Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

Price Voje Eskica

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 2 od 2]

26 I petnaesta... taj Sub Maj 15, 2010 10:52 am

eskic


Piljužići...

Kažu da je piscima lako.
Oni dvaput’ žive.Prvi puta nekako ono stvarno, a drugi i ostale pute kroz svoje priče.
I ja tako.
Nekada uteknem od stvarnosti pa svratim u svoja sopstvena davna, duhovita i druga sećanja, a nekada malo i posudim.Od tuđih, ono što vrijedi sačuvati.Oročim ih na neodređeno.Dok neki dobar čovjek ne svrati po dividendu života.Tj. dok neki moj drug ne prepozna sebe u njima.
Jutros se moram čuvati.
Jutro poslije mnogo sunčanih dana, jutros kao jesenje.Sinoć kasno došli sa nekog dečijeg rođendana, koji uglavnom služe da se matori urokaju, pa jutros sav smlaćen.I kad sam vidio mokar asfalt i temperaturu od oko desetak Celzijusa, nije mi bilo pravo.
No kako često na Balkanu veliku većinu stvari radimo iz inata i ja ću danas iz inata sjetu pod mišku i pokušati da ispričam neka duhovita sjećanja.Bez obzira na Balaševića koji mi upravo glasno odmaže ,,Ne pitaj me nikad zašto sviram....,,.
Ovaj sabah ću iskoristiti da pišem o drugarstvima iz vojske.Koliko uspijem.
U najširem smislu.

Oćemo li prvo geografske odrednice?Oćemo.
Šta su to Piljužići?
Piljužići su selo, bar koliko se ja kao dijete sjećam, negde čim prođeš Tešanjku i ideš prema ušću Usore u Bosnu.Putem prema Doboju pa negde uzbrdo lijevo.
A šta su nama Piljužići?
Cijeloj mojoj užoj familiji sinonim za priče, nebrojeno puta ispričane.Priče mog oca o svom drugu iz vojske.
Jer kad god se krene kod bake i dede u Petrovo selo, već negdje poslije Teslića svi saputnici se spreme na priču o Solo Huseinu i varljivom letu i jeseni ’68, u 211. Obr na brežuljcima u vinogradima i višnjarima oko Merošine i Niša.Dok je moj ćale, desetar u nekom BRDM-u ili sličnom čudilu, ukopan u sred čokota, zajedno sa Huseinom i drugim saborcima očekivao braću Ruse da iz Praga ili Bratislave svrnu ,,na čast,,.
I čim se približimo Piljužićima vazdušnom linijom, svi odmah kez na facu.Zato što znamo šta slijedi.Priča o Huseinu i tome kako su svaki retki izlazak u grad koristili da između tura pića kupe za druga odelo i spremu za ,,skidanje,,.Komandant im gledao kroz prste, pa ako je tako plemenit razlog, onda učo desetar i društvo mogu što ćešće van žice.
A onda jednoga dana njihovom Husi stigao paket od brata iz Rijeke sa spremom ko djevojačkom za udaju.
Novo ,,kangarno,, odijelo, kravata, košulja i sve što spada.Cipele one aligatorke, špicovke, kao za 18 rupe na golf terenu.
Moram jedan vic.
Kaže Vojo (Mujo) ženi ,,Bolan ženo, đe su mi one čarape za Golfa?,, ,,Koje za golfa jadan ne bio, pa mi imamo Opela...,, ,,Ma ne to ženska glavo, no one sa po devet rupa.Svaka.,,
Kod Sole sve novo.Sija.
Obuko se jaran za skidanje.Ki’ upisan (što bi rekli kraj Moravu...).
Tako ih i nenamerno postideo.
Ali drugarstvo ostalo.
I eto upamćeno preko četrdeset godina.
Nikada više drug desetar nije vidio svog Husu.Ni Piljužiče nije posjetio a eto vidiš i njegov matori sin zna gde je metropola.A skoro da vidim i odijelo iz Istre.
U ove sentimente me otisnuo jedan momak koji poslije puno puno zlih godina traži svog nekadašnjeg komandanta.Šta je sve prošlo, neki Valonac, Flamanac ili Skandinavac bi od ovoga garant odlijepio a mi se tražimo po svijetu.
Čak i u onim šerbet emisijama ,,Sve za ljubav,, i sličnih rozikavih ,,projekata,, poslije priča o tome kako je neko od roditelja ostavio supružnika pa deca ostavljena kao ,,kolateral,, najčešće su priče kako se traže drugovi iz vojske.I nađu.
Pa plaču, pa se grle, pa se zajedno napiju (dobro to ne prikažu, nikada...).
A zašto ja ‘vako emotivno?
Jel’ zbog jutrošnje kiše, Balaševića (jes’ dosadan, majko mila.Ne pušta, evo sada ,,na granici sam bio posle ponoći, mrak je moja boja, tu nema pomoći...Put se odmotava ko dugi sivi šal...) ili onog Alchajmera?
Kad si čitav život u vojski onda i drugova iz vojske imaš mnogo.Pa se sećaš likova i šala a za resto ne ostane mesta.A i demencija odradi svoje.I onda ti se desi da sretneš čovjeka koga sigurno znaš skoro celi život, ali u kom folderu podsvesti je ,,sejvovan,, i pod kojom životnom ekstenzijom to nikako da ti izbije na površinu između razmišljanja o poslednjim ratama za ekskurzije i duga po kreditnoj kartici.PVC bato.
No taj nivo pažnje i razumevanja je teško naći u bilo kakvim drugim relacijama u jačem obliku i bolje balzamovane, nego što su drugarstva iz vojske.
Tu je JNA u značajnoj prednosti.Vojni rok je za razliku od današnjice, trajao duže od normalno iznesene trudnoće, a svi su bili ,,amateri,, došli dobrovoljno.
Pa sve skupa sa neveštim ,,tatalažama,, na podlaktici (tako je nekada tatto zvao moj sin...) JNA, JRM, RV i ... sve sa datumima, topovima, sidrima i kraćim spiskovima najboljih drugara, ostanu i tako sjećanja na ono ,,Ej, kad sam ja bio vojnik...,,.
I niko ne veli da mu je u vojski bilo teško.Dobro ne računamo ,,lijepe,, devedesete.A kad se počne sa pričama i lovci i robolovci su male mace u odnosu na sećanja od kojih ni jedno nije mlađe od Neolita.Dobro, bar od kvarat vijeka.
Mene nekako ovi naši forumi podsjećaju na to.Na tu tetovažu, plavičastu i neravnu.Šta pokušavamo?Pa kao i svi, da sačuvamo uspomene i zaustavimo vrijeme.I šta nam se desi nenadano?
Pa upoznamo drugare za cijeli život.
Možda se nikada i ne vidimo, ali ostane nam osmijeh na duši i tetovaža na srcu.I sjećanja zbog kojih će nas klinci zezati i nekako čudno nam zavideti.Na Piljužiće i moćna sidra usuda.
Koja nas jedina usidre zauvek.U najbolju luku u galaksiji.
Luku drugarstva.
Zato ovu priču posvećujem svima Vama.Mojim forumskim drugarima, onima koji su još tu a posebno jednom koji je nedavno otišao.
Dok sam bio mlada paljevina mislio sam turiti rame pod iglicu za nekog moćnog orla ili slično.Kao Zek Majo u ,,Oficir i ...,, I nisam, eto...
A sad imam već toliko ožiljaka, vidljivih i onih drugačijih, da bi mi JNA na podlaktici došla kao pravo osveženje.

Drugari,
važno obaveštenje.
Odlazim u ponedeljak na rođendansko kampovanje.Šestorica jarana iz bivše vojske se sprema da osvoji jezero u brdima kod Soko Banje.Smuđevi, štuke i ostale nemani ne znaju šta im se sprema.Između dva mamurluka, more bit i zabacimo varalice.Ko zna?
Najavili su pljuskove, grmljavinu, temperaturu oko onih 10 C i kurolomiju neviđenu.Ali kakvi bi mi to bili pripadnici JNA (a svi smo jednom bili...) kad bi dozvolili da nam takve sitnice pokvare planove?
Jok, vala.
U sredu punim sedam (ono 4+3) godina.I molim jedno.
Ne šaljite mi sms-ove.Ili ako ih i pošaljete, ne očekujte odgovor.Iz nekoliko razloga.Signala nema svuda oko jezera, još kontamo da li da vučemo agregat ili ono fenjer i svijeća majka.Otiće mi i baterija garant.A i budžet mi je na limitu pa od kako mi se ova inostranstva približila, i sms mi je luksuz.
Dakle, odgovora biti neće.
Dok se ne vratim.
A tada će biti i priča i slika.A i trofeja, bar u pričama.

A da li ću Vas pamtiti?
Pa naravno.
Ja sam Vaš Solo i za drugare uvijek tu.
U mojim Piljužićima.

Eto druže Huseine, pozdravljam te, i tebi i tebi dragima želim sve najbolje.Nadam se da si još živ, zdrav i dobar onako kako te moj Jovo pamti.Nisi ni znao da si još uvijek slavan i dok teku moja sjećanja, teći će i priča o tebi.Već i moji klinci čim preko Borja prođem Teslić i vozim ka Bosni rijeci kažu ,,Znamo tata, znamo.Piljužići...,,

Taj sublimat drugarstva, na nadlanici ili na duši i jeste valjda jedna od najvrednijih osobina ove inače čudne i nesrećne vrste primata.

Pozdrav moji drugari.
Iz vojske, ili danas vojski, kako Vam drago, i civilistva logično.
I sa foruma, jakako.

Rođendanac, ,,sedmogodišnjak,,

Cvetko Điđimilović.
pirat

27 I šesnaesta... taj Uto Jun 08, 2010 11:34 pm

eskic


Vreme života i ...

Kažu da najbolje priče nastaju onda kada je teško.
E ova bi mogla ispuniti bar taj kriterijum.Pravo.
Za ostale, (mislim kriterijume...) vidjećemo.
Događaji prethodnih dana i nedelja su se smenjivali holivudskim tempom, pa će za razliku od nekih monotonih dana ovde najteže biti uraditi trijažu.Izbaciti manje bitno.
Zato ću za početak eliminisati ribolovačke doživljaje i ciklon koji nam je bio više nego naklonjen.Jer onoga jutra, rođendanskog, kada sam konačno uspio uloviti prvog ovećeg smuđa jer od ,,mokrine,, što meteo a što unutrašnje, očajničke, jedva sam uspeo i upaliti agregat da primim čestitke, dobio sam i nenadani poziv.
Poziv koji će tužno odrediti prethodne dve sedmice.
Poziv kakvih se svi u životu pribojavamo ali koji uvek nekako dođu.
Žena mi je javila da je teta u bolnici i jako je loše.Teta je izvedenica od milja.Meni rodbinski ništa ali ljudski mnogo, poprilično.Stara usamljena žena koja nije imala svoju direktnu porodicu, nije se nikada udavala i nije imala svoju decu, ali je nama bila decenijska dobrota i pažnja sublimirana u njenih hitrih četrdesetak i nešto malo resto kilograma.Godinama.
Sada joj je trebala pomoć.Možda ne baš pomoć, u tim godinama i takvim trenutcima mnogo više od direktne pomoći trebaju pažnja i razumevanje.Teta se bližila svome kraju a ja putovanju koje bih po mnogo osnova mogao svrstati u jedno od najtežih u životu.A imao sam ih mnogo, stvarno teških.
Zašto je ovo bilo posebno strašno?
Iz nekoliko razloga.Trebalo je krenuti hitno sa autom koje bi prošlo tehnički pregled samo uz poprilično mito i korumpiranog policajca.Jeste da sam nedavno kupio nove gume (dve prednje, za tolko’ je bilo...) i vodim računa o neposrednoj bezbednosti (trap, kočnice i slično...) ali putevima kojima sam trebao proći ni ,,Princ Eugen,, nije koračala sigurno, pa su razna iznenađenja moguća.
Šesto kilometara čiste avanture.U jednom pravcu.
Zatim tamo najteži deo.Dolazak u bolnicu, susret sa tom istoršenom staricom, puno dragih uspomena i dani, beskrajni dani iščekivanja neminovnog.Konsultacije sa izuzetnim osobljem.Doktorima i posebno sestrama na spratu bez nade Opšte bolnice u Nevesinju, kojima se i ovom prilikom od sveg srca zahvaljujem na znanju, trudu, pažnji a posebno dobroti i plemenitosti.Hvala Vam dobri ljudi.
Iskreno i od srca.Ni sami ne slutite koliko ste mi pomogli.
Mnogi od Vas verovatno ne znate ni gde je Nevesinje, ali ja neću sada o geografiji.Neću ni o istoriji, jer čak i poslednja je tom gradiću bila više nego teška ali su je junački podneli.Valjda je to u prirodi toga kraja.Ajde baš da ne hvalim preterano tazbinu, jednoga dana čitaće ovo i moji u Krajini pa će reći ,,Vide papka ala se uvlači...,, ali kod mene je ona ,,ni po babu ni po stričevima...,, pa kako bude.
A ovde je bilo jako teško ali na neki način i lepo.Svi ljudi kod kojih smo tih dana boravili su nas primili toliko lepo da ću to teško opisati.
Možda sam matori namćor ali kako godine odmiču sve mi je teže i krevet da promenim.Vadim se da mi fali moj jastuk.E pa probajte shvatiti kako je to za desetak dana promeniti četiri boravišta a iz gepeka pored kafe i čokolada vaditi još samo pidžamu i neseser sa osnovinim higijenskim potrepštinama.
Vremena vidite i sami kakva su.Teška.Doći nekome u goste, takve vrste, na tri dana je više nego neobzirno.Ma koliko se domaći trudili da ti pokažu kako si dobro došao, sam sam sebi bio težak i suvišan.
Ružna priča u kojoj gledaš kako se dragi lik gasi a nekako sebično ili ne, čekaš da se i tvoje mučenje završi, nije za ovako lepa mesta.Nikako.
Pitanje upućeno doktoru o izgledima za boljitak i njegov pogled koji sve govori su dovoljni sami po sebi da bude teško.
A put do sela uz tri kilometra takvog makadama da ga se ne bi postideo ni onaj ,,Camel trophy,, i bazične preventivne pripreme za tupave običaje naših krajeva u tim situacijama su definitivno ono što ti iscrpe i poslednji delić snage i energije.Ako sam ih poslije onakvog trodnevnog kišnjenja (možel’ ovo biti glagol...?) i imao u rezervi.
Teta je umrla u utorak.
Sahranili smo je u sredu.Po običajima i sa lepim sećanjima.Ali i po kiši koja je nemilice lila tih dana.Uz hladnoću novembarskog tipa.Imala je dosta godina.Nekako se samo ugasila.Bio sam u bolnici celi taj dan, do pola sata pre smrti.
Spasila se daljeg mučenja.
Sramota me reći, ali pored tuge koja me drži, u pramenovima mi se pojavio i osećaj nekog zlog i podmuklog olakšanja.Zbog nje, ali kao što rekoh i zbog nas.
Nije u poslednjim trenutcima bila sama.Ipak smo bili tu.
Teto, neka ti je laka zemlja i pokoj duši.Zaslužila si.Bila si divna osoba.I celi tvoj život bi mogao biti savršen primer žrtvovanja.
Majka Tereza, čak i lik je nekako sličan.
Pripreme za sahranu i sama organizacija su tek nešto što nikome ne bih poželio.Post za koji sam saznao tek nekoliko sati pre njene smrti i promena naglavačke svega već organizovanog (ateista HBG) su samo do kraja doveli moje organizacione i radne sposobnosti.
Sve iznova.
Neću detalje naravno.
Samo još jednu sitnicu, jedan zaključak i jedan vazduhoplovni doživljaj.
Najpre ogromnu sitnicu.
Svim ljudima koji su mi se ovih dana našli pri ruci ogromna i doživotna zahvalnost.Ne daj Bože da Vam ovako vraćam ali moja vrata su Vam uvek otvorena a pomoć spremna.U bilo čemu.Dobrom i lošem.Hvala puno.Vi znate koji ste.Hvala i mojim forumskim drugovima koji su često slali poruke podrške i saučešća.I Vi znate koji ste.
Japanska poslovica veli da se čovek rađa i umire sam.
Obično se složim sa pčelicama istoka ali ovoga puta ne.
Smrt je prirodan proces, jasno ko dan.I verovatno jedina pravda našeg dunjaluka.Ali u poslednjim momentima niko ne bi trebao da bude sam.Naravno da mislim na prirodne i ovakve redne smrti, posle ispunjenog života i okružen porodicom.A ne na ludilo i besmisao naših života.To nije za priču, čak ni ovu tužnu.
Ajd onda kad sam već krenuo zaključak ću prije poslednje ,,letačke,, avanture.
Moj otac kaže da se kvalitet, razvijenost, organizacija i ljudskost svakog društva bazično, tj. prvenstveno meri po dva elementa.
Po odnosu prema deci i prema starima.
Pa kada imate situaciju da su kladionice neuporedivo češće od vrtića, a PDV za dečiju hranu i odeću isti kao za prezervative onda je bela kuga neminovnost.
A starački domovi su rijeđi od poštenog menadžera tranzicije ili poštenog ,,tajfuna,, što bi reko’ Srećko Šojić.
Onda o društvu dovoljno.Ko ga hebe.I nisam ja za ovaj vakat.Bezbeli.

