McDonnell Douglas F-4 Phantom II

Најпознатији амерички ловачки авион, засигурно је Ф-4 фантом-2, ловац који и данас представља синоним за све америчке ловачке авионе. У многим новинским чланцима грешком, углавном сви данашњи амерички ловци се означавају једноставно фантом, иако то није тачно. Назив фантом је име за два америчка ловца, једног мање познатог палубног ловца ФХ-1 фантом, који је по имену родоначелник будућих фантома, и првог правог интервидовског америчког ловачког авиона Ф-4 фантом-2, ловца који је Американцима омогућио равноправну утрку са совјетским ловцем МиГ-21 на небеском своду. Појавом ловца Ф-4 фантом-2 настало је ново доба у развоју борбене авијације, а пре свега ловачке, чије је обележје богата електронска опрема уз добре маневарске способности и карактеристике.



Развој ловца ФХ-1 фантом (FH-1 Phantom), започет је још у јануару 1943. године, кад је компанија Мекдонел Еркрафт Корпорејшен (McDonnell Aircraft Corporation) добила први уговор с Ратном морнарицом САД. Уговор је предвиђао да млада и неискусна компанија за потребе морнарице конструише и развије напредни ловачки авион с турбомлазним мотором, намењен дејству с носача авиона. Циљ морнарице је био да с одређеним бројем млазних авиона оствари предност над јапанским ловцима с клипним моторима, кад почне с десантним операцијама на Јапан. Програм је добио назив ХФД-1 (XFD-1), а Мекдонел му је доделио име фантом.



За израду мотора изабрана је компаније Вестингхаус Електрик Корпорејшен (Westinghouse Electric Corporation), компанија која попут Мекдонела, није имала баш никаквог искуства с новом технологијом. Међутим, одлучено је да погонску групу чине два турбомлазна мотора Вестингхаус 19 ХБ-2Б (Westinghouse 19 XB-2B). Због својих малих димензија, мотори су смештени у корен крила. Авион је био нискокрилац, а ова конфигурација је изабрана пре свега ради уштеде на маси.

Сам авион је био пре свега лоше конструисан, али је морнарица прихватила та решења, тим пре јер у њему није требао стојати прегломазни клипни мотор. Очигледно је, да је рат помицао границе прихватљивог. На крају је добијен авион чија је маса празног износила 3031 кг, док је максимална полетна маса износила 5459 кг.
Први пробни лет новог палубног ловца ФХ-1 фантом погоњеног с два турбомлазна мотора Ј-30-ВЕ-20 (J-30-WE-20), обављен је 26. јануара 1945. године. Одмах је било јасно, да нови ловац неће узети учешће у завршетку Другог светског рата. Током првог лета утврђено је да је авион лак за управљање, и да нема опасне тенденције у лету. Међутим, проблем је чинила слаба погонска група. Мотори су развијали потисак од по 7, 1 кН, што није било довољно за деловање с носача авиона који нису имали парне катапулте, а и њихова тромост при прихваћању „гаса“ знатно је отежавала слетање. Како је морнарици хитно требао нови авион, већ у марту 1945. године у Мекдонел стигла је поруџбина. То се показало преурањеном одлуком. Прво полетање и слетање с носача авиона обављено је 21. јула. 1946. године, с тада најновијег америчког носача авиона Корал Си (Coral Sea). Та испитивања су показала да ФХ-1 није одговарао намењеној улози. Али како је прва серија била у производњи, авион је уведен у наоружање 1947. године. Тако је у јулу 1947. године почела испорука фантома, у морнарички ловачки сквадрон ВФ-17А (VF-17A), који ће постати прва морнаричка јединица у свету која је оперативно користила млазни ловац с носача авиона. Прва маринска јединица наоружана овим ловцем био је ловачки сквадрон ВМФ-122 (VMF-122). Укупно је произведено 62 ловца ФХ-1 фантом. Ови ловци никада нису учествовали у рату и повучени су из наоружања јула 1950. године. Међутим, од самог свог настанка ловац ФХ-1 фантом, био је пре свега експериментални авион а не права борбена машина.




