North American B-45 Tornado

Prvi serijski model Tornada bio je B - 45A ( NA - 147 ). Najveća razlika u odnosu na prototipne modele ogledala se u ugradnji naprednih katapultirajućih sedišta za pilota i kopilota, te u pojednostavljenom izlazu u slučaju opasnosti za njšandžiju / navigatora i repnog strelca. Ugrađen je i automatski pilot E - 4, te navigaciono / nišanski radar za otkrivanje ciljeva na zemlji koji je spojen sa sistemom za kontrolu paljbe A - 1. Deo B - 45A opremili su sa nišansko / navigacionim radarom NA/APK-24 kojem su pridodali i sistem za elektronsko ratovanje AN/APT-5. Ugrađeni su i napredniji komunikacioni sistemi, sistem za pomoć pri upravljanju avionom u slučaju oštećenja. Iako su originalni planovi predviđali da se u rep ugradi radarski sistem za otkrivanje ciljeva i navođenje artiljerijske paljbe na njih, njegovo kašnjenje primoralo je projektante da u rep postave kabinu sa repnim nišandžijom sa dva teška mitraljeze kalibra 12,7 mm. Obezbeđen je i smeštaj za 1200 komada municije.
Prvi serijski izgrađeni B - 45A poleteo je u februaru 1948. , a prva dostava 22 aparata B - 45A - 1 - NA obavljena je već u aprilu iste godine. Kako motori J47 nisu bili spremni za upotrebu ove su avione opremili sa četiri motora J35 - A - 11.

Delimično i zbog toga avioni iz serije B - 45A - 1 - NA nikada nisu ocenjivani kao borbeno spremni te su se uglavnom koristili kao avioni namenjeni obuci budućih posada, a deo ih je iskorišćen i za različita ispitivanja. Zbog toga su neki označeni kao TB - 45A1 - NA, kako bi se znalo da se koriste kao školski avioni. Samo ih je mali broj naknadno opremljen svim borbenim sistemima.

Sledeću seriju Tornada - B - 45A - 5 - NA opremili su puno snažnijim motorima J47, i to u neobičnim kombinacijama kao što je dva J47 - GE - 07 plus dva J47 - GE - 13, ili J47 - GE - 9 sa dva J47 - GE - 15. Prvi su B - 45A ušli u operativnu upotrebu u novembru 1948. u sastavu 47 bombarderske grupe tada bazirane u vazduhoplovnoj bazi Barksdejl AFB u Luizijani. Uprkos početnim neuspesima do marta 1950. Norht American je uspeo da završi 96 aparata B - 45A.

Iako je u početku svog " života " Tornado pratila dobra "politička sreća" sve se je to izmenilo 1949. kad je američki vojni budžet zabeležio znatno smanjenje. Ovaj put ni B - 45 nije bio pošteđen. Po početnim planovima pet samostalnih bombarderskih grupa i tri taktičke izviđačke grupe trebale su se opremiti sa bombarderima Tornado. Međutim, u budžetu za fiskalnu godinu 1950. bila su odobrena sredstva samo za jednu laku bombardersku grupu i jednu taktičku izvidnički eskadrilu. To je značilo ili otkazivanje daljih narudžbina ili da će se dovršeni avioni umesto u jedinice odvoziti u skladišta. Na kraju je politika odlučila da je najbolje rešenje otkazivanje nabavke 51 Tornada od 190 prvobitno naručenih .

Toj je odluci pripomogla i činjenica da prvi B - 45A dostavljeni američkom ratnom vazduhoplovstvu nisu bili u potpunosti operativni. Naime, nisu imali nišanske sisteme za gađanje ciljeva na zemlji te stoga i nisu mogli obavljati bombarderske zadatke. Na nekim avionima primećeni su i strukturni problemi, uglavnom u obliku napuklina, osobito na onima koji su leteli na malim visinama i pritom izvodili neke manevre. Povrh svega i novi J47 motori imali su ozbiljne probleme sa pouzdanošću, a nije bilo ni dovoljno rezervnih delova. Zbog toga ih se moralo pregledati nakon svakih 07,30 sati rada , što i nije bio neki problem. Znatno veći problem bila je činjenica da su nakon samo 15 sati rada J47 motori morali ići na remont. To je značilo da treba uložiti jako mnogo novaca ne samo u rezervne delove već iu rezervne motore kako bi barem deo B - 45A u svakom trenutku bio spreman za delovanje. Uz sve to lovac F - 86 Sabre je dobio prioritet na dostavi J47 motora .

Kao da problemi sa motorima nisu bili dovoljni, B - 45A je patio od niza drugih nedostataka. Tako je, pri velikoj brzini i visini značajno smanjena tačnost žiroskopskog kompasa. Autopilot E - 4, kojim je trebalo da se poveća tačnost bombardovanja, stalno je otkazivao momenat otvaranja prostora za bombe. Vazdušne kočnice su bile nepouzdane, a nosači bombi bi se često otključavali kod određenih manevara. Nije bilo neuobičajeno za motore da na startu se zapale zbog proizvodnih grešaka na izduvnom sistemu. Indikator brzina je bio dosta netačan, a sistem goriva bi često ostajao bez potrebnog pritiska. Sve u svemu, B- 45A su bili opasniji za njihove posade nego na ciljeve koje je trebalo da uništi.

