Amelia Mary Earhart

Amelia Mary Earhart 

Amelia Earhart (rođena 24.jula 1897. u Atchinsons, Kansas, SAD; nestala iznad Pacifika, 2.jula 1937.) bila je američka pionirka avijacije i borac za prava žena.

Amelija Meri Erhart je bila američki pionir vazduhoplovstva i postala je poznata, kada je  kao prva žena izvela solo leti preko Atlantika. Za ovaj podvig predsednik SAD ju je nagaradio sa Distinguished Fliing Cross. Takođe nosilac je drugih odličja. O svojim letovima napisala je najprodavanije knjige tog žanra, a pored letenja i pisanja osnovala je “Nineti-Nines”, organizaciju za žene pilote. Godine 1935., Erhart je postala je počasni član Purdue University kao savetnik za vazduhoplovni inženjeringa i savetnik za žene-studente. Takođe, je bila član Nacionalne ženske partije (National Woman's Party) i jedan od prvih pristalica amandmana za jednaka prava.

U toku pokušaja da se napravi cirkularni-navigacioni let oko sveta 1937.godine kojeg je finansirala “Purdue-funded” sa avionom Lockheed Model 10 Electra, Erhart je nestala iznad centralnog Pacifika u blizini Howland Island. Fascinatna životna karijera, njen nestanak je enigma i predmet istraživanja do današnjih dana.


Erhart je bila ćerka Samuel "Edvin" Stanton Erhart (1867-1930) i Amelia "Ejmi" (rođene Otis) (1869-1962). Rođena je u Atchison, Kansas, u kući svog dede po majci, Alfred Gideon Otis (1827-1912), koji je bivši federalni sudija, predsednik Atchison štedionice i vodeći građanin u gradu. Amelija je drugo dete braka. Bila je delom nemačkog porekla.

Prema porodičnom običaju, Erhart je dobila ime po svojim dvema bakama, Amelia Josephine Harres i Mari Vells Patton. Imala je nekonvencionalno vaspitanje, koje je razvilo njen osećaj samostalnosti. U 1904., uz pomoć svog ujaka, ona je izradila sopstvenu radionicu. Erhart je dobro dokumentovala svoj prvi let koji je završio dramatično. Erhart je videla prvi avion na izložbi u Des Moines (Iowa State Fair). Njen otac je pokušao da nju i njenu sestru zainteresuje za letenje, u čemu je i uspeo.
Dve sestre, Amelija i Mjuriel, ostale su sa svojim dedom u Atchison, dok su se njihovi roditelji preselili u novu, manju kuću u Des Moines. Tokom ovog perioda, Erhart je dobila oblik kućnog školovanja, zajedno sa svojom sestrom, od majke i guvernante. Kasnije je ispričala da je ona bila "izuzetno sklona čitanju"  i provodila je bezbroj sati u velikoj porodičnoj biblioteci. Godine 1909., kada se porodica konačno ujedinila u Des Moines, Erhart je upisana u javnu školu u sedmi razred u uzrastu od 12 godina.



Dok je porodica svoje  finansije naizgled poboljšavala sa kupovinom nove kuće, pa čak i zapošljavala dva službenika, ubrzo je postalo jasno da je otac Edvin bio aktivni alkoholičar. Pet godina kasnije u 1914., bio je primoran da se povuče iako je pokušao da se rehabilituju kroz tretman, on nikada nije vraćen na Rock Island Railroad. Otprilike u ovo vreme, Erhartina baka Amelija Otis je umrla iznenada, ostavljajući značajano imanje njenim ćerkama u poverenje, strahujući da bi Edvin popio svoje nasledstvo. Otis House, i sav njen sadržaj, je prodat na aukciji; Erhartino srce je bilo slomljeno i kasnije je ona to stanje opisala kao kraj svog detinjstva.

1915. godine, u St. Paul, Minnesota, Erhart uči Central High School kao junior. Suočava se sa još jednim nesrećanim potezom, Ejmi Erhart je svoju decu odvela u Čikago, gde su živeli sa prijateljima. Erhart je načinila neobičan izbor svog narednog školovanja; odbacila srednju školu najbližu svojoj kući i upisala je u Hyde Park High School, a diplomirala je 1916.godine. Tokom svog problematičnog detinjstva, izradila je spomenar novinskih isečaka o uspešnim ženama u pretežno muškim orijentisanim oblastima, uključujući filmske režije i produkcije, prava, oglašavanja, upravljanja i mašinstva. Onda je upisala koledž Ogontz School i Rydal, Pennsilvania, ali ju nije završila.

Tokom božićnih praznika 1917.godine, Erhart je lečila ranjene vojnike koji se vraćaju sa fronta. Završila je obuku kao pomoćnik medicinske sestre iz Crvenog krsta, i počela je rad u odredu dobrovoljačke pomoći (Volunteer Aid Detachment) u okviru Vojne bolnice u Spadini (Spadina Military Hospital).