Почетком педесетих година двадесетог века компанија Мекдонел, је била у проблемима, због изгубљеног тендера од компаније Ченс Војт Корпорејшен (Chance Vought Corporation) у изради новог морнаричког ловца, за потребе Ратне морнарице САД. Да би се решио проблем, компанија је наложила својим конструкторима, да на основу мишљења морнаричких ваздухопловних официра, израде нови двомоторни авион за морнарицу. Као основа за конструкцију новог авиона, узета су два ловца компаније и то Ф-3Х демон (F-3H Demon) и Ф-101 вуду (F-101 Voodoo). Дизајн новог авиона АХ-1 (АН-1), чији је прототип означен као YА-Х-1 (YA-H-1) развио је Херман Баркеј. Израђена је макета новог авиона у природној величини, и она је у новембру 1954. године, показана представницима морнарице, који су били веома заинтересовани за нови авион. Рад на авиону је настављен уз детаљну обраду пројекта, али без коначног захтева морнарице није било пожељно упустити се у израду планова. А онда су у априлу 1955. године, у компанију дошла два официра из команде за морнаричке операције и два официра из техничке управе морнарице САД, и за свега један сат објаснили су шта очекују од новог авиона. После седам месеци развоја 26. маја 1955. године морнарица САД је наручила два прототипа авиона YА-Х-1 (YА-Н-1), али са погоном од два мотора Ј-79, чим мотори буду доступни.

У наредних неколико недеља, пројекат је измењен, да би могло да се оствари оно што је морнарица захтевала. Нови мотори нису представљали проблем, топови су изостављени из наоружања, јер у оно време сматрано је да нису потребни и да ће борбу у ваздуху решавати ракете ваздух-ваздух. За 24 неописива радна дана, првобитни пројекат је сасвим измењен и поруџбина није више гласила на два авиона АХ-1, већ на два ловца XФ-4Х-1 фантом-2 (XF-4H-1 Phantom-II).

Phantom II, прототип XF-4H-1

Први прототип ловца означен као XФ-4Х1 завршен је у пролеће 1958. године, а свој први лет обавио је 27. маја исте године. Након фабричких испитивања, авиони су се сучили и са дуготрајним морнаричким испитивањима. Поред тога авиони су се морали суочити и са конкуренцијом, јер је компанија Војт морнарици САД, понудила пет усавршених ловаца Ф-8У-3 крусејдер-3 (F-8U-3 Crusader-III).


Међутим, морнарица је више веровала двочланој посади ловца фантом-2, тако да је одлучено да се започне серијска производња новог морнаричког ловца.

Већ у децембру 1958. године, поручена је предсерија од 23 ловачка авиона Ф-4А фантом-2 (F-4A Phantom-II). Укупно је израђено 48 авиона Ф-4А, од којих је већина преуређена у серијску верзију Ф-4Б. Предсеријске ловце покретала су два турбомлазна мотора Џенерал Електрик Ј-79-ГЕ-2А (General Electric J-79-GE-2A), потиска са допунским сагоревањем од по 71,6 кН. Ова верзија постигла је неколико светских рекорда у брзини лета у затвореном кругу, апсолутног рекорда у висини лета и брзини пењања. Неки од тих рекорда су данас премашени, али су његове карактеристике у врху серијских авиона. Развој карактеристика се зауставио на извесној граници и усмерен је ка другим особинама савремених авиона.
Основно наоружање авиона Ф-4А биле су четири ракете ваздух-ваздух АИМ-7 спероу (AIM-7 Sparrow). Поред тога ова верзија је имала и радар од вакумских цеви Вестингхаус АН/АПК-50 (Westinghouse AN/APQ-50). Начин извођења борбене мисије, подразумевао је двочасовно патролирање на удаљености од 250 миља (465 км) од носача авиона, без допуне горивом.



Права оперативна морнаричка верзија била је палубни ловачки авион Ф-4Б фантом-2. У односу на предсеријску верзију, верзија Ф-4Б имала је два мотора Ј-79-ГЕ-8 потиска по 77,11 кН са допунским сагоревањем. Имала је и измењену електронску опрему. Основу те опреме чинио је радар АН/АПК-72 (AN/APQ-72). Поред тога саставни део опреме сачињавали су и систем за електронске противмере (ECM), систем за упозорење на радарску озраченост (RHAW) и системи за обмањивање АН/АЛК-51 (AN/ALQ-51) и АН/АЛК-100 (AN/ALQ-100). Основно наоружање ове верзије чиниле су ракете ваздух ваздух спероу и сајдвиндер (AIM-9 Sidewinder).




