Boeing B-17 Flying Fortress
LETEĆA TVRĐAVA
Boing B-17 je najopravdanije nosio ime kojim su se ponekad nazivali i drugi četvoromotorni bombarderi
LETEĆA TVRĐAVA
Boing B-17 je najopravdanije nosio ime kojim su se ponekad nazivali i drugi četvoromotorni bombarderi
Boing B-17 leteća tvrđava bio je osnovni strategijski bombarder američkog vazduhoplovstva i zbog omiljenosti među letačkim posadama i danas se spominje kao "kraljica" među avionima.
Leteća tvrđava je bila dobar, pouzdan avion, prijatan za letenje, lak za pilotiranje za vreme letenja u gustim i opasno zbijenim formacijama, stabilan i čvrst. Često se vraćao iz napada sa takvim ostećenjima, ponekad i od direktnih pogodaka, koja su izazivala čuđenje i pitanje kako je uopšte bilo moguće da se održi u vazduhu i vrati u bazu. Uz to, bio je to i lep avion — mnogo elegantniji od ostalih četvoromotornih bombardera njegovog vremena, bilo u vazduhu bilo na zemlji.
Izrađeno je ukupno 12.731 leteća tvrđava B-17, a od toga 5.700 je sišlo sa proizvodnih traka fabrika aviona Daglas (Douglas) i Lokid (Lockheed). B-17 je izvršavao zadatke na svim ratištima gde su se borili Amerikanci. lako je glavni zadatak B-17 bilo bombardovanje neprijatelja, leteće tvrdave su izvršavale i mnoge druge zadatke.
Korišćene su pored ostalog za bacanje propagandnih letaka, za transport čamaca za spasavanje posada palih u more pa i za doturanje lekova i životnih namirnica za gladne pri kraju rata u Evropi. B-17 je prevozio kući oslobođene zatvorenike iz nemačkih koncentracionih logora i visoke savezničke komandante na značajne konferencije. Neke specijalno opremljene leteće tvrdave su obavljale i izviđačke zadatke na velikim visinama, a nekoliko ih je prerađeno i u teško naoružane "super lovce" poznate kao YB-40, za pratnju formacija bombardera.
Za vreme rata, B-17 američkog ratnog vazduhoplovstva su bacili 640.036 tona bombi na ciljeve u Evropi, što je mnogo više od 452.544tona koliko je bačeno iz B-24 liberatora i 464.544 tona koliko je bačeno iz svih drugih američkih aviona na tom ratištu. Prema podacima sakupljenim kod Boinga, avioni B-17 su oborili 23 neprijateljska aviona na svakih 1.000 borbenih letova u poređenju sa 11 kod liberatora i lovaca i 3 kod srednjih i lakih bombardera. Jasno, sve te brojke treba da se prihvate uz izvesne rezerve, jer su posade nakon borbi često preuveličavale — pre svega zbog činjenice da je isti oboreni nemački avion bio često prijavljen kao žrtva više posada koje su sa svih strana istovremeno pucale na njega iz gusto sabijene formacije bombardera. lako nije poznat tačan broj postignutih pobeda B-17, ipak je izvesno da je broj od letećih tvrđava oborenih nepcijateljskih aviona izuzetno visok.
Mnoge se leteće tvrđave nisu vratile iz borbi. Oko 5.000 B-17 uništeno je u borbama, više nego bilo koji drugi američki avioni, što svakako treba pripisati činjenici da je B-17 imao najteže ratne zađatke tokom vazdušnih borbi vodenih iznad Nemačke i ratišta na Pacifiku.
Od trenutka kada je kod Boinga izgrađen novi prototip B-17, avion je stalno dopunjavan i usavršavan. Njegova početna težina od 9.980 kg povećala se na 16.330 kg. „Mislim da je B-17 bio najbolji borbeni avion svih vremena” - rekao je general Ajra Eker (Ira Eaker), pionir i glavni zagovornik strategijskog bombardovanja u drugom svetskom ratu, a načelnik štaba armijskog vazduhoplovstva, general Karl Spac (Carl Spaatz) je smatrao: "Više sam voleo B-17 od ma kog drugog aviona. B-29? To je bio sasvim drugačiji avion za sasvim drugačiji rat".
Leteći bojni brod
Među komandantima američkog armijskog i mornaričkog vazduhoplovstva tokom dvadesetih godina rasplamsavale su se diskusije o tome da li avijacija mora da ima i jedinice koje bi odgovarale mornaričkim, pa samim tim i vazdušne bojne brodove.
Na početku tridesetih godina te su diskusije urodile plodom i u proleće 1934. predsednik kompanije Boing Klermon Edžved (Claremont Edgved), koji je ove diskusije pratio kao glavni zagovornik letećeg bojnog broda, dobio je zeleno svetlo da ostvari svoju zamisao. Ova porudžbina je u stvari zahtevala da se izgradi izuzetno težak eksperimentalni bombarder velikog doleta koji bi bio sposoban da ponese tovar bombi od 910 kg na daljinu od 8.000 km, brzinom od 320 km/h, dakle da stigne na Havaje, Panamu ili Aljasku bez usputnih sletanja kako bi što pre mogao da pomogne tamošnjim posadama. Trebalo je i da može da uništava udaljene ciljeve na zemlji i na moru. Boing je kao odgovor projektovao avion XBLR-1 (model 294), kasnije preimenovan u XB-15 koji je imao raspon krila od 45,4 m, dužinu trupa 26,7 m, a težina praznog aviona iznosila je 17.100kg. U vreme svog prvog leta 15.oktobra 1937. bio je to najveći i najteži avion koji je dotle izgrađen u SAD. Na nesreću, tada još nije bilo dovoljno jakih motora za takav ogroman avion, pa su njegove performanse bile prilično skromne. Zbog toga je izgrađen samo jedan prototip.
Prototip Boeing XB-15
Sledeća porudžbina vazduhoplovstva kopnene vojske bila je realnija i odnosila se na manji, višemotorni bombarder, koji je trebalo da zameni tadašnje dvomotome martin B-10 — s tim da bi imao dvostruki dolet sa dvostruko većim teretom. Fabrike koje su želele da učestvuju u konkursu trebalo je da svoje prototipove pripreme za uporedna testiranja avgusta 1935. na aerodromu Rajt Fild u Ohaju. Fabrike Martin, Daglas i Boing su odlučile da ponude svoje projekte. Boing je rad na svom projektu bombardera 299 započeo 16.avgusta 1934. i već nakon dva meseca u fabrici su bili spremni da krenu u izgradnju svog četvoromotorca. Edžved je onda ubedio članove upravnog odbora da se uloži 275.000 dolara u troškove projekta. Bilo je preostalo još svega.12 meseci za izgradnju prototipa 299 i u Sijetlu, gde se pođ firmom Boing nalazilo samo nekoliko manjih drvenih i betonskih zgrada, glavni inženjer projekta Emeri (Emery) i njegov pomoćnik dvadesetšestogodišnji inženjer Vels (Wells) krenuli su u razradu svih konstrukcionih detalja dok je Edžved utrošio mnogo dugih časova proučavajući podatke o profilima krila NACA i konstrukcije trupa aviona kako bi pronašao što bolju liniju za svoj avion.
Martin B-10
Projekt 299 je na kraju ostvaren kao veliki avion veoma čistih linija — krila su imala raspon 30,6 m, trup je imao 20,95 m i uglavnom je bio pravilnog kružnog preseka. Veliki jednostavni flapsovi bili su montirani na krilima da pomognu kod smanjene brzine prilikom poletanja i na sletanju. Četiri motora prat vitni (Pratt and Whitney Hornet) hornet od po 750 KS davali su pogon avionu koji je imao osam članova posade — pilota, kopilota, bombardera, navigatora-radio operatora i četiri strelca. Približno na sredini trupa nalazile su se četiri aerodinamične turele sa mitraljezima kalibra 7,7 mm ili 12,7 mm, dok se peti mitraljez nalazio u nosnom delu. U unutrašnjem prostoru za bombe, avion je mogao da nosi do osam bombi od po 270 kg. Težina praznog aviona iznosilaje 9.820 kg, a opterećenog 14.600 kg.
Boeing XB-15
Skromni počeci
Rezultati nakon sto časova ispitivanja u aerodinamičkom tunelu, na maketi modela 299, pokazali su da bi najveća brzina aviona trebalo da bude 378 km na čas, a njegov dolet 4.830 km. Ove činjenice dale su veliki podstrek ekipi Boingovih inženjera, koja je zaneto radila na nacrtima za avion, takoreći bez odmora. Do decembra, većina planova je bila dovršena, a poneki delovi već su sklapani. U to vreme mladi Ed Vels postavljen je za inženjera projekta. Fabrika se tada našla u velikim dugovima, pa je upravni odbor morao da priskoči u pomoć sa novih 150.000 dolara kako bi se projekt 299 mogao dovršiti.
Prvog jula trup i krila su bili spremni za prebacivanje na Boingov aerodrom, brižno kamufliran, gde je avion, tokom narednih nedelja, sastavljen i pripremljen za prvi let. To su bile grozničave nedelje ispunjene danonoćnim radom. Veliki trenutak je bio zakazan za ponedeliak 28.jula, a već od subote niko sa aerodroma nije ni odlazio kući.
Blistavih aluminijumskih površina i sa civilnom registracijom X-13372 na repu, iz hangara je izvučen model 299 i krenuo na probnu vožnju po zemlji. Turele su bile obojene crnom bojom da bi sprečile nepozvane da zaviruju u unutrašnjost aviona.
Štampa je već pisala o novom vazđušnom bojnom brodu, o pravoj letećoj tvrđavi, a da nije ni znala da je Boing 299 već registrovao kao leteću tvrđavu, imajući u vidu pre svega jako odbrambeno naoružanje skoncentrisano u pet mitraljeskih gnezda.
Kao što je i planirano, 28.jula 299 je izvršio svoj prvi let. Probni pilot Lesli Tauer (Leslie Tower) sa dva pratioca, zauzeo je svoje mesto u kabini i u jutarnjoj izmaglici avion je krenuo uz grmljavinu motora, odvojio se od zemlje i uzleteo pravo ka izlazećem suncu iznad grebena Kaskadnih planina.
Nakon niza fabričkih proba, Tauer je sa pratiocima krenuo 20. avgusta na 3.400 kilometara udaljen aerodrom u Rajt Fildu — i to bez usputnih sletanja, prosečnom brzinom od 405 km/h. Američka štampa je taj uspešan let pratila uz izuzetno veliki publicitet koji je možda nadmašen jedino oduševljenjem izazvanim Lindbergovim (Linbergh) istorijskim letom preko Atlantskog okeana maja 1927.
Vojni testovi na Rajt Fildu su oduševili i predstavnike i pilote armijskog vazduhoplovstva, jer se odmah pokazalo da 299 nadmašuje sve uslove konkursa. Edžved i Vels su bili presrećni i činilo im se da je porudžbina za 200 Boingovih bombardera već gotova stvar. Međutim, 30. oktobra je došlo do tragedije. Avionom 299 poleteo je major Hil (Hill), rukovodilac testiranja na Rajt Fildu, uz Tauera i ostale članove posade. Avion je počeo da penje isuviše strmo, pa se svalio u desnu stranu, pošao u zaokret i razbio se o zemlju. Hil je podlegao povredama već isto poslepodne, a Tauer kroz nekoliko dana. Ostali članovi posade su preživeli, ali sa teškim povredama. Istraga je pokazala da je do nesreće došlo zb.og blokiranih površina za upravljanje. Da vetar ne bi smetao velikom repnom delu i možda ga oštetio, u pilotskoj kabini postojao je osigurač kojim bi se rep blokirao nakon sletanja, a pred poletanjeopet “otkočio”. Tauer je shvatio, nakon poletanja, šta nije bilo u redu, međutim, isuviše je kasno reagovao, da bi mogao da spreči nesreću.
tragedija 30.oktobra 1935
Boeing YB-17
Uprkos činjenici da sam avion 299 nije bio kriv za nesreću, ovaj udes ga je diskvalifikovao iz nadmetanja i u Rajt Fildu su se odlučili za njegovog prvog takmaca dvomotorni daglas B-18 (Douglas B-18) i naručili 133 primerka. Međutim, pod pritiskom oduševljenih pristalica 299 iz redova vazduhoplovstva naručeno je i 14 primeraka pred- serijskih, boinga YB-17 (kasnije Y1B-17), od kojih je jedan trebalo da se koristi za ispitivanja čvrstoće konstrukcije. Avion Y1 B-17 se razlikovao od prototipa po jačim motorima rajt R-1820-39 sa po 850 KS i po izvesnim promenama na stajnom trapu. Posada Y1 B-17 je brojila šest članova
Leteća tvrđava je bila dobar, pouzdan avion, prijatan za letenje, lak za pilotiranje za vreme letenja u gustim i opasno zbijenim formacijama, stabilan i čvrst. Često se vraćao iz napada sa takvim ostećenjima, ponekad i od direktnih pogodaka, koja su izazivala čuđenje i pitanje kako je uopšte bilo moguće da se održi u vazduhu i vrati u bazu. Uz to, bio je to i lep avion — mnogo elegantniji od ostalih četvoromotornih bombardera njegovog vremena, bilo u vazduhu bilo na zemlji.
Izrađeno je ukupno 12.731 leteća tvrđava B-17, a od toga 5.700 je sišlo sa proizvodnih traka fabrika aviona Daglas (Douglas) i Lokid (Lockheed). B-17 je izvršavao zadatke na svim ratištima gde su se borili Amerikanci. lako je glavni zadatak B-17 bilo bombardovanje neprijatelja, leteće tvrdave su izvršavale i mnoge druge zadatke.
Korišćene su pored ostalog za bacanje propagandnih letaka, za transport čamaca za spasavanje posada palih u more pa i za doturanje lekova i životnih namirnica za gladne pri kraju rata u Evropi. B-17 je prevozio kući oslobođene zatvorenike iz nemačkih koncentracionih logora i visoke savezničke komandante na značajne konferencije. Neke specijalno opremljene leteće tvrdave su obavljale i izviđačke zadatke na velikim visinama, a nekoliko ih je prerađeno i u teško naoružane "super lovce" poznate kao YB-40, za pratnju formacija bombardera.
Za vreme rata, B-17 američkog ratnog vazduhoplovstva su bacili 640.036 tona bombi na ciljeve u Evropi, što je mnogo više od 452.544tona koliko je bačeno iz B-24 liberatora i 464.544 tona koliko je bačeno iz svih drugih američkih aviona na tom ratištu. Prema podacima sakupljenim kod Boinga, avioni B-17 su oborili 23 neprijateljska aviona na svakih 1.000 borbenih letova u poređenju sa 11 kod liberatora i lovaca i 3 kod srednjih i lakih bombardera. Jasno, sve te brojke treba da se prihvate uz izvesne rezerve, jer su posade nakon borbi često preuveličavale — pre svega zbog činjenice da je isti oboreni nemački avion bio često prijavljen kao žrtva više posada koje su sa svih strana istovremeno pucale na njega iz gusto sabijene formacije bombardera. lako nije poznat tačan broj postignutih pobeda B-17, ipak je izvesno da je broj od letećih tvrđava oborenih nepcijateljskih aviona izuzetno visok.
Mnoge se leteće tvrđave nisu vratile iz borbi. Oko 5.000 B-17 uništeno je u borbama, više nego bilo koji drugi američki avioni, što svakako treba pripisati činjenici da je B-17 imao najteže ratne zađatke tokom vazdušnih borbi vodenih iznad Nemačke i ratišta na Pacifiku.
Od trenutka kada je kod Boinga izgrađen novi prototip B-17, avion je stalno dopunjavan i usavršavan. Njegova početna težina od 9.980 kg povećala se na 16.330 kg. „Mislim da je B-17 bio najbolji borbeni avion svih vremena” - rekao je general Ajra Eker (Ira Eaker), pionir i glavni zagovornik strategijskog bombardovanja u drugom svetskom ratu, a načelnik štaba armijskog vazduhoplovstva, general Karl Spac (Carl Spaatz) je smatrao: "Više sam voleo B-17 od ma kog drugog aviona. B-29? To je bio sasvim drugačiji avion za sasvim drugačiji rat".
Leteći bojni brod
Među komandantima američkog armijskog i mornaričkog vazduhoplovstva tokom dvadesetih godina rasplamsavale su se diskusije o tome da li avijacija mora da ima i jedinice koje bi odgovarale mornaričkim, pa samim tim i vazdušne bojne brodove.
