtjev obojica držimo volan.Ili se bar držimo za njega.Gde god ti pogled dopire kao usred dana.Iznad aerodroma mala čistina i u njoj se mi vrtimo.I tada ugledam.Malu munju koja piči po našim brisačima.Treperi i osvetljava lice vođe i mehaničara, a verovatno i moje, samo ga ja ne vidim.A možda je tako i bolje.Ko zna šta bi ugledao.Došo’ nam Elmo u goste.Sletio na brisač da nas pričuva.Potraja nekih petnaestak sekundi pa ode.Ima pametnija posla.
Lovćen, Rumija, brda iza Tuza, prema Albaniji i dalje a i Komovi bukvalno gore.Svako malo se pojavi vijugava svetlost.A radar kao kinseki lampion.Svuda svijetli.Jezgra više ne možemo ni izbrojati.Anuška škripi i trese se, ali gura.
Odluka da uradimo zaokret se pokazala kao pun pogodak.Prema Mojkovcu smo okrenuli relativno visoko i mnogo mirniji.Radar majka.Ko ga izmisli u dupence meko da ga ljubim.Provlačimo se ali sada i nije tako strašno.
Pređosmo ispred Sjenice, na Oblasnu i čujemo prijatan ženski glasić koji nam saopšti ,,Kolega vojni da li znate da je niški aerodrom zatvoren već dva sata?Hoćete li na Batajnicu, tamo može?,,
,,Nećemo, nećemo, čuli smo se sa našima, probaćemo kući.,,
Dobro, po želji.Kontrolor verovatno misli, ko će izać na kraj sa ovom vojskom?
Vođa me pogleda i da li zbog mene ili i zbog ostalih članova posade reče otprilike ,,Ne brini.Biće sve ok.Radili smo to više puta.Ti samo ne diraj ništa i radi samo ono što ti ja kažem,, Pa nisam ja izgorio po ušima da probavam sam nešto.Ufatim sebe samo kako me malo noge zabolile od dužeg upiranja u pod.
Opustim se, šta bude biće.Sa pravim sam majstorima, neće biti problema.
Za razliku od odbojkaša, fudbaleri ko drage baje.Ne čuje se ni da dišu.Teret ko teret.
Prilaz do petnaeste milje prilično miran.Dole malo rutavije a na VOR izbismo na malo preko dvesta metara.Brda okolo, noć prozirna od gradskih svetala, ali majstor zna.Malo veća snaga i zaokret u pravac od oko četres’ stepeni nagiba.Pravo preko zgrade TV5.Skoro smo u studiju.Uživo.
Vjetar malte ne potpuno bočni, sa moje strane.Pistu vidim samo kroz vođin prozor.Kako lijepo svijetli, brate rođeni.Vođa, maher, drži traverzu skoro do samog dodira.I to kakvu.Neviđenu.Tj. ja skoro ništa ne vidim.A nogama bi mogao izbit’ zakovice na podu.Gas povelik do praga.Dodir negde kod T, kontra noga neposredno pre i po mokroj pisti spusti nos, elise sa upora i RUD 0.
Eto nas.
Ni nepuna tri četiri minuta od oblaka do junaka.
Pozadi tada aplauz kakav ni pre ni posle nisam čuo.Uzvici i radost.Preko ramena vidim Johny opet krenuo u šetnju.Od ruke do ruke.Stadosmo.Čak i ekonom pogleda kroz prozor.
Flaša uđe u kabinu a vođa odbi, kao kasnije ćemo.
Meni se usta osušila ali ćutim.Mali karijerista.
A vojnik, kurir, pametan dečko.Za najmanje sedam dana nagradnog.Čuo elise i turio džezve.
Pokupimo slušalice, ,,Džepsone,, i ostale andrmolje i dok smo došli do aneksa i kafe gotove a i u viskiću led.
Mokri ko čepovi a duša nam suva.Fudbaleri i ostali nas sve tapšu po ramenima a ja mislim o nezasluženoj slavi.Kofer se proslavio.
Samo pogledam u vođu i pružim mu ruku.On se nasmeši i stisne moju.
Dobro je, kući smo.
Fali nebo ali se nekad’ i majčice drži.
Sjede nam kafa a i resto, ko budali šamar.
I tako što se sporta tiče, to bi moj višeboj.Umal’ ko u Smolensku, gluho bilo.
Porodicama stradalih Poljaka iskreno saučešće pa ne bih da zvučim morbidno ali moram citirati jednu babu sa mog jučerašnjeg boravka na pijaci.
Kupujem neke jabuke i čujem krajičkom uha zabrađenu babu koja jaranici sa susjedne tezge kaže otprilike ,,E, jadni ljudi.Kad li će ovi naši na neku turneju...?,,
Ćuti baba, to ti je za najmanje tri mjeseca Padinjaka.
A sezona krompira je tek počela.

Tako ja ni kriv ni dužan prođoh ,,obuku u realnim uslovima,,.Bilo je toga još.Mislim ovakvih letova, i priča o njima.A sportisti su mi narednih godina ređe zapadali za vožnju.Valjda i oni osiromašili.Ovi iz Radničkog danas nemaju ni za autobusa a i trenerke im progledale na kolenima.

Ako ovo nisu letovi koji se pamte e ja onda ne znam šta su.

Pozdrav raja, do sledećeg kišnog dana i neke nove priče.

Vaš, pokisli...

Cvetko Điđimilović.
Cool

22 I jedanaesta... taj Pon Apr 26, 2010 12:57 pm

eskic


Poplava (ili nehotično poribljavanje...)

