MiG-21 Fishbed
MiG-21M (L-15) JRV
Mali je bio broj pilota koji se krajem drugog svetskog rata upoznao sa prvim mlaznim avionima, ali svi su oni ubrzo shvatili da će se taktika vazdušnog ratovanja zbog tih izuzetno brzih aviona uskoro sasvim promeniti i da će se borbe u stvari svesti na svega nekoliko sekundi za koje će piloti morati da budu drukčije školovani nego za dotadašnje avione sa klipnim motorima kojih brzine nisu bile veće od nešto preko 700 km na čas.
Međutim, pravih borbenih iskustava u tom pogledu nije bilo dovoljno i konstruktori su tokom prvih posleratnih godina dobijali samo jedno jasno uputstvo: da njihovi avioni budu što brži.
Tek je korejski rat, tokom kojeg su se sukobila dva ravnopravna mlazna aviona, američki sejbr(F-86 Sabre)i sovjetski MIG-15, tačnije odredio dalji razvoj. Američki lovac je bio bolje naoružan i opremljen, a sovjetski je bio lakši, samim tim pokretljiviji i u visinama nešto brži. Rečiti američki vrhunski piloti-lovci uglas su tvrdili da bi se rado odrekli dela svog naoružanja i opreme da bi dobili brži i pokretljiviji avion. To je u potpunosti odgovaralo i maksimi sovjetskog konstruktora Jakovljeva koji je uvek tvrdio da lovac mora da bude omanji, lak i što brži avion. Po svemu sudeći, isto su misiili i sovjetski piloti, jer je 1953. OKB 155 (Konstrukcioni biro za eksperimentalne avione Mikojana i Gurjeviča) dobio nalog da izradi projekat lakog borbenog lovca i presretača koji bi sa samo jednim motorom srednje snage dostizao barem dvostruku brzinu zvuka i imao naoružanje od najmanje dva topa kalibra 30 milimetara.
Konstruktori su svoj projekat zasnovali na mlazom motoru Tumanskog, R-11, koji je tek bio stvoren i trebalo je da razvija 3.800 kg potiska, tj. 51.00kg sa dodatnim sagorevanjem.
Artem Mikojan i Mihail Gurjevič
Ovo će biti jedan od najkorišćenijih motora na migovima 21
Tumanski
Ovo projektovanje se odvijalo u vreme kada i sami stručnjaci za aerodinamiku nisu bili sigurni kakav oblik krila bi bio najprikladniji. S jedne strane strelasto krilo je bilo prilično isprobano, a s druge mnogo se očekivalo od delta krila sa trouglastom osnovom, koje međutim, u praksi nije bilo dovoljno ispitano. Nakon kraćeg oklevanja, u konstrukcionom birou je odlučeno da se izgrade dva uporedna prototipa kako bi se tokom samih testi- ranja utvrdilo koje rešenje je bolje. Prvi je nastao E-2 sa strelastim krilom pod uglom od 57 stepeni, a drugi E-4 sa delta krilom koje je u Sovjetskom Savezu, zbog svog oblika, ubrzo dobilo nadimak "balalajka". U svemu ostalom avioni su bili potpuno isti, imali su podjednako vitak trup i strelaste repne površine. Oba prototipa su imala isti motor, ali ne pomenuti R-11, koji još nije mogao da se koristi, već tumanski RD-9E koji je čak uz dodatno ubrizgavanje goriva dostizao samo 3.800 kg potiska, a "suv" samo nešto više no motor koji je već godinama korišćen u MIG-15. Razume se, nije odgovarao propisanim performansama, ali je ipak omogućavao da se obave barem osnovna upoređivanja aerodinamičkih osobina i stabilnosti obe koncepcije krila.
Prvi let prototipa E-2 izveden je 14.februara 1955.
MiG E-2
MiG E-2
MiG E-2A
MiG E-2A, prikaz poklopca kabine u podignutom položaju. Na donjoj slici je jedan od prototipova naoružan sa tri topa NR-30
Skica E-2
Skica E-4
Prototip E-4, prvi let izveo je 16.jula 1955.
MiG E-4 sa delta krilima, na kojima je postavljena antena uređaja IFF
Pobeda delta krila i prve serije
Prvi je poleteo E-2, pod komandom probnog pilota Mosolova, 14. februara 1954, nepunih godinu dana nakon početka projektovanja. Delta krilo prototipa E-4i novi motor R-11 su konstruktorima i graditeljima zadavali mnogo više posla. Da bi postigli veće brzine, pribegli su dodatnom mlaznom motoru koji je ugrađen u zadnji deo drugog E-2 i tim avionom sa oznakom E-50, pilot Vasin je postigao brzinu od 2.460 kilometara na čas, dakle onu brzinu koja je i bila predviđena za motor R-11. Prvo delta krilo je isprobano kasnije, jer je E-4 dovršen tek krajem 1955, kada planirana uporedna testiranja sa E-2 više i nisu bila tako nužna, jer su već i sledeća dva prototipa, E-2A i E-50 opremljeni AM-11 motorima.
Prototip E-5 je najviše doprineo otklanjanju posleđnjih summji u pouzdanost delta krila. On je prvi put poleteo pod komandom pilota Sedova, a samo osam dana kasnije, zajedno sa E-4 i E-2A predstavljen je Moskovljanima na vazduhoplovnom mitingu u Tušinu 26.jula 1956, razume se, u brzom preletu i uz uzgredne napomene da su u pitanju novi avioni Mikojana i Gurjeviča. Ova pređstava je nesumnjivo izazvala veliko profesionalno interesovanje stranih vojnih atašea, ali stvarne okolnosti nastanka tih aviona i njihovih zvaničnih oznaka sovjetski vojni istoričari obelodanili su javnosti tek dvadeset i pet godina kasnije.
Izrađen je i jedan primerak E-5 sa istom opremom, ali sa motorom AM-11. On je napravio svoj prvi let 9.januara 1956, nažalost već 20.februara je doživeo udes. Ovaj prototip je dokazao da su performanse motora AM-11 znatno bolje od predloženog rešenja RD-9E.
20.avgusta 1958. na ovom prototipu su isprobani motori RD-11F-300, koji će biti standardni motori u predserijskm i serijskim MiGovima prve generacije. Sa ovim prototipom su završena ispitivanja, koja su omogućila pokretanje serijske proizvodnje
Probni piloti: Mosolov, Sedov i Nefjodov
MiG prototip E-50
MiG prototip E-50 - kraj priče o strlastim krilima, avion kojim je upravljao Valentin G. Mookhin.
Varijanta E-50 je drivat varijante E-2 sa dodatnim buster motorom S-155, za obezbeđenje štobržeg dostizanja velikih visina u presretačkim zadacima. Bio je to lovac presretač za velike visine.Prikaz cockpit na ovoj verziji prototipa E-50-/1 i E-50/3. Ukupno je napravljeno tri aparata ove varijante.Prvi od njih E-50/1 vinuo se u nebo 9.januara 1956.
E-2A je na probama dostigao odličnu maksimalnu brzinu od 1.940km na čas, a E-5 je bio brži od 2.000 km na čas i bio je pokretljiviji — delta krilo je pobedilo i celokupan razvoj aviona je tako usmeren na prototipove sa tim krilom. Međutim E-50 je imao dopunski (buster) raketni motor (slično kao Mrage III sa svojim SEPR). Na sledećem, E-6, obavljen je niz poboljšanja u pogledu konstrukcije i opreme, a naoružanje se sastojalo od dva topa. Uvođenjem tih izmena avion je stekao svoj definitivni oblik koji je trebalo da omogući serijske porudžbine. Međutim, E-6 nije imao sreće, jer je početkom 1958, na jednom od prvih letova, probnom pilotu Njefjedovu u vazduhu otkazao motor i avion je prilikom prinudnog sletanja potpuno uništen, a pilot tako teško povređen da je kasnije podlegao ranama. Udarac je bio žestok za sve koji su radili na projektu, uprkos činjenici da je utvrdeno u čemu je bila greška
MiG prototip E-6/1.U stvari ovi avioni su predserijske varijante MiG-21F.
MiG prototip E-6/2.Još krajem pedesetih je testirano postavljanje raketa na krajevima krila. Rešenje koje će sačekati koju deceniju, za masovnije korišćenje (ali ne na avionima MiG-21).Za ove avione nije bilo predviđeno postavljanje naoružanja ispod krila.
MiG prototip E-6/3 sa nekoliko specifičnih rešenja. Napravljeno je ukupno tri aparata ove predserijske oznake.
MiG prototip E-6/6, sa tipskom oznakom MiG-21F "Izdelie 72"
NATO oznaka Fishbed-C
Iz fabrike je stiglo još nekoliko prototipova E-6 i probni piloti Mosolov i Kokinski su ih detaljno isprobali. Na osnovu tih prototipova izrađeni su predserijski avioni koji su prvi dobili opšte poznatu oznaku i naziv MIG-21F stigli do vojnih pilota koji su dali konačnu ocenu njihove vrednosti.
I u fabrici se dalje odvijao rad na razvoju ovih aviona, pre svega na prototipu E-6T koji je imao jači motor R-11F-300 sa 4.300kg potiska (5.750kg sa dodatnim sagorevanjem) i na dvosedu E-6U koji je trebalo da olakša trenažu na tom izuzetno brzom avionu. E-6T je već 1959. počeo da se proizvodi u velikim serijama kao MIG-21F i postao je prva serijska verzija aviona MIG-21, pet godina nakon početka projektovanja koje je podstakao korejski rat.
Međutim, pravih borbenih iskustava u tom pogledu nije bilo dovoljno i konstruktori su tokom prvih posleratnih godina dobijali samo jedno jasno uputstvo: da njihovi avioni budu što brži.
Tek je korejski rat, tokom kojeg su se sukobila dva ravnopravna mlazna aviona, američki sejbr(F-86 Sabre)i sovjetski MIG-15, tačnije odredio dalji razvoj. Američki lovac je bio bolje naoružan i opremljen, a sovjetski je bio lakši, samim tim pokretljiviji i u visinama nešto brži. Rečiti američki vrhunski piloti-lovci uglas su tvrdili da bi se rado odrekli dela svog naoružanja i opreme da bi dobili brži i pokretljiviji avion. To je u potpunosti odgovaralo i maksimi sovjetskog konstruktora Jakovljeva koji je uvek tvrdio da lovac mora da bude omanji, lak i što brži avion. Po svemu sudeći, isto su misiili i sovjetski piloti, jer je 1953. OKB 155 (Konstrukcioni biro za eksperimentalne avione Mikojana i Gurjeviča) dobio nalog da izradi projekat lakog borbenog lovca i presretača koji bi sa samo jednim motorom srednje snage dostizao barem dvostruku brzinu zvuka i imao naoružanje od najmanje dva topa kalibra 30 milimetara.
Konstruktori su svoj projekat zasnovali na mlazom motoru Tumanskog, R-11, koji je tek bio stvoren i trebalo je da razvija 3.800 kg potiska, tj. 51.00kg sa dodatnim sagorevanjem.
Artem Mikojan i Mihail Gurjevič
Ovo će biti jedan od najkorišćenijih motora na migovima 21
Tumanski
Ovo projektovanje se odvijalo u vreme kada i sami stručnjaci za aerodinamiku nisu bili sigurni kakav oblik krila bi bio najprikladniji. S jedne strane strelasto krilo je bilo prilično isprobano, a s druge mnogo se očekivalo od delta krila sa trouglastom osnovom, koje međutim, u praksi nije bilo dovoljno ispitano. Nakon kraćeg oklevanja, u konstrukcionom birou je odlučeno da se izgrade dva uporedna prototipa kako bi se tokom samih testi- ranja utvrdilo koje rešenje je bolje. Prvi je nastao E-2 sa strelastim krilom pod uglom od 57 stepeni, a drugi E-4 sa delta krilom koje je u Sovjetskom Savezu, zbog svog oblika, ubrzo dobilo nadimak "balalajka". U svemu ostalom avioni su bili potpuno isti, imali su podjednako vitak trup i strelaste repne površine. Oba prototipa su imala isti motor, ali ne pomenuti R-11, koji još nije mogao da se koristi, već tumanski RD-9E koji je čak uz dodatno ubrizgavanje goriva dostizao samo 3.800 kg potiska, a "suv" samo nešto više no motor koji je već godinama korišćen u MIG-15. Razume se, nije odgovarao propisanim performansama, ali je ipak omogućavao da se obave barem osnovna upoređivanja aerodinamičkih osobina i stabilnosti obe koncepcije krila.
Prvi let prototipa E-2 izveden je 14.februara 1955.
MiG E-2
MiG E-2
MiG E-2A
MiG E-2A, prikaz poklopca kabine u podignutom položaju. Na donjoj slici je jedan od prototipova naoružan sa tri topa NR-30
Skica E-2
Skica E-4
Prototip E-4, prvi let izveo je 16.jula 1955.
MiG E-4 sa delta krilima, na kojima je postavljena antena uređaja IFF
Pobeda delta krila i prve serije
Prvi je poleteo E-2, pod komandom probnog pilota Mosolova, 14. februara 1954, nepunih godinu dana nakon početka projektovanja. Delta krilo prototipa E-4i novi motor R-11 su konstruktorima i graditeljima zadavali mnogo više posla. Da bi postigli veće brzine, pribegli su dodatnom mlaznom motoru koji je ugrađen u zadnji deo drugog E-2 i tim avionom sa oznakom E-50, pilot Vasin je postigao brzinu od 2.460 kilometara na čas, dakle onu brzinu koja je i bila predviđena za motor R-11. Prvo delta krilo je isprobano kasnije, jer je E-4 dovršen tek krajem 1955, kada planirana uporedna testiranja sa E-2 više i nisu bila tako nužna, jer su već i sledeća dva prototipa, E-2A i E-50 opremljeni AM-11 motorima.
Prototip E-5 je najviše doprineo otklanjanju posleđnjih summji u pouzdanost delta krila. On je prvi put poleteo pod komandom pilota Sedova, a samo osam dana kasnije, zajedno sa E-4 i E-2A predstavljen je Moskovljanima na vazduhoplovnom mitingu u Tušinu 26.jula 1956, razume se, u brzom preletu i uz uzgredne napomene da su u pitanju novi avioni Mikojana i Gurjeviča. Ova pređstava je nesumnjivo izazvala veliko profesionalno interesovanje stranih vojnih atašea, ali stvarne okolnosti nastanka tih aviona i njihovih zvaničnih oznaka sovjetski vojni istoričari obelodanili su javnosti tek dvadeset i pet godina kasnije.
Izrađen je i jedan primerak E-5 sa istom opremom, ali sa motorom AM-11. On je napravio svoj prvi let 9.januara 1956, nažalost već 20.februara je doživeo udes. Ovaj prototip je dokazao da su performanse motora AM-11 znatno bolje od predloženog rešenja RD-9E.
20.avgusta 1958. na ovom prototipu su isprobani motori RD-11F-300, koji će biti standardni motori u predserijskm i serijskim MiGovima prve generacije. Sa ovim prototipom su završena ispitivanja, koja su omogućila pokretanje serijske proizvodnje
Probni piloti: Mosolov, Sedov i Nefjodov
MiG prototip E-50
MiG prototip E-50 - kraj priče o strlastim krilima, avion kojim je upravljao Valentin G. Mookhin.
Varijanta E-50 je drivat varijante E-2 sa dodatnim buster motorom S-155, za obezbeđenje štobržeg dostizanja velikih visina u presretačkim zadacima. Bio je to lovac presretač za velike visine.Prikaz cockpit na ovoj verziji prototipa E-50-/1 i E-50/3. Ukupno je napravljeno tri aparata ove varijante.Prvi od njih E-50/1 vinuo se u nebo 9.januara 1956.
E-2A je na probama dostigao odličnu maksimalnu brzinu od 1.940km na čas, a E-5 je bio brži od 2.000 km na čas i bio je pokretljiviji — delta krilo je pobedilo i celokupan razvoj aviona je tako usmeren na prototipove sa tim krilom. Međutim E-50 je imao dopunski (buster) raketni motor (slično kao Mrage III sa svojim SEPR). Na sledećem, E-6, obavljen je niz poboljšanja u pogledu konstrukcije i opreme, a naoružanje se sastojalo od dva topa. Uvođenjem tih izmena avion je stekao svoj definitivni oblik koji je trebalo da omogući serijske porudžbine. Međutim, E-6 nije imao sreće, jer je početkom 1958, na jednom od prvih letova, probnom pilotu Njefjedovu u vazduhu otkazao motor i avion je prilikom prinudnog sletanja potpuno uništen, a pilot tako teško povređen da je kasnije podlegao ranama. Udarac je bio žestok za sve koji su radili na projektu, uprkos činjenici da je utvrdeno u čemu je bila greška
MiG prototip E-6/1.U stvari ovi avioni su predserijske varijante MiG-21F.
MiG prototip E-6/2.Još krajem pedesetih je testirano postavljanje raketa na krajevima krila. Rešenje koje će sačekati koju deceniju, za masovnije korišćenje (ali ne na avionima MiG-21).Za ove avione nije bilo predviđeno postavljanje naoružanja ispod krila.
MiG prototip E-6/3 sa nekoliko specifičnih rešenja. Napravljeno je ukupno tri aparata ove predserijske oznake.
MiG prototip E-6/6, sa tipskom oznakom MiG-21F "Izdelie 72"
NATO oznaka Fishbed-C
Iz fabrike je stiglo još nekoliko prototipova E-6 i probni piloti Mosolov i Kokinski su ih detaljno isprobali. Na osnovu tih prototipova izrađeni su predserijski avioni koji su prvi dobili opšte poznatu oznaku i naziv MIG-21F stigli do vojnih pilota koji su dali konačnu ocenu njihove vrednosti.
I u fabrici se dalje odvijao rad na razvoju ovih aviona, pre svega na prototipu E-6T koji je imao jači motor R-11F-300 sa 4.300kg potiska (5.750kg sa dodatnim sagorevanjem) i na dvosedu E-6U koji je trebalo da olakša trenažu na tom izuzetno brzom avionu. E-6T je već 1959. počeo da se proizvodi u velikim serijama kao MIG-21F i postao je prva serijska verzija aviona MIG-21, pet godina nakon početka projektovanja koje je podstakao korejski rat.
MiG prototip E-6 U/1, koji će dobiti serisjku ooznaku MiG-21U
MiG-21F, naoružan topovima i sa dva saćasta lansera FFAR za NRZ
Poslednji put izmenio ljubasav dana Pon Sep 10, 2012 7:28 pm, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : ažuriranje slika)