Prijem
Данко Боројевић
Јапански јуришни авион Мицубиши Ф-1
ОДЛАЗАК САМУРАЈА
Јапан је после Другог светског рата развој сопствене ваздухопловне индустрије заснивао на америчкој технологији, и лиценцној производњи америчких авиона. Јапанско ваздухопловство је захтевало надзвучни авион за обуку, како би припрема пилота који се школују за надзвучне ловце Ф-104Ј старфајтер и Ф-4ЕЈ фантом-2 била адекватнија. Наиме, закључено је да авион за обуку Фуџи Т-1 не задовољава постављене критеријуме за обуку пилота ловаца класе 2 маха. Разматрање за нови надзвучни авион за обуку започето је 1964. године, прикупљањем одређених података за авионе који су тада постојали у свету. САД су понудиле свој Нортроп Т-38 талон. Међутим, Јапанци су закључили да за њихов авион највише одговара концепт британско-француског јагуара. Будући да лиценцна производња јагуара у Јапану, у том тренутку није долазила у обзир, одлучено је да се на сличним основама развије јапански надзвучни авион за обуку. Прототип авиона Мицубиши Т-2 полетео је 20. јула 1971. године. Т-2 је постао први јапански авион који је у хоризонталном лету могао да лети брже од звука. У наоружање Ратног ваздухопловства Јапана Т-2 је уведен 1975. године.
БОРБЕНИ ЈЕДНОСЕД
Након што се Т-2 показао као успешно решење, одлучено је да се из двоседог авиона за обуку Т-2 развије једноседа верзија авиона за непосредну подршку. Наиме, већ 1972. године на основу надзвучног авиона Т-2 отпочет је развој једноседа Мицубиши Ф-1.
Сл.001 Јуришник Ф-1 непосредно пред полетање. Фотографија показује сву лепоту дизајна авиона Ф-1.
Формални уговор о развоју борбеног авиона под називом „страјк фајтер“, потписан је са компанијом Мицубиши јукогио кабушики каиша у Токију 1972. године. Одлучено је, да се два авиона Т-2 преузму са производне линије компаније и претворе у прве прототипове авиона Ф-1. Ова два авиона Т-2, првобитно су називани „специјални Т-2“, да би им потом променили назив у Т-2 (ФС), а затим у „фајтер страјк ФС Т-2 каи“. Реч „каи“ је скраћеница од јапанске речи „каизен“, што значи модификација.
Оба авиона на којима је извршена конверзија свој први лет су обавили 3. јуна 1975. године. Потом су упућени у јапански центар за тестирање авиона у Гифу, где су провели годину дана на тестирању. Након годину дана процене, одлучено је да се крене у производњу авиона за непосредну подршку Мицубиши Ф-1. Први произведени Ф-1 свој први лет извршио је 16. јуна 1977. године.
Сл.002 Последњи преглед авиона Ф-1 пред полетање на задатак.
Ф-1 је у основи сличан двоседу Т-2, са сличним димензијама и скоро индентичним перфомансама. Једина велика визуелна разлика између Ф-1 и Т-2 је недостатак задње кабине код Ф-1. Код Ф-1 је избачена задња кабина и на њено место је уграђена додатна авионика и резервоар за гориво, који су непоходни за борбени авион. Поред тога, будући да је Ф-1 чистокрвни борбени авион ојачана је и конструкција самог авиона. Пре свега ојачана су му крила, како би могао да понесе што више убојног терета. У односу на изворни Т-2 и авионика код Ф-1 је побољшана.
Електронска опрема на авиону Ф-1 је углавном лиценцно произвођена у Јапану. Авион је опремљен радаром Ј/АВГ-12 који има два режима рада, режим ваздух-ваздух и режим ваздух-површина. Радар Ј/АВГ-12 је произвођен у компанији Мицубиши електрик, и представља лиценцни производ радара АН/АВГ-12 којим су били опремљени авиони Ф-4М фантом ФГР.2 британског ваздухопловства. Поред радара, авион је опремљен мицубишијевим хедап дисплејем који је у основи Томсон-ЦСФ, систем за контролу ватре је Мицубиши Ј/АСК-1, Лир-сиглеров Ј/АСН-1 је у ствари по лиценци саграђени инерцијални навигациони систем Феранти 6ТНЈ-Ф. Ф-1 је такође опремљен радарским системом за упозорење Ј/АПР-3, радарским висиномером Ј/АПН-44, рачунар је Ј/А-24Г-3, радио уређај је Мицубиши Ј/АРЦ-51, а имао је и другу неопходну електронску опрему укључујући ту и камеру.
Сл.003 Пар јапанских авиона Ф-1 у полетању.
За погон авиона Ф-1 одабран је одличан турбовентилаторски мотор Ролс Ројс/Турбомека Адур Мк-801А са допунским сагоревањем. Мотор је у режиму без допунског сагоревања развијао снагу од 22,75 кН, а у режиму са допунским сагоревањем 32,49 кН. Мотор је у Јапану производила компанија Ишикавајима-Харима и мотор је имао ознаку ТФ-40-ИХИ-801А. Ф-1 су погонила таква два мотора.
Пилот је седио на катапулт седишту 0-0 ЕС-7Ј.
Наоружање авиона Ф-1 сачињавао је интерно уграђени топ Ј/М-61А1 вулкан калибра 20 мм са 750 граната, имао је и седам носача за наоружање. Носачи на крајевима крила били су искључиво намењени за постављање ракета ваздух-ваздух АИМ-9Л сајдвиндер, на осталих пет подвесних носача, четири поткрилна и једним подтрупним могао је да понесе следеће наоружање: лансере невођених ракетних зрна Ј/ЛАУ-3А (19 ракета калибра 70 мм), лансере невођених ракетних зрна РЛ-7 (6 ракета калибра 70 мм), лансере невођених ракетних зрна РЛ-4 (4 ракете калибра 125 мм), уместо лансера невођених ракета могао је да понесе ваздухопловне бомбе масе 227 кг и 340 кг (Мк-82 и М-117). Одређен број бомби имао је ИЦ вођену бојеву главу и имале су ознаку ГЦС-1. Ове бомбе биле су намењене за нападе пре свега на бродове.
Сл.004 Пуњење горивом авиона Ф-1.
Од вођених ракета ваздух-површина у асортиману Ф-1 је имао ТВ-вођене ракете ваздух-земља АГМ-65 мејверик и противбродске ракете АСМ-1. Кад би имао задатак искључиво пресретачке природе, могао је да понесе четири ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух сајдвиндер и допунски резервоар капацитета 821 литру горива. Најчешћа комбинација наоружања у задацима пресретања, која су се иначе ретко обављала чиниле су две ракете сајдвиндер на крајевима крила и топ 20 мм вулкан, док су се на поткрилним носачима налазила два допунска резервоара за гориво капацитета по 821 литру. Укупно Ф-1 је могао да понесе до 2721 кг убојног терета.
У мају 1986. године одлучено је да се животни век авиона Ф-1 продужи са дотадашњих 3500 сати на 4000 сати. Ветробранско стакло кабине је ојачано, тако да је могло да издржи удар птице средње величине при брзини лета од 926 км/ч. Већ почетком деведесетих година ХХ века, одлучено је да се на касније произведене примерке авиона Ф-1 интегришу нове ракете ваздух-ваздух ААМ-3.
Сл.005 Пар авиона Ф-1 у лету.
Јапанска ракета кратког домета ААМ-3 је у ствари усавршена верзија старије ракете сајдвиндер. Старије верзије Ф-1 нису биле предвиђене за интеграцију тих ракета. Поред продужења животног века авиона Ф-1 и интеграције ракета ААМ-3 на одређен број авиона, размишљало се и о опремању авиона новом противбродском ракетом АСМ-2. Одлучено је да се авиони опреме усавршеним системом за управљање ватром који би подржао употребу нових ракета АСМ-2 и нових вођених ваздухопловних бомби.
Као извиђач могао је да буде опремљен са подвесником за аерофото камере или са ИЦ скенером.
Сл.006 Авиони Ф-1 наоружани са противбродским ракетама АСМ-1, прате мини авакс Е-2Ц хокај.
ОПЕРАТИВНА УПОТРЕБА
Првобитни план од 160 произведених авиона Ф-1, редукован је због финансијских проблема. Почев од 1978. године па до 1987. године произведено је укупно 77 авиона Ф-1. Последњи Ф-1 је јапанском ваздухопловству испоручен марта 1987. године.
Сл.007 Авион Ф-1 у првом плану и авион за обуку Т-2 у другом плану. Авион Т-2 је послужио као основа за настанак једноседог јуришника Ф-1.
Овим авионом били су опремљени 3. ваздухопловни винг у бази Мишава и 8. ваздухопловни винг у бази Тсуики.
Сл.008 Карактеристичне ајкулине раље на предњем делу авиона Ф-1.
Задатак авиона Ф-1 био је пре свега супротстављање флоти СССР на Пацифику. Будући, да је Ф-1 био дизајниран за борбу против бродова, типично наоружање за тај задатак биле су противбродске ракете АСМ-1 и један допунски резервоар капацитета од 821 литре. Поред противбродских ракета на таквим задацима обавезно је носио и две ракете ваздух-ваздух сајдвиндер. Зависно од режима лета на тим задацима тактички радијус лета кретао се од 550 км, у режиму лета ниско-ниско-високо, до 370 км у режиму лета ниско-ниско-ниско.
Сл.009 Авион Ф-1 наоружан са две противбродске ракете АСМ-1 у лету.
Због ограниченог домета радара Ј/АВГ-12, авионима Ф-1 на тим задацима су садејствовали морнарички патролни авиони П-3Ц орион. Након лансирања ракете АСМ-1 са Ф-1, на одређеној удаљености од циља-мете, вођење ракете би преузимали авиони орион. Због одбрамбене природе сопствених оружаних снага, Јапанци су противбродске ракете АСМ-1 означили као противдесантне ракете.
Сл.0010 Карактеристична камуфлажна шара из периода рата у Вијетнаму, послужила је као основа за бојење јапанских Ф-1.
Стандардна шема бојења авиона Ф-1 била је светло-тамно зелена, која је у ствари била стандардна камуфлажна боја бившег ваздухопловства Јужног Вијетнама током рата у Вијетнаму, али са нешто другачијом нијансом.
План о повлачењу авиона Ф-1, иако су се они добро показали током службе требао се спровести до 2000. године. Међутим, кашњењем с увођењем у наоружање новог ловца Мицубиши Ф-2, тај план је пролонгиран до 9. марта 2006. године.
Сл.0011 Противбродска ракета АСМ-1.
Авиони Ф-1 су требали бити повучени из наоружања ваздухопловних снага Јапана заједно са двоседима Т-2. Током 2006. године из наоружања су повучени само они авиони којима је истекао ресурс од 4000 сати налета, а то је било свега шест авиона. Током 2009. године сви авиони Ф-1 су замењени новим јапанским ловцима Ф-2 и модификованим ловцима Ф-4ЕЈ каи. У нову 2010. годину, ваздухопловство Јапана је ушло без авиона Ф-1. Авионе Ф-1 и Т-2 су заменила 44 авиона Ф-2А, 33 авиона Ф-2Б и 91 модификовани авион фантом Ф-4ЕЈ каи.
Сл.0012 Пар авиона Ф-1 на задацима пресретача.
Тактичко-технички подаци за авион Ф-1
Намена: Двомоторни млазни авион за непосредну подршку (јуришни авион), једносед.
Развој: Први лет прототипа 3. јуни 1975. године. Уведен у наоружање 16. јуна 1977. године. Повучен из наоружања ваздухопловства Јапана у периоду 2006-2009. година.
Погонска група: Два турбовентилаторска мотора Ишикавајима-Харима ТФ-40-ТХИ-801А са допунским сагоревањем. Потиска без допунског сагоревања 22,75 кН; потиска са допунским сагоревањем 32,49 кН.
Капацитет горива: У унутрашњим резервоарима 3823 литре, у три спољна резервоара по 821 литру.
Димензије: Размах крила 7,88 м, дужина 17,85 м, висина 4,99 м, површина крила 21,17 м2.
Маса: празног авиона 6538 кг, максимална 13700 кг, наоружања 2721 кг.
Карактеристике: Максимална брзина на висини 1712 км/ч (1,6 маха), максимална брзина крстарења 1030 км/ч, почетна брзина пењања 178 м/с, оперативни врхунац лета 15240 м, тактички радијус дејства у режиму лета ни-ни-ни 370 км, тактички радијус дејства у режиму лета ни-ни-ви 550 км, долет 2593 км.
Јапански јуришни авион Мицубиши Ф-1
ОДЛАЗАК САМУРАЈА
Јапан је после Другог светског рата развој сопствене ваздухопловне индустрије заснивао на америчкој технологији, и лиценцној производњи америчких авиона. Јапанско ваздухопловство је захтевало надзвучни авион за обуку, како би припрема пилота који се школују за надзвучне ловце Ф-104Ј старфајтер и Ф-4ЕЈ фантом-2 била адекватнија. Наиме, закључено је да авион за обуку Фуџи Т-1 не задовољава постављене критеријуме за обуку пилота ловаца класе 2 маха. Разматрање за нови надзвучни авион за обуку започето је 1964. године, прикупљањем одређених података за авионе који су тада постојали у свету. САД су понудиле свој Нортроп Т-38 талон. Међутим, Јапанци су закључили да за њихов авион највише одговара концепт британско-француског јагуара. Будући да лиценцна производња јагуара у Јапану, у том тренутку није долазила у обзир, одлучено је да се на сличним основама развије јапански надзвучни авион за обуку. Прототип авиона Мицубиши Т-2 полетео је 20. јула 1971. године. Т-2 је постао први јапански авион који је у хоризонталном лету могао да лети брже од звука. У наоружање Ратног ваздухопловства Јапана Т-2 је уведен 1975. године.
БОРБЕНИ ЈЕДНОСЕД
Након што се Т-2 показао као успешно решење, одлучено је да се из двоседог авиона за обуку Т-2 развије једноседа верзија авиона за непосредну подршку. Наиме, већ 1972. године на основу надзвучног авиона Т-2 отпочет је развој једноседа Мицубиши Ф-1.
Сл.001 Јуришник Ф-1 непосредно пред полетање. Фотографија показује сву лепоту дизајна авиона Ф-1.
Формални уговор о развоју борбеног авиона под називом „страјк фајтер“, потписан је са компанијом Мицубиши јукогио кабушики каиша у Токију 1972. године. Одлучено је, да се два авиона Т-2 преузму са производне линије компаније и претворе у прве прототипове авиона Ф-1. Ова два авиона Т-2, првобитно су називани „специјални Т-2“, да би им потом променили назив у Т-2 (ФС), а затим у „фајтер страјк ФС Т-2 каи“. Реч „каи“ је скраћеница од јапанске речи „каизен“, што значи модификација.
Оба авиона на којима је извршена конверзија свој први лет су обавили 3. јуна 1975. године. Потом су упућени у јапански центар за тестирање авиона у Гифу, где су провели годину дана на тестирању. Након годину дана процене, одлучено је да се крене у производњу авиона за непосредну подршку Мицубиши Ф-1. Први произведени Ф-1 свој први лет извршио је 16. јуна 1977. године.
Сл.002 Последњи преглед авиона Ф-1 пред полетање на задатак.
Ф-1 је у основи сличан двоседу Т-2, са сличним димензијама и скоро индентичним перфомансама. Једина велика визуелна разлика између Ф-1 и Т-2 је недостатак задње кабине код Ф-1. Код Ф-1 је избачена задња кабина и на њено место је уграђена додатна авионика и резервоар за гориво, који су непоходни за борбени авион. Поред тога, будући да је Ф-1 чистокрвни борбени авион ојачана је и конструкција самог авиона. Пре свега ојачана су му крила, како би могао да понесе што више убојног терета. У односу на изворни Т-2 и авионика код Ф-1 је побољшана.
Електронска опрема на авиону Ф-1 је углавном лиценцно произвођена у Јапану. Авион је опремљен радаром Ј/АВГ-12 који има два режима рада, режим ваздух-ваздух и режим ваздух-површина. Радар Ј/АВГ-12 је произвођен у компанији Мицубиши електрик, и представља лиценцни производ радара АН/АВГ-12 којим су били опремљени авиони Ф-4М фантом ФГР.2 британског ваздухопловства. Поред радара, авион је опремљен мицубишијевим хедап дисплејем који је у основи Томсон-ЦСФ, систем за контролу ватре је Мицубиши Ј/АСК-1, Лир-сиглеров Ј/АСН-1 је у ствари по лиценци саграђени инерцијални навигациони систем Феранти 6ТНЈ-Ф. Ф-1 је такође опремљен радарским системом за упозорење Ј/АПР-3, радарским висиномером Ј/АПН-44, рачунар је Ј/А-24Г-3, радио уређај је Мицубиши Ј/АРЦ-51, а имао је и другу неопходну електронску опрему укључујући ту и камеру.
Сл.003 Пар јапанских авиона Ф-1 у полетању.
За погон авиона Ф-1 одабран је одличан турбовентилаторски мотор Ролс Ројс/Турбомека Адур Мк-801А са допунским сагоревањем. Мотор је у режиму без допунског сагоревања развијао снагу од 22,75 кН, а у режиму са допунским сагоревањем 32,49 кН. Мотор је у Јапану производила компанија Ишикавајима-Харима и мотор је имао ознаку ТФ-40-ИХИ-801А. Ф-1 су погонила таква два мотора.
Пилот је седио на катапулт седишту 0-0 ЕС-7Ј.
Наоружање авиона Ф-1 сачињавао је интерно уграђени топ Ј/М-61А1 вулкан калибра 20 мм са 750 граната, имао је и седам носача за наоружање. Носачи на крајевима крила били су искључиво намењени за постављање ракета ваздух-ваздух АИМ-9Л сајдвиндер, на осталих пет подвесних носача, четири поткрилна и једним подтрупним могао је да понесе следеће наоружање: лансере невођених ракетних зрна Ј/ЛАУ-3А (19 ракета калибра 70 мм), лансере невођених ракетних зрна РЛ-7 (6 ракета калибра 70 мм), лансере невођених ракетних зрна РЛ-4 (4 ракете калибра 125 мм), уместо лансера невођених ракета могао је да понесе ваздухопловне бомбе масе 227 кг и 340 кг (Мк-82 и М-117). Одређен број бомби имао је ИЦ вођену бојеву главу и имале су ознаку ГЦС-1. Ове бомбе биле су намењене за нападе пре свега на бродове.
Сл.004 Пуњење горивом авиона Ф-1.
Од вођених ракета ваздух-површина у асортиману Ф-1 је имао ТВ-вођене ракете ваздух-земља АГМ-65 мејверик и противбродске ракете АСМ-1. Кад би имао задатак искључиво пресретачке природе, могао је да понесе четири ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух сајдвиндер и допунски резервоар капацитета 821 литру горива. Најчешћа комбинација наоружања у задацима пресретања, која су се иначе ретко обављала чиниле су две ракете сајдвиндер на крајевима крила и топ 20 мм вулкан, док су се на поткрилним носачима налазила два допунска резервоара за гориво капацитета по 821 литру. Укупно Ф-1 је могао да понесе до 2721 кг убојног терета.
У мају 1986. године одлучено је да се животни век авиона Ф-1 продужи са дотадашњих 3500 сати на 4000 сати. Ветробранско стакло кабине је ојачано, тако да је могло да издржи удар птице средње величине при брзини лета од 926 км/ч. Већ почетком деведесетих година ХХ века, одлучено је да се на касније произведене примерке авиона Ф-1 интегришу нове ракете ваздух-ваздух ААМ-3.
Сл.005 Пар авиона Ф-1 у лету.
Јапанска ракета кратког домета ААМ-3 је у ствари усавршена верзија старије ракете сајдвиндер. Старије верзије Ф-1 нису биле предвиђене за интеграцију тих ракета. Поред продужења животног века авиона Ф-1 и интеграције ракета ААМ-3 на одређен број авиона, размишљало се и о опремању авиона новом противбродском ракетом АСМ-2. Одлучено је да се авиони опреме усавршеним системом за управљање ватром који би подржао употребу нових ракета АСМ-2 и нових вођених ваздухопловних бомби.
Као извиђач могао је да буде опремљен са подвесником за аерофото камере или са ИЦ скенером.
Сл.006 Авиони Ф-1 наоружани са противбродским ракетама АСМ-1, прате мини авакс Е-2Ц хокај.
ОПЕРАТИВНА УПОТРЕБА
Првобитни план од 160 произведених авиона Ф-1, редукован је због финансијских проблема. Почев од 1978. године па до 1987. године произведено је укупно 77 авиона Ф-1. Последњи Ф-1 је јапанском ваздухопловству испоручен марта 1987. године.
Сл.007 Авион Ф-1 у првом плану и авион за обуку Т-2 у другом плану. Авион Т-2 је послужио као основа за настанак једноседог јуришника Ф-1.
Овим авионом били су опремљени 3. ваздухопловни винг у бази Мишава и 8. ваздухопловни винг у бази Тсуики.
Сл.008 Карактеристичне ајкулине раље на предњем делу авиона Ф-1.
Задатак авиона Ф-1 био је пре свега супротстављање флоти СССР на Пацифику. Будући, да је Ф-1 био дизајниран за борбу против бродова, типично наоружање за тај задатак биле су противбродске ракете АСМ-1 и један допунски резервоар капацитета од 821 литре. Поред противбродских ракета на таквим задацима обавезно је носио и две ракете ваздух-ваздух сајдвиндер. Зависно од режима лета на тим задацима тактички радијус лета кретао се од 550 км, у режиму лета ниско-ниско-високо, до 370 км у режиму лета ниско-ниско-ниско.
Сл.009 Авион Ф-1 наоружан са две противбродске ракете АСМ-1 у лету.
Због ограниченог домета радара Ј/АВГ-12, авионима Ф-1 на тим задацима су садејствовали морнарички патролни авиони П-3Ц орион. Након лансирања ракете АСМ-1 са Ф-1, на одређеној удаљености од циља-мете, вођење ракете би преузимали авиони орион. Због одбрамбене природе сопствених оружаних снага, Јапанци су противбродске ракете АСМ-1 означили као противдесантне ракете.
Сл.0010 Карактеристична камуфлажна шара из периода рата у Вијетнаму, послужила је као основа за бојење јапанских Ф-1.
Стандардна шема бојења авиона Ф-1 била је светло-тамно зелена, која је у ствари била стандардна камуфлажна боја бившег ваздухопловства Јужног Вијетнама током рата у Вијетнаму, али са нешто другачијом нијансом.
План о повлачењу авиона Ф-1, иако су се они добро показали током службе требао се спровести до 2000. године. Међутим, кашњењем с увођењем у наоружање новог ловца Мицубиши Ф-2, тај план је пролонгиран до 9. марта 2006. године.
Сл.0011 Противбродска ракета АСМ-1.
Авиони Ф-1 су требали бити повучени из наоружања ваздухопловних снага Јапана заједно са двоседима Т-2. Током 2006. године из наоружања су повучени само они авиони којима је истекао ресурс од 4000 сати налета, а то је било свега шест авиона. Током 2009. године сви авиони Ф-1 су замењени новим јапанским ловцима Ф-2 и модификованим ловцима Ф-4ЕЈ каи. У нову 2010. годину, ваздухопловство Јапана је ушло без авиона Ф-1. Авионе Ф-1 и Т-2 су заменила 44 авиона Ф-2А, 33 авиона Ф-2Б и 91 модификовани авион фантом Ф-4ЕЈ каи.
Сл.0012 Пар авиона Ф-1 на задацима пресретача.
Тактичко-технички подаци за авион Ф-1
Намена: Двомоторни млазни авион за непосредну подршку (јуришни авион), једносед.
Развој: Први лет прототипа 3. јуни 1975. године. Уведен у наоружање 16. јуна 1977. године. Повучен из наоружања ваздухопловства Јапана у периоду 2006-2009. година.
Погонска група: Два турбовентилаторска мотора Ишикавајима-Харима ТФ-40-ТХИ-801А са допунским сагоревањем. Потиска без допунског сагоревања 22,75 кН; потиска са допунским сагоревањем 32,49 кН.
Капацитет горива: У унутрашњим резервоарима 3823 литре, у три спољна резервоара по 821 литру.
Димензије: Размах крила 7,88 м, дужина 17,85 м, висина 4,99 м, површина крила 21,17 м2.
Маса: празног авиона 6538 кг, максимална 13700 кг, наоружања 2721 кг.
Карактеристике: Максимална брзина на висини 1712 км/ч (1,6 маха), максимална брзина крстарења 1030 км/ч, почетна брзина пењања 178 м/с, оперативни врхунац лета 15240 м, тактички радијус дејства у режиму лета ни-ни-ни 370 км, тактички радијус дејства у режиму лета ни-ни-ви 550 км, долет 2593 км.