Interesantno, ali koliko sam mogao pronaći za ovaj kratak kampanjski, moj uobičajeni pripremni period za priče, ova riječ nekako formuliše bratstvo i jedinstvo.Mislim skoro isto se kaže na svima jezicima naših naroda i narodnosti ( përmbytje, од поплави, poplav...).Valjda isto i znači.Otprilike.
A šta znači?
Znači da ste ga nahebali, kako god okreneš.
No svi smo svjedoci ovih naših talasa, tijekom devedestih, prema kojima je singapurćanski ovaj indonežanski, cunami talašika, obično diječije prskanje, pa ću ja prvo malo bukvalizovati situaciju.
Tj. opričaću Vam poslednju, pravu bujicu kojoj sam prisustvovao.
Nema slobodnih dana.
Mislim ima kod mene, penzija majka.No nema kod jarana.Jaro sa friško izvađenom ribolovačkom dozvolom, što je ovde postao luksuz, taman krivolov postao krivično djelo, što poštujem i za šta sam se prvi zalagao, a dozvola odmah toliko poskupila da nas naša presvjetla carevina, tjera u kriminal.I poslije odrađenog dežurstva ( tad je jedino slobodan...) odluči da nas časti ribolovom.Čitaj, sune plina za milju i ponese kojeg ,,bucka,, (naš lokalizam za pivo u tesarskoj ambalage – dva litra, plastike...) i pravac mutno Morave.On će nas pokrivati i dozvolom.Ko fol’ ako neko dođe, samo on ‘fata.A mi smo Šerpasi.

Danima kiša lije.
Nebo se otvorilo.Ni Noa ne plovi.Valjda dozvola i njemu skupa.Pa đe ćemo sad božiji čovječe?Hajd’ samo da prohodamo, ucrvali smo se zimus u kući.Da izađemo u prirodu.Kod jare u dvorištu možda turimo neki otanji roštilj.A i opet sledećih dana najavljuju kišu.Daj makar da zabacimo.Možda som kod Raše radi.U onom ćošku do puta.
Premotaćemo barem strune i viđeti šta nam fali od sitnog pribora.Jesu li nam istrulile trokrake i đe su nam vunjeni čarapci.Da se nije ufatilo ono crnilo karakteristično za pecaroški nemar i priglavke zaboravljene u čizmama.od onomade, jesenas.
Aman čovječe, gledaš li ti vijesti?Moremo zabacivati i sa balkona.
Dobro ajde, ako ne bude moglo tamo u Rašinom komšiluku razgulićemo prema Leskovcu, na one Lipovičke bare, đe smo onomadne tamanili one štuketine.Jel’ se sjećaš?
Nešto se baš i ne sjećam, bar tih štuka, al’ ajmo.
Uobičajeni krug po gradu.Da kupimo burek i kedere.Burek sa sirom, tako se ovde veli.A kedere sa vodom.Tak’e štukci najvole.
Bureci masni i pecaroši približno a kederi žilavi.Pravac Morava.
Ha, prvi signal da nešto nije kako valja.
Na silasku sa glavne džade, dva džipa, ona velika Defendera, sa nekoliko žandarma oko njih.Silazimo u selo i na tri stoje meteri od vikendice vidimo ogoman kamion sa plavim policijskim tablicama.Neka gungula.Još dosta auta parkiranih i likovi u ronilačkim odelima, na leđima im piše Spasilački tim MUP-a Srbije.Oho, ho, šta je ovo?
Izađemo iz kola i imamo šta viđeti.Ne moramo mi ići do Morave.Došla ona do nas.
Gumeni čamci na sve strane.Frka, spašavaju preostale žitelje.One najupornije što su ostali da urolaju tepihe.
Koliko izdaleka možemo videti dvorište suđeno za barbikju više je za polufinala vaterpola.
Od vikendice malte ne samo krov viri.
Sreća, štapovi su sakriveni u gepeku, da nas ljudi još ne napucaju.Pristajemo im na muku.
Dokle pogled dopire prostire se mutna voda.I očaj.
Policija i meštani pokušavaju spasiti ono što se spasiti može.Sitnu stoku i uspomene.Slike i dokumenta.Nikada tako nije bilo.I najstariji pamte samo slično negde 62. ge.
Bježmo odavde.Ako ne možemo pomoći, a ne možemo, bolje da fatamo tutanj.
Kolega sopstvenik i zemljoposjednik samo tužno gleda.Sada i ne vredi ići do vikendice.I kapija i vrata su zaključani pa voda neće ništa odnijeti.More samo donijeti.Čist ćar.Žao nam i da ga zahebavamo.Sa takvom facom lako bi, bez obzira na jaranluk mogao uslijediti i kroše ili aperkat.Treba znat’ stat’.Doći ćemo za par dana na trijažu i analize.
Oćemol’ kući?Finansijer ne odustaje.Ajmo na one bare, dalje su od Morave, možda se tamo može.
I razgulimo, trideset kilometara ka jugu.Bureci se hlade, a i mi.Jedino kederi žilavi.Piče li piče u onoj kesi.
Sa brda koje dominira nad gradom moji suvozači se nagađaju je li ono što svijetli pod podnevnim suncem koje se iznenada pojavilo Morava il’ plastenici.E ako su plastenici biće povrća ali ne liči mi baš.Nikad ih nije bilo toliko.
Sve reke usput, Toplica, Jablanica i neki potočići su jedva prohodni.Uglavnom cent ispod mostova.
I stigosmo.
Nadvožnjak preko auto puta suv.I auto put suv.Ali resto...
Samo što smo krenuli prema reci vidimo da je od petnasetak velikih bara koliko je nekada bilo, sada sve jedna.Ogromna.I to mutna i nekako brzo protočna.Probila rijeka i nosi sve.
Ej, sila je to.
Pecanje kaput.
Ajmo samo negde pored vode da pojedemo i popijemo ovo što smo ponijeli.Kažu ne valja vraćati kući.Posebno alkohol.
I nađemo relativno čist parking i livadu pored njega.Što je u južnoj Srbiji ekstremna rijetkost.Na čuđenje lokalaca izvadimo onu švalersku deku (ma šala, falim se, onu štrokavu što mi koristi da ponekad privežem auspuh, da ne ležim na zemlji...) sjednemo kraj igrališta od koga vire samo stative a procvetaloj trešnji krošnja i razgulimo.
Smažemo onu klopu.Ladnu za osveženje.Memo ima i plastične čaše te udri po ,,Jelenku,,.Dok Morava šumi u stvari više nekako tutnji i nosi gomile smeća i plastičnih flaša mi se na onom ćebetu zgledavamo i ispijamo mlako pivo svako sa svojim mislima.
Memo se dosjeti da pusti kedere i poribi rijeku.
Đe ćeš ih pustit’ u ‘vaku ludnicu?
Pa tu ne bi roditelji ni onog Nemu pronašli.Ajd ako mora, istresi ih negde kod centra igrališta tamo mi se čini nekako najmirnije.Mi ga ložimo, kao šatro, možda dobiješ popust za dozvolu sledeće godine.Ko boračka pemzija.
Imaš već dva svjedoka.U ovom slučaju lažna.
Bil’ još malo?
Ajd i zaključak ću.
Došli kući oko tri popodne.Praćeni podsmjehom familije i okoline.U fazonu, ako, tako vam i treba.Kad se trpate ko gaće u gu...u.Podrška najbližih je recept za uspjeh.Vazda.
Predveče, sva ta mjesta gledali na udarnim vjestima.Meni jedino žao što nisam ponio foto aparat pa eto upamtite slike iz dnevnika.Smješne mi bile one stative, a ostalo ni malo.
Ni ostalim postradalim ljudima.Sirotinja vazda nagrabusi.A političari se sada slikaju u gumenim čizmama i po običaju petljaju, obećavaju i mute.
Ko da nije dovoljno mutno?