Извиђачка верзија носила је ознаку РФ-4Б и била је намењена маринцима. Укупно је произведено 46 авиона извиђачке верзије, и сви су били распоређени у сквадронима маринаца САД.



За потребе Ратне морнарице и Корпуса маринаца САД, последња верзија која је серијски произвођена била је Ф-4Ј. У односу на верзију Ф-4Б, имала је систем за управљање ватром АН/АВГ-10 (AN/AWG-10) чију основу је сачињавао доплеров радар АН/АПГ-59 (AN/APG-59) који је омогућавао откривање нисколетећих циљева и АН/АСВ-25 (AN/ASW-25) једносмерни дата линк за аутоматско слетање на носач авиона. За погонску групу верзије Ј изабрана су два турбомлазна мотора Ј-79-ГЕ-10, потиска по 81,19 кН с допунским сагоревањем.




Почетком седамдесетих година двадесетог века, приличан број првих морнаричких ловаца Ф-4Б је већ премашио свој планирани животни век, али су били тако сачувани да су послати назад на „подмлађивање“. Током тог процеса добили су опрему верзије Ј и означени су као Ф-4Н. Касније су поступку подмлађивања подвргнути и авиони верзије Ф-4Ј и по завршетну процеса, враћени су у јединице као Ф-4С.

Ловци Ф-4С фантом-2 из састава 301. морнаричког сквадрона у лету

Након што је утврђено да је морнарички ловац Ф-4Б фантом-2, знатно бољи од свих ловаца којима је располагало Ратно ваздухопловство САД (USAF), представници ваздухопловства су почели озбиљно да размишљају о новом ловачком авиону.


Да би прекратио дилему код представника ваздухопловства, тадашњи секретар за одбрану САД Роберт С. Мекнамара, наложио је да Ф-4 фантом-2, постане први интервидовски борбени авион у оружаним снагама САД. Мекнамара је био веома задовољан овим ловцем, те стога не чуди његова одлука, да сви видови америчке војске буду опремљени овим ловцем.



Иако су својевремено за потребе морнарице САД из ловца Норт Америкен Ф-86Е сејбр (North American F-86E Sabre), развијени морнарички ловци ФЈ-2 фјури (FJ-2 Fury) и ФЈ-3 фјури (FJ-3 Fury), ипак је Ф-4 фантом-2 први амерички интервидовски ловачки авион. Ловац фантом-2 је због свог квалитета натерао видове америчке војске да забораве на свој антагонизам, и да авион Ф-4 постане ударна песница америчке ваздушне моћи.

Наиме, поред несумњивог квалитета, ловац Ф-4 фантом-2 је први ловац, који је задржао и своју службену ознаку у сва три вида америчке војске.

После победе ловца фантом-2 на конкурсу за нови ловац ваздухопловства САД, команда Ратног ваздухопловства одлучују да од морнарице САД, набави два авиона Ф-4Б уз неке измене и означава их као Ф-110 спектра (F-110 Spectre).

Након одлуке о унификацији означавања ваздухопловне опреме у оружаним снагама САД, авион се у наоружање ваздухопловства САД уводи под ознаком Ф-4Ц фантом-2. Оно што је занимљиво код верзије Ф-4Ц, је то што је задржана кука за заустављање и крила на склапање, који су карактеристични за палубну верзију Ф-4Б. Верзија Ц имала је погонску групу састављену од два мотора Ј-79-ГЕ-15, потиска по 77,11 кН са допунским сагоревањем. Ловац Ф-4Ц добио је и другачији уређај за попуну горивом у лету и дебље точкове за грубе површине тактичких аеродрома. Побољшане су команде код оба седишта. Електронска опрема која је измењена, обухватала је радар АН/АПК-100 (AN/APQ-100), рачунар за пресретање АН/АПА-157 (AN/APA-157) који је омогућавао употребу ракета ваздух-ваздух спероу, систем за контролу бомбардовања АН/АЈБ-7 (AN/AJB-7), инерцијални навигацијски систем (INS) АН/АСН-48 (AN/ASN-48) и навигацијски рачунар АН/АСН-46 (AN/ASN-46). Више пута је код верзије Ц мењано наоружање, у складу са тадашњом тактичком употребом авиона.