Španski grip - pandemija 1918


Kada je 1918. zavladao španski grip u Torontu, Erhart je angažovana na pomoći staračkim pacijentima, ali je obavljala i druge poslove koji su uključivali i noćne smene u Vojnoj bolnici Spadina. Onda je postala pacijent samoj sebi, obolela je od upale pluća i “maxillari sinusitisa”. Zbog jake upale pluća, ostala je u bolnici od početka novembra, a otpuštena je u decembru 1918.godine, oko dva meseca nakon početka bolesti. Samo lečenje, u odsustvu antibiotika, bilo je bolna epizoda njenog života. Njen oporavak je trajao skoro godinu dana, koju je provela u kući njene sestre u Northampton, Massachusetts. Ta hronična upala sinusa značajno utiče na Erhartovu tokom letenja i aktivnosti u kasnijem životu. Ponekad je čak i na aerodromu bila primoran da nosi zavoj na njenom obrazu da pokrije mali otok.


Otprilike u to vreme, Erhart i jedna mlada žena prijateljica, posetile su sajam vazduhoplovstva u Torontu (Canadian National Exposition). Jedan od vrhunaca događaja, bio je let pilota-asa WW1. Ona se tada definitivno zaljubila u avione.
1919. Erhart se spremala da upiše Smith College ali se predomislila i upisala na Columbia University, odabravši medicinske studije, među ostalim programima. Dala je otkaz godinu dana kasnije, kako bi bila sa svojim roditeljima, koji su prešli u Kaliforniju.




U Long Beach, 28.decembra 1920.godine, Erhart i njen otac posetili su aerodrom gde ju je Frank Hawks (kasnije stekao slavu kao vazdušni trkač)  provozao avionom, a što će zauvek promeniti njen život. "Kada sam bila dve ili tri stotine metara iznad zemlje", rekla je ona, "znala sam da moram da letim.". Nakon tog 10 minutnog leta (koji je koštao njenog oca $ 10), ona je odmah postala odlučna da nauči da leti. I uspela je da za $ 1.000 završi školu letenja. Erhart je imala svoje prve lekcije, počev od 3.januara 1921.godine, u Kinner polju, u blizini Long Beach. Njen učitelj je bila Anita "Neta" Strange Bird, žena-pilot pionir, koja je koristila Curtiss JN-4 "Canuck" za obuku. Nakon 6 meseci, letela je sa Kinner Airster, dvokrilcem koji je imao nadimak "Canari." 22. oktobra 1922. godine, Erhart je sa ovim avionom letela na visini od 14.000 stopa (4.300 m), postavljajući svetski rekord za žene pilote. 15.maja 1923. godine, Erhart postala 16-ta žena kojoj je izdata dozvola za pilota (# 6017) Fédération Aéronautique Internationale (FAI).

Tokom ovog perioda, nasledstvo njene bake, koje je sada pod upravom svoje majke, je stalno pražnjeno da bi na kraju ostali bez novca, a nakon katastrofalnog ulaganja u propali rudnik gipsa. Shodno tome, bez trenutne perspektive za dalja ulaganja u letenju, Erhart je prodala "Canari", kao i drugi “Kinner” i kupila žuti Kissel "Speedster" dvosedi putnički automobil, kojeg je nazvala "Yellow Peril”. Istovremeno, Erhart doživljava pogoršanje njenog starog sinusa. Erhart je doživela ponovni razvod svojih roditelja u 1924., i povezla je svoju majku u "Yellow Peril" na interkontinentalni izlet-put iz Kalifornije do Calgari, Alberta. Na kraju su stigle u Boston, Masačusets, gde Erhart je imala još jednu operaciju sinusa, koja je bila uspešnija. Posle oporavka, vratila se na Kolumbija univerzit na nekoliko meseci, ali je bila primorana da napusti svoje studije, jer njena majka nije mogla više priuštiti školarinu i povećane troškove. Ubrzo nakon toga, ona je po prvi put našla zaposlenje kao nastavnik, a zatim kao socijalni radnik u 1925., u “Denison House”, u Medford, Masačusets. Tu ona osvežava svoj interes za vazduhoplovstvo, postaje član Bostonskog vazduhoplovnog društva (American Aeronautical Society's Boston) i na kraju je izabran za njenog potpredsednika. Letela je iz Dennison Airport (kasnije Naval Air Station Squantum) u Quinci, Massachusetts, i tražila je pomoć u finansijama, da otpočne komercijalne letove za Boston.


Nakon leta Čarlsa Lindberga (Charles Augustus Lindbergh) preko Atlantika u 1927., Ejmi Gost (1873-1959) je izrazio interes da bude ona bude prva žena koja je će leteti preko Atlantskog okeana. Nakon zaključka da bi put bio suviše opasan za nju, ona se sama ponudila da sponzoriše projekat. Tako je jednog popodneva u aprilu 1928, Erhart dobila poziv od kapetana, Hilton H. Railey, koji ju je upitao: "Želite li da preletite Atlantik?"

Koordinator projekta bio je izdavač knjiga i publicista Džordž Putnam (publicist George P. Putnam) i zamolio ju je da leti sa pilotom Wilmer Stultz i kopilotom/mehaničarom Louis Gordonom, normalno kao putnik, ali sa dodatnim dužnostima vođenja dnevnika leta. Tim je poleteo sa Trepassey Harbor, Newfoundland u Fokker F.VIIb/3m 17 juna 1928, i sleteo je u Pwll u blizini Burry Port, South Wales, tačno 20 sati i 40 minuta kasnije. Postoji spomen-ploča na tom mestu. Budući da je najveći deo leta bio na instrumentima i Erhart je dobila priliku za obuku na ovoj vrstu letenja (mada ona nije bila pilot aviona). U intervju nakon sletanja, rekla je: "Stultz je sve odradio. Ja sam samo prtljag, kao džak krompira." Zatim je dodala, "... možda jednog dana, ću probati sama."



Erhart je dobila vatreni doček 19. juna 1928.godine, kada je sletela na Woolston u Southamptonu, England. Ona je tamo letela na Avro Avian 594 Avian III, SN: R3/AV/101 u vlasništvu Lady Mary Heath, a kasnije ga je kupila i prevezna ga nazad u Sjedinjene Američke Države (gde mu je dodeljena "divlja identifikaciona vazduhoplovna oznaka" 7083).



Kada su se Stultz, Gordon i Erhart vratili u SAD, oni su pozdravili razdragane građane letom oko kanjona Heroes na Menhetnu, a zatim su bili na prijemu kod predsednika Calvin Coolidge u Beloj kući.


Isticana je njena sličnost sa Lindbergom, kome je štampa dala nadimak "Lucky Lindy"  pa su Erhart dali bombastičan nadimak "Lady Lindy", dok joj je United Press dodelio naziv "Queen of the Air" Odmah nakon njenog povratka u SAD, ona je otpočela seriju iscrpljujućih predavanja u 1928. i 1929. U međuvremenu, Putnam je preduzeo mere da je promoviše u kampanji i pomogao da objavi knjigu. To su njena nova predavanja sa mnoštvom slika koja su ponuđena tržištu, uz masovnu primenu reklama za proizvode, uključujući prtljag, cigarete Lucki Strike (što je izazvalo sline probleme za nju, pa je McCall časopis povukao ponudu o sponzorstvu) i ženska sportska odeća i obuća. Od novca koji je prikupila od "Lucki Strike", $ 1.500 je namenjena za donaciju za komandanta Richard Birda za ekspediciju na južnom polu.

Potpuno ju je obuzela Marketing kampanja sa Putnamom, da je promovisala sve i svašta. Pri tome je imala uspeha i poprilično je zaradila.

 
Promocija vazduhoplovstva
Erhart je odlučila da finansirala svoje letenje. Prihvatanje pozicije urednika – saradnika u časopisu “Cosmopolitan”, ona se okrenula kampanji za veće javno prihvatanje vazduhoplovstva, posebno se fokusirala na ulogu žene na tom polju. Godine 1929., Erhart je bila među prvim pilotima za unapređenje komercijalnog avio-saobraćaju kroz razvoj pre svega putničkih avio usluga; zajedno sa Charles Lindbergom, ona promoviše Transcontinental Air Transport (TAT, kasnije TWA) u vazdušnom saobraćaju. Ulaže vreme i novac u uspostavljanju prvih regionalnih ruta između Njujorka i Vašingtona DC, sa prevoznikom “Ludington Airline”. Bila je potpredsednik “National Airways”, koja organizuje komercijalne letove u  Bostonu – osniva “Maine Airvais” (Boston-Maine Airways) 20.Jula 1931. i još nekoliko drugih aviokompanija na severoistoku. Ova kompanija će 19.Novembra 1940.godine promeniti ime u “Northeast Airlines”. Da bi se 1.Augusta 1972.godine integrisala sa “Delta Air Lines”.


Iako je Erhart stekla slavu zbog svog prekookeanskog leta, ona je nastojala da taj uspeh ostvari sama, lično kao pilot. Ubrzo nakon njenog povratka u vazduhoplovni svet, postaje pilot jednog Avian 7083, sa kojim je krenula na svoj prvi dugi samostalni let, koji se dogodio baš u vreme i njenog skretanja nacionalne pažnje. Tako je obavila jedno putovanje u avgustu 1928.godine, kada je Erhart postala prva žena koja je leti solo širom Severne Amerike i nazad. Njene pilotske veštine i profesionalnost su postepeno rasle, što su potvrdili iskusni profesionalni piloti koji su leteli sa njom. General Leigh Wade  je leteo sa Erhart 1929., i izjavio je: "Ona je bila rođeni letač, sa delikatnim dodirom na palici" (She was a born flier, with a delicate touch on the stick).


Erhart je imala svoj prvi pokušaj na konkurentnom Air Racing u 1929. Tokom prve trke “Santa Monica-to-Cleveland Women's Air Derby” (sa nadimakom "Powder Puff Derby" od Will Rogers), nakon starta iz Santa Monica 18.avgusta, stigla je u Cleveland 26.avgusta. U ovoj trci, je ostvarila četvrto mestu u kategoriji "teški avioni". Na drugom poslednju-stajanju u Columbus, njena prijateljica Rut Nichols, (koji je stigla treća), imala je nesreću kada je njen avion udario u traktor na početku piste i prevrnuo se. Tako je Erhart zauzela treće mesto u jakoj takmičarsko diviziji.


Godine 1930., Erhart je postala zvanični član Nacionalne vazduhoplovne asocijacije (National Aeronautic Association), gde aktivno promoviše formiranje posebnih evidencija ženskih rekorda, koje beleži Internacionalna vazduhoplovna asocijacija (Fédération Aéronautique Internationale (FAI)). 1931.godine, leti na Pitcairn PCA-2 autožiru, sa kojim postavlja svetski visinski rekord od 18.415 stopa (5.613 m) (u pozajmljenoj mašini). Neki čitaoci bi danas njene letove nazvali “vratolomijama”, a ona je samo želela ličnu i promociju žena letača. Takođe, da uveri javnost da "avijacija nije više samo za daredevile i supermene”.


Tokom ovog perioda, Erhart je osnovala udruženje у kojег su uključenе devedesetdevet žena (The Ninety-Nines), pilota sa zadatkom pružanja moralne podrške i afirmaciju žena u avijaciji. Ona je sazvala sastanak ženskih pilota u 1929. Napokon, ona je i zaslužna da se promeni ime ženske asociajacije u “Women's Air Derby”, i u 1930., postaje njena predsednica. Svoj lični doprinos ovoj asocijaciji, Erhart je dala i 1934., odbijanjem učešća na  Bendiks Trofeju (Bendix Trophy Race), koje je bilo zabranjeno ženama, a ona je otvoreno odbila da leti, čak je i glumica Meri Pickford u Klivlendu odbila da otvari tu trku.

Na neko vreme, Erhart je angažovana od izvesnog biznismena Samuel Chapman, hemijskog inženjera iz Bostonam i pošto je zaprošena, otkazala je veridbu 23.novembra 1928.godine. U istom periodu, Erhart i izdavač Džordž P. Putnam proveli su mnogo vremena zajedno. Putnam, koji je poznat kao izdavač i njen sponzor, razveo se 1929.godine i zaprosio je Earhart, (šest puta ju je molio pre nego što je konačno pristala da se uda za njega). Nakon značajnog oklevanja oni su sklopili braku 7.februara 1931., u kući Putnamove majke u Noanku. Erhart je brak posmatrala kao "partnerstvo" upravljanje letilicom sa "dual kontrolom." U pismu Putnamu dostavljenom na dan venčanja, ona je napisala: "Želim da shvatite da vas neću držati na bilo kojoj srednjevekovnoj uzdi, kao znak vernosti prema meni, niti ću smatrati sebe obaveznom da to isto radim prema vama (I want you to understand I shall not hold you to any midaevil [sic] code of faithfulness to me nor shall I consider myself bound to you similarly)".



Erhartine ideje o braku su bile liberalne za ono vreme, jer je verovala u jednakim odgovornostima za oba bračna druga i inadžijski je zadržala svoje prezime, te nije dozvoljavala da se pominje kao "gospođa Putnam." Kada New York Times, po svojim pravilima, insistirao da se o njoj piše kao gospođi Putnam, ona se smejala. Suprug se takođe, naučio, vrlo brzo će ga zvati "gospodin Erhart." Nije bilo medenog mesec za mladence, jer je Erhart bila uključena u turneji od devet dana kros-kantri za promocuju autogžira iz obaveze prema sponzoru, Bueech-Nut, žvakaće gume. Iako Erhart i Putnam nikada nisu imali dece, on je imao dva sina iz njegovog prethodnog braka sa Doroti Binnej (1888-1982), a ona je bila naslednica kompanije, Binney and Smith.


Transatlantski solo let izvela je u 1932.

U jutro 20.maja 1932., 34-godišnja Erhart krenula iz Harbour Grace, Nevfoundland, sa kopijom Telegraph-Journal, s obzirom da joj je novinar Stuart Trueman, dao u zadatak, da tako potvrdi datum leta. Ona je trebala da sleti u Pariz u svom jednomotornom Lockheed Vega 5B, koji oponaša Čarls Lindbergov solo let, od pre pet godina. Njen tehnički savetnik za let, bio je čuveni norveški-američki pilot Bernt Balchen koji je pomogao u pripremi njenog aviona. Bernt je takođe, igrao ulogu "mamca" za novinare, dok je navodno pripremao Vega 5 za svoj Arktički leta. Nakon leta od 14 sati, 56 minuta, tokom kojih se mučila sa jakim severnim vetrovima, zaleđivanjem vetrobrana, i mehaničkim problemima, Erhart je sletela na pašnjaku u Culmore, severno od Derri, Severna Irska. Sletanju je prisustvovao Cecil King i T. Savier. Na pitanje farmera: "Da li ste leteli daleko?" Erhart je odgovorila: "Iz Amerike." Ovo mesto je sada dom mali-muzej, u čast Amelije Earhart.

Kao prva žena koja je letela non-stop preko Atlantika, Erhart je dobla “Distinguished Fliing Cross” od Kongresa, krst Viteza Legije časti (Ordre national de la Légion d'honneur) od Vlade Francuske i Gold Medal udruženja National Geographic Society koju ju je uručio lično President Herbert Hoover. Kako je njena slava rasla, ona je razvila prijateljstva sa mnogim ljudima na visokim funkcijama, pre svega sa prvom damom SAD, Eleanor Roosevelt. Ruzveltova je delila mnoge zajedničke interese i podržala strast Erhart za letenje. Nakon leta sa Earhart, Ruzveltova je dobila počasnu studentsku dozvolu, ali nije dalje planirla da uči da leti. Drugi poznati letač, Jackueline Cochran, koji je smatran za njenog najvećeg rivala, takođe, je postao poverenik i prijatelj tokom ovog perioda.

Dodatni solo letovi

11.januara 1935. godine, Erhart je postala prvi pilot koja leti solo iz Honolulu na Havajima u Oakland, California. Iako je ovaj prekookeanski let pokušan od mnogih drugih, posebno od nesrećnih učesnika u  toku Dol Air Race 1927., ovo je bila obrnuta marš-ruta, i njeno letenje u neistraženom području. Na sreću njen let je bio uglavnom rutinski, bez mehaničkih kvarova. U svojim poslednjim satima, čak je opuštena slušala emitovanje opere iz “Metropolitan Opera from New York”



Te godine, još jednom leti na njenoj vernoj “Vegi” koju je iz milošta zvala "stara Besi, vatreni konj" ("old Bessie, the fire horse") iz Los Anđelesa u Meksiko Siti (19. April). Sledeći pokušaj obaranja rekorda bio je direktan let iz Meksiko Sitija u New York. 8.maja, ali njen let zbog velike gužve naroda, koji je hteo da je pozdravi u Newark, New Yersei nije nastvaljen.


Erhart je ponovo učestvovala u trci na duge staze ”Bendix Trophy 1935”., ali je ostvarila slab (5) rezultat s obzirom da je njen Lockheed Vega imao prosečnu brzinu od svega 195 mph (314 km/h), dok su ostali trkači dostizali i više od 300 mph (480 km/h). Trka je bila posebno teška, Cecil Allen je poginuo na poletanju. I konkurent Jackueline Cochran je bio primoran da se povuče zbog mehaničkih problema.


Između 1930. i 1935. godine, Erhart je postavila sedam brzinskih rekorda za žene leteći sa različitim avionima, uključujući Kinner Airster, Lockheed Vega, i Pitcairn Autogiro. 1935.godine, ipak je spoznala da njen "lepi crveni Vega" nije dorastao prekookeanskim letovima, Erhart je razmatrala, njegovu zamenu i osvajanje novih rekorda.


Dok je bila na turneji krajem novembra 1934.godine, izbio je požar njihovoj kući, uništavajući mnoge porodične vrednosti i njene lične uspomene. Suprug, Putnam je već prodao svoj udeo u izdavačkoj kući u Njujorku svom rođaku, Palmeru Putnam. Nakon požara, par je odlučio da se preseli na Zapadnu obalu, gde je Putnam preuzeo novu poziciju kao šef redakcije Paramount Pictures u North Holivood. Stupa u vezu sa pilotom Paul Mantz u cilju unapređenja svojih letačkih znanja, fokusirajući se posebno na duge staze letenja.

Na njen nagovor, Putnam je kupio malu kuću u junu 1935., u blizini klupskih terena na Lakeside Golf Cluba u Toluca Lake, i San Fernando Valley terena smešteni između Warner Brothers i Universal Pictures studija. Erhart i Putnam renoviraju nove terene, ali zato kasni uređenje njihovog novog doma za nekoliko meseci.


U septembru 1935.godine, Erhart i Mantz formalno uspostavljaju biznis partnerstvo. Osnivaju “Erhart-Mantz Školu akrobacija” (Earhart-Mantz Flying School), koju vodi Mantz i ujedno kontroliše upravljanje njegovom vazduhoplovnom kompanijom, United Air Services. Kompanija je smešten u Burbank Airport, oko pet milja (8 km) od Toluca Lake (kuće Erhartoih). Putnam daje potreban publicitet za školu, a pre svega, njenim kvalitetima u osposbljavanju pilota za instrumentalno letenje, koristeći Link Trainers (Link Trainer- takođe, poznat pod nazivom "Blue box" i "Pilot Trainer").

Planiranje epohalnog leta


Erhart se pridružila Purdue University 1935.godine kao gostujući član u ime zastupnika žena i kao stručni savetnik Odseka za aeronautiku (Department of Aeronautics). Početkom 1936.godine, Erhart je počela da planira svoj let oko sveta. Njena marš-ruta će biti do tada najduža sa 29.000 milja (47.000 km), i posebno naporna u ekvatorijalnim trasama. Sa finansiranjem od strane Purdue,  u julu 1936. godine, naručen je novi Lockheed Electra 10E konstruisan i proizveden u Lockheed Aircraft Company po specijalnim specifikacijama, koje uključuju široke modifikacije trupa za smeštaj velikih rezervoara. Erhart ga je nazvala "leteća laboratorija" i smestila ga je u hangar Mantz's United Air Services koji se nalazi odmah preko puta aerodroma Lockheed u Burbank, California, postrojenja u kojima je i izgrađen.


Iako je Elektra je promovisana kao "leteća laboratorija", malo ju je koristila nauka, mada je zamisao Erhart bila, da tokom ovog dugog leta obavi prikupljanje informacija i iste prikaže javnosti u svojoj sljedećoj knjizi. Njen prvi izbor navigatora, bio je kapetan Harry Manning, koji je bio kapetan broda  predsednika Ruzvelta, i broda koji je prevezao i Erhart iz Evrope u 1928.

 

Kroz kontakte u Los Anđelesu sa vazduhoplovnom zajednicom, kasnije je odabran i Fred Nunan (Frederick Joseph "Fred" Noonan) kao drugi navigator, jer nije bilo značajnih dodatnih faktora koji bi uticali na potrebu dodatne nebeske navigacije za avione. Nunan je imao ogromno iskustvo u mornarici (on je bio licncirani kapetan vazdušnog-broda) za navigaciju letenja. Nunan je nedavno napustio Pan Am, gde je leteo na većini ruta sa novo uvedenim hidroavionom China Clipper širom Pacifika. Nunan je takođe, bio odgovoran za obuku pilota Pan American u navigaciji na rutama između San Franciska i Manile. Prvobitni planovi za angažovanje Nunana su bili ispomoć u navigaciji tokom leta  od Hawaii do Howland Island, naročito teškom deonicom leta. Odatle bi ona sa Meningom nastavila lez za Australiju. Posle će nastaviti sama, na ostatku projekta.


Prvi pokušaj

17.marta 1937.godine, Erhart i njena posada leteli su u etapi od Oakland, California do Honolulu na Havajima. Pored Erhart i Nunana, sa njima su bili i Harri Manning i Mantz (koji je bio angažovan kao njen tehnički savetnik). Zbog podmazivanje i problema sa varijabilnim mehanizmima nagiba propelera, avionu je bilo potrebno servisiranje na Havajima. Na kraju, “Electra” je završila u United States Navy's Luke Field na Ford Island luke Pearl Harbora. Let je nastavljen tri dana kasnije od Luke Field sa posadom koju su sačainjavali Earhart, Noonane i Manning. Tokom poletanja, Erhart je elisom zakačila zemljom-umotan busen. Ova okolnost je i danas ostala kontroverzna. Neki svedoci na Luke Fieldu, uključujući i novinara Associated Press, rekli  su da su videli veliki udarac guma. Erhart je pomislila da je pukla desna guma, ili je puklo hidraulično crevo pa je propao stajni trap. Neki izvori, uključujući i Mantza, naveli su kao razlog, upravo “grešku pilota”.

Sa ovako oštećenim avionom, let je obustavljen, a avion je prevežen preko mora u Lokid Burbank na popravku.

 
Drugi pokušaj

Dok je trajala opravka Elektre, Erhart i Putnam su obezbeđivali dodatna sredstva i pripremali se za drugi pokušaja. Ovaj put odabrana je suprotna marš-ruta, letenjem od zapada prema istoku, a drugi pokušaj je počeo sa malo publikovanim letom iz Oaklanda za Miami, Florida, i tek po dolasku tamo, Erhart je javno najavila da će krenuti na let oko sveta. Let u ovom suprotnom smeru, delom je rezultat promena u globalnom strujanju vetra i vremenskim uslovima duž planirane trase ranijeg pokušaja. Na ovom drugom letu, Fred Nunan bio je jedini član posade, pored Erhart. Njih dvoje krenuli su iz Majamija 1.juna i nakon brojnih zaustavljanja u Južnoj Americi, Africi, Indijskom potkontinentu i jugoistočnoj Aziji, stigli su u Lae, Nova Gvineja, 29.juna, 1937. U ovoj fazi preleteli su oko 22.000 milja (35.000 km). Preostalih 7.000 milja (11.000 km) bi bilo iznad Pacifika.

Polazak iz Lae


2.jula 1937.godine u ponoć, Erhart i Nunane poleteli su iz Lae Airfield u teško opterećenoj Elektri. Njihova namera je da dostignu planirano odredište Howland Island, stalno osunčano zemljište sa pistom dugom 2.000 m i 500 m širokom, koja ne prelazi 3 m nadmorske visine, a koja se nalazi se na udaljenosti 2.556 milja (4.113 km). Njihov poslednji poznati izveštaj, govori o poziciji blizu Nukumanu ostrva, oko 800 milja (1.300 km) realizovanog leta. USCGC Itasca (USCGC Itasca / Lake-class cutter of the United States Coast Guard) je bio lociran na sidrištu u Howlandu, a dodeljen sa zadatkom da komunicira sa Erhart, odnosno da vodi Electru na ostrvo kada budu stigli u njenoj blizini. Reklo bi se da joj pruže završno vođenje do Howland Island.


Kroz niz nesporazuma ili grešaka (detalji koji su još uvek kontroverzni), konačni pristup ostrvu Howland pomoću radio-navigacije nije bilo uspešan. Fred Nunan je i ranije pisao o problemima koji utiču na tačnost radio vođenja u navigaciji. Drugi analitičari navode kao uzrok, moguću zabunu koju su stvorili operateri na USCGC Itasca i zbunili Erhart da planira njihov raspored komunikacija pomoću vremenskih sistema koji su se razlikovali od lokalnog vremena. Erhart je koristila Grinič civilno vreme (GCT), a za USCGC Itasca se smatra da je koristio Naval vremenske oznake, i zonski sistem.

Neki izvori su čak konstatovali, da ni sama Erhart nije imala dovoljnu obučenost i razumevanje u tumačenju svog pravca pomoću radio sistem, koji je ugrađen u vazduhoplov neposredno pre leta. Sistem je opremljen novim prijemnikom “Bendix” koji je radio na pet talasnih dužina (grupa), obeleženi od 1. do 5. Njegov sistem pakovanja antena je postavljen kao podesivi tovar kalema. Naime, promenom dužine odmotane antene, dolazilo se do mogućnosti efikasnog rada na drugačijioj talasnoj dužini. Tjuner od antene je takođe obeležen sa pet podeoka, od 1 do 5, ali, postoji velika mogućnost, da avion i brod nisu bili na istoj frekvenciji, jer podeoci tjunera na avionu, nisu odgovarali podeocima na uređaju na brodu. Njih dvoje su bili dovoljno upoznati sa podešavanjima 1, 2 i 3, ali za više frekvencije, položaji 4 i 5, bili su potpuno drugačiji. Kratka obuka, koju je imala Erhart na ovom sistemu bila je organizovana od strane Joe Gurr u fabrici Lockheed, a prema izveštajima ona nije imala problema sa korišćenjem nove opreme. Naknadnom analizom, utvrđeno je da podešavanje “banda antene” nije bilo vidljivo. Gurr je objasnio da će viši frekventnih opsega nuditi bolju preciznost i veći domet.

Jedna od verovatnijih opcija gubitka veze, je mogućnost da je tokom poletanja sa Lae, došlo do kidanja odmotane antene sa trupa.  Prvo se sumnjalo da je to bilo tokom “taksi” vožnje, ali kako nisu nađeni delovi antene na aerodromu, pretpostavlja se da je otpala negde u moru. Naknadnim testiranjem na drugoj Elektri, dokazali su ovu mogućnost kidanja antene. Don Dviggins, u svojoj biografiji o Paul Mantz (koji su pomogli Erhart i Nunanu u njihovom planiranju leta), istakao da su piloti sami odsekli duge žice antene, zbog nezadovoljstva što su se stalno bakćali njenim namotavanjem, nakon svakog leta.

 

Radio signali

Tokom prilaska ostrvu Howland Island, od Earhart i Nunan, operateri na brodu su dobili jake i jasne glasovne smetnje Erhart, koje identifikuju kao KHAQQ, ali ona očigledno nije mogala da čuje signale od broda, zbog smetnji. Signali iz broda, koji bi trebali da se koristi i za određivanje pravca, nisu bili u funkciji.

Prvi pozivi, redovni izveštaji u kojima se navodi da je vreme oblačno i tmurno, su primljeni u 2:45, dakle neposredno pre nego što je u 5:00 pm 2.jula zaključeno da nema više dvosmernog-radio kontakta sa avionom. Naknadni pozivi su kasnije identifikovani, ali u tom trenutku je avion bio i dalje na velikoj udaljenosti od Howlanda.

U 6:14 pm još jedan poziv je primljen, za koji se vezuje podatak o navodnoj udaljenosti aviona na oko 200 milja (320 km), i u kojem je zatražio da brod iskoristi svoj “pravac finder” kako bi obezbedio navođenje aviona. Erhart je počela zviždanje u mikrofon da bi obezbedila kontinuiran signal za njih, na brodu. Operatori na Itasca, su u ovom trenutku shvatili da njihov RDF sistem nije mogao da se podesi na frekvenciju 3015 kHz kod aviona; vezista Lav Bellarts kasnije je prokomentarisao da je "sedeo sam tamo znojav i u krvi, jer nisam mogao uraditi prokletu stvar po tome." Sličan poziv sa zahtevom pomoći u navigaciji je primljen u 6:45 časova, kada Erhart procenjuje da je 100 milja (160 km) od njih.


U 7:42 pm Erhart radiom javlja: "Moramo biti nad tobom, ali ne mogu da te vidim, a gorivo je pri kraju. Da li si u stanju da te dobijem preko radija. Letimo na 1.000 fita [305 m]….", sledi njena poruka u 7:58 pm u kojoj je rekla da ne može da čuje “Itasca” i zamolila ih je, da šalju govorni signal, kako bi mogla da pokuša da preuzme radio vezu. Ova poruka je zabeležena od strane “Itasca” kao najglasniji mogući signal, što ukazuje da su Erhart i Nunan bili u neposrednoj blizini. Kako nisu mogli da šalju govorni signal na toj frekvenciji, oni su se odlučili na Morse Code signale. Erhart je potvrdila njihov prijem, ali je rekla da nije mogla da se utvrdi njihov pravac.

U svom poslednjem poznatom javljanju u 8:43 am Erhart emituje: "Mi smo na liniji 157 - 337. Mi ćemo ponoviti ovu poruku. Mi ćemo to ponoviti i na 6210 KHz. ….. Sačekajte." Međutim, nekoliko trenutaka kasnije se vratila na istu frekvenciju (3105 KHz), na koji je prijavljivala "poziv". Postoji verovanje da su Erhart i Nunan verovali su da su postigli ucrtan pravac na Howland, koji je bilo netačan za oko pet nautičkih milja (10 km). Itasca koristi svoje kotlove na naftu za generisanje dima, kako bi ih iz aviona uočili. Očigledno je da to oni nisu videli. Mnogi istraživači navode, kako se ostrvo veoma teško uočava na površini okeana. Možda se skoro ne razlikuje od same pučine, jer je prigušeno vrlo ravanim profilom ostrva.

Da li je neko posle gubitka radio signala od Erhart i Nunan, imao vezu sa njima, ostaje nejasno. Ako je i primljen neki od njih, on je svakako bio slab i beznadežno iskrivljen. Erhart je komunicirala na 3105 KHz, frekvencijom ograničenu na upotrebu avijacije u Sjedinjenim Američkim Državama od strane FCC. Ova frekvencija se nije smatrala korisnom za emitovanje preko velikih razdaljina. Već na pola puta između Lae i Howlanda [više od 1.000 milja (1.600 km) od bilo kog učesnika] nije se čuo njen planirani prenos na 0815 GCT. Pored toga, njen 50-Watt-ni predajnik imao je mnogo manje efikasnosti manje nego što je optimalna dužina V-tipa antene.

Poslednji “glasni” prenos primljen je na Howland Island od Erhart i Nunana, pod pretpostavkom da su leteli duž linije položaja ("Sun Line" na kursu 157-337 stepeni). Nakon toga je kontakt izgubljen, iako je nastavljen pokušaj da se on ostvari bilo glasom bilo Morse codom, naizmenično. Operateri širom Pacifika i SAD, prijavljivali su da su možda čuli signale iz oborene Elektre, ali su oni bili nerazumljivi ili slabi.

Za neke od tih prijavljenih izveštaja transmisija, kasnije je utvrđeno da su prevare, ali za neke druge su smatrani autentičnim. Izveštaji preuzeti od strane Pan American Airvais stanica, za dotične signale kazuju da potiču sa nekoliko lokacija, uključujući Gardner Island (Nikumaroro), 360 milja (580 km) na jugo-istoku. Konstatovano je, u to vreme da, ako su ovi signali su od Earhart i Nunana, onda oni mora  da su poslati sa kopna, jer bi ih voda apsorbovala, odnosno uništila električne instalacije na avionu. Sporadični signali prijavljivani su skoro četiri ili pet dana nakon nestanka, ali nijedan nije dao nikakve korisne informacije. Kapetan USS Colorado kasnije je rekao "nema sumnje da su mnoge stanice prijavile kontakt sa Erhart avionom na avionskoj frekvenciji, kao neki glas ili drugi signal. Sve ovo dodaje konfuziju i sumnjičavost o autentičnosti izveštaja."


Najveća akcija potrage u dotadašnjoj istoriji, pokrenuta je nakon njenog zadnjeg javljanja preko radija 2.jula u 8:45 h sve do 19.jula kada je američka vlada, teškog srca odustala od dalje potrage. 64 aviona i 8 ratnih brodova američke vojske su učestvovali u potrazi, više od 402.000 km² Pacifičkog okeana je pretraženo a sve to je koštalo od prilike 4 miliona US Dolar-a u tadašnje vreme, što je kao danas 100 miliona dolara. Amelia Earhart je proglašena „nestala, verovatno mrtva“.

1938. je u njenu čast na Howland ostrvu izgrađen svetionik.
Njeno telo, telo Freda Nolana i ostaci njihovog aviona nikada nisu pronađeni.