Lockheed Martin F-22 Raptor

Lockheed Martin F-22 Raptor ( engleski - oznaka za ptice grabljivice ) je najnoviji američki lovački avion za ostvarivanje nadmoći u vazdušnom prostoru, a delo poznatog proizvođača Lockheed Martin Aeronautics, koji se proizvodi isključivo za US Air Force, kao zamjena za F-15 Eagle. Ono što ga izdvaja od ostalih savremenih lovaca su njegove stealth karakteristike, vhunska avionika i motori sa sposobnošću da bez naknadnog sagorevanja ostvare nadzvučni let ( superkrstarenje ). S prosječnim troškovima po aparatu od oko 189 miliona američkih dolara, F-22 se smatra trenutno najskupljim borbenim avionom na svetu.




A počelo je ovako:
Američke vazduhoplovne kompanije oličene u Boeing, General Dynamics, Grumman, Lockheed, McDonnell Douglas, Northrop i Rockwell,  svaka od njih ponaosob, dobile su ugovore u vrednosti od oko 900.000 $ u septembru 1983, (navodi se u izveštaju Teal grupe - Aerospace & Defense Industry Market Analysis). U međuvremenu, proizvođači motora General Electric i Pratt & Whitney bili su značajno uznapredovali na putu ka razvoju nove pogonske grupe za program lovačkog aviona, pa su i one uključene u ovaj "lovački program".


Septembra 1985, USAF je uputio i formalni zahtev za prikupljanje predloga za ono što je sada poznato kao ATF - Advanced Tactical Fighter. Ali u novembru službeno je izmenjena specifikacija, i sada uključuje i stealth tehnologiju, koja je razvijana u tajnosti od kraja 1960-ih. Služba dalje modifikovan program godinu dana kasnije tokom 1986, a po preporukama Komisije Packard (Packard Commission) -predsednički panel koji se trudio da smanji troškove i izvrši pojednostavljenje procedure nabavke sredstava za odbranu.
Prema smernicama Komisije, umesto ocenjivanje dostavljenih predloga, nakon šest meseci će izabrati do četiri izvođača, a za nerednih 36 mjeseci demonstracija (faza validacije), USAF bi izabrao samo dva najpouzdanija tima za nastavak projekta.

Restrukturiranje unutar ovih kompanija, nateralo bi ih - da maksimalno iskoriste svoje resurse i ubrzaju realizaciju ponuđenog projekta. Formirana su dva rivalska konzorcijuma, prvi tim sastavljen od General Dynamics, Lockheed i Boeing, a drugi tim satavljen od McDonnell Douglas i Northrop. Preostali, koji nisu formirali nikakav tim Grumman i Rockwel, izabrali su da projekat razvijaju sami.

Do 31. oktobra USAF je izabrao ova dva konzorcijuma za projektovanje i izgradnju dva prototipa u roku od  50 meseci i dao podsticaj od  691 miliona $ za ovaj deo ugovora. Nastaće dva dizajna, prvi u Lockheed sa oznakom YF- 22 i  Northrop YF-23. Pored projektovanja i izgradnje prototipa, timovi su morali da osmisle i test podsisteme. Uporedo su General Electric sa svojim YF120 i Pratt & Whitney  sa YF119 motorima radili na pogonskoj grupi budućeg prototipa ovog lovca.

Izgledalo je da ATF Program nije prekomplikovan, a US Navy, je takođe, želela varijantu sličnog dizajna da ispuni svoju potrebu zamene Grumman F - 14 Tomcat - presretač za nosač aviona, sa projektovanim okvirom od 618 aviona. Otvorila se perspektiva da se jednim udarcem ubiju dve muve. Jedinstveni aviona za USAF i za NAVY.

Vreme je odmicalo, javljali su se novi i novi izazovi u projektovanju, pa je tek u junu 1990 Northrop predstavio svoj YF- 23, dok je  Lockheed svoj YF - 22 predstavio  u avgustu. Oba aviona leteće mnogo kasnije, te godine.

Prvo predstavljanje je  prikazalo sledeće. YF - 23 je bio brži i može da leti celu misiju na M1.4 bez aktiviranja komore naknadnog sagorevanja goriva. Vođa tima bio je Barry Watts, kasnije je iz Northropa prešao u Center for Strategic and Budgetary Assessments. Zamera mu se da je delovao diskretnije od tima koje je doveo Lockheed.

Međutim, YF - 22 je bio daleko agilniji sa svojim promenljivim potiskom - vektorskog dizna, a i mogao je lakše da se prilagodi za potrebe mornarice, prema drugim izvorima. Barry Watts je tvrdio da je Lockheedov avion samo  "Super F - 15".

Oba dizajna su ispunila postavljene zahteve za nečujni, agilni, supersonični lovac za sledeću generaciju integrisane avionike, i YF - 23 je bio bolji izvođač prezentacije. Posebno njegovo dugotrajno supersonično krstarenje koje YF-22 nije mogao da ostvari.


Oba projekta su dovela do revolucionarnog skoka u sferi borbene vazdušne sposobnosti, međutim.

Konačno, 23. aprila 1991, USAF obzanio svoj izbor, Lockheed YF- 22 treba da bude njen lovac sledeće generacije. Dizajn je imao "bolju sposobnost i niže troškove", tako je avio ušao u dalji finalni razvoj i pripreman za serisjku proizvodnj.


Nortrop (Barry Watts) je bio veoma razočaran. Vots smatra da je najverovatnije program razvoja bombardera B-2 imao uticaj da se ne izabere njihов YF-23. USAF je bila izuzetno nezadovoljna performansama Northrop Grumman B-2 Spirit, pa je to "navodno" bilo presudno u odbijanju njihovog projekta.

Problemi sa razvojem novog lovca su se javili nakon godinu dana od usvajanja YF-22. Uprkos tome što je to trebala da bude pokretačka snaga razvoja celokupnog vazduhoplovstva, US Navy je odustao od programa.
Prve godine razvojnog napora nije bilo pravo vreme za njega. Naime, nastupa doba saradnje supersila posle hladnog rata. Opasnost da se program ne realizuje nadvila se na njega. Biti najviši prioritet programa u USAF -a, a onda se ispostavi da ne treba toliko žuriti i da se može dosta ušetedeti njegovom redukcijom, učinile su da program jedva preživi.

Ali F - 22 nije bio prvi - niti će to biti poslednji - avion da padne u tzv "death spiral" nabavku. Projekat je privremeno odložen, onda je patio od težih problema i čak sa i od "nedostataka" u svom radarskom poprečnom preseku ( RCS ), a čak su se i troškovi povećali. Njegov polubrat korporativni F - 35 i sada kasni.

Kako je budžet skresan, i USAF je takođe, primoran da smanji ukupnu nabavku od 750 na 648, i na kraju do svega 438 aparata ( vezano za 1996). Program je takođe, patio od gubitka jednog YF - 22, prototipa koji je stradao u aprilu 1992, što je odložilo nastavak proba do 1997.

Više loše vesti nastale su kada je 1997 "Quadrennial Defense Review" saopštio da je dodatno smanjen program na 339 aviona. Ipak je 1997 nastavljeno testiranje nečujanog-nevidljivog lovca.

YF-22 prototipovi su održali Lockheedov inicijalni (neslužbeni) nadimak Lightning II, u znak sećanja na Lockheed P-38 Lightning iz Drugog svetskog rata. Kratkoročno, F-22 je takođe, bio korišten kao Lightning II, kao i mnogi Lockheed lovci, nosio je nadimak "zvezda", [2] ali pre dolaska u USAF konačno mu je izabrano novo ime "Rapier". Taj nadimak je zadržao do serijske proizvodnje aviona. Tek kada je obavljeno preuzimanje u aktivnoj službi F-22 je konačna stekao ime  "Raptor".

Eto toliko za otvaranje ove teme

Opisaću ovaj avion kao zasebno poglavlje u razvoju F-22 Raptor. Iz naslova se vidi da je to zajednički projekat Lockheed / Boeing / General Dinamics. On je bio jedanosed, dvomotorni avion-prototip lovca dizajniran po specifikaciji United States Air Force ( USAF ). YF - 22 je bio finalista u takmičenju za Napredni taktički lovac (ATF). Urađena su dva prototipa. YF - 22 je pobedio na takmičenju protiv Northrop YF- 23, i ušao je u proizvodnju kao Lokid Martin F-22 Raptor.

YF - 22 je aerodinamički sličan kasnijem  F-22, ali sa razlikama u položaju i dizajnu kokpita, zadnjim perajima i krilima, a takođe i u unutrašnjem strukturalnom rasporedu.


YF-22 je bio je agilniji od YF- 23 i Prvenstveno zbog toga, je odabran od strane vazduhoplovstva kao pobednik ATF u aprilu 1991. Nakon selekcije, prvi F - 22 je penzionisan u muzej, dok je drugi prototip nastavio sa letenjem i doživeo je nesreću tokom ispitivanja 25.aprila 1992 u AFB Edwards. Avion je doživeo jake vibracije i pilot je pokušao da sleti. Avion se ljuljao s krila na krilo i skliznuo na pistu a potom se zapalio. Ekipe na aerodromu su ga vrlo brzo ugasile. Test pilot Tom Morgenfeld je ostao ne povređen (nije se katapultirao). Avion je nakon pregleda predložen za rashod.




Dakle dva prototipa su napravljena. Prvi YF - 22 ( PAV-1, serijski broj 87-0700, N22IF ), pogonjen sa Genral Electric GE YF120, izašo je iz fabričke hale 29. avgusta 1990. Taj prototip poleteo je 29. septembra 1990. sa fabričkog aerodroma (Lockhee) u Palmdale, a njime je pilotirao David L. Ferguson. Tokom 18 minuta leta dostigao je maksimalnu brzinu od 250 čvorova ( 460 km / h; 290 mph ) i visinu od 12.500 ft ( 3.800 m ), pre sletanja na Edvards AFB. Nakon leta, Ferguson je rekao da će preostali deo test programa YF - 22 biti skoncentrisan na " ... na pokretljivost aviona, kako na supersoničnom i tako i na podzvučnom režimu ".

Drugi YF - 22 ( PAV - 2, s / n 87-0701, N22IKS ), napravio je svoj probni let 30. oktobra i njime je pilotirao Tom Morgenfeld.


Tokom letova u okviru test programa, za razliku od YF - 23, oružje se može lansirati pod uglom od 60 ° u odnosu na  cilj koji se gađa. Tokom ovih letova avion je ispalio više AIM-9 Sidewinder i AIM - 120 AMRAAM rakete iz unutrašnjeg spremišta oružja. Prvi prototip, PAV - 1, postiže 1,58 Maha na režimu superkrstarenja, dok je PAV - 2 dostigao maksimalnu brzinu u režimu supercruise od Mach 1.43. Ispitivanja u letu, nastavljena su do 28. decembra 1990, do kada je izvršeno 74 letova ili 91.6 sati provedenih u vazduhu. Nakon izvršenih testiranja u letenju, proizvođačevi timovi su podneli predloge za  proizvodnju novog ATF.

Dana 23.aprila 1991,YF-22 je proglašen od strane državnog sekretar vazduhoplovstva Donalda Rajsa kao pobednik takmičenja za ATF. U vazduhoplovnoj štampi se spekulisalo da je YF - 22 pogodniji i kasnije lakše prilagodljiviji kao Navalized Advanced Tactical Fighter ( NATF ), ali US Navi je ubrzo napustila program NATF u 1992. I umesto da bude penzionisan, kao PAV- 1, drugi prototip PAV - 2 je kasnije leteo i sakupio još 61,6 sati letenja u toku 39 letova. Međutim. 25. aprila 1992, avion pretrpeo ozbiljna oštećenja tokom prinudnog sletanja. On je u suštini popravljen, ali nikada nije ponovo leteo, i umesto toga je služio kao test vozilo za  statička ispitivanja. U 1991, je bilo predviđeno da će se nabavljati 650 aviona.



I ako je to delo napora cela tri tima, glavnu nagradu za dalji razvoj dobio je Lockheed. Odluka za finalizaciju proizvodnje pala je na njegove pogone, kao najpogodnije. Izvršena je porudžbina za prvih 9 predserisjkih operativnih aviona. To su 7 jednoseda F -22A i dva dvoseda F - 22B. Dana 9. aprila 1997, prvi od njih, Duh Amerike (Spirit of America), je izašao iz proizvodne hale. Tokom ceremonije, F - 22 je zvanično nazvan "Raptor". Zbog ograničenih finansijskih sredstava, prvi let, koji je ranije zakazan za sredinu 1996, desio se tek 7. septembra 1997.Testiranje letnih sposobnosti ocih F -22 je nastavljeno do 2005. Dana 15. decembra 2005, USAF je najavio da je "Raptor" je dostigao svoju početnu operativnu sposobnost (MOK).

U mnogim aspektima, YF - 22 su drugačiji od proizvodnih F- 22. Nasuprot F - 117 Nighthavk, koji je u početku teško mogao biti kontrolisan zbog malih vertikalnih stabilizatora, Lockheed je na svom YF- 22 izvršio znatne korekcije, da bi na F-22 one bile smanjene  za 20-30 procenata. Lokid je rekonstruisao i oblik krila i poboljšao aerodinamiku, snaga i stelt karakteristike, su znatno unapređeni. Najzad, da bi se poboljšala vidljivost pilota, kupola je pomeren napred za 178 mm, a usisnici motora su pomereni unazad za 356 mm.



Sudbina projekta:
Prototip 1: s/n 87-0700 – nalazi se u Air Force Flight Test Center Museum, Edwards Air Force Base, California.

Prototip 2: s/n 87-0701 – nalazi se kod Lockheed kao static test model.

Opšte karakteristike

Posada: 1 ( pilot )
Dužina : 19.65 m
Raspon krila : 13.1 m
Visina :  5,39 m
Površina krila : 77.1 m²
Težina praznog aviona : 14.970 kg
Težina u poletanju : 28.120 kg

Pogonska grupa: 2 × General Electric - GE - YF120 100 ili Pratt & Whitney YF119 - PV - 100 sa dodatnim sagorevanjem, 156 kn svaki,

Performanse:
Maksimalna brzina : Mach 2.2 ( 1,260 knots, 1,450 mph , 2.335 km / h) ( s komore naknadnog sagorevanja )
Krstareća brzina : Mach 1.6 ( 920 knots,  1.060 mph, 1.704 km / h ) ( superkrstarenje )
Borbeni radijus : 696 m ( 800 NMI , 1.480 km )
Servisni plafon leta : 65,000 ft ( 19,800 m )

Lokid Martin F - 22 Raptor

u konačnom, nastao je najsavremeniji, jejdnosedi, dvomotorni avion pete generacije, supersonični super-manevarskih mogućnosti borbeni avion, koji koristi stelt tehnologiju. On je dizajniran primarno kao avion za ostvarivanje prevlasti u vazduhu, dakle kao lovac, ali ima dodatne mogućnosti koje uključuju kopneni napad, elektronsko ratovanje, i izviđačku ulogu. Lockheed Martin Aeronautics je zvanični proizvođač i odgovoran je za većinu konstukcije aviona, sistema naoružanja i za finalnu montažu F-22. Program partner Boeing Defense, Space & Security obezbeđuje krila, zadnji deo trupa, integraciju avionike i trenažni sistem.

Avion je različito imenovan, kao F - 22 i F/A-22 pre formalnog ulaska u operativnu upotrebu u decembru 2005, kao F -22A. Uprkos dugotrajnog razvoja, United States Air Force smatra da je F-22 osnovna komponenta njihove taktičke avijacije, i tvrdi da je avion je bez premca po bilo kom pitanju u odnosu na ostale avione u svetu. Lokid-Martin tvrdi, da kombinacija svojstava koju poseduje Raptor:  stelt, brzina, agilnost, preciznost i situaciono reagovanje, u kombinaciji sa oružjem vazduh -vazduh i vazduh -zemlja daje najbolje borbene sposobnosti današnjice, da je to najbolji lovac na svetu danas.

Air Chief Marshal Angus Houston, bivši načelnik. australijskih odbrambenih snaga ( Australian Defence Force),  izjavio je 2004 da će F- 22 biti najbolji lovac ikada napravljen - vreme će pokazati da li je u pravu.

Visoka cena aviona, nedostatak jasnih vazdušnih misija, ali i zbog kašnjenja ruskih i kineskih lovačkih programa (pete generacije), zabrana izvoza, i razvoj jeftinijih i svestranijih F-35 je dovela do zastoja u daljoj proizvodnji F -22.

Proizvodnja i konačna nabavka svega 187 operativnih aviona je definisana tokom 2009. Poslednji F - 22 sišao je sa montažne linije 13. decembra 2011. i predat vojsci na svečanosti u Dobbins Air Reserve Base (Dobbins ARB).


Od 2010, na F - 22 je dolazilo do problema sa kiseoničkim sistemom,  koji su doprineli fatalnoj nesreći . . U 2011 flota je prizemljena na četiri meseca pre nego što je nastavila sa letenjem. Izveštaji o pitanjima kiseonika stigli su u julu 2012, kada vazduhoplovstvo saopštava da su pojavili simptomi hipoksije - kao posledica, koju izazviva neispravni ventil protoka na pilotskom prsluku. Ventil je zamenjen a redizajniran je celokupni sistem filtracije.

F-22 je dizajniran za životni vek od 30 godina i 8000 sati leta , sa pojedinačnom cenom od 100 miliona dolara. Cena je prenašena, a da li će ovoliko dugo ostati u službi i sa ovolikom naletom videćemo. Već se radi na adaptaciji strukture aviona, koja treba da dalje produži životni vek. U dužem roku, očekuje se da F-22  na kraju bude zamenjen sa avionom iz "Next Generation Air Dominance" programa.