Првобитно је верзија Ц имала четири ракете ваздух-ваздух АИМ-4 фалкон (AIM-4 Falcon) и четири ракете ваздух ваздух АИМ-7 спероу. Ракете фалкон су временом замењене ракетама сајдвиндер, док су носачи ракета спероу постављени испод трупа.





За извиђачке задатке ваздухопловство САД користило је ненаоружану верзију Ф-4Ц, која је означена као РФ-4Ц фото фантом-2 (RF-4C Photo Phantom-II). У односу на основну верзију, извиђачка верзија је имала за око 80 цм дужи и виткији нос иза којег се налазила батерија фотографских камера у избоченом трупу. Ова извиђачка верзија имала је богатију електронску опрему и праву аутоматску лабораторију за развијање снимљених филмова, које би пилот могао да одбаци у посебној касети изнад јединица на положајима и пре него би слетео у своју базу.




Следећа верзија Ф-4Д, коју је ваздухопловство наручило у марту 1964. године, била је у много већој мери прилагођена копненој авијацији. Имала је пре свега, сасвим другачију, модернију опрему, поготово у погледу радара и електронике за ометање.

Након што је на почетку рата у Вијетнаму, америчко ваздухопловство увидело потребу за враћањем топовског наоружања на авионе, због мале ефикасности ракета ваздух-ваздух АИМ-9Б сајдвиндер, убрзо је један сквадрон ловаца Ф-4Ц опремљен топовима. Топови су били типа вулкан калибра 20 мм. Ови топови били су смештени у две гондоле са по 1200 граната по топу, испод крила. Међутим, испоставило се да велике вибрације ометају постизање потребне прецизности погађања. Стога се од таквог решења одустало.




Због избијања рата у Вијетнаму, предност опремања новом техником дата је америчким ваздухопловству, док је морнарица донекле била запостављена. Док су пилоти на Ф-4 летели у САД на тренажним летовима, оштрину својих заокрета прилагођавали су оптерећењу војих авиона и није долазило ни до каквих проблема. Међутим, у ратној
ситуацији, стварност је била другачија. Често би се дешавало да тешко натоварени Ф-4 мора да скрене у оштар заокрет, како би побегао неком северновијетнамском ловцу МиГ-17 или МиГ-21 и онда би се дешавало да Ф-4 упадне у ковит из којег се више није могао извући. Због те „слабе карактеристике“ на почетку рата у Вијетнаму је изгубљено 79 Ф-4 уз губитак 33 члана посаде. Због тог проблема истрагу је преузела конгресна комисија, те је наложила да се тај проблем отклони. Ратно ваздухопловство САД је компанији Мекдонел платило 101 милион долара за прераду крила, код већ произведених ловаца Ф-4Ц/Д. Конструктори су проблем решили тако што су на предњој ивици крила, уместо дотадашњих преткрилаца, предвидели прорезе који су се аутоматски отварали и затварали у зависности од оптерећења крила у заокретима, и од тада Ф-4 више није падао у ковит.




Током 1967. године компанија Мекдонел се спаја са компанијом Даглас (Douglas) и настаје компанија Мекдонел Даглас Еркрафт Дивижн (McDonnell Douglas Aircraft Division), са седиштем у Сент Луису држава Мисури.

Сада већ нова компанија развиће најсавршенију верзију ловца из фамилије фантом – ловац Ф-4Е фантом-2. У конструисању ове верзије примењена су сва искуства и исправљене све грешке, које су уочене на почетку рата у Вијетнаму код претходних верзија. Погонску групу верзије Е сачињавала су два турбомлазна мотора Ј-79-ГЕ-17, потиска по 81,19 кН са допунским сагоревањем, потом усавршена је и електроника уградњом бољег радара АН/АПК-120 (AN/APQ-120) чија је даљина откривања износила 56 км.