Možemo li to kako promeniti?
Ja mogu.
Ne dajte da stari ljudi u vašoj okolini ili familiji budu sami.Jesu, jesu, po nekada kao mala deca...Ali trpite.Pravite im društvo.Nekada im to jedino nedostaje.Nemojte da se stidite da kažete dragim starinama i staricama da ih volite.Možda već sutra bude kasno.Zauvek.
Eto to je savet.
A ko sam pa ja, da ih delim?Samo trenutno jako umorni četrdesetogodišnjak još malo pa na onoj drugoj strani.
Ali zastanite malo.Podignite glavu sa kredita i računa, pa sednite u ova divna junska predvečrja u baštu kraj nekog božura ili šadrvana i samo jedna šoljica ili fildžan kafe ili čaja mogu mnogo ulepšati život kako Vama tako i nekom, vama dragom na samom kraju ovog dugog, teškog puta koji neki još naivno zovu i život.
Jer sutra ćete tako osetno manje žaliti za nečim ili nekim ko će Vam mnogo faliti.

I sada letački program.
Bilo, bilo ga je.Ali neobično i nenadano.
U ponedeljak uveče, prošle hefte, u povratku u Gacko da sipam plin, jer tamo imaju plinsku stanicu a i rođak ima skype pa da se malo čuejm sa mojima, desio se ovaj događaj kojim ću i završiti priču o boravku u Hercegovini.
Predveče, kiša pljušti neprekidno i jako već par dana.Prilaz gradiću.Uzbrdica, desna krivina.Brzina oko šezdeset.Na sat, jakako.
Odjednom moja poslušna ,,suza,, povučena nekom čudnom silom, nanosom blata i šljunka sa sporednog makadamskom priključka, ili umorom i mojom nepažnjom izleti na travu, a onda mojim instiktivnim pariranjem leta u provaliju trenutno zaustavljena, zabaci svoj zadnji kraj i nakon rotacije oko vetikalne ose od oko 180 % pojuri unazad u meni nepoznato ali izgledno sra...
Čudan udarac i kratak zaustavni put prekinuše recimo dvosekundnu dramu.Opelče se ugasi i stade ili obrnuto.Kiša pljušti i dalje a ja i ne verujem šta mi se desilo.Stojim u nekom neprirodnom položaju.Okrenut u pravac iz koga sam došao ali prednjim točkovima još na asfaltu.Malko.
Prvi puta poslije četvrt vijeka vozačkog iskustva nisam siguran šta se desilo.I kako?
Izađem, kiša mi hladi već prečicom oznojeno čelo.
Vidim da sam ,,seknuo,, (presjekao po niški...) jedan stubić sa oznakom magistralnog puta (neću Vam reći kog i koju, samo mi još fali taka’ kazna, dovoljno sam već sređen...) kao kroz maslac i zaustavio se zahvaljujući brežuljku pola metra visokom nad provalijom površinskog kopa TE Gacko.
Nečija sadaka me ovaj puta sačuvala.Šteta minorna.
Samo auspuh, onaj buvljački (sa buvljaka...) kome je i ‘nako bilo vrijeme da otpadne.Kad uračunam i onaj čep od goriva koji mi je krelac na pumpi pri polasku zaboravio pravilno zatvoriti i zaključati pa otpao neđe a ja vidio tek kod kafe na Zlatiboru, onda je moj ,,krnjo,, relativno stradao na ovom putu.
Ali u Bosni ima lepa poslovica da ,,Sve što može parama da se kupi, nije skupo...,,.
Dakle zanoviću ,,Krdžu,, (tako ga klinci zovu, a ja se ljutim. Krntija od milja...) već na prvom auto-otpadu i biću mu večno zahvalan što me sačuvao veće, mnogo strašnije nesreće koja je bila tako blizu.
Šta sam naučio iz ovoga? Mnogo.
Bez obzira koliko iskustva imaš u saobraćaju ga nikada nije dovoljno.Umor, tuga, blato na putu i loše zadnje gume nikada nisu pomoć.Naprotiv.
Bio je ovo stvarno let koji ću pamtiti.Celog života.

I tako.
Teški dani su valjda prošli.Barem privremeno.Verovatno su oni kao žrvanj (vodenički kamen...) samelju te ili eventalno izbruse najbolji deo svačijeg karaktera.
Kuću na selu smo poslednji puta zaključali i ostavili praznu.Uz obećanje da ćemo letos doći i provesti par dana tamo kao uspomenu na našu tetu.
Tužno je, ali život ide dalje.
U nekoj šali jedan stari Crnogorac veli ,,Viđi u našoj familiji već 300 godina nije bilo žalosti.,,
Kako nije, pa jel’ neko mreo?
Jes’ vala Bogumi.No, viđi, sve po redu...,,

Tako dakle drugari, neka ste mi živi i zdravi i tipkamo se što bi Ledeni reko’.
Mene sada čekaju lepe stvari.
Ćerka je proslavila maturu.Uskoro ću biti ponosni otac studenta.Brucoša.

I jedva čekam ovo Svetsko prvenstvo.
Navući ću roletne, stvoriti zalihe pivčuge i neću mrdati nigde iz kreveta.Jedina razočarenja bi mi mogla biti Gana, Deutschland i Oziji ali to i neće biti neka novost.
Ako uzmognem prije petka ću još jednu priču.
Opet mi pecanje ostade neopričano, ali pošto se nadam da takvu glupost više nikada neću ponoviti, to ću onda sa prvim kišama.

Dakle pozdrav raja.
I budite pažljivi prema starima, jer mnogo, mnogo pre no što mislimo eto i nas tamo.
Još jednom zahvalnost svima Vama koje sam pomenuo u ovoj priči.
Jer vreme života u sebi nosi i vreme smrti.I jedno i drugo treba živeti dostojanstveno.A samom čoveku je teško.Hvala na pomoći i podršci, prijatelji.

Vaš Cvetko,
šoferčina, pro... ( može i propali...)

Posebna zahvalnost za jednu lepu mediteransku razglednicu, sa tri bele stolice...

28 Sedamnesta... taj Sre Jun 16, 2010 8:30 am

eskic


Triangl...

Ne zna se šta je gore?
Ova paklena vrućina ili ova tužna tuga od fudbala u Afriki.Dođe mi da ih sve pofatam i one vuvuzele im ponabijam u ...
Ma mora da je od temperaturnih maksimuma, ono od kad se mjeri (šta je to, samo stotinjak godina...) na dva metra u ladu, na travi.
A ko te tjera da ideš u ‘lad? Idi u grad, pa vidi kako je, i ko tu lagi.Mislim, ono rastegljivo od 36 do 42.Onoga Celzijusa, baksuza.

A opet, Rt Dobre nade, je posebna priča.
Što Vule reče, mislio sam juče tražiti državljanstvo Gane. Ne znam još ima li kod nas kakva ustanova koja zastupa Ganjane (ođe kažu da nije lepo da ih zovemo Ganci, zbog slenga, pa onda neću ni ja.Izuzetno poštujem pomenutu ili naslućenu populaciju i volio bih kada bi bar u fragmentima mogao iskoristiti prepoznatljivi nivo bezbrižnosti koji njih krasi...Pa o tom društvu sve najbolje.).
Nadam se da u petak neću poželjeti da tražim državljanstvo SFJ Njemaćke jer oni me sigurno primiti neće.To je ono kad frajer kaže ,,Vide ovu malu.Smuvo’ sam je 75 %,,
,,Kako to?,,
,,Pa lako.Ja hoću i mogu.Ona može, još samo da hoće...,,

E tako i ja.
Imam već neka državljanstva, lokalnog tipa (već piso’ o tome...), pa da ih turim na kamarče i ako nam ga Lahm, Lucas ili Schv... (ma ne znam ovo napisati, onaj što pazi krmad...simbolika, prava...) zavuče pred kraj, da pokušam svratiti u Birčaninovu i mijenjati ,,svi za sve,,.
Sad su ove vrućine, a i vize ko fol ukinute pa je garant manja gužva, pred Ambasy...
Ali džaba.Ne ide mi se u Beograd.A i kako ‘vaki mator da se naviknem i da se radujem u fudbalu.Poslije ‘voliko godina razočarenja.
Nešto sam računao, ovo mi je deseto Svetsko prvenstvo koje gledam.
Malo li je?
Sjećam se Zaira i 9:0.Sjećam se i Milera, Krojfa, Brajtnera i Bekenbauera.Mnogo brate pamtim.Ali ‘vaki tanjež od fudbala i računaljke ne pamtim.I Italija je bila bolja.
Bar je bio onaj Iguita i Roger Milla pa se čovjek nekome i nečemu mogao nadati, smijati i radovati.Još kad je Jozić primio loptu na grudi i zavuko čupavku kroz uši, eto radosti.
Uh, i da ne bi Goikočee, ali ‘jopet peti.Švabo, genije.
E jesam težak lik.
Nisam mislio o fudbalu, oprostite, otelo mi se.To ću u petak.Ili kasnije...

Ljut sam i razočaran, pa mi ovo valjda ,,sigurna kuća,,.Da uteknem od problema.
Ne znam više jesam li već ovde pisao, trebalo bi da jesam, ali mrzi me da tražim pa ću opet.Ukratko.
Moj buraz od strica radi u KPZ u mom zavičaju.Šta mi je on sve napričo’ anegdota no ću ovde samo jednu.
Im’o je odavno nekog ,,pacijenta,,.Dobrodušnog p’janu, kockara i sitnog prevaranta.Pravi onaj kokošar, što bi u nas rekli.I zaglavio jaro kod njih na tretman.Godina ili ono dvije, pa uz dobro vladanje, biće kući i ranije.
A šta je bilo?
Došo’ u selo novi poštar.Rejon mu frišak i ljudi nepoznati.Sreo njega, zna da je iz tog sela ali ne zna mu anamnezu, i upito’ ga bil’ mogo ponijeti tri četiri ,,pemzije,, do sela.Da se ,,službeno lice,, ne mlati po pitomim obroncima Osmače.
Ma što ne bi mogo’.Učiniće poštaru.
Potpiso’ i do prve kafane u Karanovcu.Šta mu je to propit’ i prokockat’ za jednu noć?Ipak su to pemzije.
I pošto nema od čega vratit’ opa bajbukana.Stan i ‘rana i sve se lepo odradi.
Prošlo o’tad dvije, tri godine i buraz ga sreo na željezničkoj stanici.Pozdravili se ko rod rođeni (Štokholm i sindromi...) a na burazovo pitanje đe će, on sav nasmijan odgovorio
,,U Grahovo (misli se na Bos.Grahovo, neposredno poslije Dejtona-prim. aut.),,
,,Pa šta ćeš bolan tamo?,,
,,Eto, bježim od problema...,,
Otkad’ ima voz za Grahovo?

Dugačak uvod, jel’de?
Šta ću Vam ja?
Nadam se da imate klimu i navijate za Švabe.Biće Vam lakše.Htio sam samo reći, Vi ste moje Grahovo i ja ovde bježim od problema.
Šta me to toliko naljutilo?
Problem je što sam se nekako više razočarao, a da sam i ljut, i to jesam, prilično.Naljutila me ljudska glupost i pohlepa, a razočarale komšije.Poslije toliko godina relativno skladnog života, ovome se nisam nadao.
U mom kraju ima lepa poslovica da se glup čovjek ogradi visokim zidom a pametan dobrim komšijama.U zgradi baš i ne možeš birati, šta ti zapadne.Ipak sam računao nekako da poslije svih sranja koje smo zajedno prošli, računajući i noći ,,Milosrdnog anđela,, bićemo barem malo bolji ljudi.
No, ništa od toga.
Ajd’ fabulu radnje.
Prije nepunih mjesec dana, pošto se ispred zgrade pravi novi bulevar, zvaće se Mediana, baš lepo, nećemo više ko najveći selci živeti na adresi ... put br. taj i taj, i Skupština stanara naše zgrade je dobila od MUP-a i investitora, saglasnost da uredi i obezbedi parking oko zgrade.
Bilo je krajnje vreme.Posle toliko godina haosa koji je vladao okolo.Privatne kuće preko puta su uredile svoja dvorišta a koristili svaku priliku da parkiraju na našem parkingu.Obrnuto je logično, njima bilo nezamislivo.Pa nije bilo neobično da uveče obilaziš kao manijak oko zgrade pokušavajući da se negde ufuraš do jutra.
Zgrada je pravljena kako je pravljena. 130 i nešto stanova a oko šezdesetak parking mjesta.Zaheb u startu.
No došlo vreme da se stvari urede.
I kako je to izvedeno?
Dogovor stanara je bio relativno uslovno brz, lak i neformalan.Sve je bilo predviđeno.I koliko će koji ulaz imati mesta na raspolaganju a i svi ostali detalji.
Dok sam bio na putu, poslednje o čemu sam razmišljao je bio parking.Imao sam prečih i težih obaveza.Ali već ste čitali, da se ne ponavljam.
I kad sam se vratio, imam šta da vidim.
Kao na plaži Omaha.Cijeli parking prekriven ježevima ili trianglima.Šta su frajeri uradili? Fortifikacija bato.
Ej, mudraca, svi potrčali da svako u sopstvenoj režiji što pre postavi i zaključa svoj trougao.
I šta sad imamo?
Još veću glupost.Po ceo dan parking stoji prazan a triangli zaključani.
Pa što se toliko ljutim?
Prosto.
Uopšte nije bilo bitno gde ko živi.Ljudi koje sam smatrao prijateljima postavili triangle pod moj prozor.I još u tome ne vide ništa loše.Kao ,, Šta oćeš?Što nisi bio tu pa postavio i ti...,,
Aman ljudi...
Pa je li normalno da tolike godine druženja zapišamo zbog usr...og parkinga?Ej, potonuli smo do dna.
Nudili mi doduše i ključ.Kao ,,Evo kad nismo tu, parkiraj ti...,,.
Taman posla.
Ne bih uzeo taj ključ pa sve da mi se tu treba parkirati Hitna sa defibrilatorom za mene.Neću biti takav pa makar parkiro’ ko Kinezi ili Piroćanci.Ono stara šema, mrtvac sa guzom napolju, ofarbanom naravno, pa samo gurneš točak od biciklice.
Neću vala turati triangl pa makar bio jedini blećak i vozio biciklo do kraja života.
A šta hoću?
Već sam im rekao svima.
Ok braćo, ako želite tako, onda ćemo i igrati tako.Prvo idem u saobraćajnu policiju a onda i u komunalnu da vidim šta može da se uradi.Doduše nudio mi jedan jaran što tu u komšiluku sada asfaltira valjkom da jedno jutro za gajbu Jelenka sve to očas posla riješi, ali to sam ostavio kao zadnju opciju.
Kad institucije sistema odrade svoje.Ili ne...
E ljudi moji.Umesto da stavimo stubiće i lanac, a ključeve podijelimo svima.I onima koji nemaju auto, doći će im gosti jednom pa da ljudi imaju mjesta, oni ovako.
Bruka.
Ima li šta pozitivno u priči?
Ima, i ponosim se time.
U našem ulazu su uglavnom mlađa raja (uslovno rečeno, najmanji stanovi pa pouvaljivali nama...).Piloti i padobranci i po neki častan pješadinac.I polovina takođe poštenih ljudi, civila, studentarije i mlađe raje, podstanara koji nemaju veze sa vojskom.Ljudi jedan kroz jedan.Nikome ni na pamet nije palo da se služi takvom vrstom ,,utvrđivanja,,.
Svi se, normalni, ovih dana samo čudno zgledamo.
A da će ostati bez akcije, teško.Pokazaćemo na primeru kako to treba da se radi.Uvijek smo i bili najsložniji.Od sedam ulaza, mi vazda najbolji.Potrebno je tako malo.A u suprotnom može ostaviti velike fleke.
,,Inžinjerci,, još ne znaju da sam ih turio u ovu priču.Izgleda da i ne poznaju moj rejting ođe.
Neka.Pročitaće.
Kad ih ‘vako izbrukam i oblatim ni Nišava ni Morava ih neće oprati.A ako ništa ne riješim onda ću ih barem kao na spomeniku krajputašu pojedinačno i poimenično nabrojati ođe.Sve skupa sa ugrožavanjem privatnosti i registarskim tablicama osobnih prometala.
Bar neka se zna koji su.
Što bi reko’ Marko Miljanov, a ja često i rado citiram ,,Samo čojstvo i bruka žive dovijeka...,,
Jer moj obraz je još uvijek čist i ravan.Nije na triangl.
I neće biti, nikada.
Nije se sa mnom zahebavati.Rijetko se ljutim i ne drži me dugo, ali u svoj ovoj globalnoj nepravdi koja me okružuje ispraviću barem one koje mogu.Probati bar.

A Vi komšije, sramota je ovo.Trebamo se opet pogledati u oči.Moj auto i ‘nako neće dugo a kao što rekoh, ovo nije za neko čojstvo a živi dovijeka.
Posebno me razočarao moj dobar prijatelj ali to tako valjda i ide.
Da ste stoti deo novca i truda potrošili za posaditi neko drvo ili cvet oko zgrade gde bi nam bio kraj?Švica.Mi iz našeg ulaza jesmo.Ja ’98 sa štakama posadio svoj javor i sada je najveće i najlepše drvo u okolini.Nisam mogao da odolim pa sam urezao i ono EV.Mator sam za srce i strelice, a i žena bi me utepala.

No, tako je to.
Čuo sam odavno jednu relativno poznatu izreku žrtve holokausta.Nisam siguran da je ovde primerena (ovim povodom...) ali često ju je vrlo jednostavno nekako sublimirati i u svakodnevnicu.Uglavnom poslušajte, pa sami prosudite.Glasi otprilike ovako : ,,Ne boj se neprijatelja, on te može samo ubiti.Ne boj se prijatelja, on te može samo izdati.Boj se ravnodušnih.Oni će omogućiti i jednima i drugima da to urade.,,

Nisam ravnodušan, a niti Robin Hud.Drina će i ujutro biti kriva a ja ne mogu no umjesto savjeta onu staru iz moga Čelinca ,,Nemoj bolan padat’ na sitnicama...,,.Njom sam nekako i zaokružio i uobličio i zaključak svoje knjige, a što vrijeme više prolazi sve sam više siguran u to.Čuvajte se po nekad i prijatelja.
I vazduhoplovni deo bi bio sličan.

,,Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda...,,

E moj Antune i Branko i Šimiću, teško to ovde prolazi.Ono ,,što južnije to tužnije ...,, vidiš da je primjenjivo i na ,,Omahu,,.
No evo cijele pjesmice možda pomogne.
Meni jeste.Često.

OPOMENA

Čovječe pazi
da ne ideš malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prodje
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo’ od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijedji sav u zvijezde!

ABŠ


Pošto u narednim danima, nakon moje pravno-legalističke akcije veći deo komšiluka neće govoriti sa mnom, barem ovaj ,,inovativni,, moraću se više družiti sa Vama.No to je mnogo lepše no da mi one vuvuzele treniraju čekić, nakovanj i onu treću kosku...

Videćemo u petak.

Pozdrav raja.

Krivodrinac, Cvetko.

P.S. Javljaću Vam razvoj događaja... Rolling Eyes

29 I osmnaesta... taj Sub Jun 19, 2010 11:12 am

eskic


"Hand of Clod"

Od kako sam postao član foruma rukovodim se sa nekoliko bazičnih, efektivnih i efektno plodonosnih principa.
Očigledni su oni da izbegavam tupava prepucavanja o politici, kao i ratničke teme sa fijukom kuršuma i vonjom junačkog znoja.
Nisam ja iz te priče.

A lični principi su mi recimo sledeći.
Nikada ne pišem kada sam ljut, pijan, umoran ili kada negde jako žurim.Tada samo kratko odgovorim na poruke, ako uspijem, i to je to.
Tako ću i nastaviti, zato što mi je dosadašnja praksa donela samo dobre stvari i divne prijatelje.Tim koji dobija, nećemo menjati.Jel ?
Jer pored početničkih lutanja po raznim delovima foruma, i neznanja tj. takođe početničke naivnosti o istima, jer su mi vazduhoplovni ujedno i prvi na koje sam naišao i ostao, boravak ovde mi je dragoceno i neponovljivo iskustvo koje ne bih menjao ni za šta na svetu.Pored činjenice da sam se nickovao prezimenom lično, meni je odlično.
Što ovolika samohvala?

Nije, nije.
Razlog je jedan.
Danas ću otići sa dela koji govori o SP u fudbalu i ovde u svome ataru pogledati aktuelna događanja kroz nešto drugačiju prizmu.Uvod služi za to da se shvati da život ili bar njegov najbolji deo čine šala, igra i zabava.Pokušaću dati svoje viđenje moga navijanja i shvatanje osećaja koji vode od sjaja do očaja.Najlakši način da ljudi zakuvaju u komunikaciji su navijačke strasti.Tu se tanje i najdeblji živci a dojučerašnji jarani postaju ljuti protivnici.
No ovo neće biti priča o navijanju, ovo će biti priča o onima za koje se navija.

Osećam se dobro.Jako.
Poslije više decenija pobedili smo juče strahopoštovane Nemce.Bili smo sudionici istorije.Svaka čast Orlovi.Uz mnogo sreće, koja prati hrabre, doneli ste nam ogromnu radost i nadu za nastavak iste.Ali jedan čovek je na mene ostavio poseban utisak.
Jedan među velikima.
Golman Stojković.
Ovo je priča o sudbinama golmana.
Kroz koju bi mogli nekako pripovedati o sudbinama svih nas.
Naslov je vezan za parodiju na Maradonin komentar o ,,Božijoj ruci,, i mogao bi se slobodno prevesti kao ,,Ruka budale,, i pakao kroz koji u svojoj zemlji prolazi siroti golman Green nakon tragične greške na utakmici njegove reprezentacije sa USA.
Jadan čovek.

Za razliku od svog prezimenjaka koji je jednom davno Špance poslao ,,po burek,, a onda ih doradio iz slobodnjaka i završio u Osimovom zagrljaju, našeg golmana da juče nisu grlili.Ni hvalili a niti mu verovali.
Niko osim selektora ili nekolicine, najuže rodbine i bliskih prijatelja.
A juče nam je Podolski svesrdno pomogao da dobijemo još jednog heroja nacije.
U momentu kada je utakmica završena i Stojković sakrio loptu ispod dresa svi smo bili u delirijumu ali mislim da je za jedan blagi stepen, on bio iznad svih nas.Nešto najbliže nirvani što se uopšte može i biti.
Poslije nepoverenja, provlačenja kroz blato i višemesečnih sumnji sudbina mu je sve vratila sa kamatom.Kako je kratak itinerer između antipodova.
Meni je taj čovek oduvek bio simpatičan i bilo mi ga je na neki način i žao.Naime čuo sam da se on na treninzima ubedljivo najviše trudi pokušavajući valjda tako da pokaže svima da treba da računaju na njega.
I ovo je ne zaboravite, bar tako kažu komentatori, prvi puta u istoriji da jedan golman reprezentacije Srbije ili bivše SFRJ na svetskim prvenstvima odbrani penal u regularnom toku utakmice.Od sedam penala suđenih protiv nas ovo je bio prvi neiskorišten.
U stvari, odbranjen.
Jer kao što je siroti Green ,,častio,, Amere bodom a njegov sapatnik Faouzi Chaouchi iz Alžira, Slovence sa istorijska sva tri, tako je nama Stojković u tom trenu ostavio glad i volju da Ozijima pokvarimo ekskurziju u JAR.
Simpatične su mi juče bile dve stvari.U moru radosti na ulicama, trgovima i fontanama skoro nezapaženo je prošao kraći intervju sa majkom našeg golmana.Šta bi dao da moja majka jednom za mene može reći slično?Kako kažu u šali u mom zavičaju ,,Kakav si, tebe samo majka može da voli...,, Danas izvinite gđo Stojković, barem do utakmice sa Australijom svi ćemo voleti vašeg sina.
Zašto priča o golmanima?
Ajd prvo ću i drugi detalj koji mi je bio simpatičan pa ću onda odgovor na pitanje.U trenutku kada je ušao u igru nemački reprezentativac, Marko Marin, Lane Jovanović je skoro nepun minut razgovarao sa njim.
Kako bih volio da saznam šta je rekao?Pojede me znatiželja.
Jovanović je izjavio da ga je pitao samo da li je stvarno ,,naš,, i još neke sitne detalje.
Čekaću Marinovu verziju, ako je bude, ali pokušavajući da čitam sa Jovanovićevih usana rekao bih da je dijalog tekao sasvim drugačijim tokom na jeziku koji ,,lakoruki,, Španac nije mogao skontati.Možda je i bilo spominjanja familije ali sumnjam da je kontekst bio blag i dobronameran.Nešto kao Materaci i Zidan.
Uglavnom ni Marin, ni ostali nanovo uvedeni ,,arijevci,, (pazite na navodnike, nemoj da me neko optužuje ko zna za šta...) nisu ništa promenili.Srećom po nas.
Jadan austrijski kaplar.Sad se verovatno rotira kao elektromotor.Od 23 igrača jedanaest su mu naši.Moji.Mješanci.A to je i nekako najveći kvalitet te repke.

Dakle zašto priča o golmanima?
Zato što mi njihovo zanimanje u pogledima sa strane i nekim elementarnim stvarima jako liči na pilotsko.Svi očekuju od tebe da savršeno radiš svoj posao.I kada ga tako radiš onda je to jedna normalna, i uobičajena situacija.
Ali kada pogrešiš, čak i najmanje, svi su tu da ti zabodu slamku u venu.Svaka greška je očigledna i često fatalna (naravno, nemojmo bukvalizovati stvari...radi se o različitom tipu fatalnosti...).

Što bi rekao moj davni i dragi nastavnik letenja za našeg nekada čuvenog ,,na-padača,, Zlatka Vujovića, kome je i promaja bila izgovor za foliranje prekršaja i povrede, poslije jedne ne baš dobre izvedbe standardnog reprezetativca ,,Ej, promašio gol sa pet metara.I nikom ništa ,,Nisam u formi,,. Ma nemoj.Šta bi se desilo da ja sletim pet metara ispred piste i kažem ,,Nisam u formi,, Pa odrali bi me živog.,,
Zato ja poštujem golmane.Uvijek sam ih i poštovao.Autoritativan, odlučan i inteligentan golman je temelj svakog ozbiljnog tima.
A naš temelj se, nadam se, upravo dodatno učvrstio.
Mislim da će Vlada (Vladimir a ne naša Vlada) ovu loptu čuvati na počasnom mestu u kući a čak i njegovi praunuci će u nju gledati kao u najveću relikviju.
Žao mi je Greena i Chaouchi-a jer sledeću priliku neće dobiti više nikada.Preplaćenom, debelo preplaćenom, Kapelu su dani izgleda odbrojani i nadam se da u nekoj klauzuli ugovora ima i ,,zlatni padobran,, jer će mu svi su izgledi uskoro i trebati.
To je grupa koja se ukršta sa našom, pa pošto smo i mi i oni zakomplikovali situaciju ko zna?
Nadam se da se ,,italijanski stručnjak,, neće vaditi na nama, a Stojković sa džabolanijem proći kao njegove baksuzne kolege.
Kako kažu, u prevodu sa Zulu jezika naziv lopte bi trebao da znači ,,Budi srećan,,.
Napadači možda jesu, a to je danas i cela Srbija.I logično naš dobri, skromni i talični golman.
Volio bih da, ako se dočepamo drugog kruga, dobijemo Amere, a komšije Slovenci nas osvete kod Gane, pa poslije kako bude.
Fudbal je to.Sve je moguće.

Udavi ja analizom, jel’ de?
Ali kada sam video juče facu našeg golmana nisam mogao da odolim.Jer kako je krenulo, možda već u narednom meču još neki naš ,,rukometaš,, ili ,,odbojkaš,, iz zadnjeg reda Vladi opet zada ,,domaći,,

Imal’ zaključka?
Naravno da ima.
Uživajte u sitnicama i trenutku, jer džabolani možda već sutra doleti i u Vaše naručje.
A kad ispadne...

Ili što bi rekli u mom kraju ,,Dok jednom ne omrkne...,,

Napred Orlovi.
Ne posustajteeee, ne posustajteeee, sve do pobedeeeee...

Joakim Cvetko, Levi.
Cool

30 I devetnaesta... taj Sre Jun 23, 2010 1:13 pm

eskic


Vrbanja...

Pristrasnost.
Za nju obično nema razumnog objašnjenja.Ni opravdanja, osim ljubavi.A tek ovo je neracionalan termin.Kako se zove ono kad nepoznat pojam objašnjavaš još nepoznatijim?
Valjda pristrasnost.Drugačije ne znam kako bi?
Ljubav je čudo.
I svaki pokušaj da sebi objasniš stvarne razloge njenog nastanka osuđen je na propast.Unapred.
Zašto nešto volimo?Teško ćemo i sebi objasniti.
Ciljno sam stavio nešto a ne nekoga jer je to još teže analizirati.Neki teoretičari ljubav čak vide i kao izmenjeno stanje svesti i usko hemijski gledano kao svojevrsnu bolest.Za koju osim razočarenja još nije pronađena adekvatna terapija.
Ja volim Vrbanju.
Svim srcem i u svakom trenutku.
Leti kada se kupamo na Zelencu, zimi kada tamanimo škobalja kod Ličniske brane i u Marjanovićima, kada u rano proljeće na višnju tučemo klena na Čandarskoj brani ili krajem proljeća kad ovako poplavi čitav dragi gradić, ishodište moga detinjstva.
Šta je Vrbanja?
U ovoj priči, nije ni naselje, ni poznati most, a ni selo kod koga izvire.To je moja reka uspomena.
Wikipedijo, upomoć.

Vrbanja je rijeka u Republici Srpskoj, BiH. Duga je 85,3 kilometra, izvire ispod planine Vlašića kod sela Vrbanje, na visini od 1520 metara. Vrbanja se od izvora do ušća spusti tačno za 1356 metara nadmorske visine. Površina sliva je 703,6 km². Ulijeva se u Vrbas kao njegova desna pritoka, blizu Banja Luke (tačnije, u samom gradu - prim.aut.).

Toliko.
Neću više gnjaviti podatcima.Gnjaviću pričom, po običaju.
Vrbanja je najdraža rijeka moga života.Bio sam na puno stvarno moćnih i lepih reka.Računajući i neke od najvećih.Ali nijedna kao moja.Ni blizu.
Pristrasnost, kažem Vam.Prečica do ljubavi.Shortcut...
Na nekom davnom koncertu Balašević priča šalu o Subotici. kao ,,Kad ja otpevam ovu pesmu, Vi ćete svi skočiti u rekuuuu...,, ,,E nećeeemo...,, ,,Ma oćete, oćeteee...,, ,,Nećemo, nećemo, nemamo reku...,,
Svaka tebi Subotice čast, veliki si i lep grad ali grad koji nema reku, bljak.Čak i tužna Nišava na nivou otpadnog kanala, čini ovaj grad u kome živim nekako prihvatljivijim.
Kako to često biva, homo sapiensi kad nešto imaju ne znaju pravilno da cene.Za Vrbanju kažu da je najtoplija reka na svetu.Ima najviše bačenih šporeta u nju.Sama lepotica i par entuzijasta se decenijama bore protiv ljudske nebrige i nemara ali svake godine sve teže.
Srećom tok je kratak i obale znaju biti prilično nepristupačne pa se divna voda na taj način delimično brani.
Ono od čega se ne može nikako odbraniti je ljudska glupost.U Kotor Varošu postoji fabrika za preradu kože za koju mi je jedino žao što nije zapaljena za vrijeme rata i kojoj želim što bržu propast, jer ako ne propadne ona, propašće sve ostalo.
Uvoze kože iz Pakistana da bi ih prerađivali u Svinjari (ili kako se već zove to predgrađe kasabe...).Bruka.
Umesto da poslušaju onu latinsku ,,Neko uvek živi nizvodno...,, a ja često volim reći ,,Svi mi živimo nizvodno...,,.
Nekome nizvodno ali i nekome uzvodno.
No neću ovde o ekologiji.Biće za to prilike.
Ovde hoću o mojim uspomenama.O Kolovratu, gde sam naučio plivati.Ono ko fol naučio si na moru ali dok te Vrbanja ne istestira to se ne računa.O Crkvištu sa koga se pruža najlepši pogled na svetu, na dragi gradić i krivinu kojom ga reka grli.O Opsječkom i Boriku gde sam naučio prve izviđačke veštine i koji je bio najdraža prečica do dečijeg kupanjca i još mnogo toga...

Što sam stariji nekako sam joj sve bliži.Ostaviću i testament (prilično tanak...) sa željom da me nakon ,,kratkog finala,, spale ko karamelu, pa ako šta ostane, uzmu pepeo i sa brine na Zelencu sunu na put kojim su jednom davno tragično krenule četiri devojke, od kojih su dve Bosa i Rosa, bile sestre bliznakinje i moje vršnajkinje, na čije sam mesto ja stigao u šestom razredu.
Nadam se da ću manje zaprljati dragu vodu od ovih fabrikanata.A od onog metala što ostane od ovih mojih šipki i šarafa, moglo bi se napraviti dobar uteg za dubinski ,,ček,, mrene ispod željezničkog mosta kod tunela.
Ili to, ili da ih sve zeznem pa tražim da me što bi reko moj ćale ,,zatrape,, na Crkvištu, pa ako bude još kišovito ima da mi uzbrdo spominju familiju svi u koloni.Ima jedna fina kletva, ono ,,Da Bog da iza tebe polako išlo puno ljudi i svi lijepo govorili o tebi...,,
Ma šala, imam i ja dušu, a kad nešto prokontam...
Sve se, osim duše, more reciklirati.
Osim duše i večeri kraj Vrbanje.
Mirisa sutona.
Slavuja i štiglića.
Klena ili klijena, što bi moji rekli, koji u sami mrak kupi mušice sa površine.
Pastrmke, kada zapjeni plićake na Buku...
Jedan od meni najdražih filmova je ,,Reka uspomena,,..Nisam još uspio kao ono Bred Pit uloviti pastrmku svoga života ali jesam nešto mnogo vrednije.Pecanja sa mojim ocem, bratom, stričevima, batama (braćom od stričeva...) mojim divnim, cenjenim komšijom i prijateljem Miloradom (Mićom...) i mojim nastavnikom i prijateljem, dragim Ljubom, koji više nije sa nama i kome na neki način i posvećujem ovu priču.
Te večeri kraj moje reke su najvrednije što imam od sećanja na zavičaj.Svi me kritikuju, kao što se mlatiš kraj te vodurine, u najboljim si godinama, što ne izađeš negde... a ja ni volje, a ni para, ni želje da drvim prazne priče u obližnjim bučnim kafićima u centru.I da slušam priče mojih vršnjaka kojima su devedesete valjale, ko kome koliko dođe i mora li keš ili može virman?Tu ni Nektar ne pomaže.
Ne mogu sa ljudima.Osim nekim, naravno.

Nije Vrbanja vazda takva.
Pitoma i mazna.Topla kao osmijeh majčin.
Zna biti i surova i strašna.Odnosila je do sada mnogo života.Posebno su opasne brojne sedre i brzaci.Za neplivače ili one oznojene a previše hrabre i lakomislene.To je rijeka za poštovanje u svim segmentima priče.
Kao recimo juče.
Za par sati je porasla skoro deset metar naviše.Vetikala.
Slično je uradila i prije par godina.Onda bude viška vode i u svim važnijim institucijama grada.Opština, MUP, škole, firme a ni verski objekti nisu pošteđeni.Ravnopravnost bato.Preko mosta u centru, piči do vrha ograde a mom starom redovno propere nekretninu (garažu od rijetkih dasaka...).Ovu drugu nekretninu (,,Plavu pticu,, kako je on zove, Fiestu ’89. to...) parkira kod komšije na uspon.Joj, ako čuje kako mu pljujem po osobnom prometalu, nahebo sam.
Juče je takođe bilo veselo.
Kratak tok i veliki broj pritoka rezultiraju brzim, ekstremnim promenenama.Jako brzo raste, bukvalno podivlja, ali se brzo i smiri.Možda se nas dvoje i zbog toga tako razumemo, lepo slažemo i volimo.Isti karakter i temperament.
U takvim danima mi ribolovci dobijemo na ceni.Ali na neobičan način.Obujemo one ribarske čizme i zezamo čitav grad.Šetaš se po bijeloj liniji, punoj ili isprekidanoj, a niko ti ne može ništa.

Čudne godine poslednjeg veka su dovele do toga da na sve strane slušamo o besu prirode.Ili se to i ranije dešavalo, a mi samo zbog bolje pokrivenosti signalima raznih sokoćala, i protoka informacija sada više znamo.Ja ipak ne mogu da se otmem utisku da se priroda na neki način brani.Ili bolje rečno sveti, za ono što joj radimo vekovima.
Ako, na njenoj sam strani...Definitvno.
Ima jedna šaljiva pesmica ,,Biće skoro propast Sveta, nek’ propadne nije šteta...,,.
Čelinac je juče dobro prošao.Relativno.
Mom ćaletu samo vrhovi pritki vire iz poplavljene bašte.A fino sam mu govorio da se ne hvali ,,nikad nije bila ko ove godine...,,.E stvarno.
Sad je ogledna parcela, al’ na Atlantidi.
Drugi su još gore prošli, šteta se tek sumira.Nadam se samo da nije bilo žrtava a ostalo ćemo lako.Kad bi inače helikopter, Dodik i tolike TV ekipe i došle u moj grad.
Vidiš da je Vrbanja zakon.Za par sati uradi ono što lokalni političari pokušavaju odavno.Dovede i premijera i prirepke za čas na lice mesta.
Sad da vidimo hoće li biti ko u Srbiji.Obuju one čizme, malo se šetkaju među sirotinjom rajom, izobećavaju sve i svašta, onda zaglave na neko suvo mesto uz neko suvo vince i još suvlju mezu a čim se i kasaba malo prosuši do sledećeg proleća na našu lepoticu ponovo svi zaborave.
Doduše, juče je oduvala i deo pruge pa će bar to morati popraviti.Srećom termoelektrana koja je bila predviđena da se gradi na Vrbanji će izgleda pripasti naselju Stanarima ili nekim drugim jadnicima koji baš ne mogu birati.Kad vidim onu u Gacku sve mi je jasno.
Daleko joj lepa kuća.
Želim još ovo malo što mi je preostalo da, sa sebi dragima, sedim na terasi nad rekom i slušam je kako mi priča u toplim letnjim noćima.
O avanturama koje nas zajedno još čekaju.
A što se onih šporeta tiče, nadam se da će i ona ali i sve naše reke imati dovoljno snage da ih u jednoj poplavi jako ponesu i ostave u fontani pred zgradom Vlade ili nekih drugih Vlada jer priroda je starija od svih nas i biće tu i kada mi odemo.
Zemlju nismo nasledili od roditelja, nego smo je posudili od svoje dece.

Dakle Vrbanjo, na tvojoj sam strani.Samo rokaj.Ako baš možeš zaobiđi malo baštu moga Jove, on je pošten čovek.Al’ ako ne može, onda idi redom.

Uskoro me čeka divna obaveza.
Iz Kulturnog centra Čelinac (nisam ni znao da to imamo...) pozvali su me i ponudili da radimo promociju knjige povodom Slave opštine.
Videću još.Vrlo mi je laskala ponuda i obradovala me, jako.Eto mene slavan.Najteže je biti vladika u svom selu.
Nismo se još dogovorili oko honorara i sličnih sitnica, ali kad se događaj desi, javiću Vam.
Ne znam bil’ pisao govor ili ono iz glave.Ipak biće tu i neka televizija.Jes’ da mi je đedo išao u školu sa aktuelnim Predsednikom RS ali ne očekujem ni njega ni Premijera.
Neće biti ni helikoptera.
Ipak si ti draga reko još puno veći maher od mene i svi nas.Skupa.
Jedina veza sa avijacijom možda budu moji dobri klasići koje ću pozvati da svrate privatno poslije službenog dijela, na pivčugu i resto.
Ipak je ovo, ko što jednom rekoh, i njihova knjiga.

Pozdrav raja, idem još malo odmoriti dok nije počela današnja dugo čekana ludnica na SP.
A i klinja čeka da igra igrice.
Što se slika poplave tiče njih ćete lako naći na net-u.

I Vrbanja i ja postajemo slavni.
Dobro ona dosta više, ali nisam ljubomoran.
Samo sam pristrasan.
I volim je, jako.Čak i ovakvu, ljutu i besnu.
Ipak su to sitnice za dušu priheftane.A ima i ona stara, najdraža ,,E moja Seno.Ćoek ti je teški hajvan.I ovo malo duše što ima...,,

Kniževnik u pokušaju.
Višestruki povratnik.

Vaš Cvetko Vrbanjski Điđimilović.

Cool

31 Mali jubilej, dvadeseta, pozdravna... taj Čet Jul 01, 2010 2:21 pm

eskic


Ćiza...

Kako vrijeme sve više odmiče, u sve sam većim nedoumicama i dilemama.
Što?
Pa iz nekoliko razloga.Bitnih ili ne, viđećemo?Biti ili ne biti.Kad je mogo’ onaj dosadni Englez, što ne bih mogo’ i ja.Početi tako.
Hteo bih da priče budu uvijek zanimljive i lepe za čitanje.Interesantne, nove i bez ponavljanja.Uvijek friške i životne.To mu nekako dođe i najteže.
Jer ako nisu iskrene to se odmah prepozna.U duši i oku svakog čitaoca postoji tajni lakmus ili recimo emotivni poligraf koji sa visokoprocentnom sigurnošnu registruje sve neiskrenosti, izveštačenosti i padove u kvalitetu ,,završne obrade,,.Zato je želim i trudim se pravo, da mi svaka naredna priča bude ko’ njemački i japanski četvorotočkaš.Savršen u jednostavnosti.I bez felera.Kako štamparskih, tako i sadržajnih.Nije to lako.Nikako.

Odlazim na ljetovanje.
Ono što je nekima sjever Afrike, Egej, Jadran ili Mediteran, meni je Čelinac.
Normalno da ne liči.
Čelinac je meni neuporedivo ljepši.Ima puno više sadržaja.I to vazda ono roditeljski ,,all include,,.Drugara iz detinjstva i mesta koja bude uspomene.Zavičaj, jašta.
Jer čak ni Bodrum, Antalija, Paralija, Kairo, sva naša mesta dečijih, nekada domaćih, sindikalnih sećanja i slična egzotika, koja nam se smeši sa kataloga turističkih mamaca, meni nisu ni blizu Krupi na Vrbasu i njenim slapovima, Uni kod banje Lještani, i što sjajno reče moj zemo, Vrbanji uzvodno od Babića mosta prema Crnoj rijeci u predvečerje, kao i sličnim divnim i najdražim mestima.Svako ima svoje, a ja ova.
Kiselo grožđe ili slatki limun.Pa šta?
Može i kiseli limun.Kakav je da je, moj je.
Dakle, za jedan verovatno malo duži period, ovo će biti poslednja priča u nizu.
Barem do kasnog leta ili jeseni.A tada se nadam da ću prikupiti materijala za još puno novih priča koje će ako ništa drugo, garant skratiti zimu.

Danas je lakše.Mnogo lakše.
Završili smo juče ogromnu, najvažniju obavezu ovog proleća, pa jutros imamo nekako vremena ,,u višku,,.Dobar osećaj pomanjkanja zadataka poslije odlično odrađenog posla.
Ćerka je juče polagala prijemni za fakultet.
Značajan dan za celu porodicu, lakonsko pojednostavljenje svih dešavanja i obaveza u bliskoj budućnosti, i u perspektivi enormna ušteda za kućni budžet.Ulazak na budžetsko studiranje sačuva najmanje hiljadu evrića u kućnom budžetu.A i da imam, odakle mi?
Malo li je?
Čak i za ovu tužnu provinciju, ogromna stavka.
Eto jutros se nekako lakše diše.
Izvrsno je uradila zadatke i po preliminarnim rezultatima budžet nam se smeši.Bar ovaj državni.Za ovaj drugi ćemo ipak malo pričekati.Šta će dobri student kad joj je ćale pogrešno birao zanimanje.Jedino joj i preostaje knjiga.I težak rad narednih godina.
Kao što bi rekao onaj krelac Miki iz Kupinova (junak jednog od prvih izdanja onog zaluđivanja besposlenih zvanog još i ,,Veliki brat,,...). ,,Meni je moj stari lepo davno jednom rekao ,Sine za mene je radio moj otac, a za tebe nema ko, ,,.
Tako i ovde nekako dođe.
Draga naša deco, moraćete sami.Pa kako Vam bude.Nisam stvorio veliki kapital ali dajem sve od sebe da stvorim velike ljude.
Odakle naslov?
Ko razume, shvatiće.Mojim zemljacima će biti talašika a za ostale...Najlakše bi bilo prevesti kao recimo, crta.
Ovo će biti priča, ili samo njena naznaka, o ispitima, njihovim rezultatima koje smo napeto isčekivali, kao i svima nama koji smo jednom bili ispod ili neposredno iznad crte.
Dugačka tema.
Ostaće naravno, nedovršena, jer u životima koje smo prošli prethodnih godina imali smo crta ko u pisanskoj teki.Uske i široke linije.Ispod neke ostati moraš.
Dakle, naredni redovi se neće odnositi na životne, no na teorijske i slične ispite, prethodnih aproksimativno, oko tridesetak godina.
Ovo bi pojednostavljeno, mogla biti i centripetalno postavljena priča o tremi.
I čekanju.Rezultata.Raznih.

U mojoj knjizi, za koju se nadam da ste imali priliku da je pročitate, sami početci priče su nekako kolorisani raznoraznim ispitima.Teškim i nama relativno nejasno smislenim.Od matematike, fizike, materinjeg jezika, fizičkih provera do psiho testova i spominjanih Rošarhovih mrlja i raznih drugih izazova.
Dolazak u Gimnaziju nije mnogo promenio stvari.Samo je dodao novi kontigent obaveza.Ove stare su nekako podrazumevajući ostale.Svake godine.
Nisu nas štedili.Ni količinski a ni kvalitativno.
Šarenilo ponude u svim segmentima.
Sve aktivnosti vezane za kontakt sa vazduhom, počev od jedrenja, padobranske obuke i selektivnog letenja su piramidama ispita dodavali glazuru.Visoko ili Keops, nevažno.Visoko je brate bilo, svake godine, sve više.
A mi jadnici, bortali smo najbolje što smo mogli.Spremali se i snalazili.Kao i svi đaci na Svetu.Puškice, za one rupe koje nisi stigao, vokmeni i razni drugi vidovi snalaženja su bili uobičajeni i relativno česti.Meni to nikada nije išlo.Štreberčini je bilo lakše nekako da isto nauči, nego da uz rizik utroši sate truda na pomagalo koje verovatno neće stići ili moći ni upotrebiti.
Tremaroš.
I u svemu je bilo po malo muvanja osim kod letačkih ispita.Tu se znalo da nema šanse da tako nešto probaš.A nikome i nije padalo na pamet.Nastavnicima letenja uvijek ostaje dovoljno vremena i načina da usmeno proveri nivo tvoga zalaganja.A onda...
Moraćemo primere.
Jer nabrajanje svega onoga čega se sećam bi potrajalo kao Enciklopedija Britanika.
Najpre ću ličnu blamažu.
Negde u prvom i drugom semestru Akademije imali smo predmet Eletroniku.Predavao nam neki major Parčina.Izuzetan predavač, visoki, dobri brko.Genijalan stručnjak i sjajan čovek.Pravedan i strog.Vrlo strog.
Kod majora je važilo da ne postoji pitomac koji je kod njega prepisao na ispitu.
Moram jedno kratko pojašnjenje, važno za dalju priču.Pri dolasku na Akademiju, obećao sam sam sebi da ni jedan ispit nikada neću poništiti.Sa ponosom mogu reći da sam se toga držao do kraja.Jurnjava za prosekom je mogla biti i efikasnija da nije bilo jurnjave za čarima adoloscencije.I ‘nako mi sad taj prosek ništa ne znači...
Uglavnom dođe ispit iz Elektronike i ja se pripremio dobro.Vrlo dobro.
Ali napisao puškicu za oblik i krakteristike električnog impulsa. E jakog pitanja.Pa mogao sam ga naučiti, mnogo brže no nacrtati puškicu.Ali kad đavo ‘oće.Zalijepio puškicu na opasač sa unutrašnje strane.
Ispit polažemo polovina klase u amfiteatru.Gužva.
Otvorim test i vidim pitanje sa mojom avangardnom naučnom investicijom.
Umesto da odmah to prepišem, ‘ajd na kraju ću.I dok radim ono što znam dođe negde i kraj časa.Sve ostalo sam rešio.Pogledam na unutrašnju stranu ispod kopče opasača i osetim nečiju ruku na ramenu.Parčina se, ko zna odakle, stvorio iza mojih leđa i začujem ,,Pitomac, ustanite.Predajte test.Pali ste.,,
Ustanem ko popišan, pređem do katedre, ostavim skoro skroz popunjeno štivo i molećivo gledajući neumoljivog predavača, pognem glavu i izađem iz sale.Joj blama.
Na popravnom sam logično dobio desetku i nikada više u životu nisam napisao ni jednu puškicu.Smorno ali bezbedno.
Klasiće, od kojih su neki bili pravi experti u toj oblasti sam posmatrao sa čudnom mešavinom zavisti i divljenja.Ali ja jednsotavno nisam za to.Prpadžija.
Lakše mi naučiti.

Od letačkih ispita u sećanju su mi i danas teoretski ispiti iz poznavanja VTN-a.Odnosno vanrednih i redovnih postupaka.Svakog ponedeljka ujutro dobiješ test.Sad da me kolege ne bi prozivale zbog procenata mislim da je bilo 95 %.Ali nisam siguran.Ako ne rešiš barem toliko, za tebe te nedelje nema letenja.Sa svim negativnim implikacijama koje to sa sobom nosi.A ima ih prilično.Ako ti se to nekoliko puta ponavlja, onda doviđenja prijatelju.Logično, pre svakog novog razdela letačke obuke tu je i test iz te oblasti.
Isto je i za starešine.Jesi pilot ali izvoli prijatelju.Svakog ponedeljka ujutro, ispit.Sa istim učinkom, barem u školskim jedinicama.
Kasnije kada sam postao komandir i sam sam morao sa svojim ljudima provoditi jednom mesečno takav ispit.Ali transportna avijacija i višesedni vazduhoplovi obično sa sobom nose i drugačiju dozu opuštencije koja se reflektuje i na ovakve obaveze.Dakle niko nikada nije pao.Prvo zato što su ljudi znali svoj posao, niko neće da se bruka, a drugo i kriterijum je malkice prilagođen vrsti moćne avijacije.

Ni praktični ispiti nisu bili bez treme koju je trebalo savladati.
U knjizi sam takođe opisao ispit u kome sam imao more treme veće od Pacifika.Nije ovaj puta, teoretski.Praktična kontrola pred prvi samostalni let.Neću se ponavljati ali moram reći.Celu tu noć nisam oka sklopio.Bio sam u nekom čudnom transu želeći jedino da se kontrola što pre završi i da sednem sam u kabinu.
Ispit već imate detaljno opisan a mogao bih još na hiljadu različitih načina o tom samo jednom danu od pre skoro kvarat vijeka.
Sada neću o uspesima.Šta je to uopšte uspeh?
Tuga i očaj, u očima svih klasića koji nisu prošli, taj ili neki drugi ispit, stoji mi čitav život kao protiv teg na terazijama sreće zbog mog zanimanja.Ni sva radost finala i ostvarenog, dugo čekanog sna, ne može ti pomoći da ne proživiš tugu tvojih drugova, cimera, klasića i grupića.I raduješ se nekako tiho, skromno i za sebe.A žao ti drugara, ipak čudno, kvarnjački, ti i na neki način drago, što ti nisi u toj grupi.
Da li za nekom crtom i ja lično žalim?
Da, za jednom, jako.Žao mi je što nisam otišao na MIG-ove.Bio sam tako blizu ali sam na žalost tu osetio gorčinu ćize i pogrešne perspektive u pogledu.Odozdo.
Za tim ću nekako patiti celi život, ali sam i tiho.I možda eto malo sa Vama ovde.To ću u nekoj budućoj priči.Ovde sam samo napomenuo da pokažem da svi imamo ćizu jednom gledanu ,,odande,,.

Ćerki često ponavljam reči svog razrednika iz srednje škole.Da ne gleda suviše unapred.Svi, pa i najdalji snovi, su popločani keramikom svakodnevnice.Jedna po jedna obaveza.I one piramide su ipak složene samo kamen po kamen.
Tako nekako ide i sa životom.
Male radosti su puzzle za veliku sliku konačnog uspeha.A treba ih sve sakupiti.I naći im pravo mesto.U suprotnom ...
Dakle, ono što nije moderno ali čega se ja držim.I na ispitima i u životu, pošteno.Dar je samo rad, čitan obrnuto.
U Bosni šaljivo kažu da postoje dvije vrste fakulteta.Državni i kupovni.Verovatno nije svuda tako, ali moje rezerve prema temi su isključivo vezane za iskustva iz nedavne prošlosti.Ne mogu a i ne želim kupiti pa ostaje jedino ...
Nema zamerke.
Po ovoj temi ću ponovo za par godina, kada Bože zdravlja, diplomiramo.Do tada ću se povremeno u prašini i paučini ličnih sećanja ponekad vraćati na davna mesta teških ispita.Teoretskih i praktičnih.

Sada smo prošli ovaj prijemni, posle puno presije i rada dolazi leto uživanja i odmora.

Setiću se i Vas, dok se budem brčkao na Uni ili Zelencu a evo javno ,,obećajem,,.
Prvu mrenu, ploticu, klena ili sličnu ihtiološku neman koju ljetos ulovim, puštam u čast mojih forumskih drugara.Jesam sportista ali neki će morati i u tavu, a i u marinadu.

Na pozive iz roaminga ne odogovaram, jedino sms-om sa ćaćinog mobitela.A za neki zajednički ribolov i pijansku pored plavo-zelene moćne vode vazda ste dobro došli.

Bliže je no Zakintos, a može se i bez kintos.

A mamurluk je viđi’, vazda i svuda isti.

Pozdrav raja i što lepše leto svima.Zdravlje i osmijeh, ostalo je već tu oko Vas.


Nesuđeni strogi predavač (i ispitivač ... za struju)

Vaš Cvetko.
Cool

32 LRMP ,, Jeloštak 2010... ,, taj Čet Sep 02, 2010 10:47 pm

eskic



Zbunjeni, a?
Polako, šifrovano je

Za sve je nekako, kad bolje pogledaš, kriv onaj Lukas Podolski.
Dobro po malko i Vlada Stojković, Lane Jovanović i ostala fudbalska bratija.
I jedna rođačka proljetošnja opklada.
No, daj da prvo pojasnim naslov da Vas ne zbunjujem dodatno.
Naslov je parodija na nekadašnje zvučne nazive raznih vežbi izvođenih u SFRJ.Pa ako bi skraćenica KŠRV trebalo da znači komandno, štabna, ratna vežba ili tako nekako, onda sam ja napravio sopstvenu skraćenicu koja bi samo u ovom slučaju mogla da znači recimo Lovačko Rođačka (tazbinska...) Mirnodopska Pijanka.
Morate priznati da neznatno bolje zvuči.A tek kako izgleda?Akcenat ovom prilikom nije na prvoj reči.Nikako.
Jeloštak je izvor u planini, negde iznad Gacka, na oko 1700 m, godinu vidite i sami i eto to je naslov.
A otkuda sirotog Lukasa, Marina i resto bratije u priči?
Lepo i jednostavno.
Naš Lukas promašio na toj utakmici sve što se moglo promašiti, pružio priliku i Stojkoviću da se proslavi a Jovanoviću da ostane upamćen kako po skoku u kanal tako i ,,zemljačkoj komunikaciji,, sa Marinom.
Ja se kladio sa mojim dragim, daljim, šurom Mišom.Desetak dana pre početka SP za moga prošlog boravka u Hercegovini pala je opklada na utakmicu Srbija-Njemačka.Mišo je kao oprezan i pametan čovjek fudbalski pragmatično izabrao Nijemce a ja naivac u očekivanju konačnog dobrog rezultata na velikim takmičenjima, naše.
Opklada, gajbuša.Kojeg bude ladnog.Jelenka, Nektara ili Nikšićkog.
Moj šura Mišo je legenda, pošteni, duhoviti, izuzetni čovek.Skoro četvrt veka se izvrsno slažemo, ali to veče svako odsudno brani svoje tranšeje.Šomi kaže da smo mi ipak Balkanci pa ako bude i nerešeno opklada pripada meni.E onda se ja naljutim pa kažem ,,Ako je tako onda ćermo drugačije.Na gajbu koju ti platiš, a platićeš je, ja ću dodati još jednu.Ali je nećemo piti ovde kod tebe ili kod kuće u selu, nego ćeš je mili šuro iznijeti ladnu na Jeloštak.Jel' pošteno?,,
,,Jeste, vala.,,
Ako izgubimo, ja nosim.Desetak kilometara uzbrdo.
Na to naš tj. tazbinski jaran i kum Zoka, i izuzetan prijatelj u šali dobaci ,,na te vaše gajbe ja ću dodati janje.Da mi ne zakovrnete od alkohola u šumi.Jel' i to pošteno?,,
Jeste.
Davne 1998. god moj brat se kladio sa svojim tastom Arturom, Nemcem, na utakmicu SRJ-Njemačka u Francuskoj.Opklada u 500 dm.Na to mu tast kaže recimo kao Mišo meni ili slično ,,Vi Balkanci ste psihički slabiji od nas i ako bude nerešeno opklada je tvoja...,,.Sećate se svi da se utakmica završila 2:2, nakon vođstva plavih od dva razlike.
I došao buraz posle tekme kod tasta a ovaj se pravi blećak, kao nije bilo tako prilikom opklade i slično.Buraz, nervčik mu svašta izgovori a tašta Tereza smešeći se, smiri situaciju ,,Što se Gorane toliko nerviraš.Ćerka je jedinica, neće ni on večno.Pusti 500 maraka i onako je sve na kraju tvoje...,,
Ova priča ima tužan kraj pa neću dalje o tome.Moja dobra snaja je nedavno preminula a Artur i Tereza sada imaju samo Gorana i decu.I paze se međusobno najbolje što mogu.
Poslužila mi je samo kao periferno poređenje za ovu opkladu.
Opet fudbal i opet inat.
Kladio sam se dosta puta u životu.Ne u ovim kladionicama, to mi slabo ide, no 'vako sa rajom.Nekada dobijao, nekada gubio ali uvek i bez izuzetka svoje izgubljene opklade plaćao.
Nakon povratka iz Čelinca u Niš dočekalo me dosta posla i neki porodični sitni problemi o kojima naravno neću javno.Sačekale su me i pripreme za put u Hercegovinu.Deo sam već opisao u prethodnoj priči pa neću gnjaviti detaljima.
Uglavnom, krenuli smo na Zalom da kuću, ovaj puta praznu, tj. nenaseljenu, punu a praznu, očistimo i pripremimo za zimu.Posle celonoćne vožnje, ometane samo mojom višedecenijskom izraubovanošću, manom da ne volim voziti noću i početkom Guče koja je na put Kraljevo, Čačak, Požega, Užice izvela te noći svakog besposlenog šumadijskog saobraćajca, iscijeđeni stigosmo u Gacko.
Možete zamisliti kad sam odbio lešo teletinu, pršut i mlad sir.Da sam okusio samo jedan zalogaoj ili ne daj Bože suknuo domaću lozu ili ponuđenog Jelenka zaspo' bih tu odmah za stolom.
Kafa i cigareta dok moji fruštukuju pa onda na selo.Za desert tri kilometra makadama, uzbrdo kroz šumu, koji je za vijekove postojanja sigurno imao i svijetlije trenutke.Ali ,,krnjo,, već poznaje put pa malte ne, sam do kuće.
O selu Zalom bih mogao nadugačko.Na žalost mnogo više o njegovoj prošlosti no sadašnjosti.Visoko, skoro pusto, planinsko selo, skriveno u polju između vrhova, gde zima traje skoro tri puta duže od ljeta, sa vrlo bogatom istorijom iz svih vakata.
No neću stići ovde o tome.Jednom, ko zna?.Srećom moj, takođe dalji šura, Peđa se sprema da napravi nešto poput monografije o tom neobičnom mestu pa ću tada i ja biti u prilici da naučim više A onda ću naduže.
Ono što za sada kao kuriozitete znam da je tu postojao prvi poznati vodovod na Balkanu, Selim paša krenuo odatle na svoj poslednji pohod na Crnu Goru, a brojni spomenici okolo govore o ,,višku istorije,, kroz vijekove do ko zna kada.
Uglavnom, čekaćemo Peđu.
Ovo će nekako biti izokolna priča o mojim dobrim šuracima.Ovaj rođeni je popriličan ljigo pa njega nećemo uračunati u statisktiku ali su zato svi ovi nerođeni prave, pravcate legende.Što bi rekli, ljuti Hercegovci.Rijetko koji ispod dva metra i sto dvaes' kila.Ima ih i preko.Oko i preko 130.Sa mojih 85 među njima sam ko liliputanac.Ili 'nako ko Balašević među NBA centrima.
Ratni heroji, skoro svaki ranjen u prošlim ratovima, barem jednom.Nevoljni saputnici ,,izgradnje Balkanske demokratije,,.Reko' bi čovjek kad ih vidiš, strah i trepet.
Ali nije tako.Nikako.
Sasvim suprotno.Duša im ko pamuk.Ili je to samo zato što mene gotive.Bar preda mnom tvrde da sam im ja najbolji zet koga imaju.Srećom, ni izbor nije neki pa mi je lakše da održim rejting.
Godinama ih poznajem i nikada od njih ružnu nisam čuo.Bilo da su sa tetkinih ili ujakovih strana.Pošteni, hrabri, odlučni ljudi.Čudno je da neko hvali tazbinu.Ajd neka ide na moju dušu, ja ove dobro poznajem i svesno rizikujem.
No da se mi vrnemo na poslednji boravak.
Ja gajbušu iz opklade već zaboravio.Ali Mišo nije, ni Zoka.
Nekoliko dana po dolasku odosmo na bratački lug da malo gledamo 135. Nevesinjsku olimpijadu.Vašar, veliki.Auta, šatori i muzika.Ringišpili, roštilj i pečenje, suveniri i puno ljudi.Razne sportske discipline.Mom Giletu najdraži i najsmješniji skok na mijeh i penjanje uz lojem namazan stup.A meni?
Meni najlepši konji.U svakoj trci.A u poslednjoj trci, predivna stvorenja.Rasni.
I šta me još, nekako umiruje?
Prisutne ergele iz Cazina, Gradačca, Širokog brijega, Beograda.Sve ko nekada.Ima tu neke nove, čudne normalnosti.Pomalo suprotne sa tekstovima pjesama koje odjekuju iz pojedinih šatri.Izgleda da konji bolje znaju...
Imao bih i cijelu priču o Olimpijadi pa ću vidjeti ovih dana.Ako stignem.Ali suština je da tu pod šatrom pada finalni dogovor.
Zoka daje logistiku.Šumsko gazdinstvo stiglo putem daleko u planinu pa sad traktor može do ublizu.Jagnje će biti ovogodišnje, oko 20 - 25 kila, očišćeno.I ovi iz pivare se profinili.Sad imaju ove limenke, u pakovanje staje po 24 komada a ne moraš vraćati ambalažu.Odmah se pakuju dvije.Jedna za Podolskog, a jedna još preko.Od mene.Lepota ravnoteže.
Malo datum problem, dok se svi usklade.Ali i to ćemo riješiti.Lako.

Dođe ta subota.
Pripreme gotove.Nastupaćemo u dva odvojena ešalona.Mehanizovanim, traktorskim koji nosi celokupan provijant i opremu, po lijevom krilu.A mi pješadija ljuta, desno uz Razbojni do i Vidakovu rapu, sve preko Kadijinih poda, Barnih dolova do Lokvi.Krećemo u slično vrijeme.Sve natovareno.Ovi lakši su u pješadiji.Dan lep, sunčan.Savršen.I raspoloženje na nivou.Iz Poljica će nam se popodne priključiti i Milan sa domaćom lozom, sirom i kajmakom.Preživjećemo valjda nekako.
Srećom sad ova mobilna telefonija radi.Signala u selu nema, ali kad izađeš na vrhove sa kojih vidiš od Lovćena do Zelengore, skoro sve ćize.Možemo uskladiti ,,dejstvo,,.
Dakle ni mi pješaci ne moramo žuriti.Imamo vremena u Prijekim njivama sjesti na ivicu debelog bukovog lada i zamotati po jednu.
Bruka.
Jedina ozbiljna primedba koju najbolji deo moje tazbine ima prema meni je to što nikada nisam naučio ručno motati škiju.Sve nekako, al' kad treba ono ćat finalno podvrnut' ispod, sve zaser..Nikako.
Dvaes' godina treniram, taraba.A tamo je duvan dragocjen pa na moje prosipanje, jes' nehotično, al ipak prosipanje, ne gledaju baš blagonaklono.
Mehanizacija stigla nešto pre nas.Malo nas prepo' i usporio jedan šargan koga smo džentlmenski pustili da zamakne u šumu u srednjem Barnom dolu, da ne kvarimo dan i sebi i njemu.
Dok smo mi došli, mjesto na proplanku već izabrano, vatrište napola iskopano a motorka se raspakuje za hranjenje celonoćne vatre.Još hladna loza obiđe jedan krug, o'ma.Skida se čaršaf sa ražnja i prave kao oslonac, sove na kojima će se peći.
U trenu je sve spremno.Žara već ima i kreće rotacija.Ja dobrovoljac, daj da vrtim prvi dok se nismo svi utepali.Bar ja poslije neću biti kriv.
Treba to dugo da se peče, pa se časkom podijelismo u tri tima.Dva odlaze na čeku u dubinu jelovine a ja sam u trećem, pozadinskom, vazda najboljem.
I sada bih mogao nadugačko o danu i noći pred nama.Ali neću.
Za promenu u odnosu na sve moje dugačke priče svešću sve na par osnovnih crtica i emocija.I kao u udžbeniku RiK (rukovođenja i komandovanja – jedan neobično ,,zanimljiv,, predmet – prim.aut.) počnimo sa analizom.
- Jagnjetina izvrsna.
- Pivce ladno, 'nako, kol'ko se u šumi moglo održati, padala temperatura uveče, mi se grejali a ono ladilo.Savršeno.
- Društvo izuzetno.Najbolje.
- Šala, sadašnjih a i prošlih, kamara.
- Ni trunke dosadnih priča, o politiki, ratu, a i inače.
- Kajmak, sir, domaća loza i krompiri iz žara pred jutro
i
- Ganga, U neko gluvo doba, počela je pjesma.Pazi ljepote, još ni pola zaliha nismo utukli a krenula Ganga, ili nešto između bećarca i iste.Ja odavno nisam ništa pjevao a po tonalitetu ovo mi baš pasuje.

Moram prestati sa ovim crticama, evo i sebe nerviram.U neko doba je u planini počelo vijanje nekih čudnih vukova.Pravi su nam se garant kikotali dok su šumom odjekivali tonovi raznoraznih pjesama.Smjeh i neki savremeni tekstovi od kojih sam većinu prvi puta čuo.Kao i u krajiškim pjesmama izgleda da i kod gange nije bitno kada se uključiš i da li u potpunosti znaš tekst.Dovoljno je da si glasan a tehniku baratanja nazalnim samoglasnicima lako savladaš.E tu pripomogne i ,,Jelenko,,.
Najviše su me oduševili sledeći stihovi, najpre jedan ,,olimpijski,,.
,,Nevesinjko širokih ramena, bi li sa mnom ,,bačila,, kamena...,,
Zatim još nekoliko kojih se baš ne sećam najjasnije a onda nekoliko i u moju čast.Recimo ,,Curo Zoro, rodom iz Čelinca, bi li pošla za me građevinca...,,.
Normalno, da Slađu, Zorku i motorku nismo mogli preskočiti a najviše sam se smejao zdravstvenoj analizi kroz komičnu pesmu koja recimo ide ovako
,,Dođi brate na Manjaču, da se čudom čudiš.Mrtav pijan legneš, živ i zdrav se budiš.Bubrezi će proraditi, neće biti pijeska, svaku bolest liječi brate, arija nebeska...,,
Ima još, ali i ovo je dovoljno.Arija stvarno liječi...
Noć je odmicala skoro jednakom brzinom kao i limenke iz folije.Nakon više od dvadeset godina planiranja, bili smo tu, veseli i složni.Ni jedne jedine riječi o svakodnevici, ludilu kroz koje smo svi zajedno prošli.Kao da smo u nekoj drugoj dimenziji, pod ,,dnevnim,, svjetlom mjesečine u dubini šume Striborove.
Ranko me ujutro oko 5 probudio sa ,, Ustaj zetino, vrijeme je za čeku...,,.Jedva sam se izvukao iz šatora, slabo videći i njega a kamo li mušicu nišana.
Normalno da nismo videli ništa i posle nekih dva sata sedenja u tišini na obodu šume vratili se taman na doručak.
Obično su pojutarca bolja od večeri.Tako bi i ovoga puta.Janjetina je bila sve slađa što je manje ostajalo a i loze nije manjkalo.Ostala je čak i po neka limenka za posle.Vode je srećom ostalo dovoljno.
Vatra se gasila a naš mehanizovani tim se spremao za povratak.Rade i njegov teča, tj. ja, smo odlučili da predanimo tu.Nigde ne žurimo a da se po takvoj vrućinčini mlatimo nizbrdo, ne pada nam na pamet.Sačekaćemo sledeće veče.Ostali imaju obaveze u gradu pa treba da pođu.Osim jagnjeće plećke koju Zoka nosi Giletu kući ostalo je još, rep za zeta i poneki deo oko rebarca da imamo i nas dvojica požarnih šta meznuti.Ostalo oglođano.
Traktor upaljen, oprema natovarena, pozdrav i odlazak većeg dela tima.Ostavili su nam sasvim dovoljno opreme da nam bude udobno ali ne preteško.A meni u natekloj glavudži još odjekuje od sinoć
,,Svašta mi je prepisao jedan doktor mladi, po njegovim receptima crko bih od gladi.Ne da jesti luka bijela, Adidas slanine, još mi reče da ne smijem vruće janjetine...,,
Uvukao sam se u šator i spavao kao top.Poslije burne noći, ništa neobično.Rade kaže da sam toliko hrkao da bi mi mogao pozavideti i čopor divljih krmadi.Veprina koja inače ne hrče, ili bar sebe ne čuje
Predveče smo se još malo slikali, proverili vatrište da bi bili sigurni da je ugašeno i ako od jutra niko nije ništa ložio, pokupili i poneli sve otpatke, spakovali stvari i krenuli ka kući.
Polako, nogu pred nogu.
U selo smo stigli tek negde oko pola deset uveče, a mesec, stara lola, nas je čuvao i osvetljavao nam put.Skoro da smo ga mogli i grabljama dohvatit'.
Usput, pred samo selo, smo videli dve srne kad smo im se najmanje nadali.Nismo pucali, izdalo nas svijetlo oružje, ali nismo preterano žalili za tim.Ja mnogo više žalim što se nisam setio da ih slikam, Valjda sam bio oduševljen i impresioniran prizorom.
Dovoljno sam debeo, ne moram još i Bambija da pojedem.Srećom, jedini Jeleni koji su stradali tih dana bili su oni u limenkama.
A je li bilo ružnih stvari u ta dva dana?
Jeste, samo jedna.Drugog dana nam nestalo cigara.I škije.Svega.
Eto ako je to najveća tragedija onda znate ili bar možete naslutiti kako nam je bilo.Kao na dečijim letovanjima pred polazak mehanizovanog ešalona, počeli su planovi kako bi mogli ovako svake godine.A ja sam prokomentarisao da mi to liči na đački rastanak ,,Hajte draga familijo da mi to uspijemo odraditi na svakih pet godina.Ili bar na svake četiri kada pada Svetsko prvenstvo.Biće odlično.Ili bar kada budemo sledeći puta u grupi sa Švabama.Ove dane smo čekali samo dvaes' jednu...,,
Mnogo retko za jedan život, brate.

Na kraju ću biti malko sebičan.Zaslužio sam poslije ovolike pisanije.Zahvaljujem se puno na ovakvom doživljaju Zoranu, Miši, Ranku, Milanu, Peđi, Rašeti, malom Zoki i našim divnim porodicama koje su imale strpljenja i razumevanja za ovu našu, nazovi avanturu.
Hvala.
Eh, da i Lukasu Podolskom.Bez njega sve ovo ne bi bilo ovako izvedeno.

P.S. Što bi Vule rekao, mogao bi se ovaj deo zvati i ,,Mamurluci koji se pamte...,,Svima Vama želim što više ovakvih druženja.Život je ipak vrlo kratak.Ovo mu dođe kao sastav ,,Doživljaj sa letnjeg raspusta.,,Škola je juče počela.
I bio je doživljaj.Pravi.
Ako želite, zavidite mi slobodno.Imate na čemu.
A za gangu ćemo lako, samo smislite neke šaljive tekstove.Muziku i aranžman ću ja, pa ćemo jednom zajedno razguliti po jednu...
Ponesite cigare.

Cvetko,
hercegovačko - tazbinski, safari pozadinac...

P.S.2 Rano ujutro idem na neku svadbu u Sombor pa pošto mi je nedavno riknuo windows i radio sam reinstal, nemam sada vremena da instaliram neki program za obradu slika te ih tako ne mogu ni umanjiti i ostaćete uskraćeni ovaj puta za fotke.Oprostite.
Moram ići pakovati ribolovački pribor, valjda ću stići između pijanki i zabaciti, a onda kad se vrnem, biće raznih slika.

Pozdrav raja. Cool

33 Bojtar i Madar... taj Čet Sep 23, 2010 11:29 am

eskic



Sustiglo me gradivo.
Ne pišeš redovno i o'ma ti se nakupi za pet priča, ,,objednom,, što bi rekle stare nane na nek'dašnjim, čuvenim zborovima u Javoranima.
I šta sad da radim?
Dal' da sve skarabudžim u jednu podugačku, il' da to lijepo ,,rasčalnim,, razvučem u pet, šest priča?Ne znam ni sam.Sutra ujutro moram (i želim jako... naravski, jedva čekam ) na Ohrid, na proslavu godišnjice klase, kvarat vijeka, malo li je? A čim se vratim idem jedno pet šest dana na pecanje na Dunav, imam i ja dušu...Pa tek poslije toga neću stići ni o čemu drugom, osim o tome.Ajd' malo da prvo započnem ovako pa ćemo viđeti.
Ima do kraja dosta.
'Bem ti ovo krečenje, umal' mi dođe glave.
Kad sam sa molerajem završio sve ostalo ću lako.Joj što to mrzim, to mi je jedan od najmržih poslova u životu.A tek u ovakvim uslovima.45 kvadrata, na četvrtom spratu.Crno, da ne može biti crnje.Sijeci uši, krpi guzicu, premiještaj iz jednog ćoška u drugi.Dao bih, čini mi se, i ovu jednu sobicu za ikakvo solidno dvorište sa drvenom šupom u ćošku do urasle i oronule kapije.
I to ja sam ovaj puta samo šegrtovo.Majstor je radio, drugar i maher za to, no džaba.Kad vidim svu onu štroku okolo i šta me još čeka, muka mi.A prsti mi se smežuraju i specifično izbrazdaju od poludisperzije i vlage.Šta bi tek bilo da je cijela disperzija, kad sam od polu... 'vako i ja umal' poludio?
No morao sam kod familije zaraditi put na Ohrid.I eto jesam.Još samo da spakujem knjige i put pod noge.
Moram jedan vic da mi ne pozli od ovolike ozbiljnosti.
Kreči mlada Nišlijka stan a dijete joj plače u krevetcu.Prolazi komšinica i pita je šta se to dešava a mamica joj odgovara ,,Eve sam se nešto raskrečila, a da ima neko da mi ga malo ljuljne, začas bi ja svršila...,, (pazite na akcent...).
U' me niko plako nije, jedino sam ja bio na samoj ćizi.Orgazmičnoj.
No srećom i to je gotovo.Još da danas donesem tepihe sa pranja i slobodan građanin.

Oklen naslov?
Neću Vam reći.
Počelo se svuda se nekim kvizovima pa evo nagradno pitanjce.Šta su to Bojtar i Madar?Ko pogodi, il' već zna, dobije pivo.Ladno.
Naslov mi ostao od prošle priče.Počeo tada samo naslov pa me ajvar i moleraj zamal' doradiše.
Ajd' malo da pripomognem.Priča se trebala zvati ,,Ej salaši na severu Bačke...,, i trebala je govoriti bazično i odlično o savršenoj Staparskoj svadbi.Izuzetnim ljudima i običajima toga kraja.
Hrani, piću i muzičarima koji su sigurno, bez premca u Svetu (u sve ove tri kategorije...).O izuzetnim domaćinima Paji, Živkici, Banetu, prelepim mladencima i divnim mladim kumovima, ali eto nije se stiglo.
Teško da ću i stići.
Samo da se zaf'alim domaćima.Fala ljudi, bilo je savršeno.
Nećete verovati ali ovo je posle dvadeset godina, moj prvi odlazak severno od Novog Sada.Šta ti je zatucani južnjak.Prije bih stigo' u Ulan Bator pješice, računajući i štapacir preko one pustinje, Gobi.
Kako su nas ljudi tamo dočekali, brate rođeni.,,Spremila nam kuma naša, za užinu paprikaša...Mesto leba mesa bela...,,
Još sam ja bio samo vozač, mislim u toj ulozi.Vozio sam stare kumove.Kakva divota kada naša deca dorastu do toga da kumuju deci naših kumova.Izuzetni mladi ljudi na izuzetnom poslu.
Malo se mom jaranu Gorčilu nije svideo ovaj epitet ,,stari kum,, ali ga je sigurno oduševilo kada je nakon venčanja u opštini neko iz mase zapitao ,,Da li je tu negde kumov vozač.Treba da izvadi neke stvari iz gepeka...,,
Čekaj Gorčilo, vratiću ti sve ovo već sada na Dunavu.Nisi nikada imao vozača Nobelovca u pričuvi...Rezervistu.
Štapove i opremu sam nosio ali na pecanje naravno nisam stigao.Ni na obližnji kanal a kamo li na Dunav.A baš sam bio nameračio.Ali dva sata spavanja dnevno, put od oko četr' stoje km do gore i tamo non stop za volanom, odlazak po mladu jedno 90 km u jednom pravcu i drugim putem (ne valja se kažu vraćati istim putem...) bio je dovoljan da upoznam skoro celu Bačku koliko se moglo iz svatovske kolone ali i da mi pecanje i ne padne na um.
Jedino je moj ,,varaličarac,, (mezimče ,,Shimano Catana,, 3.00, 20-50 gr.) bio predmet čestih šala jer je svaki ulazak u auto kumova i drugih bio praćen uzvikom ,,Pazi na štap...,, Bio i on u svatovima.Ili ona, Catanica moja mila.
Svadba je trajala skoro tri dana a ja ufatio kao povlašteni šofer ukupno jedno 7-8 sati dremke.U noći svadbe legli u 8 ujutro.Posebno su me oduševili muzičari koji su negde pred zoru kada se veći deo svatova razišao, seli sa nama za sto i rekli ,,E sada mi nećemo kući.Sada pevamo i sviramo za Vašu i našu dušu.Sklonite novčanike, dosta je bilo...,, i tako naredna dva sata.Bravo legende.I to prave, narodske, ne one ulickane beogradske.Još kad su krenuli sa onom ,,Nosila je šal od kašmira...,, i mojom jednom od najdražih o Bubi Erdeljan, morao sam i ja 'nako samljeven malo ustati da zaigram.
Od sigurnog kolapsa me sačuvao neviđeno dobar paprikaš i taaaaanak špricer koji sam razvlačio cijelu noć.Umal' se nisam upišo od 'nolke ,,kisele,,.Da i staparski pripadnici organa reda pred jutro ne treniraju strogoću na kumovom vozaču.
Ne bi valjalo.
Gorčilo i ja smo tih dana morali paziti mladoženjinog ćaću i našeg starog druga od ,,čašice viška,, i ja sam u toj situaciji bio Madar, a on Bojtar.
Eto već ste blizu, vrućooo, vrućooo.
Naš drugar je već na ivici i ja mu želim svaku sreću ali moraće uskoro ozbiljnije razmisliti o tome.Razočaran nečim, ,,Umoran i nem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku...,, otišao je daleko.Nadam se da je povratak još moguć.
Sve ostalo je bilo savršenstvo, koje reči samo kvare.Vazda.
No ja ne bih bio ja kada ne bi bilo i jedno ali...Ovaj puta veliko.
Da li sam nečim bio razočaran i zbog nečega ljut na tako divnom putu?
Jesam.
A evo i čime.Državnim lopovlukom najvišega ranga.Do Stapara smo stigli okolo.Auto putem Beograd, Novi Sad pa onda dalje do odvajanja za Vrbas i dalje prema Somboru.Računam ajde puni smo, tu je i jagnje i pokloni za mladence, pa da se ne 'akam lokalnim drumovima.Kad tamo, katastrofa.
Auto put na koridoru 10 severno od Novog Sada postoji samo na RTS-ovom TV dnevniku.Ima nekih mašina, kao nešto rade, ali puta nema.Ali putarine ima.I to naplate ti unapred.Valjda nemaju naplatnu rampu, ili ih nemaju dovoljno pa daj odmah da ti uzmu lovu.
I platismo najskuplju putarinu na svijet, viđi.Tri eura za tri kilometra.Bilo mi žao one mlade curice koja naplaćuje, inače bih bio još oštriji ali sam je ipak upitao jesu li te njihove iz drumske mafije sve pohapsili?Izgleda da je većina ,,pretekla,,.Na pitanje zna li ona kome se jedino plaća unapred, samo se nasmejala i rekla da nije ona ništa kriva.I nije, al' platismo joj.
Moj stric za celu godinu u Švici za sve auto puteve plati vinjetu 40 CHF.A putevi ko ogledalo.Ovi naši su prevazišli i Slovence sa onim prvobitnim vinjetama koje su u EU izazvale mnogo ljutnje, a i Crnogorce sa njihovom ekološkom taksom.
Čuo sam da se u Deutschland putarina i ne plaća (nisam još bio...), a ovi lokalni lopovi, međunarodnog ranga, su uspjeli biti vješti skoro kao Bil Gejts.Prodaju maglu.Uspješno.
Dakle, ako krećete na sever Bačke, savet, u Novom Sadu, pravac na Rumenačku cestu pa dalje lokalom, nipošto na auto-put.Nema ga.
Bio sam, zbog nečega, na ovom putu i tužan.Jako.
Od Vrbasa prema Crvenki i dalje prema Somboru osim Vitala, Carnex-a, Jaffe i još par firmi, na svakom koraku te prate tragovi ,,uspešnih privatizacija,, devedestih.Ruševne hale, sa travom do krova.Bez mašina, prozora, budućnosti, i što je najgore, radnika.
Izgleda da svako ima svoj Beograd.Krvopije.
Vratili smo se kroz Novi Sad koji blješti punim sjajem a tužna Bačka, pusta grca.
E jadu moj, kad nama takva zemlja stoji pusta, nemamo se ničemu, osim gladi, uskoro nadati.
Tako ja dovezoh kumove, zdrave i čitave, i sebe sa njima, kući.Malo me stomak mučio narednih par dana.Valjda izraubovana penzionerska crevca nisu navikla na toliku količinu ljutog paprikaša, šunke i ostalih đakonija ali sada sam ok.Ovo što ovde kenj.m nema veze sa 'ranom.
Odoh.
Moram kupiti bar dva para čistih čarapa, da imam za Ohrida.Toliku investiciju sebi mogu priuštiti, a i da ne maltretiram klasiće, eteričnim mirisima mojih stopala.Vratićemo se narednih dana u pitomačke dane sasvim sigurno, ali ne moramo baš i čarape prati u lavabou.Imaćemo preča posla.
Ne verujem da ću stići neku priču izemeđu Ohrida i Dunava ali nadoknadiću Vam to čim se vrnem iz Kazana, Tekije i Milanovca sa nadam se, kapitalnim smuđevima.
Na Ohrid ne nosim štap.
A još nisam stigo' opričati ni ovogodišnje spremanje ajvara.
Ali biće.Duga je zima.Valjda ću prije napisati priču no što pojedemo zimnicu.
Eh, da.Bojtar i Madar su pulini.Ne mogu Vam više pomoći.Ko sad ne pogodi onda je stvarno bruka.

Pozdrav jarani.
Vaš Cvetko, ,,kumov šofer...,,

,,Ej salaši, na severu Bačkeeeee...,,
Cool

34 Sića... taj Čet Okt 14, 2010 1:43 pm

eskic




Jedva sam ustao.
Požutio rodni list, izgleda, hebi ga.
Ili je kriva samo jesen.Ovakva jesen, rana.Uvijek se, u ovakvim prilikama, sjetim jedne Ršumove pjesme koju smo u mladosti često rabili u sitne sate, kad nam ono više ni jedna ostala fora ne prolazi...

...Stigla jesen i mesec oktobar,
kiša pada i zuje bandere.
Ja te čekam, napregnut i dobar,
u tišini svoje garsonjere.

Dođi sama, eskiviraj pratnju
jer ne želim da živim riskantno.
Jedno drugom blažićemo patnju,
i biće nam baš interesantno.

Ja napuštam sve stare fazone,
list okrećem i radim po novem.
Sredi svoje erogene zone,
i ne čekaj da te dvaput zovem...


Stigla, vala.
Sad ostala eto ova šaljiva pjesma za setnu uspomenu i uporna, dosadna kišurina.
Srećom, prekuče smo ugradili roletne na prozore dnevne sobe pa ova naporna jesenja rosulja (nije krava, no kiša...) mi ne dobuje po hladnim ko fol, vakuum staklima.A i mrakača prava u sobi, za dremku savršena.
Eto kad sam ja takve, skoro laboratorijske uslove kunjaže, žrtvovao da bi se jutros družio sa Vama i napisao par redova, onda samo to prilično govori koliko mi nedostaje da virtuelno popričam sa jaranima.A šta Vam to jutros imam reći?Imam dosta toga.
Naslov se odnosi na male stvari, sitnice koje su mi ulepšale jučerašnji dan koji je, za razliku od današnjeg, takođe bio tmuran, srećom, suv.
I dokaz da one stvarno život znače.Sitnice.
Počelo je ujutro, skoro sa mojim plačem.Ili plačom, kako se ono veli?
Zgađen preksinošnjim prizorima iz Đenove (umal' da napišem Bolonje...) a posebno onim vajnim Srbinom, koji se kasnije junački krio u gepeku autobusa, koji izgleda kao Hićin posilni a čak nije ni oslić (ono ofucana ribolovačka fora ,,Koja je jedina srpska riba? Pa oslić.Što? Završava se na ić...,,) upalio sam ujutro televizor, da malo uživam u prizoru kada karabinjeri stoku na kolenima, konačno uz ogradu dovode u red i skoro uzviknuo onu novokomponovanu, najslavnijeg trenutno BG policajca ,,Moju Đenovu si došo' da rušiši MTJ (mamu ti ...).Pa jel' neko mene i moju decu treba u svetu da gleda kroz tvoju prizmu majmune tetovirani i ćelavi.Jel' ti treba da budeš jednoga dana uzor mom malom sinu, a ja se toliko trudim da bude suprotno.Izvinite primati na poređenju, a ako, braćo žabari.Ej, on stigo' do Đenove a ja i do Čelinca svake godine sve teže.
Đe je tu pravda?
,,To milicijo moja, udri...,,
Nadam se da će veliki junaci ostati tu kod Vas u gostima dovoljno dugo da završe bar jedan tehnički faks,Umjesto ,,Po Bolonji...,, neka bude ,,Po Đenovi...,, a onim klještima što je sjeko mrežu ne bi bilo loše da mu malo i testise prodžarate.Ili da zovnete Vladu Stojkovića da mu bakljom izblajnha kosicu.
Nakon par minuta konačno zadovoljan organizacijom italijanske policije ugledao sam sledeću vijest.
,,Feniks,, je na površinu doveo prvog čileanskog rudara.
Valjda zbog naglog prelaska iz pozitive u negativu, kao kod loše urađenog imelmana, pa ti prašinčina i želudac krenu ka nosu, tako i ja.
U momentu kada je prvi rudar koji se pojavio, posle dva meseca, na površini zagrlio snažno ženu i malog sina umalo sam zaplako'.Ama, zera je falila.
Došo' i predsednik Čilea da ga sačeka (joj ti političari, svuda su isti...) pa me njegov zagrljaj rudaru spasio da ipak ne pustim suzu.
Uočavate li neku sitnu razliku između ova dva događaja?Ja, Bogami da.
Te dok će većina Europejaca moje provinijencije (sredovečni, podebeli, četrdesetogodišnjaci na samom početku middlle age crisis, ovo garant nisam tačno napiso' al' neka...) jučerašnje vijesti pamtiti po nacisti iz zemlje koju su isti više puta zavili u crno, ja ću ih pamtiti po crnom licu čoveka sa drugog kraja sveta koji je sreo svoju porodicu posle dva meseca beznađa, očaja i pakla...
Ja tako mislim, da baš tako treba.Ljudi na površinu, a najgora, ljudska goveda u memlu i mrak.Avaj, izvinite i goveda.Na poređenju, takođe, jakako.
Joj što se Žapci raduju a mogli smo im uvaliti tricu.Minimum.

Za drugi prelep događaj sam znao ranije, nadao sam mu se i očekivao.Pozvao me prijatelj, izuzetni čovek koga sam upoznao preko foruma.Uskoro doktor nauka, tehničkih, tehničkih, a već sada doktor dobrote, ljudskosti, šege i poštenja.Javio da stiže u ovaj grad i da bi volio da se vidimo.Kako bih tek ja volio, druže moj.
I sreli smo se.Proveli savršeno prepodne, čak stigli i na jedinstveni roštilj i ispričali se kao najrođeniji.Neću Vam naravno reći kako se čovek zove, to je moja mala tajna ali da je lafčina, lafčina je.To bi mogao biti obrazac kako treba da se sreću prijatelji.U opuštenoj atmosferi, sa puno šale i dobre atmosfere.I sa nadom da ću što više Vas na taj način sresti jednoga dana.
Čika doktor i ja smo postavili visoke standarde druženja i jedva čekam da se ponovo vidimo.
A samo da znate, sve smo Vas otračali.Dobro hvalili smo Vas, šta se odmah durite.
Druga kockica jučerašnjeg savršenog mozaika.Poslije Čilea.
Druga sitnica koja život znači.Ljudska i jedinstvena.
Hvala Holideje.Mislim Doke, ljudino.

Treća sitnica.
Pre par dana ćerka je na facebook-u dobila poruku od čoveka koji se uredno predstavio upitao da li je ona ćerka onog pisca (ej, slave, vide...) i da li bi mogao dobiti neki elemenat za kontakt sa mnom.
Naravno da bi.
Te juče popodne, nakon povratka kući dobijem ja mail.
Evo skoro integralnog teksta, Pa vidite sami.

Postovanje gospodine Eskicu!
Vasu sam adresu dobio od ..., koju sam zamolio da me poveze sa vama ! Povod je vasa knjiga, koju sam letos, sasvim slucajno pronasao i kupio u Banjaluci, kod prodavaca knjiga na standovima izmedju opstine i doma kulture.!Odmah da kazem da je kniga izvanredna, i steta je da ima samo nesto preko 300 stranica. Tri puta toliko, ne bi bilo previse! Pisanje mi nije bas neka narocito jaka strana, pa necu uspjeti ni izbliza prenijeti osjecanja kroz koja sam prolazio citajuci njen sadrzaj! i prije no zaboravim, da kazem, da bi bilo zaista steta, ako se ne pojave i nastavci! Vise puta mi je naterala suze na oci, sto zbog smeha , sto zbog onih drugih, manje lepih trenutaka iz zivota obicnih smrtnika!Nacin na koji ste ju pisali je toliko jednostavan, topao i ljudski, da je lako dokuciti(barem meni) da se radi o coveku, koji je to u pravom- izvornom smislu te reci. Ne susrecemo se cesto sa takvim osobama, pa je pravo bogatstvo kada se naidje na nekoga takvog! Nevjerovatno je, koliko imamo zajednickih tacaka,pocev od toga da sam u svoje vreme zelio da postanem pilot, preko vazduhoplovnog sporta u kojem sam bio preko 25 godina i druzenju sa vazduhoplovcima , sluzenja vojnog roka u Nisu, (63 padobranska brigada), pa do toga da su nam Copic i Djole favoriti! Ja sam 'model'50-e, skoro ceo zivot, onaj do devedesetih zivio u Banjaluci, a od tada, zivim u ...!dok smo imali Jugu, bio sam jugosloven, a od kada smo ju izgubili, ostao sam u dusi to isto!Politiku ne volim, a ljude dijelim samo na ljude i neljude! Toliko za ovo javljanje, i iskreno se nadam da cemo nastaviti sa kontaktom, a do tada mnogo najiskrenijih, toplih pozdrava sa dalekog sjevera Vama i vasim najmilijim od ...!

Tačkice su zbog zaštite privatnosti, a ostale detalje u mail-u nisam dirao.
I šta sada?
Juče me stvarno krenulo.Suzni kanali mi hiperaktivni a ja se ka' junak čitav dan opirem bez obzira na sve opisane uticaje.
Odgovorio sam novom, neviđenom prijatelju, naravno srdačno i emotivno.Kako i treba.
Jer život je dragocenost i tako ga treba gledati i posmatrati.
Izgleda Vam kao da se malo hvalim? Tačno.
Imam i čime.

I jučerašnji dan me podsetio na nešto sasvim suprotno a tako slično.Na osećaj koji bi mogao uporediti sa nekim davnim vremenima.Evo i emotivne veze sa avijacijom.
Podseti me na neka davna sunčana popodneva kada smo počeli sa samostalnim akrobatskim letenjem.
Dok hodam osunčanom stajankom sa kacigom u ruci i pojasom za spasavnje preko ramena u daljini vidim Velebit sa belim vrhovima i nekako mi se učini da je celi svet samo moj.Između tihog ponavljanja elemenata za odlazak i povratak u zonu Iž i plana rada u zoni, pevušim uvek istu pesmu Maje Odžaklijevske.Znate onu mmm, mhm, mhhm mmm...
Budem tako u trenu srećan kao niko na ovom trećem kamenu od Sunca.
Budem srećan kao juče.
Jer sitnice su krupne stvari...
Vazda.

P.S. Malopre sam gledao Memedovića i priču o koridi, Bikovima moga zavičaja.Te se još jednom izvinjavam tim predivnim i plemenitim životinjama na mom neukusnom poređenju sa ,,Đenovskim debilima,,.

P.S. 2 Zahvaljuem se mom prijatelju iz Australije na divnoj poruci koja je stigla na kraju dana, kao višnja na šlag.Ko kaže da jesenji dan ne može biti savršen?Laže.
A i ko kaže da je slava teška?I to nije istina.

Jednoga dana u dalekoj budućnosti kada mene budete videli ćelavog kako se penjem na neku ogradu to će biti ograda ženskog departmana staračkog doma kraj neke velike i moćne vode.Samo da ne bude ono ,,Ja sam vo Rudonja, a nadimak mi ostao na ogradi...,,
Ali tada mi odbijte na već započetu senilnost.

Vaš Cvetko I ,

srećni, umal' veličanstveni.

Very Happy

35 Laki muškarci... taj Pon Okt 18, 2010 9:34 am

eskic



Aman,
hoće li više prestati.
Ili da zovem onog rabadžiju, špeditera, Nou da vidim jel' mu barka registrovana za ovu godinu.Jer uskoro bi nam mogla zatrebati.No dok vodurina, podtipa balkanske kišnice, sipulje, dođe do mog, četvrtog sprata, imam zeita za još po neku priču.
A tu su i moje komšije, uzdanica STS službe, ove naše nesrećne provincije, pa kad Osmica zatutnji iznad krova i kada dođu po svoje familije, valjda ni moju neće ostaviti.

Intrigantan naslov, a?
Nije ništa lascivno, nemojte se nadati.Džabe...
To ja, kao ona ,,zgodušna,, uzdanica CNN-a, Kristijan Amanpur pokušavam doći do godišnje plate od miliončeta, a to ne moreš nikako uraditi bez senzacionalizma.
Dokazano.
Naslov se odnosi na dvojicu mojih starih jarana koji su davno zaglavili u jednom ,,eminentnom lokalu,, sa dve još eminentnije dame, koje su tu boravile na ,,neplaćenom odmoru,,.
Poslije silnog alokohola i ciljne priče koju su u klasičnom muškom maniru slagali duže vremena, pratilje su skoro proslinavile.Bilo je i neke druge vlage sigurno, al' o tome neki drugi put.I dok mlađi kolega predlaže da promene mesto tj. zamene ga nekim tišim i udobnijim, dok se klimakterične ,,udarnice,, ne predomisle, stariji tiho, ali značajno i iskustveno konstatuje ,,Sačekaj još jednu, dvije ture.Da ne pomisle da smo laki muškarci...,,
He, he.Pa đe poslije treće ture postoje ,,teški muškarci...,, Preko jednog promila i Kiki Amanpur se naglo proljepša.Posebno, ako ona plaća...
Ajd' dosta šovinisto.Pređi na stvar.

Utepali smo se preksinoć ko mačići.U kafanče, u kafanče.
Nekako me bašuna još po malko svrbi.Ovde nemaju Nektara pa me valjda ritnulo ,,Jelenče,,.Preživjeću i ovaj put.A svaki puta se iznova zakunem da neću nikada više.Dam i nekakvu časnu riječ.Šta sam je puta izgazio ko što gaze otirač pred vratima bifea na autobuskoj stanici.
Uvek nađem neko izvrsno opravdanje.
Kakvo li je ovaj puta? Evo poslušajte.Pa presudite.
Prekuče mi zazvoni mobilni, javi se čovek koga nisam video dvadeset i četiri godine i za koga nisam siguran ni da li ga više poznajem.Klasu stariji od nas, i upita me da li bih mogao to popodne da se sretnemo.Kupio je ,,Janjičare...,, u jednom dalekom gradu pa pošto je službeno u našem, da li bi mi bilo teško da se vidimo i da mu napišem posvetu.
Kakvi teško, jedva čekam.Da ga vidim, naravno, za posvetu ćemo lako.
Dogovor je da se prvo vidi sa klasićima a kasnije kada se negde usidre, javiće mi gde su.
Tako i bi.
Negde predveče zvoni opet mobilni, javlja se drugi jaran, njegov klasić, koji me obaveštava o poziciji i da odmah dolazim.Reorganizujem obaveze.Gospoja će odvesti maleckog na trening a ćerka će taksijem morati u izlazak.
Znam ja kako se ova duženja završavaju.
A kako počinju?
Komšija, gastarbajter, je otvorio predivan restoran.U etno stilu i sa izuzetnom klopom.I neverovatno dobrom muzikom.
Tu su.
U uglu do šanka gomila bivših dečaka.Trojica 37. klasa, kolega koji me zvao i dvojica mojih drugara, njegovih klasića, dvojica momaka iznad 40. te (klase mislim...) i mladi direktor njegove firme, civil.Stiže i jedan 38. Ja.
Savršen roštilj, šopska i albanska salata su već na stolovima.I toliko flaša da mi je teško proceniti u kojoj su fazi.Trenutno.
Prepoznam davnog kolegu, dobrog i nasmejanog, visokog laloša.Ispozdravljamo se tu i sednem na javnu večeru (mislim, nije tajna, kad smo u kafanče...).
I počinju, one neke, davne priče zbog kojih vredi i ova priča.
O tome kako ga je nervozni Brka oborio na kontroli pred samostalno, kako je otišao sa akademije, o tome kako su mu ,,velikani,, sa civilnog fakulteta priznali samo tri ispita za faks, od trideset položenih.O tome kako je posle u aero klubu naletio više od 400 sati na motornjacima, ispolagao dozvole i ovlaštenja, o tome kako sada radi u jednoj jako dobroj firmi.O tome kako je u knjižari koja prodaje vojna izdanja kupio poslednju knjigu, sa cenom, iz izloga, i kako je bio oduševljen toliko da je došao skoro u sukob sa svojom lepšom polovinom.Zbog pekmeza, jer jednom rukom je držao varjaču i mešao pekmez a drugom čitao knjigu pa umalo da džem zagori.Tu ga ne bi ni knjiga spasila.
I krenule emocije.A muzika još nije ni počela.
Krenulo puno dečijih priča, analiza štiva i onoga što jeste a što bi još moglo u njima da se nađe.Krenulo podsećanje na neke drugačije godine.Daleke, a drage.Krenuo vremeplov mladosti.Jedini do sada poznat, a efikasan.
Mladi direktor, izuzetan čovek, je već bio upozoren da ćemo u priči biti sebični i da nikako ne pokušava da scene iz Top Gana ili nekog drugog naivnog vazduhoplovnog sr..a projektuje na ove umorne i malko razočarane sredovečne ljude.Da se ne napreže u tim trenutcima čuti bilo šta ozbiljno ili neku tešku priču.Jer ih neće biti.
Davno sam čuo da se Momo Kapor uvijek hvalio kako je bio oduševljen epitetom ,,lakog pisca,,.U teškim vremenima ,,lake priče,, su uvijek najteže.
Zato smo mi to veče uspjeli biti ,,laki muškarci,,.Uspjeli smo prosuti puno smijeha i sjećanja koja su zlatnim uspomenama uramljena.Uspjeli smo setiti se i naših dragih prijatelja koji su nedavno ili odavno nebo postavili kao stalnu adresu i koji zaslužuju da ih se sa osmesima sećamo.Spomenuti našeg Pištu, Safu, Aletića i mnoge druge sjajne ljude sa kojima smo delili naše dane.
Bilo mi je teško kada sam im rekao za Sijuksovu sudbinu, za koju nisu znali, a koja je dovela i do suza za stolom.
Spomenuli smo i mnoge naše drugare prema kojima život nije bio milostiv i koji danas rade banalne akviziterske i slične poslove nedostojne njihove dobrote, znanja i ljudskosti.
skakali smo sa teme na temu, upadali jedan drugome u reč, smejali se i skoro plakali na temama koje malo imaju veze sa stvarnošću i današnjicom.
A onda je počela muzika i manje smo pričali a mnogo više se ponovo smejali i čak pevali na kraju.
Ceh je bio popriličan a mene bilo jako sramota što sam u prelasku na zimsku eksploataciju (promenio jaknu i pantalone...) u žurbi da što pre dođem, zaboravio dokumenta i novčanik kući pa nisam mogao aplicirati u namirivanju fiskalnog na kraju.
Nadokandiću im to već na nekom narednom dogovorenom zajedničkom pecanju.Obećavam.Po prinicipu, gajbuša u čamac, pa ko ispliva...
Pitao sam se pre početka pisanja, ima li ovde elemenata za novu priču?Može li kafanska pijanka biti deo vazduhoplovnog foruma?Ja mislim da može.
Itekako.
Zašto?
Iz niza razloga...
Da ne bi zavarao broj pilota za tim stolom, ne smatram da je to kriterijum za dobru priču.Za ovu priču, tj. za kriterijum da se nađe na ovim stranicama, je presudna atmosfera i emocije koje su stvorile okolnosti i uslove za susret ali i ugođaj koji je vladao na samom slavlju.
Već sam uspio u životu.Definitivno.
Da ništa više i nikada ne uradim, ostaću upamćen po ovoj knjizi koja je sačuvala fragmente naših mladosti.Beton, armirani, bato.
Već sam se lično zahvalio čoveku koji me pozvao za taj sto i pored poruka koje u poslednje vreme primam sa svih strana sveta, ovakve fešte su mi sasvim dovoljna nagrada.Samo neka ih bude što više.U perspektivi.
Pokušao sam to veče mladom direktoru bar površno definisati termin klasić.Bar onoliko koliko se to moglo poslije niza ,,Jelena,,.I to uopšte nije lako kao što izgleda.Prilično je teško.Jednom davno sam rekao i napisao, da je klasić nešto između kuma i brata (u složnim porodicama...) i da će ljudi koji nisu bili u vojnim školama i sličnim ,,firmama,, , teško ikada moći pojmiti takvu vrstu drugarstva.Vojska, drugarstvo, pa na n-ti stepen.
Zato sam uživao te večeri, gledajući klasiće koji se nisu videli već bezmalo četvrt veka.

Posvetu sam napisao i potpisao ispred ili bolje pored, službene sivkasto - sjajne mečke, čudnih oznaka.Ono E, S i još nešto tamo.Oko 1 poslije ponoći, tada smo se konačno setili i tog detalja.Padala je kiša pa sam morao da žurim da cijela prva stranica ne bude osveštana niškom kišnicom.
A pali su i dogovori za neki skorašnji zajednički ribolov.
Drugar želi da kupi čamac i već je daleko odmakao u potrazi.Držim mu palčeve i želim svaku sreću.Sebično ali i sebi želim isto, djelimično.
Jer kada u bliskoj budućnosti uzmemo varaličare u šake i počnemo provocirati smuđovske i somovske, dunavske nemani, šedovima, tvisterima, muvanjem i drugim cakama, a na podu čamca se budu praćakale limenke nekog destilata ili derivata, moja suđena sličnost sa Ernestom će tek tada u potpunosti dođi do izražaja.
A tada mi ni kiša neće smetati.

Jer život je kratak za teške teme.
Za sebe lično mogu reći da sam definitivno lak muškarac, po mnogo osnova ( manje po kilaži...).Lak pisac (ako sam to uopšte, da se ne uobrazim poslije ovoliko pohvala...) i naravno, lak ribolovac (misli se na snagu pribora i količinu ulova, a ne priče...).
Dosta mi je u mome dugačkom vijeku bilo teških priča, a uz ovu kišurinu i ne prolaze i ne stoje nekako.

Zahvaljujem se na sjajnoj večeri mojim drugarima Z, G, P, još jednom P (junioru...), mladom direktoru D i još jednom mlađem drugaru kojem ne znam ime.Sve je bilo savršeno, čak i pohovani škembići koje sam jeo po prvi puta u životu u neke sitne sate...

Ovo je više zahvalnica na svemu doživljenom, a manje odlučna priča sama po sebi.Ali meni bitna i nemerljivo bolja od ove dosadne drizle, koja nećete verovati još uvek cema li cema napolju...

Đe je taj Noa, oca mu neradničkog...

Mahmurni, Cvetko, umal' slavni.

P.S.Vojni izdavač je odbio prošle godine da štampa moju knjigu, u godini kada sam imao gotov rukopis i svuda nailazio na zatvorena vrata ili na kurtoazne odgovore, one za skidanja s' neke stvari ( a imao sam tamo i neku vajnu vezu...).Nedavno mi se javio i njihov novinar koji je čovek, po službenoj dužnosti, trebao da da i neku vrstu recenzije u aktuelnom časopisu.Žao mi je tog dečka, izgleda mi na osnovu telefonskog razgovora kao izuzetan lik i stručnjak za avijaciju, nismo se posle moje, relativno blage usputne kritike, kasnije čuli.
Nije mi žao što je izdavač neko drugi, ništa tako nisam izgubio, a u knjizi baš nisam štedio ni onu bivšu a niti i jednu novokoponovanu vojsku ali mi je veoma drago što je baš moj kolega kupio poslednji primerak, iz izloga.Godi nekako.
Pravih knjiga će biti još mnogo, ali pravih izdavača, teško...
A prava druženja, mislim i nadam se, da tek počinju.Jer honorar za ovaj rad je mizeran ali su zato sve ostale privilegije impresivne.
Poput ovakvih ,,lakih,, večeri, savršenih za ,,lake muškarce...,,
Ni mamurluk, a ni dosadna kišurina, mi u ovakvom društvu ne mogu ništa.
Nikada.


36 Bloger... taj Sub Nov 20, 2010 3:01 pm

eskic


Raja,
napravio ja svoj Blog.

Još je u izgradnji, ali bujrum, svratite...

Adresa je

http://eskicvojo.blogspot.com/

Pozdrav i sve najbolje.

Vojo. Rolling Eyes

37 Re: Price Voje Eskica taj Sub Nov 20, 2010 3:46 pm

cyber fulkrum


Admin
Sretno ti bilo blogeru.

http://otpisani.niceboard.com

38 Re: Price Voje Eskica taj Sub Jan 15, 2011 3:32 am

cyber fulkrum


Admin
Znaj nekada sam radio pa sada serviram naroduispod slike je pisaloSamir Suljević a sad spektakl,........Vojo upravo dobio inspiraciju za nastavak....

http://otpisani.niceboard.com

39 Re: Price Voje Eskica Danas u 1:44 pm

Sponsored content


Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 2 od 2]

Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Napiši novu temu  Odgovori na poruku

Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu