Vought F-8 Crusader

Избијањем Корејског рата, дошло је до превласти млазне авијације над клипном. У њему су ватреној провери били подвргнути млазни ловци прве послератне генерације и њихова тактика вођења борбе у ваздуху. Борбе у ваздуху биле су претежно масовне уз учешће великог броја ловачких авиона на обе стране.

Међутим, главна сметња за битније промене у карактеру и начину вођења борбе у ваздуху било је старо наоружање – митраљези и топови. Млазни ловачки авиони су добили снажну погонску групу, стреласта крила, што им је омогућавало постизање високих подзвучних брзина и великих висина, али су на њима остали митраљези и топови старе генерације и недовољно усавршени нишански уређаји.
Амерички ваздухопловни стручњаци су још пре избијања Корејског рата закључили, да су митраљези 12,7 мм били недовољни за наоружавање нове генерације ловачких авиона. Стога су сматрали, да основ наоружања нових ловаца требају чинити топови калибра 20 мм.

Почетак

У септембру 1952. године РМ САД је расписала конкурс за нови надзвучни палубни ловачки авион, који је требало да испуни следеће услове:
- да му је максимална брзина 1,2 маха на висини од 9150 м;
- да му је брзина пењања 127 м/с;
- да му је брзина слетања 160 км/ч;
- да основ наоружања новог авиона чине четири топа калибра 20 мм.
На конкурс су се јавиле компаније Груман са авионом Ф-11 тигар (Grumman F-11 Tiger), Мек Донел са модернизованим двомоторним ловцем Ф-3Х демон (Mc Donell F-3H Demon) од којег је касније настао Ф-4 фантом-II (F-4 Phantom-II), Норт Америкен са ловцем Ф-100 супер сејбр (Nort American F-100 Super Sabre) који је назван супер фјури (Nort American Super Fury) и компанија Војт (Chance Vought Corporation).

Као одговор на конкуренцију, а и у циљу опстанка компаније Војт тим предвођен Џоном Раселом Кларком развија пројекат надзвучног авиона В-383 (V-383).
Да би осигурали победу на конкурсу компанији Војт, тим на челу са конструктором Кларком прибегава примени напреднијих идеја у конструкцији авиона. Њихов рад је крунисан напредним висококрилцем са стреластим крилом и усисником ваздуха у носу авиона. Да би авион постигао што мању брзину слетања одлучено је да се угради покретно крило са променљивим углом струјања ваздуха око крила.
Принцип рада приликом полетања и слетања би изгледао овако: крило би се подигло за 7о чиме би се повећао нападни угао лета и побољшало струјање ваздуха око крила. То би доводило до повећања узгона и смањења брзине полетања и слетања без губитака прегледности приликом слетања. Како би додатно смањили брзину слетања, крило су опремили преткрилцима, закрилцима и елеронима. Приликом конструкције авиона примањени су и материјали израђени од легуре титанијума.

За погонску групу изабран је турбомлазни мотор са допунским сагоревањем прет и витни Ј-57 (Pratt & Whitney J-57). Наоружање авиона се састојало од четири топа калибра 20 мм колт-бровинг Мк-12 (Colt-Browning Mk-12), два увлачећа лансера НРЗ ФФАР мајти маус (FFAR – Mighty Mouse) и две ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух (В-В) АИМ-9Б сајдвиндер (AIM-9B Sidewinder). Поред тога конструкторски тим је развио и извиђачку верзију авиона, под ознаком В-382 (V-382).

У мају 1953. године компанија Војт побеђује на конкурсу, те РМ САД наручује два прототипа под ознаком ХФ-8У1 (XF-8U1). Први прототип је полетео 25. марта 1955. године. За командама првог прототипа био је пилот Џон Конрад. Током свог првог лета авион премашује брзину звука, а лет протиче без проблема. Пробијање брзине звуке током првог лета представљало је сензацију. Због тога серијска производња отпочиње 30. септембра 1955. године. Свој први лет са носача авиона Форестал (CVA-59 Forrestal) тада већ Ф-8У1 крусејдер (F-8U1 Crusader) изводи 4. априла 1956. године .

Chance Vought XF8U-1 Crusader, испитивање на носачу авиона

Како су направљена само два прототипа, први серијски примерци су употребљени за детаљна тестирања. Прва јединица опремљена ловцима Ф-8У1 (F-8U1) постала је оперативна већ 28. децембра 1956. године.