Нови радар је био знатно компактнији, тако да се уклопио у нос заједно са топом. Радар је омогућавао истовремено и навигацију и нишањење, што је била велика предност у односу на радар верзије Ц. Уграђено је ново крило, које је спречавало да авион падне у ковит, код оштрих заокрета током ваздушне борбе. Уграђен је топ М-61А1 као стандардни део наоружања, као и ракете ваздух-ваздух АИМ-7 спероу и АИМ-9 сајдвиндер у различитим верзијама. Као стандардна електронска опрема поред новог радара уграђени су и даљиномер АВК-23А/Б пејв так (AVQ-23A/B Pave Tack), инфрацрвени/ласерски означавач циља АН/АВК-26 пејв так (AN/AVQ-26 Pave Tack) и идентификациони систем циља АН/АСX-1 (AN/ASX-1). Накнадно је у 180 ловаца Ф-4Е уграђен Лир Сиглеров систем АН/АРН -101 (В) (Lear Siegler AN/ARN-101 (V)), који је побољшао навигацију и прецизност код употребе наоружања. У модификацију код ове верзије може се урачунати и замена луле издувне млазнице новом, која је смањила црни траг издувних гасова, који је представљао проблем због лакшег уочавања авиона током ваздушног дуела. Временом ова верзија је могла да понесе све ново ваздухопловно наоружање у инвентару ваздухопловства САД, од ТВ вођених ракета АГМ-65 мејверик (AGM-65 Maverick), преко противрадарских ракета АГМ-45 шрајк (AGM-45 Shrike), АГМ-78 стандард арм (AGM-78 Standard ARM), новијих противрадарских ракета АГМ-88 харм (AGM-88 HARM), па до ласерки вођених бомби ГБУ-15В (GBU-15V) и ТВ и ласерски вођених бомби АГМ-62 волај (AGM-62 Wolleye).



Извиђачки авион верзије Е носио је ознаку РФ-4Е. Ова верзија је имала батерију специјалних камера и потпунију електронску опрему у односу на изворну верзију.

Користећи се искуством из ратова у Вијетнаму и на Блиском Истоку, ваудухопловство САД одлучило је 1975. године, да 116 ловаца Ф-4Е модификује у верзију за вођење електронског рата. Тај програм био је пре свега програм усавршавања снага за неутралисање система ПВО противника. Програм се заснивао, на модификацији и опремању авиона Ф-4Е за повећање могућности детекције, идентификације, неутралисање ракетних система земља-ваздух и осталих система ПВО која су користила радарско-рачунарску групу. Тако модернизовани авион фантом, добио је назив Ф-4Г вајлд визл-5 (F-4G Wild Weasel-V).

Аустралија је из САД набавила 24 авиона верзије Ф-4Е. Уговор о испоруци авиона потписан је 22. јуна 1970. године, а први од 24 поручена авиона Ф-4Е стигао је у септембру исте године. Током краткотрајне каријере у ваздухопловству Аустралије, приликом ноћне вежбе изнад Новог Јужног Велса 16. јуна 1971. године изгубљен је несрећним случајем један Ф-4Е. Већ у јуну 1973. године авиони су замењени ловцима-бомбардерима Ф-111. У САД је враћено 23 авиона, који су даљу службу наставили у америчком ваздухопловству.
Авиони Ф-4Е били су у саствави 1. и 6. сквадрона Краљевског ваздухопловства Аустралије.

Након што је Египат са Израелом 26. марта 1979. године у Кемп Дејвиду потписао мировни споразум, Египат је окончао своју војну сарадњу са Совјетским Савезом, а уједно је изгубио и подршку код арапаских земаља. САД су Египту понудиле своју војну опрему у замену за одређен број ловаца МиГ-21 и МиГ-23.
Септембра 1977. године пројектом „Пис Фероу“ (Peace Pharaoh), одлучено је да се Египту испоручи 35 авиона Ф-4Е заједно са ракетама спероу и мејверик по цени од 594 милиона долара. Испоручени авиони су пре испруке служили у америчком 31. тактичком ловачком вингу. Авиони су распоређени у 76. и 78. ловачку ескадрилу 222. ловачког пука египатског ваздухопловства. Укупно је Египат преузео 45 авиона верзије Ф-4Е. Током службе изгубљена су три авиона у разним удесима, али су они замењени са три друга авиона Ф-4Е из САД. Египат још користи фантоме у две ескадриле 222. ловачког пука.

Грчка је током владавине партије Пасок набавила из САД 121 авион Ф-4Е и РФ-4Е. Првих 18 фантома грчко ваздухопловство је добило 1974. године, а деломично су финансирани из америчког програма „операција Икар“. Друга серија је испоручена 1976. године, а испорука је завршена у периоду 1978-1979. године.
Модернизација грчких фантома поверена је немачкој компанији ДАСА, а уговор је потписан 1997. године. Грчки Ф-4Е су модернизацијом подигнути на ниво немачких Ф-4Ф. Уграђени су нови радари АН/АПГ-65 (AN/APG-65) и интегрисане ракете ваздух-ваздух АИМ-120 амрам (AIM-120 Amrram). Одређен број авиона је модификован у верзију Ф-4Г вајлд визл. Грчка у употреби има преко 50 ловаца Ф-4Е.


Иран је своје прве ловце фантом набавио још за време владавине шаха Резе Пахлавија. Укупно је кроз ваздухопловство Ирана прошло 225 авиона фантом и то 32 Ф-4Д, 177 Ф-4Е и 16 РФ-4Е. Први примерци авиона Ф-4Д испоручени су Ирану 8. септембра 1968. године. Иранска ваздухопловна индустрија успела је да упркос америчком ембаргу, одржи приличан број авиона у исправном стању и да их чак и модернизује. Претпоставља се да Иран има у наоружању између 50 и 60 ловаца фантом.

Израел је највећи корисник авиона фантом изван САД. За своје ваздухопловство Израел је из САД набавио 274 ловца Ф-4Е и 16 извиђача РФ-4Е. Крајем осамдесетих година двадесетог века, Израел је приступио програму модернизације својих фантома. Модернизација је обухватила замену електронске опреме бољом, укључујући ту и уградњу новог радара АН/АПГ-76 (AN/APG-76). Програм модернизације је назван Курнас 2000 (Kurnass 2000). Авиони фантом више нису у наоружању ваздухопловства Израела.


Јапан је за потребе својих ваздухопловних снага до 1981. године, у компанији Мицубиши израдио по лиценци 138 авиона Ф-4ЕЈ. Ови авиони су се од изворне верзије Ф-4Е деломично разликовали, по уграђеној јапанској електроници и по наоружању. Јапанци су у програму Ф-4ЕЈ Каи (F-4EJ Kai), приступили модернизацији флоте својих фантома, која је обухватила модернизацију 110 авиона. Модернизација је обухватила уградњу радара АН/АПГ-66 (AN/APG-66) и инсталирање јапанских противбродских ракета АСМ-1 и АСМ-2. Овако модернизовани авиони Ф-4ЕЈ Каи заменили су јапанске јуришне авионе Мицубиши Ф-1.


Јужна Кореја је своје ваздухопловство опремила са 27 авиона РФ-4Ц, 92 Ф-4Д и 103 Ф-4Е (од којих је 18 претворено у верзију РФ-4Е). Немачка компанија ДАСА је јужнокорејске фантоме модернизовала на стандард „Каи“ уградњом радара АН/АПГ-66 и интеграцијом ракета АИМ-120 амрам.


Тадашња Западна Немачка је за потребе свог ваздухопловства из САД набавила 175 Ф-4Ф и 88 РФ-4Е. До 1990. године изгубљено је у разним инцидентима 21 Ф-4Ф и 15 РФ-4Е. У јулу 1989. године, немачко ваздухопловство је приступило модернизацији својих фантома. Одлучено је да се радар АН/АПК-120, замени радаром АН/АПГ-65 и да се интегришу ракете АИМ-120 амрам. Немци још користе ловце Ф-4Ф, а очекује се њихова замена ловцима ЕФ-2000 тајфун.

Шпанија је својевремено користила 36 бивших америчких ловаца Ф-4Ц, добијених у програму војне помоћи. Повучени су из наоружања шпанског ваздухопловства 2002. године.

Турска је укупно из САД набавила 233 авиона фантом у верзијама Ф-4Е и РФ-4Е. Први примерци су испоручени Турској већ у августу 1974. године. Израелска компанија ИАИ је извршила модернизацију 54 турска ловца Ф-4Е на стандард фантом 2000. Првих 26 је модернизовано у Израелу, а других 28 у Турској. Модернизација је обухватала уградњу израелског радара ЕЛ/М-2032 интеграцију разног наоружања како израелске тако и америчке производње. Овако модернизовани фантоми добили су ознаку Ф-4Е-2020 терминатор и остаће у служби до 2015. године.

