Proslava 70-godišnjice 112/117.lap-a

Proslava 70-godišnjice 112/117.lap-a


Dan 24.maja održana je proslava 70 godina postojanja 112.lap-a čiju tradiciju nastavlja 117.lap koji je posle poslednjih ratova otišao u istoriju.
Jedna grupa na čelu sa bivšim komandantom Mihovilović Bogdanom bili su u Velikim Radincima i položili venac na spomen obeležju. U ovoj grupi bio je i bivši komandant Pejić Borislav, Buban Dušan i Čavka Ivan sa urednikom iz Prve televizije. Polaganje venaca izvršeno je  je u 10.30 časova. Ovoj grupi priključili su se Šišić Emir sa Popović Slobodanom i Popović Mirkom u Velikim Radincima.

e, pa srećan vam praznik gospodo i drugovi



Sa 1953 godinom S-49 bivaju zamjenjeni sa Republic F-84 Thunderjet Sjedinjenih Americkih Drzava. A prvi pilot u RV I PVO SFRJ obucen da leti na Thunderjet bio je Podpukovnik Milorad Ivanović . U tom periodu jedinica je preimenovana u lovačko-bombarderski avijacijski puk / 117. ловачко-бомбардерскиавијацијскипук.


Љуба

Komandanti,oragnizacijski odbor i administratori Krstić,Danilović-Puco,Lukić,Mihovilović,Trajanoski(gore),Pejić,Buban,Bukšić,Grandić,Asanović,Dronjak

Postoje mnogi događaji i snažni doživljaji koji se prilikom susreta i druženja oživljavaju. Prorade sećanja, priča podstiče priču.

Prilikom obeležavanja godišnjica postojanja 112/117. lovačko avijacijskog puka kroz priče i prepričavanja oživljavani su događaji. Jedna od njih na obeležavanju 70 godišnjice je zbog svoje dužine sadržaja ostala ne ispričana.

Astrahanj – grad na delti Volge koji ima svoj „Kalemegdan“, ljude, ulice i cirkus. Ima aerodrom i na njemu migove 21, 23 i 25. Godina je 1975, a pilot je mlad i ima zadatak da presretne vođenu raketu – metu na maloj visini.

Avion je naoružan radarski vođenom raketom “K-5“, a pilot je u kabini u pripravnosti za pokretanje motora.

Težina izvršenja zadatka opterećuje sva nervna čula – ovo je prvi borbeni zadatak ovakve vrste.
Radio veza je uspostavljena i čeka se na lansiranje vođene rakete-mete. A onda komanda:„Zapusk dvigatelja!“.

Po poletanju prelazi se sa kanala radio veze AKL (Aerodromske kontrole letenja) na kanal navođenja. OZN (oficir za navođenje) daje kurseve leta i usmerava pilota da leti u pravcu poligona.
Ruska stepa, sivilo sumaglice. Nema brda, zelenila šuma, nema oko za šta da se zakači. Visina leta je 1500 metara. „Glava je u kabini“ avionom se upravlja po instrumentima. Održava se radio veza sa OZN.

Sjedinjen sa avionom pilot leti u neizvesno prvo borbeno iskustvo. Raketa nije bojeva, već školska, ali to ne umanjuje značaj dejstva.
Na daljini 4 km do rakete-mete, u istom pravcu leta kao i raketa-meta, sve se prepušta na odlučivanje pilotu.

Sam i u radio tišini pilot upravlja avionom. Ručica gasa i palica za upravljanje avionom su u njegovim rukama. Uključuje prekidače naoružanja u položaj za lansiranje radarski vođene rakete. Na radarskom ekranu prati odraz cilja, a preko avionskih motorskih i navigacijskih instrumenata upravlja avionom. Na toj daljini malo odstupanje od cilja rezultira stotinama metara odstupanja na udaljenosti rakete-mete.

Uzbuđenje je sve veće, „telom pilota stotine zvona zvone“. Napregnut i u „grču“ upravlja avionom. Sva pažnja mu je usmerena, na „zahvat cilja“, dovođenje cilja u centar radarskog nišana i upravljanje avionom u vazdušnom prostoru. Treba dovesti sebe i avion u položaj sa koga je moguće izvršiti lansiranje rakete. Pogled je čas na radarskom ekranu- prati se položaj cilja, a odmah zatim na veštačkom avio horizontu-instrumentu pomoću koga upravlja avionom u vazdušnom prostoru. Visina je oko 1500 metara, brzina oko 950 km. Raketa-meta se sustiže. Smanjuje se udaljenost do mete.