Ф-8У1 крусејдер (F-8U1) је био скоро идентичан прототиповима до педесетог примерка, када су урађене неке модификације. Те модификације су се огледале у томе што је пилотско седиште замењено новим катапулт седиштем мартин бејкер Ф-5 (Martin Baker F-5), интегрисана је инсталација за допуну горивом у лету и уграђен је нишански радар АН/АПГ-30 (AN/APG-30). Серијски примерци су имали моторе прет и витни Ј-57-П-12 (Pratt & Whitney J-57-P-12), који је имао исти потисак као и Ј-57-П-11. Почев од 31. примерка у авионе је уграђиван нови мотор прет и витни Ј-57-П-4А потиска 48,6 кН без допунског сагоревања и 73,9 кН са допунским сагоревањем. Ова верзија је била наоружана са по четири топа колт-бровинг Мк-12 калибра 20 мм са по 144 гранате, две ИЦ вођене ракете В-В АИМ-9Б сајдвиндер и 32 НРЗ ФФАР мајти маус.

До краја 1957. године нови ловац Ф-8У је попунио већи број сквадрона РМ и маринаца. Крусејдера су пилоти волели због тога што је био лак за летење и јер је омогућавао постизање брзине око 1,7 маха. Овом верзијом је постигнуто неколико светских брзинских рекорда. До 1958. године произведено је 318 авиона ове верзије.


Нова верзија крусејдера је добила ознаку Ф-8У1Е (F-8U1Е) и за разлику од прве верзије у носу му је уграђен прави пресретачки радар АН/АПС-67 (AN/APS-67). Први примерак нове верзије полетео је 3. септембра 1958. године. Укупно је произведено 130 примерака ове верзије.

Након верзије Ф-8У1Е појавила се усавршена верзија Ф-8У2 (F-8U2) која је добила нови мотор Ј-57-П-16 потиска 47,6 кН без допунског сагоревања и 75,2 кН са допунским сагоревањем. Нови мотор је био штедљивији. Прва испорука новог авиона РМ је почела 28. јануара 1959. године. Први сквадрон је пренаоружан 4. априла 1959. године. Испорука последњег од 187 наручених авиона извршена је 20. септембра 1960. године.

Верзија Ф-8У2Н(F-8U2Н) је ловац за дејство по сваком времену. Добио је нову авионику и ИЦ систем осматрања IRST (infrared search and track) АН/ААС-15 (AN/AAS-15). Ова верзија је имала и јачи мотор Ј-57-П-20 потиска без допунског сагоревања 47,6 кН. Међутим, кад би се укључио уређај за допунско сагоревање потисак је достизао 80,1кН. Ова верзија је могла да постигне брзину око 2 маха. Први примерак је полетео 16. фебруара 1960. године. Испорука је завршена 1962. године. Укупно је произведено 152 авиона ове верзије.


Усавршена верзија авиона Ф-8У2Н носила је ознаку Ф-8У2НЕ (F-8U2NЕ). У односу на Ф-8У2Н, верзија Ф-8У2НЕ је имала радар већих могућности АН/АПКУ-94 (AN/APQ-94), који циљ величине бомбардера откривао на удаљености од 110 км, а могао је да га непрекидно прати на удаљености од 75 км. Први авион ове серије произведен је септембра 1961. године, до почетка 1964. године произведено је 286 авиона када је производња завршена. Ова верзија је прва добила могућност ношења наоружања под крилима масе до 2250 кг. Стандардно наоружање је обухватало 12 бомби од по 113 кг, 4 бомбе од 227 кг, две бомбе од 454 кг или две бомбе од 907 кг. Уместо бомби Ф-8У2НЕ је могао да понесе два пројектила ваздух-земља (В-З) АГМ-12Б балпап (AGM-12B Bullpup) или 24 НРЗ или 2-4 ИЦ вођене ракете В-В АИМ-9Б или АИМ-9Ц сајдвиндер.


Усавршена верзија са ознаку Ф-8У2НЕ (F-8U2NЕ)

Како би се пилотима омогућила што лакша преобука на крусејдера седамдесет седми примерак Ф-8У1 је претворен у двоседа. Тако је настао Ф-8У1Т (F-8U1T). Авионика је подигнута на станадард Ф-8У2НЕ. Авион је био опремљен са доплер навигацијским системом, NASSARR и другом опремом, као и падобраном за кочење. Уклоњена су два топа, док су седишта постављена једно иза другог. Друго седиште је било повишено за 60 цм у односу на друго. Први и једини двоседи крусејдер је полетео 6. фебруара 1962. године. Авион је изгубљен у несрећи 1978. године.


Поред ловачке верзије РМ је тражила и извиђачку верзију, те је конструкторски тим предвођен Кларком, РМ САД понудио и извиђачку верзију под ознаком В-392 (V-392).
Серијски извиђачки авион добио је ознаку Ф-8У1П (F-8U1P). Први извиђачки крусејдер полетео је 17. децембра 1956. године. Извиђачка верзија је била опремљена са три ЦАКС (CAX) триметрогон аерофотокамере (АФК) и две К-17 смештене на место топова и уређаја за управљање ватром.
Опремљни су били за специјално картографско снимање и ноћне аерофото извиђачке летове. Ова верзија је коришћена за извиђање Кубе 1962/63. године.
Произведено је укупно 144 авиона те верзије.

извиђачки авион са ознаком Ф-8У1П (F-8U1P)

И поред своје популарности код пилота, крусејдер је по броју удеса превазишао чак и ловце Ф-4 фантом-II и новије ловце Ф-14А томкет.
Његова брзина слетања је била веома мала, али су се пилоти ипак морали навикнути на кратко пропињање авиона током подизања крила и пропадање током спуштања у нормални положај. Већина удеса је приписана грешкама пилота. Међутим, треба навести чињеницу да уопште није произведен ни један серијски двосед, који би олакшао прелазак пилотима на једноседе крусејдере.



Од удесе најчешће се дешавало да се сломи носна нога приликом грубог слетања. Чест је био и случај да пилоти забораве да увуку ваздушне кочнице, које су биле смештене с доње стране трупа па би оне удариле о летну стазу.

Технички састав се највише бојао великог носног усисника, због опасности да приликом старта мотора не дође до усисавања неког од механичара. Крусејдер су техничари баш због тог усисника назвали алигатор.

И поред почетних проблема током експлоатација, крусејдери су били одлични ловци. Тако су они послужили и као основ за развој новог морнаричког јуришног авиона А-7 корсер-II (A-7 Corsair-II). Споља корсери су били слични крузејдерима, с том разликом што су били подзвучни авиони, те због тога на њима није примењена механизација крила као на крузејдерима.
Поред горе наведених основних верзија авиона Ф-8 крусејдер, постоје и верзије које су настале модернизацијом наведених верзија. Будући да је А-7 корсер-II настао на основу крусејдера, са њега је током модернизације преузет чвршћи стајни трап, пре свега носна нога трапа. Настале су следеће модификације авиона Ф-8:

Ф-8Х (F-8H) настала је на основу верзије Ф-8Д ојачањем стајног трапа и уградњом новог радара АН/АПКУ-124 (AN/APQ-124). Укупно је модернизовано 89 авиона.

Ф-8Ј (F-8J) модернизација верзије Ф-8Е. Измена код крила, нови мотор Ј-57-П-20А, нови радар АН/АПКУ-125 (AN/APQ-125). Укупно модернизовано 136 авиона.

Ф-8К (F-8K) модернизација верзије Ф-8Ц. Модернизација је обухватила могућност лансирања вођених ракета В-З АГМ-12Б балпап, уградњу мотора Ј-57-П-20А и нови радар АН/АПКУ-135 (AN/APQ-135). Укупно је модернизовано 87 авиона.

Ф-8Л (F-8L) је модернизација верзије Ф-8Б. Модернизација је обухватала уградњу радара АН/АПКУ-149 (AN/APQ-149). Модернизован 61 авион.

Модернизацијом извиђачке верзије РФ-8А, настала је верзија РФ-8Г (RF-8G). Ова верзија је добила нови мотор Ј-57-П-20А. РФ-8Г су у саставу прве линије флоте РМ САД остали до маја 1982. године.

Задњи ловачки крусејдер повучен је из наоружања РМ САД у мају 1976. године.

[/img]
Формација извиђачких авиона РФ-8Г у лету.

Крусејдер Ф-8Е (ФН) из састава морнаричке авијације РМ Француске




Француски ловац Ф-8Е (ФН) након слетања на амерички носач авиона Двајт Д. Ајзенхауер 1983. године. Овде се види како крусејдер скупља своја крила након слетања.


Полетање авиона Ф-8Е (ФН) са француског носача авиона Клемансо.



Филипински ловци Ф-8П крусејдер

Филипински Ф-8П крусејдери.


Филипински Ф-8П прати совјетски извиђачки авион ТУ-95РТ.

Иако већина људи сматра да је главни протагониста Кубанске кризе био шпијунски авион У-2, то није било тачно. Треба навести да је захваљујући фотографијама које су набављене током извиђачких летова авиона РФ-8А, Кубанска криза доживела свој врхунац.



Већ 1962. године извиђачки авиони РФ-8А крусејдер су редовно прелетали преко „црвеног острва“ ( како су Американци у то време звали Кубу). Иако су извиђачки авиони У-2 чешће шпијунирали Кубу, проблем је био у фотографијама које су биле лоше резолуције. Са тих фотографија није се могло утврдити шта Совјети раде на Куби. Стога су се квалитетне фотографије требале набавити помоћу извиђачких авиона, који би летели великом брзином у бришућем лету. Избор је пао на извиђачке авионе РФ-8А. Операција је названа Блу Мун (Blue Moon). Извиђачки прелети крусејдера почели су 23. октобра 1962. године. Авиони би полетали из морнаричке ваздухопловне базе Кеј Вест (Key West). Сваки дан би два пута прелетела два пара авиона РФ-8А, који би након прелета Кубе слетали у морнаричку ваздухопловну базу Џексонвил (Jacksonville). Ту би се извршила брза обрада филма и фотографије би се потом слале у Пентагон. Приликом једног таквог прелета, на основу добијених фотографија потврђена је америчка сумња да Совјети на Куби граде ракетну базу. На основу тих фотографија председник САД Џон Ф. Кенеди је наредио поморску блокаду Кубе. Током шест седмица извиђачких прелета, авиони РФ-8А су снимили 160 хиљада фотографија. Криза је превазиђена демонтирањем лансера совјетских балистичких пројектила и њиховим повратком у СССР.


После тога авиони РФ-8А су се нашли на извиђачким задацима изнад југоисточне Азије. Током 1964. године авиони РФ-8А су летели изнад Лаоса. Приликом тих летова долазило би до ПВО дејстава по авионима. Тако је 21. маја 1964. године изнад Лаоса тешко оштећен један РФ-8А који се успео вратити на носач авиона. Већ 6. јуна 1964. године изнад Лаоса је оборен један РФ-8А.


Игром судбине крусејдери ће бити увучени у Вијетнамски рат и пре почетка званичне америчке интервениције. Као одговор на наводни северновијетнамски напад на амерички разарач, авиони Ф-8Е крусејдер су топовима и НРЗ дејствовали по торпедним (негде стоји патролним) чамцима РМ ДР Вијетнам. Током те акције један крусејдер је био теже оштећен, те је због тога слетео у ваздухопловну базу Да Нанг на територији Јужног Вијетнама. Северновијетнамци су изгубили један чамац.



Након тога дошло је до првих ваздушних дуела између северновијетнамских ловаца МиГ и крусејдера. Прва ваздушна борба између морнаричких ловаца Ф-8Е крусејдер и северновијетнамских ловаца МиГ-17 одиграла се 3. априла 1965. године.

Због мањег оптерећења електроником крусејдера у односу на ловца Ф-4Б фантом-II, пилоти крусејдера су у почетку рата били боље оспособљени за ловачка дејства. Крусејдери су се показали бољим авионима у блиским ваздушним борбама. Међутим, фантоми су имали ракете В-В средњег домета АИМ-7 спероу (AIM-7 Sparrow), док су пилоти крусејдера могли рачунати на четири топа 20 мм и 4 ИЦ ракете В-В АИМ-9Б/Ц сајдвиндер. Већ почев од 1972. године крусејдери су своје место почели да уступају бољим верзијама фантома.


Изнад Вијетнама почев од 12. јуна 1966. године па до 22. априла 1972. године у блиским ваздушним борбама крусејдери су успели да оборе 16 ловаца МиГ-17 и 3 ловца МиГ-21. Током тог периода изнад Вијетнама су дејствовали следећи морнарички сквадрони наоружани авионима крусејдер: ВФ-24, ВФ-51, ВФ-53, ВФ-111, ВФ-162, ВФ-191 и ВФ-211 (VF-24, VF-51, VF-53, VF-111, VF-162, VF-191, VF-211).

Укупно је током рата у Вијетнаму изгубљено 166 авиона крусејдер. Од тог броја авијација РМ САД је изгубила 143, а маринци 23 авиона Ф-8 крусејдер.

Француски Ф-8Е (ФН) су летели у борбеним мисијама изнад Либана 1983. године и изнад Ирака 1991. године током операције Пустињска олуја. Модернизовани ловци Ф-8П су последњи крусејдери који су учествовали у некој борбеној мисији.
Задатак ловаца Ф-8П је био ескорт јуришне авијације током агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Француски крусејдери никада нису употребљени у ваздушним борбама. Већ 2000. године су повучени из наоружања РМ Француске и замењени бољим ловцима рафал-М.



Крусејдер је авион који је учествовао у више кључних историјских догађаја током друге половине XX века. Његова извиђачка верзија РФ-8А је главни протагониста Кубанске кризе када је свет био на ивици нуклеарног холокауста. Почев од 1964. године учествовао је у најдужем локалном рату ХХ века (Вијетнамском рату). Да би се потом појавио и на овим нашим просторима. Укупно је произведено 1.261 крусејдер.

Војт Ф-8 крусејдер у музејској поставци носача авиона Мидвеј у Сан Дијегу.

Први светски рекорд са Крусејдером