Na početku tridesetih godina te su diskusije urodile plodom i u proleće 1934. predsednik kompanije Boing Klermon Edžved (Claremont Edgved), koji je ove diskusije pratio kao glavni zagovornik letećeg bojnog broda, dobio je zeleno svetlo da ostvari svoju zamisao. Ova porudžbina je u stvari zahtevala da se izgradi izuzetno težak eksperimentalni bombarder velikog doleta koji bi bio sposoban da ponese tovar bombi od 910 kg na daljinu od 8.000 km, brzinom od 320 km/h, dakle da stigne na Havaje, Panamu ili Aljasku bez usputnih sletanja kako bi što pre mogao da pomogne tamošnjim posadama. Trebalo je i da može da uništava udaljene ciljeve na zemlji i na moru. Boing je kao odgovor projektovao avion XBLR-1 (model 294), kasnije preimenovan u XB-15 koji je imao raspon krila od 45,4 m, dužinu trupa 26,7 m, a težina praznog aviona iznosila je 17.100kg. U vreme svog prvog leta 15.oktobra 1937. bio je to najveći i najteži avion koji je dotle izgrađen u SAD. Na nesreću, tada još nije bilo dovoljno jakih motora za takav ogroman avion, pa su njegove performanse bile prilično skromne. Zbog toga je izgrađen samo jedan prototip.
Prototip Boeing XB-15
Sledeća porudžbina vazduhoplovstva kopnene vojske bila je realnija i odnosila se na manji, višemotorni bombarder, koji je trebalo da zameni tadašnje dvomotome martin B-10 — s tim da bi imao dvostruki dolet sa dvostruko većim teretom. Fabrike koje su želele da učestvuju u konkursu trebalo je da svoje prototipove pripreme za uporedna testiranja avgusta 1935. na aerodromu Rajt Fild u Ohaju. Fabrike Martin, Daglas i Boing su odlučile da ponude svoje projekte. Boing je rad na svom projektu bombardera 299 započeo 16.avgusta 1934. i već nakon dva meseca u fabrici su bili spremni da krenu u izgradnju svog četvoromotorca. Edžved je onda ubedio članove upravnog odbora da se uloži 275.000 dolara u troškove projekta. Bilo je preostalo još svega.12 meseci za izgradnju prototipa 299 i u Sijetlu, gde se pođ firmom Boing nalazilo samo nekoliko manjih drvenih i betonskih zgrada, glavni inženjer projekta Emeri (Emery) i njegov pomoćnik dvadesetšestogodišnji inženjer Vels (Wells) krenuli su u razradu svih konstrukcionih detalja dok je Edžved utrošio mnogo dugih časova proučavajući podatke o profilima krila NACA i konstrukcije trupa aviona kako bi pronašao što bolju liniju za svoj avion.
Martin B-10
Projekt 299 je na kraju ostvaren kao veliki avion veoma čistih linija — krila su imala raspon 30,6 m, trup je imao 20,95 m i uglavnom je bio pravilnog kružnog preseka. Veliki jednostavni flapsovi bili su montirani na krilima da pomognu kod smanjene brzine prilikom poletanja i na sletanju. Četiri motora prat vitni (Pratt and Whitney Hornet) hornet od po 750 KS davali su pogon avionu koji je imao osam članova posade — pilota, kopilota, bombardera, navigatora-radio operatora i četiri strelca. Približno na sredini trupa nalazile su se četiri aerodinamične turele sa mitraljezima kalibra 7,7 mm ili 12,7 mm, dok se peti mitraljez nalazio u nosnom delu. U unutrašnjem prostoru za bombe, avion je mogao da nosi do osam bombi od po 270 kg. Težina praznog aviona iznosilaje 9.820 kg, a opterećenog 14.600 kg.
Boeing XB-15
Skromni počeci
Rezultati nakon sto časova ispitivanja u aerodinamičkom tunelu, na maketi modela 299, pokazali su da bi najveća brzina aviona trebalo da bude 378 km na čas, a njegov dolet 4.830 km. Ove činjenice dale su veliki podstrek ekipi Boingovih inženjera, koja je zaneto radila na nacrtima za avion, takoreći bez odmora. Do decembra, većina planova je bila dovršena, a poneki delovi već su sklapani. U to vreme mladi Ed Vels postavljen je za inženjera projekta. Fabrika se tada našla u velikim dugovima, pa je upravni odbor morao da priskoči u pomoć sa novih 150.000 dolara kako bi se projekt 299 mogao dovršiti.
Prvog jula trup i krila su bili spremni za prebacivanje na Boingov aerodrom, brižno kamufliran, gde je avion, tokom narednih nedelja, sastavljen i pripremljen za prvi let. To su bile grozničave nedelje ispunjene danonoćnim radom. Veliki trenutak je bio zakazan za ponedeliak 28.jula, a već od subote niko sa aerodroma nije ni odlazio kući.
Blistavih aluminijumskih površina i sa civilnom registracijom X-13372 na repu, iz hangara je izvučen model 299 i krenuo na probnu vožnju po zemlji. Turele su bile obojene crnom bojom da bi sprečile nepozvane da zaviruju u unutrašnjost aviona.
Štampa je već pisala o novom vazđušnom bojnom brodu, o pravoj letećoj tvrđavi, a da nije ni znala da je Boing 299 već registrovao kao leteću tvrđavu, imajući u vidu pre svega jako odbrambeno naoružanje skoncentrisano u pet mitraljeskih gnezda.
Kao što je i planirano, 28.jula 299 je izvršio svoj prvi let. Probni pilot Lesli Tauer (Leslie Tower) sa dva pratioca, zauzeo je svoje mesto u kabini i u jutarnjoj izmaglici avion je krenuo uz grmljavinu motora, odvojio se od zemlje i uzleteo pravo ka izlazećem suncu iznad grebena Kaskadnih planina.
Nakon niza fabričkih proba, Tauer je sa pratiocima krenuo 20. avgusta na 3.400 kilometara udaljen aerodrom u Rajt Fildu — i to bez usputnih sletanja, prosečnom brzinom od 405 km/h. Američka štampa je taj uspešan let pratila uz izuzetno veliki publicitet koji je možda nadmašen jedino oduševljenjem izazvanim Lindbergovim (Linbergh) istorijskim letom preko Atlantskog okeana maja 1927.
Vojni testovi na Rajt Fildu su oduševili i predstavnike i pilote armijskog vazduhoplovstva, jer se odmah pokazalo da 299 nadmašuje sve uslove konkursa. Edžved i Vels su bili presrećni i činilo im se da je porudžbina za 200 Boingovih bombardera već gotova stvar. Međutim, 30. oktobra je došlo do tragedije. Avionom 299 poleteo je major Hil (Hill), rukovodilac testiranja na Rajt Fildu, uz Tauera i ostale članove posade. Avion je počeo da penje isuviše strmo, pa se svalio u desnu stranu, pošao u zaokret i razbio se o zemlju. Hil je podlegao povredama već isto poslepodne, a Tauer kroz nekoliko dana. Ostali članovi posade su preživeli, ali sa teškim povredama. Istraga je pokazala da je do nesreće došlo zb.og blokiranih površina za upravljanje. Da vetar ne bi smetao velikom repnom delu i možda ga oštetio, u pilotskoj kabini postojao je osigurač kojim bi se rep blokirao nakon sletanja, a pred poletanjeopet “otkočio”. Tauer je shvatio, nakon poletanja, šta nije bilo u redu, međutim, isuviše je kasno reagovao, da bi mogao da spreči nesreću.
tragedija 30.oktobra 1935
Boeing YB-17
Uprkos činjenici da sam avion 299 nije bio kriv za nesreću, ovaj udes ga je diskvalifikovao iz nadmetanja i u Rajt Fildu su se odlučili za njegovog prvog takmaca dvomotorni daglas B-18 (Douglas B-18) i naručili 133 primerka. Međutim, pod pritiskom oduševljenih pristalica 299 iz redova vazduhoplovstva naručeno je i 14 primeraka pred- serijskih, boinga YB-17 (kasnije Y1B-17), od kojih je jedan trebalo da se koristi za ispitivanja čvrstoće konstrukcije. Avion Y1 B-17 se razlikovao od prototipa po jačim motorima rajt R-1820-39 sa po 850 KS i po izvesnim promenama na stajnom trapu. Posada Y1 B-17 je brojila šest članova
Douglas B-18 Bolo USAF
Predserijski Boeing YB-17