Veliku većinu dobronamernih ljudi su utrefile ove ,,balkanske poplave,, pretprošle decenije.I odnele sve.Pa o njima ne bih.Samo ću reći onu narodnu ,,Rat je kao poplava, na površinu uvijek izbaci ono najgore.Mulj i talog.,,
Umesto zaključka dobronameran savet.Osvrnite se oko sebe i pogledajte šta negativna selekcija može da uradi od bilo kog prosečnog društva.Firme i svake druge organizacije.
Ne moram Vam ja navoditi primere.Eto, pogledajte.
Koliko kvalitetnih, dobrih i poštenih ljudi su u senci glasnih nesposobnjakovića.Partijski pravilno usmerenih i nacionalno svjesnih.
Ne verujem baš u ono ,,Pametniji popušta...,,.Eto vidi šta nam je to donijelo poslednjih godina.
Imal’ ikakve veze ova priča sa avijacijom?Pa ima, logično.
Ja sam već dugo van te priče ali ako pažljivo i pravilno pogledate sve će biti jasno.
Kristalno.
Čast izuzetcima.
Retkim.


Vaš Cvetko Điđimilović.

P.S. Volim šum moje Vrbanje koji je uvijek nekako drugačiji..Posebno u letnjim, toplim noćima.Ali, eto jednom narednom prikom ću Vam ispričati kako je pitoma voda za šest sati narasla u visinu devet metara.Poplavila čitav Čelinac, prešla i preko mosta i odomaćila se u našem podrumu preko metar, a mog ćaleta poslije zahebavali da je šarana od četiri kila, nedelju dana ranije ufaćenog na Bočcu, upeco’ tu u dvorištu na svoju garažu.
Rijetke daske pa sića prošla...
Čuvajte se mulja.
Na duši a posebno na obrazu.Taj se teško opere.

23 I dvanaesta... taj Sre Apr 28, 2010 1:03 pm

eskic


Basketball Referee, Arbitro di pallacanestro...

Pošto će mi od prvog vjerovatno isključiti internet (vrlo su ekspeditivni, po tom pitanju...) daj da skarabudžim još koju pričicu pre proljetnje ,,pauze,,.
To mu dođe nekako ko igranje utakmice bez publike.Nema čari ni meraka.Mogu napisati brdo priča ali ako to nema ko čitati, mrka kapa.
Na jednom lokalnom fudbalskom terenu u okolini pročitao sam genijalan natpis na zidu tribina.Glasi ,,Ako nam publika ne dolazi, šta ćemo onda mi svi ovde?,,
Zato hvala draga ,,publiko,, sledeća priča samo za Vas.Za raju.
Lektor, žena koje je lektorisala moju knjigu, mi je diskretno, kao osnovnu zamerku, postavila to što po njenom mišljenju ,,koketiram,, sa čitaocem.Valjda mu se uvlačim, što bi rekli u mom zavičaju.Šta ću?Ne znam drugačije.
Pa dragi čitaoče, evo sada ,,koketiram,, sa tobom, ma šta to značilo.Valjda nije nešta’ bezobrazno, gluho bilo.
Ova priča, kao što sam multijezični naslov govori (nisam se mogao oteti Italijanskom, čujte kako lijepo zvuči...), pričaće o mom specifičnom ulasku u svet ozbiljnog sporta.Nije me Bog dao ni za šta, osim da laprdam, a posebno mi loše idu stvari koje najviše volem.
Sport i pjesma.Taraba, i to trula.Ali ljubav je teško, skoro nemoguće, svjesno neutralisati.
I mudrica našla riješenje.Solomonsko.
U verovanto najtežem poglavlju moga života, u smislu obaveza i psihičke presije, sasvim slučajno i nenadano otvorila se malecka vratanca da Vojkan postane ,,sportski radenik,,.Udarnik.
Negde sredinom prve godine Akademije u sivilu i beznađu naših traumatično ,,kanalisanih,, adoloscencija, dok nismo bili sigurni ni gde smo to, ni kuda idemo a posebno kada ćemo tamo gde idemo stići, igrom pukog slučaja, kolega je saznao da Košarkaški savez grada Zadra organizuje školu za košarkaške sudije i zapisničare.Prijavljivanje je slobodno, plaća se samo kotizacija za polaganje stručnog, finalnog ispita.
Hajde da izađemo malo iz kasarne i razbijemo ubitačnu monotoniju primorske kasne jeseni ili rane zime.Depresija do bola.Čak i bez ispita i ostalih vojničkih izdr... dovoljno za Bensedine od 10 mg.Tri puta po jednu, poslije jela.
Lepo nas tamo ljudi dočekali.Ima i devojaka na predavanjima.Nama neobično a i drago nekako.Predavači iskusne sudije i sportisti a najlepše od svega što te niko i ne pita ko si i odakle si.Fini ljudi i fina atmosfera.Prava drugarska.Predavanja popodne, te često i možemo u grad.I imamo neku obavezu osim bazanja pustom Kalalargom ili avetinjski ,,posećenog,, mola ispred hotela Zagreb.
Nas četvorica drugara.
Teku predavanja, nije teško.Zanimljivo i ima se šta naučiti.Ja prvo mislio bit’ zapisničar.Ko velim, lakše je nekako a i zapisničkom stolu mnogo rijeđe opšte sa užom familijom a i upaljači i sića, kao i drugi oblici agresije su usmereni uglavnom najčešće ka sudijama.Ali posle me bilo blam.Samo cure hoće da budu zapisničari a svi momci sudije.Onda ću i ja.
Dođe i ispit.
Neskromno zvuči ali stari štreber poput mene test uradio najbolje do svih.Skočio mi rejting.Bez obzira na ćage, prave sudije nećemo postati dok ne odsudimo par turnira osnovnim školama i nižerazrednim ženskim ekipama.
Idu interesantni vikendi.
Dobili smo i lepu sportsku opremu.Trenerke i dresove nežno golubije boje.Sudimo u paru sa već iskusnim sudijama, saveznog ranga.Uživancija.Progledamo deci za poneke ,,korake,, i ,,tri sekunde u reketu,, a na samim utakmicama najviše učimo gledajući glavne sudije koji majstorski preuzimaju teret na sebe i koriguju naše kretanje po terenu i po neku sitnu propuštenu odluku.Stičemo iskustvo.
Dobismo i papir da možemo suditi lokalnu ligu.Svaki vikend drugo mesto.Sukošan, Škabrnja, Vir, Nin, Vodice, stižemo skoro i do Šibenika.
Danas neverovatno zvuči ali i plaćeni smo za to što radimo.Za jedan vikend suđenja, poštar nam na Akademiju donese uplatnicu sa više no što moji mogu poslati love za mesec dana.Prvi put zarađujem.Ljepota.
Bude li frke?Pa bude naravno.
Jednom sam sudio utakmicu u Sukošanu.Divno sunčano nedeljno popodne.Neka zadarska ekipa, očigledno sjajan tim.Mnogo bolji od domaćina.Ali domaćih navijača oko hiljadu a utakmica bitna.Mnogo.A tada sudila samo po dvojica sudija.Policije ni od korova.Ni onih običnih, paličara.
Na poluvremenu mi priđe glavni sudija i kaže mi da će do kraja biti frke i da će on suditi skoro sve, on je iz susjednog sela, a ja samo pod svojim košem očigledne faulove.I da mi ne pada slučajno na pamet da domaćinu sudim tehničke ili namjerne faulove.A biće ih.Rezultat se lomi, a nas sve glavni sudija spasi da navijači ne polome i nas.Pobijediše domaći, tijesno.
Čak ni gosti nam ne prigovaraju.Vide gde su došli.Potpišemo zapisnik i tutanj.Od tada sam Sukošan gledao samo iz vazduha.
Zašto, sve što je lijepo ima kraj...?O zašto (znate pjesmu...)...
Naše sportske karijere se tog proljeća završiše naglo i začuđujuće tupavo.I to zbog vojničkih razloga.Klasić Dragan u povratku sa neke utakmice iz Vodica, umesto da se vrati autobusom, mrzilo ga da čeka, stopira i stanu mu neki momci iz Austrije.Njih dvojica.Dovezu ga do pred kapiju a on smota, dok se na tankom engleskom zahvaljivao i pozdravljao, zaboravi iza prednjeg sedišta torbu sa opremom i što je najgore, sa vojnom, pitomačkom legitimacijom.
Momci pošteno i korektno, primete to tek u Sloveniji, probaju da predaju torbu na granici, ali carinici otvore, nađu vojnu legitimaciju i naprave ljudima masu problema.Zadrže ih celi dan na ,,crti,,.
A nama?
Dragan dobije ukor, jer je stopiranje pitomcima strogo zabranjeno.A mi naredbom komande Akademije zabranu da sudimo sve osim vojnih turnira.Odoše dnevnice, ode i sudačka karijera.E ako je tako, nećemo da sudimo nikako.Neka turnire sude komandiri ili dobrovoljci ko i prije nas.
Da nije bilo te torbe, ko zna?Možda bi ste me upoznali i psovali na TV-u ili uživo.U Areni, Draženovom domu, Pioniru, Jazinama ili negde diljem svijeta.Ne da mi se da budem u sportu, pa to ti je.Ako pod sportom ne računamo ova snalažljiva preživljavanja od prvog do petnaestog i dalje do prvog.Višeboj.Sve do moga, moj.

I od tada nikada više.
Košarka samo na TV-u.I po nekada sa sinom na Čairu finale kupa.Gledalac.Stručni konsultant za sebe i komšije koje još trpe da ih smaram.
Što je najtužnije, zbog poznatih događanja nikada nisam uzeo ni dokumenta iz košarkaške organizacije grada Zadra.A volio bih ih imati, bar za uspomenu i kada se jednoga dana budem folirao pred unucima.,,Eee, šinko ja bih ovde sudio tehničku.O’ma.,,
Šta me neposredno ponukalo da napišem ovu priču?
Poslednja utakmica Cibona-Partizan i onih čuvenih 0.6 sec.
Sudili su trojica sudija.Kao i obično.Sudili su po mom mišljenju celu utakmicu pošteno i korektno.Možete li da pojmite koliko je šest desetinki?Mizerija.
Ali kako mi sve po običaju svodimo na nivo daleko od sporta jadne te sudije.Psovaće im vazda neko nanu.Kako god se završi.
Sudije koje su sudile meč Barselona –Partizan u Areni će biti kažnjeni ztao što su poslije utakmice pregledali snimak spornog skidanja lopte sa obruča Partizana.Nije dozvoljeno.
Ej bruke.Pa nisu sudije rentgen ili skener.Samo su ljudi.Uglavnom pošteni, pametni i vredni ljudi.
Već sam pisao ovde o američkom fudbalu.Da se ne ponavljam.Ali challenge nije tamo slučajno uveden.Prepisali ga pragmatični Ameri i u tenis.Pa dajte ga i u fudbal, vaterpolo a posebno tako brz sport kao što je košarka.Čega se bojite?
Uvijek u svom vijeku sam se držao one ,,Ni po babu...,,.Što da se poslije vatamo za vratove?
Zar nije do sada bilo i više no dosta?
Tamo negde posle ’95 te pao je predlog da u Baranji fudbalsku utakmicu odigraju ekipe novinara sa Srpske i Hrvatske strane.A onda je neko od aktera šaljivo prokomentarisao ,,Nemojte ljudi, od fudbala je sve i počelo...,,
E ako je od fudbala počelo, neka se sa košarkom završi.Dajte mijenjajte pravila.Bolje no da mijenjate sudije ili da svi mijenjamo komšije.
Imal’ zaključka?
Ima, ima.
Evo čujte moj, od umal’ iskusnog sportskog pregaoca.
Sport je igra.
Treba da donese radost.I tugu, po nekada.Što bi Balašević rekao ,,...A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela manje vredela, bez crne bela bi još izbledela...,,
Moj devetogodišnji sin trenira fudbal.Na njegovu nesreću povukao je talenat na mene.Ali sjajni trener koga ima a i ja kad god stignem i kad mi se pruži prilika učim ga da bude čovek, poštuje protivnika i da ceni poraze.Bez njih se i pobedama ne znaš radovati.
Svi možemo biti selektori.Razni.
Ali da li svi možemo i hoćemo biti i sportske sudije?Teško.

A chellenge bi mi pomogao često i u svakodnevnom životu.Da nam je svima usporeni snimak nekih davnih situacija ko zna kako bi danas postupili?Valjda, ispravno.No sigurno bolje no što smo...

Pozdav raja.
Ako ikako izbortam uplatu interneta neću Vas ostaviti same.U suprotnom, svi lopte u šake, vreme je lepo, i ajde na neki sportski teren u komšiluku.Sokić ili pivo mnogo bolje legnu posle tekme.
I sudijama.


Vaš nesuđeni potpredsednik FIBA-e,

El Grande,

Cvetko Điđimilović,

sudac u pokušaju.Višestruki povratnik.

P.S. Evo i po neka sličica sa zadnjeg ,,military,, turnira.Čisto da vidite kakva je to karijera bila.










Very Happy Embarassed Shocked

24 I trinaesta... taj Sre Maj 05, 2010 11:47 am

eskic


Second opinion...

Obično se traži od dotura.
Ono čuješ neku ružnu vijest pa ideš pitati drugog dotura.Oćeš li izdurati i kolko’?
Bezbeli ko ovaj naš Tomica, ministar zdravlja.Ej bruke, pored ‘vakih naših hirurga, mahera, ‘ošo u Deutchland űber alles, da operiše običan diskus.Jes hernija al’ jopet obična.
Sram te bilo ministre.A ko fol, otišo’ samo po drugo mišljenje.Jes’ vidio kad prituži guzi, što bi rekli moji Ercegovci, kako i titula i zvanje postaju sr..e.
No daj zahebi ove nove tarabiće.Daj da ja pričam o kalibru.
Najvećem maheru međ’ bravarima i šampionu, sred pušaka, bajoneta...
Moje viđenje Tita.A nikad ga vidio nisam.A volio, jesam !

Hrabro, a?
A šta bi i mogao izgubiti?I ‘nako osim najvažnijeg, zdravlja i srećne porodice i nemam ništa.
Proleter.
Sve uzele ,,tranzicione i demokratske,, devedeste.Što bi rekli u filmu ,,Sveti Georgije...,, ,Nije mi teško biti dobar čovjek, kada mi ništa drugo ne preostaje...,,
Evo od mene iskreno, a i kako bih ja drugačije, nekoliko mojih uspomena na Tita.Fragmenti, ko razbijeno ogledalo.I to ono koje nam neće donijeti samo sedam godina nesreće.
Opisao sam u knjizi i štafete i sletove.A u susednom postu i samo naznačio moju prvu priliku da ga vidim.A ‘vako je bilo.
Ljetovanje u Marini kod Trogira.Sve sa Kulom u centru, Veljkom Rogošićem, prvim prstacima i periskama.Osam, devet godina.Foliram da znam plivati.Ono ruke po dnu, u plićaku.Muški, ali ne daleko od obale.
I ćale ozbiljan, u sindikalnom restoranu objavi veliku vijest.,,Sutra nema kupanja, ujutro idemo u Split, dolazi drug Tito.,,
Brat i ja bi se više obradovali Marjanu i zoološkom vrtu, ali ne pitamo se baš previše.
I razguli.Čitav dan.Među prvima došli na rivu.
Ono more tukne, ni blizu ko u Marini, a kad će Predesednik doći, niko ne zna.Gužva. ludaja.Nismo jedini naivni.Pola turista srednjeg Jadrana sjatilo se taj dan u Split.
Joj vruće.Pritislo.Cvrčci imaju neki svoj, samo njima znani, čudan ritam.Udara i on u glavu.
Čekaj, čekaj.Dugo.
Asfalt se topi.A meni se ko u filmu ,,Tito i ja,, umalo ojela guza u kratkim safari pantalonicama.Tada sam se tuširo’ samo kad pođem sa mora.,,So je zdrava,,, Što bi rekla moja stara nana.
Uskomeša se usafunjana policija a i raja.Eto ga.
Već smo teški da nas babo podigne, bar ne obojicu i bar ne bez ozibljnog rizika od bruha.Gužva.
Sirene, svetla i zastave.Šareno ludom drago, što bi rekli u mom kraju.Ni snašao se nisam.Ispale mi kokice, a baš ono što najviše volim, one zagorele što nisu ni pukle.
Zuuum, zuum, ili iz Alan Forda ono ,,švić, švić...,, ma šta značilo.Ovde znači, grupa crnih limuzina koja brzinom svetlosti projuri nekako nizvodu.Odoše.
Majka još maše a tajo nikako da odgovori na naša pitanja ,,Tata, a gde je drug Tito?,,
Valjda o’šo.
Prebrzo za moje dečačko shvatanje stvari.Nije ni sarme probo, a ni sa nama se pozdravio.
E Druže Stari, mnogo si propustio.Nisi me ni upoznao.A jednoga dana kada budem Nobelovac, biće ti žao...
I meni je taj dan bilo žao.Mogao sam i kraul naučiti...

Sjećanje, drugo od milion.
Ma neću sva, šta se štrecate.Imate Vi i svoja, što da tanjite moja.Spašće farba.

Rijeka Vrbanja, takođe ovde pažljivo opisana.Meni najdraža.Vir Zelenac.Do naše zgrade, tu na puškomet.
Tačno nekako sada ali prije trideset godina.
Moj Jovo tek naučio mlatiti škobalja na plovak.Rastura.A škobo grize.Na kruvac.
Ja došo’ iz škole.Onaj najteži, sedmi razred.Kad ti uvale sve na gomilu.
Tek jeo.Reko’ ajd da upalim TV, možda bude neki crtani.Kad ono, crn ekran.Pa ide neki improvizovani studio i plava pozadina.
Spiker ozbiljan ko da mu je pomrla sva familija.Uža.
,,Umro je Drug Tito...Poštovane drugarice i drugovi, danas u tri sata i pet minuta prestalo je da kuca veliko srce, najvećeg sina naših naroda i narodnosti...,,
A uh, ovo ništa ne valja.
Moram ići javiti ćaći.Trkom.
Kroz otvorene komšijske prozore u lijepom majskom danu već čujem kuknjavu.Koliko me noge nose pretrčim tih par stotina metara do brzaka u kome, nekako u vodi do koljena stoji moj otac.Leđima okrenut meni.Jedva ga dozovem od huka vode.Ne čuje me najbolje.
,,Tataaa, ‘ajde kući.Umro je Drug Tito...,,Derem se da nadjačam šum.
,,Štaaaa?,,
,,Ajde odmah kući, umro je Drug Tito.,,
Istrča iz vode ko’ oparen.Ko’ da je peco’ na Islandu, pored vulkana.,,Kad je umro?Ko je javio?,,. ,,Ma otkud ja znam, javili sada na televiziji.,,
,,Ej, ako me lažeš, odraću te od batina.,,
A nikad me u životu udario nije.
Spakova štap, zaboravi i skobalje i ispred mene trk do kuće.
Đe će Tito umrijet’?To ne more bit’.
Toga dana sam oca prvi puta vidio kako plače.I ne samo njega.Narednih dana plakali su neutešno svi koje sam poznavao.Računajući i moju malenkost.Nisam bio sasvim siguran zašto ali kao da smo svi slutili šta nas čeka.

Sjećanje treće.
Mostar, ’92. ge
Aerodrom, atmosfera kakva samo može biti.
Počeo rat.
Moj drugar, ljudina i heroj.Ljut ko ris.Hoda po sali za sastanke ko’ profesor Baltazar.Ispred bine, govornice i one velike, bronzane Titove biste.Tamo, vamo, tamo, vamo.
Ne priča ništa.
Ćuti, pocrnio od muke, samo njemu znane.
U jednom trenu, stade ispred biste, zagleda se u nju i iznenada iz sve snage, svojom ogromnom ručerdom spuca Titi šamarčinu od koje se bista skoro prevrnu, a crveni pliš zaigra kao na prvoj mostarskoj buri.
,,Pič.. ti materina.Za sve si ovo ti kriv.Što nisi riješavao kad je trebalo, a ne nama da ostaviš ovolika govna.Ni krivima ni dužnima...,,
I nastavi da šeta u tišini.Bez ijedne naknadne reči.

E moj Druže Stari.
Koliko se mufljuza i lopina krilo iza tvoga imena, pa kad si ostario jedva sačekali priliku da unište sve što je valjalo.Trebo’ si to brate riješavati dok si bio u snazi i pameti.Svaki dobar domaćin podijeli imovinu dok je živ, da mu se djeca ne zavade.Eto, to ti ja najviše zamjeram.Što nisi sedamdesetih rasturio bandu i uveo nas u tu usr..u Evropu?Što si ostavio kerovima poslije tvoje smrti da razvlače ostatke?
Niko ne živi vječno.

I četvrto...
Maj, 99. te.
Beograd.
Krenuo na VLK da zaključim bolovanje.I onako sam već dugo na terenu.Ako do kopnene intervencije uskoro dođe, onda neka nam je svima Bog u pomoći.Pozvao starog da dođe iz Banja Luke, da se malo vidimo, i da mi ponese nešto cigara, onaj mali šator što je buraz donio iz Švice i fenjer.
Od kako su u Nišu pogodili struju, čvor za jugoistok, onim grafitnim bombama, moji kući struje nemaju nikako.A svijeće nemoš’ nakupovati.
Cigara ni za lijeka.
Šator mi treba zbog ovih drugih mojih na terenu.Već nedeljama svi borave u istoj zgradi.Ej kad braća Natovci skontaju, pa pičnu zgradu.Ima da leti perje.Već se desilo par puta.To mu dođe ko rak, neće mene.E ja neću čekati.
I onako spavamo u vrećama.Uzmem mali šator i odmaknem se trista, četristo metara u šumu.Pa me zahebavajte slobodno.
I dok sa Novog Beograda idemo prema stanici, tačno negde na Brankovom mostu, čujemo sirene za vazdušnu opasnost.Pogledam na sat, ono tri i pet.Četvrtog maja, 1999. te.Stanemo babo i ja na most, zagledamo u reku pod nama, i ja ga smešeći se, upitam ,,Zašto niko ne stoji mirno?Sjećaš li se đe smo bili prije devetnaest godina?,,
Pogledamo se.
E đe si sada druže Tito? Da si nam ti živ ovoga sigurno ne bi bilo.Odstojimo babo i ja minut u čast velikana na sred Brankovog mosta.A interesantno, pogledamo sada i nismo jedini.Ako nas ovde braća roknu možda imenu mosta dodaju još koje.

,,Ajd’ tajo hoćeš li kući, imaš sada autobus?,,
,,Ma nemoj.Pa da me poslije čitav život zahebavaš.Čim je sirena zasvirala on razgulio preko Drine.Neću.Imam autobus i večeras.Hajmo u kafanu da se ispričamo i da popijemo po neku i za Titinu dušu...,,

Eto, Druže Stari, mogao bih još mnoga sjećanja.
Ali to bi me odvelo još dublje u sretne uspomene, tako daleko od ovog vremena.Bio sam mali a još te dobro pamtim.Možda samo pamtim našeg plavog fiću kupljenog skoro na ličnu kartu, pun rezervoar za crvendaća (crvenu novčanicu s konjićem...) i pravac Ulcinj.
Volj’ ti mala il’ velika plaža.

To je moje viđenje.
Tako sam ja upamtio Maršala.
I kako kaže onaj Gardin grafit ,,Bravar je ipak bio bolji...,,
Sad će mnogi miševi izaći da izvlače, bez istorijskog konteksta, razne Blajburge, otoke i slično.Ali čim svima nisi valjo’ znači da si bio dobar.
Pravo.
Ne dobar.No jedini spas.
Ipak si znao s’ budalama.

Vidiš šta uradiše bez tebe.

Vječna ti slava, Druže Stari.

Tvoj pionir,

Cvetko.


Cool

25 I četrnaesta... taj Uto Maj 11, 2010 10:49 am

eskic


Con QUIZ tador

A mislio sam da neću.
Ko’ i svaki normalan, priseban ovisnik, narkoman, alkos i slična raja.Nikada se neće i ne more desiti da veličina poput mene zaludno gubi dane i igra na kompjuteru neke tupave igrice.
Sve do prije neki dan.
Sve se vadim, sam pred sobom, da to nije ništa, da je početni zanos i da će proći čim počne Svetsko prvenstvo ili čim mi malo dosadi, ali evo muke.
Jedva sam se nakanio i da napišem i ovu priču.Nema se vremena, ode mi rejting.
Ne ovde, no u kvizu.
Neće biti lako.Kao i svako srodno ,,skidanje,, (računajući i emotivno akciona) zahtevaće truda i napora.
A nekako je i sramota kad matora i sijeda glavudža neda djeci blizu tastature.
Ovde imam dobar izgovor.Bar ja kontam.
Igrica je interaktivna i vrlo, vrlo poučna.A plus toga nema nepristojnih pitanja i može je igrati više ljudi zajedno ili najbolje, cela porodica.
U celu priču uveden je logičan element pohlepe (osvajanje teritorija, doduše za sada samo Srbije a ta teritorija se ionako non stop smanjuje ...Ona stara šala ,,Srbija do Tokija i Srbija ko Nokia...novi model i sve manja...,,) ali cilj igre i nisu tuđa prirodna bogatstva, no bodovi, zvezdice i krune.
Eto to je naslov.
Con QUIZ tador, osvajač u kvizu.Odlična igra.
Doduše možda Vama i nije nova, ali meni jeste.I tamo sam mlada zvezda (ne turaju se slike, srećom) u usponu.Nick ćete mi lako prepoznati, to je jedan lik iz moje knjige a onda možemo odigrati po neku i zajedno.Dovoljna je registracija na jednom forumu (sad da ne hvalim konkurenciju...) i eto, možemo početi.
Kako nađem vremena?
Ni sam ne znam.
Valjda sam nagovorio klinca da igra zajedno sa mnom pa odbijemo od Kanter strajka (po Vuku...).Eto žao mi, ali zadnjih dana odbijem i od ABG-a, Otpisanih i srodnih foruma po malo.Nije lepo, ali porok je porok.Il’ prođe samo ili potoneš.
Kakva je vazduhoplovna nit priče?
Možda ovo oko tonjenja.Nedavno sretnem kolegu i pitam ga kako je.A on mi nekako zamišljen odgovori. ,,Konačno sam stao na čvrsto tlo.,, ,,Kako to?,, ,,E pa stigao sam do dna...,,
No proći će.Jednom.
Mislio sam priču sasvim drugačije započeti.
O poslednjem boravku kod jarana u selu.To ću već sutra, valjda.Kako sam prvi put u životu postavljao keramičke pločice, kako je grad (led...) pobio već propupale, prebogate šljivake (ovde se tako kaže...) i još mnogo toga.
I mislio sam, sve dok nisam seo za kompjuter.Onda uključim kviz ,,Samo ću jednu...,,
Umalo da krenem, a onda jutros ni u grad otišao ne bih.Struja i grijanje bi ostali neplaćeni, što nekako i ne mogu baš žaliti a ova priča bi ostala neispričana.
E, ne more tako.
Ostavi se zgubidane igrice bar dok priču ne napišeš.Jer jedna po jedna, kao u piću, odvedu vazda u nedođiju.
Dakle evo priče.Ili bar opomene.