Posebna priča je nišanski / navigacioni sistem NA/APK-24. Njegovo održavanje bilo je noćna mora za terensko osoblje, jer su rezervni delovi dolazili na "kašičicu". Zbog grešaka u projektovanju pumpe sistem pritiska mogu da rade samo na malim visinama. Pogrešno instalirana radarska antena nije mogla da u potpunosti otkrije sve ciljeve na zemlji. U takvim uslovima, u martu 1950, je isporučen poslednji ( 96-ti ) B - 45A Tornado.

S vremenom je američko ratno vazduhoplovstvo odlučilo prebaciti 47. bombardersku grupu sa njihovim B - 45A Tornado bombarderima na Daleki istok. Plan je bio da se avioni stacioniraju u Japan. Međutim, B - 45 je imao nedovoljni domet da bi dostigao Havaje ( B - 45A - 1 - NA je imao dolet od oko 2000 km ) a istovremeno su bili preveliki da ih preoze na brodovima Liberti i Victori a da im se ne ukloni nešto više od tri metra vrhova krila. Na posletku je zaključeno da je prevoz Tornada na Daleki istok prekompliciran, pa se odustalo od te operacije.

Izbijanje Korejskog rata dovelo je do odluke da se svi B - 45 prilagode upotrebi taktičkog nuklearnog oružja kao odgovor na pretnju sovjetske invazije na Zapadnu Evropu. Međutim, B - 45 nije bio originalno zamišljen za upotrebu nuklearnog oružja, što je dovelo do sasvim konkretnih problema. Naime, zbog prevelike tajnosti oko američkog nuklearnog programa tokom četrdesetih godina prošlog veka, inženjeri North American, nisu znali prave dimenzije tadašnjeg nuklearnog oružja. Tako je ispalo da tadašnje američke nuklearne bombe, koje su imale poprilične dimenzije, nisu mogle da uđu u prostor za bombe na B - 45A. Da bi se prilagodili upotrebi nuklearnog oružja, B - 45A morali su proći obiman i skup program modifikacije. Jedno od rešenja bilo je izrada manjih bombi, ali to je iziskivalo vremena, a zbog tajnosti North American inženjeri nisu mogli znati ni za njihove mere.

Uprkos svemu u decembru 1950. komanda američkog vazduhoplovstva donela je odluku da prvih devet B - 45A prilagodi upotrebi nuklearnog oružja. Pet od njih trebalo je opremiti sa AN/APK-24 sistemom, a preostala četiri s AN/APN-3 Shoran navigacionim i nišanskim sistemom, te s bombarderskim optičkim nišanima M9C Norden. Program je poznat pod nazivom "Backbreaker", a avioni su dodeljeni 47. bombarderskoj eskadrili smeštenoj u Velikoj Britaniji. Prostor za bombe je opsežno modifikovan tako da je mogao da primi tri različita tipa nuklearnih bombi, a avioni su dobili i popriličnu količinu dodatne elektronske opreme. Između ostalog dobili su i nove odbrambene elektronske sisteme i dodatne rezervoare za gorivo.

Prvi B - 45A osposobljeni za nošenje nuklearnog oružja stigli su u Veliku Britaniju u maju 1952., da bi već do sredine juna iste godine u britanske baze došlo 40 Tornada. Uprkos svim nedostacima B - 45 se pokazao kao najpogodniji američki bombarder za izvođenje nuklearnih napada, te je u julu 1952. odlučeno da se u program Backbreaker uključi još dodatnih 15 aviona. Novi su avioni trebali dobiti radar za navođenje repnih teških mitraljeza i poboljšan sistem napajanja gorivom. Odlučeno je da se za B - 45A razvije i nova nuklearna bomba koja bi stala u prednji odeljak za bombe, dok bi se u zadnji smestio dopunski rezervoar sa 4.536 litara goriva. Taj program nije završen sve do marta 1954.

Sveukupno su četiri eskadrile opremljene TORNADO bombarderima služile u Evropi tokom pedesetih godina prošlog veka kao prva linija odvraćanja od sovjetskog prodora na Zapad.

Pojava Boeingovog B - 47 Stratojeta , koji je prvi put poleteo u decembru 1947. , značila je i početak izlaska Tornada iz operativne upotrebe , barem kao bombardera za nuklearne udare . Tako je u januaru 1958. manje od 50 B - 45 bilo u operativnoj upotrebi .

Nakon B - 45A i neprihvaćenog B - 45B, Northrop American je razvio i verziju B - 45C ( NA - 153 ) koja je čak ušla i u serijsku proizvodnju. Najveća razlika u odnosu na B - 45A bila je ugradnja para rezervoara za gorivo (zapremine 4536 litara) na krajevima krila. B - 45C ostaće zapamćen i kao prvi američki operativni borbeni avion koji su serijskoj proizvodnji opremili sistemom za dopunu gorivom u letu. Time je uklonjen jedan veliki nedostatak koji se ogledao u nedovoljnom doletu. Mali dolet posebno bi bio problematičan da su B - 45A morali napasti ciljeve u dubini sovjetske teritorije. B - 45C je dobio i jače motore J47-GE-13/15 zbog čega mu je maksimalna poletna masa porasla sa 40.500 na 49.500 kg.

U.S. Air Force North American B-45C Tornado (s/n 48-010) u National Museum / U.S. Air Force u Dayton, Ohio (USA).

Rad na B - 45C počeo je u septembru 1947., da bi prvi prototip poleteo 3.maja 1949. Iako je američko ratno vazduhoplovstvo prvobitno planiralo kupiti popriličan broj B - 45C, na kraju su preuzeli samo 10 komada. Poslednji je dostavljen 13.aprila 1950. Od proizvodnje B - 45C odustalo se u korist znatno naprednijeg Boeingovog B - 47 Stratojeta. Kako je u trenutku otkazivanja u fazi dovršavanja bilo čak 33 B - 45C odlučeno je da se naknadno prenamijeni u avione za fotoizviđanje. Ti su avioni dobili oznaku RB - 45C. Razvijena je i verzija DB - 45C namenjena testiranju vođenih projektila. Jedan B - 45C ( 48-008 ) naknadno su modifikovali kako bi poslužio kao ispitna letelica za motore Pratt & Vhitnei J57 i J75. Taj je avion dobio oznaku JB - 45C.

North American RB-45C

Opis aviona


B - 45 Tornado projektovan je kao klasični bombarder sa ravnim krilima na koje su projektanti postavili  umesto klipnih turbomlazne motore. Čak su i motore stavili u gondole koje bi više odgovarale klipnim nego turbomlaznim motorima. Rezultat su bili već pre spomenuti kvarovi. Cela je konstrukcija bila aluminijumska.

Iako su se projektanti trudili da naprave što manji i lakši avion masa praznog B - 45A bila je nešto veća od 20.500 kg, dok je kod verzije B - 45C ona premašila 22.000 kg. S maksimalnom količinom goriva i bombi najveća poletna masa B - 45A bila je 36.640 kg. Zahvaljujući snažnijim motorima poletna masa verzije B - 45C povećana je na 50.828 kg. Maksimalna nosivost bombi obe verzije bila je 9.900 kg, s time da je B - 45A mogao poneti do 2 nuklearne bombe mase 1800 kg. Još jedna razlika bila je da su B - 45A dobili dva teške mitraljeze M-3 kalibra 12,7 mm, dok su B - 45C dobili dva tešae mitraljeze M-7 istog kalibra.

Dimenzije obe verzije bile su iste . Tako im je dužina bila 29,26 m, a raspon krila 23,14 m. Površina krila bila je 352,5 m2. Visina obe verzije bila je 7,67 m.

Veće su razlike bile u pogonskim grupama. Pogonska grupa najvećeg broja B - 45A sastojala se od četiri turbomlazna motora General Electric J47-GE-13/15 potiska 22,24 kN. To je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 914 km/h na visini od 1150 m. Na visini od 12.300 metara maksimalna brzina je padala na 805 km/h. Na visini od 11.600 m brzina krstarenja je bila 752 km/h. Brzina penjanja bila je 1.983 metra u minuti  Borbeni plafon leta ( avion opterećen bombama ) bio je 14.300 m. Operativni plafon leta ( avion bez bombi ) bio je 15.500 m. Borbeni radijus delovanja sa 4.500 kg bombi i dodatnim rezervoarima za gorivo u odeljku za bombe bio je samo 853 km.

Zahvaljujući snažnijim motorima General Electric J47-GE-13/15 postiska 23,1 kN bombarderi verzije B - 45C imali su maksimalnu brzinu od 926 km/h na nivou mora i 814 km/h na visini od 10.800 m. Brzina krstarenja bila im je 730 km/h. Operativni vrhunac leta bio je na 14.400 m. Borbeni radijus delovanja sa 4.500 kg bombi bio im je 1.613 km.


Z a k l j u č a k:

Iako nisu imali dugi operativni vek bombarderi B - 45 Tornado osigurali su svoje mesto u istoriji razvoja mlaznih aviona. Neiskustvo projektanata kompanije North American u upotrebi turbomlaznih motora i ovaj je put došla do izražaja, ne toliko u samoj konstrukciji aviona koliko u nekim tehničkim detaljima. Najveća greška sigurno je bila odluka da se turbomlazni motori smeste u gondole koje bi svojim oblikom i pozicijom pre odgovarale klipnim motorima. Tornado je imao i tu nesreću da je dobio nedovoljno ispitane podsisteme koji su dodatno smanjivali njegovu borbenu upotrebljivost. Uprkos tome Tornado je tokom pedesetih godina prošlog veka bio najvažnija karika američkog nuklearnog odvraćanja u Evropi.