Sva pažnja je usmerena na održavanje položaja aviona u vazdušnom prostoru po avionskim instrumentima i pokušajima da se cilj dovede u centar radarskog nišana. Treba se „zbližiti“ sa raketom-metom na daljinu dozvoljenu za lansiranje. „Indeksi“ daljine do cilja na daljini od 1800 metara ulaze u zonu dozvoljenog lansiranja, ali cilj nije u centru radarskog nišana. U dovođenju cilja u „centar“, za desetak sekundi, zbližavanje se smanjilo na 1600 metara i „indeksi“ su ušli u zonu bližnje granice za dozvoljeno lansiranje rakete. Lansirati ili ne? Panika? Odlučno, skinut je gas na minimum, izvučene avionske vazdušne kočnice. Smanjuje se brzina. Sustizanje prestaje i otpočinje zaostajanje.

Na odstojanju oko 2000m, pilot uvlači vazdušne kočnice i dodaje maksimalnu snagu motora. Brzina „prirasta“. Otpočinje ponovno sustizanje u još većem „grču“ sa svim čulima napregnuto iščekuje. Bori se sa sobom i sa avionom. Sve se dovodi u sklad i pritiska dugme za lansiranje.
Osećaj je neponovljiv i nezaboravljiv. Otkačena raketa se odvaja od aviona i ubrzava krivudavom putanjom.

Sa „otkačinjanjem“ rakete javlja se momenat propinjanja aviona koji pilot parira blagim potiskom palice „od sebe“. Meta – cilj održava se u centru radarskog nišana. Zatim izlazak iz napada.
Po javljanju izlaska iz napada OZN daje kurs leta prema aerodromu sletanja.

Odmah po sletanju sa aviona se uzimaju „filmovi“ - sredstva objektivne kontrole, i odnose na razvijanje i dešifrovanje, a pilot lakši za neki kilogram i odeće natopljene znojem – isčekuje analizu.
Na analizi je izrečeno sve kako je bilo, kao da je neki nevidljivi saputnik zajedno sa pilotom sedeo u kabini.

Analizirane činjenice svih uslova leta i dejstva su ocenjene kao uspešne.



Petnaestak godina kasnije izvršavajući letački zadatak u mnogo složenijim uslovima, kada postoje stvarna borbena dejstva, desio se događaj.
Mnogi su upoznati sa tim događajem, ali kako su se prema njemu opredelili? Kako se gradilo mišljenje? O ovom događaju nisu govorili piloti.

Poznato je da se u avijaciji rad na vazduhoplovnoj tehnici, u opsluživanju i održavanju aviona vrši radom tehničara svih specijalnosti (avionske, radio-radarske, naoružanja, instalacija aviona) da bi se avion osposobio i opremio za borbenu upotrebu. Pripremljen avion se poverava pojedincu borcu – pilotu, koji svojim požrtvovanjem, znanjem i umećem treba da ispolji efekat - borbeno dejstvo.

Šta bi se desilo da u uslovima mogućeg borbenog dejstva pilot isti ne izvrši? U vremenu nerazuma pilot bi u najblažem slučaju bio proglašen izdajnikom.

Pilot je u ovom letačkom zadatku poleteo po naređenju. Avion je bio u sastavu dežurne jedinice i borbeno naoružan. Pilot nije znao niti gde leti, ni šta treba da u vazdušnom prostoru presretne. O zadatku su znali samo oni koji pilotom komanduju. Na kanalu navođenja, OZN je usmeravao pilota da leti u reon borbenog dejstva. Pilotu je dat zadatak da pretražuje vazdušni prostor.

Nepoznata letelica je letela na maloj visini i nije imala odobrenje da leti našim vazdušnim prostorom.
Pilot je pogledom pretraživao reon. Uočio je helikopter i to je javio radio vezom. Usledio je odgovor da je to njegov cilj dejstva i da dejstvuje.

Sve dalje radnje bile su prepuštene pilotu da samoinicijativno odabere manevar, da dovede avion u položaj sa koga bi mogao izvršiti napad.

Samonavođene rakete su bile spremne za dejstvo, njihov karakteristični pisak u slušalicama označio je da su u spremnosti za izvršenje zahvata samonavođenim glavama na izvor toplotnog infracrvenog zračenja. Pilot je uključio prekidače za lansiranje raketa.

Ovo je pilotu bilo prvo borbeno iskustvo i prvo borbeno dejstvo. Visina leta je bila oko 4000 metara a cilj je leteo na maloj visini.

Kako izvršiti borbeno dejstvo? Sva obučavanja i uvežbavanja koja je pilot imao ovde nisu bila od pomoći. Do sada je ciljeve presretao na većim visinama i većim brzinama.
Ispoljio je samoinicijativu. Spontano je uveo avion u obrušavanje i snižavao se „držeći na oku“ uočeni helikopter.

Snalažljivo, odvažno i hrabro, rizikujući mnogo (kao što su nekada letele kamikaze) sa samožrtvovanjem leteo je pravo prema cilju.

Brzina zbližavanja je bila velika a visina leta oko 100 metara. Za 5 sekundi zbližavanje je bilo za oko 1000 metara. Za efikasno dejstvo daljnja granica je bila oko 1200 metara a bližnja granica oko 1000 metara. Raspoloživo vreme za lansiranje raketa je bilo svega jedna sekunda.
U toj jednoj odlučujućoj sekundi se sve odigralo - pilot je pritisnuo dugme za lansiranje.

Prvo jedna a onda i druga raketa se otkačila da bi „jurnule“ samonavođene prema izvoru infracrvenog toplotnog zračenja. Jedna prema suncu, a druga prema helikopteru.

I to je sve što je pilot mogao da uoči jer se odmah ispred njega desila eksplozija koju nije mogao da izbegne. Uleteo je tačno u centar eksplozije.
Motor aviona je počeo da pulsira (nepravilno da radi zbog narušenog usisavanja vazduha). Povlačenjem palice na sebe, pilot je avion usmerio prema nebu. Rad motora se stabilizovao. Pilot je leteo prema aerodromu sletanja.

Zatim je usledilo: "Nije trebalo dejstvovati!"
Da li je baš tako? Ostalo je dosta toga sakrivenog od javnosti. Ono što je eksplodiralo u vazduhu ostalo je kao nepoznanica i o toj eksploziji nije se pričalo.

Nije se pričalo ni o svesnom i namernom povređivanju vazdušnog prostora. Posle ovog dejstva više nije bilo takvih letova.

Posledice su poznate. Snosio ih je pilot. Umesto unapređenja letačke teorije i prakse, umesto korišćenja iskustva imali smo u praksi pokušaje da se isto sakrije.

Činjenica da je pilot izvršavao zadatak koji mu je bio naređen. kao i činjenica da je zadatak izvršavao sa puno samoinicijative, samožrtvovanja, odvažno i hrabro ostale su u senci samog posledičnog dejstva.

Sa stanovišta izvršavanja letačkog zadatka, bio je to jedinstven slučaj. Ni pre ni posle njega niko nije ovako dejstvovao, niti će dejstvovati. Bio je to letački podvig.

I dok se u isto vreme na jednoj strani slavi preletanje pilota sa aerodroma na aerodrom i piloti nazivaju nacionalnim herojima – mi hrabrog i odvažnog pilota za letački podvig, nismo ni pohvalili.

Priču sam pročitao u dahu, a onda neke delove ponovo.
Iznaredno!


Љуба

Proslava je održana kako je i planirano 24. maja u resotoranu Doma vazduhoplovstva. Nije tačna informacija da je u Velike Radince išla i ekipa iz TV Prva jer su, verovatno, bili sprečeni zbog poplava u Srbiji. Svakako su bili potrebniji u vezi izveštavanja o poplavama kako bi se angažovao što veći broj ljudi za pomoć unesrećenima.

Ostalo je bilo kako je to administrator zapisao. Okačene su lepe fotografije sa proslave.
Zahvaljujem se administratoru. Očekujem i dalje saradnju.

Svečanost je održana na osnovu Plana Organizacionog odbora proslave sastava: Mihovilović Bogdan - predsednik, i članovi: Pejić Borislav, Buban Dušan, Grandić Predrag, Geler Stanislav, Golubović Jovan, Krstić Stevan, Danilović Željko, Asanović Mujo, Studen Aleksandar kao predstavnik Komande RV i PVO, Čavka Ivan kao povremeni član i ja, Rajko Lukić.

Na donjem linku može se pogledati amaterski snimak mog - našeg drugara RANKA KOVAČEVIĆA kome se zahvaljujem za ovaj snimak proslave:

https://www.youtube.com/watch?v=SVa2gGP6ypQ

bogce ::Postoje mnogi događaji i snažni doživljaji koji se prilikom susreta i druženja oživljavaju. Prorade sećanja, priča podstiče priču.

Prilikom obeležavanja  godišnjica postojanja 112/117. lovačko avijacijskog puka kroz priče i prepričavanja oživljavani su događaji. Jedna od njih na obeležavanju 70 godišnjice je zbog svoje dužine sadržaja ostala ne ispričana.

Astrahanj – grad na delti Volge koji ima svoj „Kalemegdan“, ljude, ulice i cirkus. Ima aerodrom i na njemu migove 21, 23 i 25. Godina je 1975, a pilot je mlad i ima zadatak da presretne vođenu raketu – metu na maloj visini.

Avion je naoružan radarski vođenom raketom “K-5“, a pilot je u kabini u pripravnosti za pokretanje motora.

Težina izvršenja zadatka opterećuje sva nervna čula – ovo je prvi borbeni zadatak ovakve vrste.
Radio veza je uspostavljena i čeka se na lansiranje vođene rakete-mete. A onda komanda:„Zapusk dvigatelja!“.

Po poletanju prelazi se sa kanala radio veze AKL (Aerodromske kontrole letenja) na kanal navođenja. OZN (oficir za navođenje) daje kurseve leta i usmerava pilota da leti u pravcu poligona.
Ruska stepa, sivilo sumaglice. Nema brda, zelenila šuma, nema oko za šta da se zakači. Visina leta je 1500 metara. „Glava je u kabini“ avionom se upravlja po instrumentima. Održava se radio veza sa OZN.

Sjedinjen sa avionom pilot leti u neizvesno prvo borbeno iskustvo. Raketa nije bojeva, već školska, ali to ne umanjuje značaj dejstva.
Na daljini 4 km do rakete-mete, u istom pravcu leta kao i raketa-meta, sve se prepušta na odlučivanje pilotu.

Sam i u radio tišini pilot upravlja avionom. Ručica gasa i palica za upravljanje avionom su u njegovim rukama. Uključuje prekidače naoružanja u položaj za lansiranje radarski vođene rakete. Na radarskom ekranu prati odraz cilja, a preko avionskih motorskih i navigacijskih instrumenata upravlja  avionom. Na toj daljini malo odstupanje od cilja rezultira stotinama metara odstupanja na udaljenosti rakete-mete.

Uzbuđenje je sve veće, „telom pilota stotine zvona zvone“. Napregnut i u „grču“ upravlja avionom. Sva pažnja mu je usmerena, na „zahvat cilja“, dovođenje cilja u centar radarskog nišana i upravljanje avionom u vazdušnom prostoru. Treba dovesti sebe i avion u položaj sa koga je moguće izvršiti lansiranje rakete. Pogled je čas na radarskom ekranu- prati se položaj cilja, a odmah zatim na veštačkom avio horizontu-instrumentu pomoću koga upravlja avionom u vazdušnom prostoru. Visina je oko 1500 metara, brzina oko 950 km. Raketa-meta se sustiže. Smanjuje se udaljenost do mete.

Sva pažnja je usmerena na održavanje položaja aviona u vazdušnom prostoru  po avionskim instrumentima i pokušajima da se cilj dovede u centar radarskog nišana. Treba se „zbližiti“ sa raketom-metom na daljinu dozvoljenu za lansiranje. „Indeksi“ daljine do cilja na daljini od 1800 metara ulaze u zonu dozvoljenog lansiranja, ali cilj nije u centru radarskog nišana. U dovođenju cilja u „centar“, za desetak sekundi, zbližavanje se smanjilo na 1600 metara i „indeksi“ su ušli u zonu bližnje granice za dozvoljeno lansiranje rakete. Lansirati ili ne? Panika? Odlučno, skinut je gas na minimum, izvučene avionske vazdušne kočnice. Smanjuje se brzina. Sustizanje prestaje i otpočinje zaostajanje.

Na odstojanju oko 2000m, pilot uvlači vazdušne kočnice i dodaje maksimalnu snagu motora. Brzina „prirasta“. Otpočinje ponovno sustizanje u još većem „grču“ sa svim čulima napregnuto iščekuje. Bori se sa sobom i sa avionom. Sve se dovodi u sklad i pritiska dugme za lansiranje.
Osećaj je neponovljiv i nezaboravljiv. Otkačena raketa se odvaja od aviona i ubrzava krivudavom putanjom.

Sa „otkačinjanjem“ rakete javlja se momenat propinjanja aviona koji pilot parira blagim potiskom palice „od sebe“. Meta – cilj održava se u centru radarskog nišana. Zatim izlazak iz napada.
Po javljanju izlaska iz napada OZN daje kurs leta prema aerodromu sletanja.

Odmah po sletanju sa aviona se uzimaju „filmovi“ - sredstva objektivne kontrole, i odnose na razvijanje i dešifrovanje, a pilot lakši za neki kilogram i odeće natopljene znojem – isčekuje analizu.
Na analizi je izrečeno sve kako je bilo, kao da je neki nevidljivi saputnik zajedno sa pilotom sedeo u kabini.

Analizirane činjenice svih uslova leta i dejstva su ocenjene kao uspešne.



Petnaestak godina kasnije izvršavajući letački zadatak u mnogo složenijim uslovima, kada postoje stvarna borbena dejstva, desio se događaj.
Mnogi su upoznati sa tim događajem, ali kako su se prema njemu opredelili? Kako se gradilo mišljenje? O ovom događaju nisu govorili piloti.

Poznato je da se u avijaciji rad na vazduhoplovnoj tehnici, u opsluživanju i održavanju aviona vrši radom tehničara svih specijalnosti (avionske, radio-radarske, naoružanja, instalacija aviona) da bi se avion osposobio i opremio za borbenu upotrebu. Pripremljen avion se poverava pojedincu borcu – pilotu, koji svojim požrtvovanjem, znanjem i umećem treba da ispolji efekat - borbeno dejstvo.

Šta bi se desilo da u uslovima mogućeg borbenog dejstva pilot isti ne izvrši? U vremenu nerazuma pilot bi u najblažem slučaju bio proglašen izdajnikom.

Pilot je u ovom letačkom zadatku poleteo po naređenju. Avion je bio u sastavu dežurne jedinice i borbeno naoružan. Pilot nije znao niti gde leti, ni šta treba da u vazdušnom prostoru presretne. O zadatku su znali samo oni koji pilotom komanduju. Na kanalu navođenja, OZN je usmeravao pilota da leti u reon borbenog dejstva. Pilotu je dat zadatak da pretražuje vazdušni prostor.

Nepoznata letelica je letela na maloj visini i nije imala odobrenje da leti našim vazdušnim prostorom.
Pilot je pogledom pretraživao reon. Uočio je helikopter i to je javio radio vezom. Usledio je odgovor da je to njegov cilj dejstva i da dejstvuje.

Sve dalje radnje bile su prepuštene pilotu da samoinicijativno odabere manevar, da dovede avion u položaj sa koga bi mogao izvršiti napad.

Samonavođene rakete su bile spremne za dejstvo, njihov karakteristični pisak u slušalicama označio je da su u spremnosti za izvršenje zahvata samonavođenim glavama na izvor toplotnog infracrvenog zračenja. Pilot je uključio prekidače za lansiranje raketa.

Ovo je pilotu bilo prvo borbeno iskustvo i prvo borbeno dejstvo. Visina leta je bila oko 4000 metara a cilj je leteo na maloj visini.

Kako izvršiti borbeno dejstvo? Sva obučavanja i uvežbavanja koja je pilot imao ovde nisu bila od pomoći. Do sada je ciljeve presretao na većim visinama i većim brzinama.
Ispoljio je samoinicijativu. Spontano je uveo avion u obrušavanje i snižavao se „držeći na oku“ uočeni helikopter.

Snalažljivo, odvažno i hrabro, rizikujući mnogo (kao što su nekada letele kamikaze) sa samožrtvovanjem leteo je pravo prema cilju.

Brzina zbližavanja je bila velika a visina leta oko 100 metara. Za 5 sekundi zbližavanje je bilo za oko 1000 metara. Za efikasno dejstvo daljnja granica je bila oko 1200 metara a bližnja granica oko 1000 metara. Raspoloživo vreme za lansiranje raketa je bilo svega jedna sekunda.
U toj jednoj odlučujućoj sekundi se sve odigralo - pilot je pritisnuo dugme za lansiranje.

Prvo jedna a onda i druga raketa se otkačila da bi „jurnule“ samonavođene prema izvoru infracrvenog toplotnog zračenja. Jedna prema suncu, a druga prema helikopteru.

I to je sve što je pilot mogao da uoči jer se odmah ispred njega desila eksplozija koju nije mogao da izbegne. Uleteo je tačno u centar eksplozije.
Motor aviona je počeo da pulsira (nepravilno da radi zbog narušenog usisavanja vazduha). Povlačenjem palice na sebe, pilot je avion usmerio prema nebu. Rad motora se stabilizovao. Pilot je leteo prema aerodromu sletanja.

Zatim je usledilo: "Nije trebalo dejstvovati!"
Da li je baš tako? Ostalo je dosta toga sakrivenog od javnosti. Ono što je eksplodiralo u vazduhu ostalo je kao nepoznanica i o toj eksploziji nije se pričalo.

Nije se pričalo ni o svesnom i namernom povređivanju vazdušnog prostora. Posle ovog dejstva više nije bilo takvih letova.

Posledice su poznate. Snosio ih je pilot. Umesto unapređenja letačke teorije i prakse, umesto korišćenja iskustva imali smo u praksi pokušaje da se isto sakrije.

Činjenica da je pilot izvršavao zadatak koji mu je bio naređen. kao i činjenica da je zadatak izvršavao sa puno samoinicijative, samožrtvovanja, odvažno i hrabro ostale su u senci samog posledičnog dejstva.

Sa stanovišta izvršavanja letačkog zadatka, bio je to jedinstven slučaj. Ni pre ni posle njega niko nije ovako dejstvovao, niti će dejstvovati. Bio je to letački podvig.

I dok se u isto vreme na jednoj strani slavi preletanje pilota sa aerodroma na aerodrom i piloti nazivaju nacionalnim herojima – mi hrabrog i odvažnog pilota za letački podvig, nismo ni pohvalili.

Ovo nije samo istinita priča gospodina Bogdana Mihovilovića. Ovo je istinito doživljeno lično iskustvo gospodina Bogdana Mihovilovića za vreme boravka na školovanju u bivšem SSSR-u u gradu Astrahan. Njegova dužnost je da ovu i ovakve slične priče ispriča onima koji nisu bili u situaciji da ih dožive. Dobro bi bilo da ovakvu, još potresniju priču, ispriča gospodin Šišić Emir koji svakako ima potresniju i mnogo složeniju priču. Da, da je ispriča ukoliko je to moguće i ukoliko nema nekakva ograničenja od strane "prijateljske" medjunarodne zajednice.

ODRŽANA PROSLAVA: 70-tA GODIŠNJICA FORMIRANJA 112./117.LOVAČKOG AVIJACIJSKOG PUKA

Dana 26. maja 2014. godine održan je sastanak Organizacionog odbora proslave obeležavanja 70-te godišnjice formiranja 112./117.lovačkog avijacijskog puka u restoranu Doma vazduhoplovstva u Zemunu. Ispred Organizacionog odbora svečanosti za obeležavanje 70-te godišnjice formiranja 112./117.lap-a ovlašten sam, bolje reći zadužen sam, da iznesem kratku analizu provodene svečanosti.

Konstatovano je da je proslava provedena uglavnom prema Planu provodjenja. Zaključeno je da je 70-ta godišnjica uspešno obeležena na više radnih tačaka.
Članovi Organizacionog odbora svesrno su se trudili u organizaciji proslave više od mesec dana.

KRATKA ANALIZA: Na dan svečanosti, 24. maja formirane su grupe za provodjenje svečanosti. Grupa za odlazak u Velike Radince radi polaganja venca na spomenicima obeležja gde je 112.ratni puk formiran. Na čelu ove grupe bio je Bogdan Mihovilović, nekadašnji komandant 117.lap-a i predsednik Organizacionog odbora proslave. U toj grupi nalazio se Pejić Borislav nekadašnji komandant 117.lap-a i Buban Dušan. Ovoj grupi priključila se grupa iz Novog Sada: Popović Slobodan, Šišić Emir i Popović Mirko kao i grupa iz Sremske Mitrovice: Kostov Nikolčo, Čavka Ivan, Danilović Željko, Stančević Cvijo, Stančević Miroslav i Balać Momčilo. Zajedno sa Čavka Ivanom bila je najavljena i ekipa sa TV PRVA koji zbog obaveza oko poplava u Srbiji nisu bili u mogućnosti da dodju na skup i sačine malu reportažu o ovom dogadjaju.

Takodje zbog obaveza nije prisustvovao gospodin Lazanski Miroslav sa kojim je bilo dogovoreno da prisustvuje skupu. Izražavam zahvalnost gospodinu Aleksandru Radiću, vojnom analitičaru, koji je svojim dolaskom uveličao proslavu.

Proslavi su prisustvovali generali Katanić Dragan, Kastratović Luka, Djurić Rade, i još mnogi drugi ljudi iz garnizona Bihać koji su tokom službe obvljali visoke dužnosti. Hvala im.

U organizaciji polaganja venaca na spomen obeležje u Velikim Radincima umnogome je pomogla gospodja Mira Milošević, šef Mesne kancelarije u Velikim Radincima, koja je animirala nastavnike i učenike iz Osnovne škole u V. Radincima da prisustvuju svečanosti polaganja venaca na spomen obeležje. Svi članovi Organizacionog odbora izražavaju veliku zahvalnost gospodji Miri Milošević.
Polaganje venaca je izvršeno u 11.00 časova. Vence su položili Mihovilović Bogdan, Pejić Borislav i Buban Dušan. Nakon polaganja venaca Bogdan Mihovilović je održao prigodnu kratku besedu vezano za istoriju naše jedinice.

Druga grupa bila je odgovorna za organizaciju prihvata ljudstva u restoranu Doma vazduhoplovstva gde se održala završna svečanost. U toj grupi nalazili su se: Grandić Predrag, Geler Stanislav, Asanović Mujo i ja, Rajko Lukić. Ova grupa bila je takodje zadužena za prikupljanje novčanih priloga za pokriće troškova svečanosti i označavanje prisutnih bedžom kao obeležjem svečanosti.

Okupljanje bivših pripadnika 112./117.lap-a i gostiju počelo je u 13.00 časova a skup je trajao do kasno u noć. Obavljen je svečani ručak u organizaciji ljudstva iz restorana Doma vazduhoplovstva. Hrana je bila kvalitetna i u dovoljnim količinama a finansijski troškovi izmireni su istog dana.

Na održanom sastanku plasirana je ideja da se izradi MONOGRAFIJA 112./117.LOVAČKOG AVIJACIJSKOG PUKA od formiranja 1944. godine do rasformiranja 1992. godine. Članovi ovog Organizacionog odbora zdušno su podržali ovu ideju. Radi početka ostvarivanja ove ideje članovi OO su postali članovi Inicijalnog odbora za izradu Monografije. Na jednom od sledećih sastanaka očekujemo formiranje Organizacionog odbora za izradu Monografije u čemu treba da učestvuju svi bivši pripadnici 117.lap-a. Jedan od članova OO verovatno će biti gospodin Radić Aleksandar - vojni analitičar. Izrada Monografije podrazumeva finansijske troškove vezano za izradu a pokriće tih troškova jedino mogu da snose bivši pripadnici 117.lap-a participacijom u troškovima.

MOLIMO VAS DA DATE SVOJE MIŠLJENJE ILI PREDLOG ZA IZRADU MONOGRAFIJE.

Sastav Organizacionog odbora svečanosti: Mihovilović Bogdan - predsednik, i članovi: Pejić Borislav, Buban Dušan, Grandić Predrag, Geler Stanislav, Golubović Jovan, Krstić Stevan, Danilović Željko, Asanović Mujo, Studen Aleksandar kao predstavnik Komande RV i PVO, Čavka Ivan kao povremeni član i ja, Rajko Lukić.

Video snimak proslave je na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=SVa2gGP6ypQ