Pluskvamperfekt.Davno prošlo vreme...
Dok smo bili negde u srednjoj školi u Mostaru, pojavila se prva Amiga, Comodore 64 i slično.
Na akademiji su to već bili Partner, Lola, 386, i u komandi Akademije 486, jedan.
Jedini.
Ja čak diplomski pisao na Partner-u, sa onim zelenkastim slovima na tamnoj pozadini.Ej uradio diplomski ,,na kompujteru...,,.Savremen nobelovac.
Pentiuma niđe, ni od korova.
Ali počev od Pacmana, pa do onog slaganja Pasijansa, vojna grla su uvijek i u svim sredinama, bez obzira na snagu raspoložive mašinerije, nalazila načina da dokazuju svoje ogromno znanje i umijeće, a i utucavaju radno vrijeme takvim besmislicama.Iz dana u dan.
Da li je to prokletstvo treće smjene, dežurstva ili portirske kućice, uglavnom svuda isto.
I iste igre, što je najgore.
Sad Vi, mlađa raja, ne možete pojmiti i skontati kakvo je čudilo bio Tetris kad se pojavio Dovoljno da onesposobi cijelu eskadrilu na duži rok.Niko ništa ne radi.Svi kod šefa u kancelariju kad nije tu i razguli.Ko prvi stigne igra, ostali iza navijaju i navigaju.
Od sedam do tri.Mislim, sahata.Ono sitne dekike ne računam.
Pre par godina sam radio u veleprodaji računara.Najbolji kupac desk-top konfiguracija bila nam je firma koja prodaje auto dijagnostiku.Par diskića i kablića, skoro tri ‘iljade evrića.
Ko Bil Gejts, ,,Čime ti sinko trguješ?Maglom, nano...,,
Ali oni kod nas kupovali dosta makina mesečno.Sve iste i ne preterano skupocene.Bilo lijepo otići kod njih u firmu.Isporučiš kućišta i resto, a počaste te neviđeno dobrom kafom i sladoledom ili slično.Kolege su prvo zapazile sekretaricu generalnog sa masivnom peticom najmanje na ponudi i to bez uticaja silikonske doline.Nije lako, što bi reko moj kumašin ,,Ko jadno muško, šta ćeš...,,
No nećemo o takvim igricama, ajd se zadržimo još malo u Cyber formatu.
Na moje pitanje direktoru šta rade sa tolikim kopjuterima kad ni jedan nemaju u firmi on mi pojasni efektnu logiku.
,,Poklanjamo ih.
Ko kupi kod nas dijagnostički set poklonimo mu računar na koji će biti instaliran i priključen.Ali samo pod jednim uslovom.Da na tom računaru ne bude ništa osim toga.Poklanjamo i ormarić u koji će biti zaključan.Garancija ne važi ako naš serviser ode na drugi kraj Juge a onda tamo vidi pored masne tastature i softver ukrašen restolovima igrica i poučnih švedskih akcionih ,,melodrama,,,. Dakle u ovom računaru samo ovaj program.Veruj, tako mnogo uštedimo.Onda nema ono ,,Ma šefe ja samo kliknuo i ...,,. ,,
U jednom davnom broju časopisa ,,Svet kompjutera,, pročitao sam članak genijanog kolumniste pod naslovom ,,Hoću da budem grobar...,, u kome pažljivom i duhovitom analizom govori o problemima rada sa računarima na Balkanu.
Posebno u maloprodaji.
Zaključak priče je da se grobarima niko ne žali na kvalitet usluge i da nema te karakteristične rečenice ,,Ma majstore, samo sam kliknuo a onda je svega nestalo...,,

Ajd još jedan kraći vazduhoplovni element.
Nedavno me kum upoznao sa mladim komšijom, pilotom, koji je prvak sveta ili tako nešto u simuliranim vazdušnim borbama.Sjajan momak, skroman i povučen.Ali ipak maher, prvak sveta, ej.
U novije vreme sve to otišlo za nas matorce u neshvatljive širine i dubine.Ali i sada se naježim kad vidim kako neko do besvesti slaže pasijans.A sina sam jedva odlepio od monitora, Call of Duty-a, Countera i sličnih caka.
Utepao je do sada više Švaba nego Ljubiša Samradžić i Bata Živojinović zajedno.
Ima ona šala koja kaže ,,Koja je bila poslednja Hićina želja? Ubijte batu Živojinovića, sheba mi cijeli Rajh...,,
Tako i ja.Mislim ne tako sa Fuhrerom, no sa ovim mojima.Ajde bjež’ od kompjutera, loptu u šake ili na biciklo.Procvetao bagrem a i lipa će uskoro i nema ljepšeg dijela godine, bar za mene.
Nisu ovi kompjuteri loši.
Eto kako bih Vas upoznao.Ali ako mene pitate imaju i mnogo loših strana.Otuđenje do maksimuma.Niko više ne pije kafu sa komšijama i sve se svelo na sms, mms i nešto savremenije varijante Tetrisa, Pacmana, Traviana, pa ako baš cjepidlačimo, eto i ConQuiztadora...U kvizu se bar nešto kao nauči.Nisam baš kao onaj čuveni Mirko Mirčić i nisu me još zvali ni u Miloner ni u Kviskotetku ali biće.
Znam sigurno samo da sam najslabija karika.Definitivno.

Sad stvarno moram do grada.Imam posla preko glave.
A savet?
Ajd probaću jedan.Čim je besplatan, tako ga i tretirajte, ne vredi mnogo.Ali ako u proljeće nećete u prirodu onda ne znam kad ćete.

U zdravlje raja.
Odoh i ja.
Možda bacim samo jednu partijicu.Tek da vidim kako stojim jutros.A ujutro su i igrači sa manjim rejtingom u igri.Pa možda oderem kojeg naivca.
Ma, samo jednu partijicu.
Časna reč...(Ipak sam prste ukrstio iza leđa...)

Vaš staromodni,



Kvisko, Cvetko. Very Happy

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 2]

Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu