Messerschmitt Me 410 "Hornisse"

Od 1937, Messerschmitt je otpočeo razvoj stvaranja modela naslednika za Bf (Me) 110. Ovaj projekat, poznata je kao Me 210 i stigao je do realizacije početkom 1941.
Međutim, ubrzo se ispostavilo da model ima tendenciju da padne u spin, što je dovelo do niza ozbiljnih nezgoda. U martu 1942, izdana je zabrana proizvodnje samo posle 261 proizcedenog primerka. U cilju poboljšanja karakteristika ove letilice i iskorištenja zaliha proizvedenih modula, trup je produžen, instalirana automatska zakrilca i dodatna modifikacija krila, kada se ovako redizajniranom modelu dodeljuje oznaka Me 410. Ugrađuju mu se novi DB- 603 motori tipa A. Produženje trupa odgovara dužini originalnog dizajna predhodhog modela. Dužina trupa na Me 210 je bila skraćen zbog uštede materijala tokom razvoja.
Prvih 460 (bez prototipova) rođeni su od preostalih modula Me- 210 i dostavljeni su jedinicama od januara 1943. U novembru 1943, počinje serijska proizvodnja Me 410-3, a u jedinicama je od januaru 1944, novi Me 410 A-1/U2 stiže u u februaru 1944. Stara fabrika u Augsburger Messerschmit, bila jezauzeta sa proizvodnjom drugih modela, pa je deo proizvodnje od proleća 1944 preuzeo Domier u Minhenu (isporučuje 20 Me 410-1, 61 verzije B - 1, 87 verzije B - 2 i 111 u verziji B - 2/ U4 ) .

Kao druga glavna verzija objavljena u 1944 je Me 410 B sa dva mitraljeza 13 - mm MG 131 umesto dva 7.92 mm MG 17 u nosu. Razvoj predstavlja zaista avion visokih performansi koje omogućuju motori DB 603G iz 1944, tako da prvobitne DB 603A, koriste samo Serije A. Ukupno je izrađeno 1.189 Hornisse u različitim konfiguracijama oružja do septembra 1944 u deset serija. Me 410 se koristio za napadna dejstav snabdevačkih ruta u Engledkom kanalu (La Manšu), uključujući i komunikacije logističke podrške invazinih trupa duž južne obale Engleske, za odbranu od savezničkih bombardera (gde su pretrpeli teške gubitke, uprkos nekim uspesima), zatim kao izviđač. Ona su u suštini naslednici Bf 110, ali ih nikad nisu u potpunosti istisli iz jedinica, pa je Bf 110 je ostao u upotrebi kao noćni lovac sev dok se rat nije završio.

U mnogim slučajevima, ME 410 je takođe, pretvaran u noćnog lovca. Ugrađivani su im radari Typ FuG 200 Hohentwiel, koji su korišćeni i na drugim noćnim lovcima.


Podaci za Me 410 A-1/U2:
Posada: 1 pilot i 1 mitraljezac
Dužina 12.48 m. Visina 4,28 m. Raspon krila 16,35 m. Površina krila 36,20 m2. Prazn težina 7518 kg. Maksimalna u poletanju 9651 kg. Naoružanje: 2 x 20 mm MG 151/20 (po 350 metaka po cevi); 2 x 20 mm MG 151/20 ( po 350 metaka); 2 x 7.92 mm MG 17 ( po 1.000 metaka po cevi, u pramcu ); 2 x 13 mm MG 131 ( po 500 metaka na cev, na daljinski kontrolisane bočne FDSL - gondole); optionalno - odbacivo oružje ispod trupa ili dva kontejnera sa 20 mm MG 151/20.
Motor: 2 x 12 - cilindrični V- motori Daimler-Benz DB 603 sa 1.750 KS ( 1.287 kW) u poletanju, odnosno 1.580 KS kontinuirane snage. Maksimalna brzina 507 km/č u blizini zemlje, 624 km/č na 6.700 m nadmorske visine, 600 km /č na 8.000 m nadmorske visine. Brzina krstarenja 587 km / č. Brzina penjanja 650 m / min (za 10.7 min penje na 7.000 m ). Dolet 1690 km. Operativni plafon 10.000 m. Maksimalno zadržavanje u vazduhu 3 sati i 30 minuta.

Nekoliko reči o sistemu daljinske kontrole vatre FDSL - B131


Jedan zarobljeni Me410B-2 upućen je u sovjetski Vazduhoplovni Naučni institut za istraživanje. Do 1944, ruski stručnjaci uglavnom koriste materijale, koje im dostave saveznici, ili brošure od njih, na dalje proučavanje. Tako je stigla i informacija o "topovskim kulama" na daljinsko upravljanje. Ruski Inžinjer E.M.Peisakhovich je tim povodom objavio: "Nemci i Italijani koriste pokretne topove koji sadrže jedan ili dva teška 12,7 - 13mm mitraljeze da zaštite svoje bombardere od napada modemih lovaca. Oni su se pokazali
veoma efikasnim".
U ovim pokretnim kupolama. mehanički pogon zamenjen je daljinskom kontrolom. Najinteresantnije je da su daljinski upravljani topovi omogućili da se racionalno pozicionira tobdžija i oružje.
Peisakhovich mislili, da najuspešniji dizajn - rešenje je nemački FDSL - B131 daljinski kontrolisana mitraljeska kupola koja je omogućila da se postavljeno oružje koristi u uglovima po vertikali od +/- 72 ° i horizontalno pod uglovima -3 ° do +48 ° u odnosu na uzdužnu osu. Ova kupola obezbeđuje bolju zaštitu nego fleksibilan mitraljez na Bf 110. Kontrolna jedinica sastavljena od opričkog (kolimatorskog) nišana, električnih kola, povezana sa elektropneumatskim uređajem na kolevci mitraljeza i prenosi pokrete nišanske palece iz kabine operatora na cevi - mitraljeza. Još jedna je inovacija da je nišan uvezan sa merim sistemom koji brzinu aviona uzima u obzir, prilikom izračunavanja preticanja.


Prenošenje signala obavlja se automatski na onu kupolu-gondolu, na kojoj je strani nišanjeni cilj.
Nemci nisu koristili svoje Me 210 na Istočnom frontu i stoga, sovjetski stručnjaci naoružanja nisu mogli da testiraju efikasnost daljinski kontrolisanih uređaja sa zarobljenih-oborenih aviona. Me 410B - 2 iz H/ZG26 (26 grupe - fabrički broj 130379), je bio zarobljen nakon rata i intenzivno testiran (pod vođstvom inženjera - potpukovnika V.Ya. Magon, sa pilotom, major I.P. Piskunov ), kada je potvrđeno da FDSL - B131 mitraljeska kupola radi pouzdano i veoma lako.


Sledeći fraza istraživanja u Vazduhoplovnom institutu je samo potvrdila testove i izveštaje koje su dobijali u dokumentovanim testovima zarobljenih nemačkih aviona u završnoj fazi rata, od svojih saveznika, a koje je na kraju glasilo: "Pojedinačni struktumi elementi i grupe agregata, propeleri motora, naoružanje i specijalna oprema su od interesa sa tehničke tačke gledišta i mora biti predmet studije dizajnerskog biroa u okviru Narodnog Komesarijata za vazduhoplovnu industriju". u tački 75 stoji: "Sto se tiče nemačkih daljinski kontrolisanih uređaja, njihov dizajn je delimično korišćen i u razvoju domaće dvocevne kupole (za mitraljeze UBK) na Pe-2L / VU-5-20 (za topove UB-20) i na Pe-2M (oba aviona dizajnirao je V.M. Miasishchev)".

Messerschmitt je svoju specijalnu opremu zantno unapredio na avionima Me 410. omogućivši lakše postavljanje i rukovanje, efikasnost i lakše održavanje. Kvalitet sistema instrumenata, električne opreme i instalacije i dalje je na visokom novou sve do kraja rata, čime se značajno doprinosi odsustvu kvarova kod eksploatacije. Veoma dobre instalacije jednosmeme strnje, tahometri, kiseonička oprema i setovi (economizera) su preporueni za kopiranje u sovjetskim proizvodnim pogonima.



Što se tiče ocene Me 410 sa taktičkog aspekta. potpukovnik Magon istakao je da su moderni Sovjetski lovci Jak-3, Jak-9U i La-7 nadmašili Messerschmitt u brzini i pokretljivosti, ali je Me 410 bio u mogućnosti da ih nadmaši u ofanzivnoj vazdušnoj borbi napadajući ih direktno s čela. Istovremeno, Me-410B-2 je bio pretnja za sve tipove sovjetskih bombardera, uključujući i serije Tu-2, zbog svojih visokih sposobnosti. On je imao maksimalnu brzinu od 600 km/h na 6750 metara, a može da se popne na 5000 metara u 8,6 minuta, sa moćnim ofanzivnim naoružanjem (dva standardna 20mm MG - 151 topa i poluautomatskim VK - 5 topovima, može da izbaci sekundni plotun težine 4,65 kg). Nemački dizajneri su ohezbedili za Me 410B -2 odličnu vatrenu moć. Bio je u mogućnosti da otvori preciznu vatru iz opsega od 1000 metara i više, gde bi mogao sa 50mm visoko eksplozivnom - fragmentiranom granatom da uništava Petljakove, Iljušine, Bostone, i druge avione tih kategorija. U teoriji, nemački pilot mogao je da obori neprijateljske avione dok je van dometa odbranbenog naoružanja tih aviona ( mada obaranje modemog bombardera sa 800-1000 metara je stvar čiste slučajnosti).