Велика Британија кад је одлучила да набави фантоме, захтевала је да авиони буду погоњени турбовентилаторским моторима Ролс Ројс Спеј РБ-168-25Р Мк-202/203 (Rolls Royce Spey RB-168-25R Mk-202/203) потиска са допунским сагоревањем 93,05 кН. За британску морнарицу набављена је верзија Ф-4К фантом ФГР Мк-1, а за потребе британског ваздухопловства Ф-4М фантом ФГР Мк-2. Због различитих катапулта на британским носачима, код верзије Ф-4К се нога точка испод носа морала продужити за пола метра. Око 40 посто саставних делова ове верзије морало је бити произведено у британским фабрикама. На крају је наручено 52 примерка. Верзија Ф-4К имала је систем за управљање ватром АН/АВГ-11 (AN/AWG-11), који је у основу лиценцно произвођени систем АН/АВГ-10. Нешто се више исплатила поруџбина верзије Ф-4М за британско ваздухопловство, јер је представљала поједностављену верзију Ф-4Ј. Укупно је у периоду од 1967. до 1969. године испоручено 118 примерака Ф-4М. Верзија Ф-4М имала је систем за управљање ватром АН/АВГ-12 (AN/AWG-12) и инерцијални навигацијски систем компаније Феранти (Ferranti). Основно наоружање британских фантома чиниле су ракете ваздух-ваздух скај флеш (Sky Flash). Авиони су повучени из наоружања у октобру 1992. године.




Своју прву борбену премијеру ловац Ф-4 фантом-2 имао је током рата у Вијетнаму, када је представљао ударну песницу америчких ваздушних снага.
Авиони фантом-2 у Вијетнаму су први пут ангажовани у операцији Оштра стрела. Као одговор на инцидент у Тонкиншком заливу, авиони Ф-4Б су полетели са носача авиона Констелеjшен (CVA-64 Constеllation), 5. августа 1964. године и напали поморске базе морнарице ДР Вијетнам.


Први ловац фантом-2 који је однео ваздушну победу 9. априла 1965. године био је из састава 96. морнаричког сквадрона фајтинг фалконс ( VF-96 Fighting Falcons), за чијим командама je био поручник Торен М. Марфи (Torene M. Murphy). Тада је оборен северновијетнамски ловац МиГ-17. По америчким изворими, морнарички пилоти на ловцима Ф-4Б и Ф-4Ј успели су у периоду од априла 1965. године па до марта 1970. године да оборе осам северновијетнамских ловаца МиГ-17 и шест МиГ-21, уз губитак пет сопствених ловаца. Према другим изворима морнарички Ф-4 су успели да оборе 22 ловца МиГ-17, 14 МиГ-21, два МиГ-19 и два транспортна авиона Ан-2, а изгубили су 71 авион. У почетку рата у Вијетнаму, није била реткост да се морнарички Ф-4 упусте у ваздушни дуел у заокретима са МиГ-17 при малим брзинама.

Међутим, мали МиГ-17 је у таквим ваздушним дуелима увек излазио као победник. То су амерички морнарички пилоти убрзо схватили, те су ваздушни дуел са малим и окретним ловцем МиГ-17 решавали ван визуелног контакта, лансирајући ракете спероу. Корпус маринаца САД је током рата изгубио 75 авиона фантом-2.

Прва ваздушна борба између ловачког авиона Ф-4Ц фантом-2 и северновијетнамског ловца МиГ-17 одиграла се 10. јула 1965. године, када су оборена два северновијетнамска ловца. У периоду од јула 1965. године па до фебруара 1968. године ловци Ф-4Ц ваздухопловства САД су успели да оборе 27 ловаца МиГ-17 и 29 ловаца МиГ-21.
Најзначајнија битка између америчких ловаца Ф-4Ц и северновијетнамских ловаца МиГ-21 одиграла се 2. јануара 1967. године. У операцији „Боло“ коју је лично осмислио пуковник Робин Олдс (Robin Olds), амерички ловци су успели да оборе седам северновијетнамских ловаца МиГ-21 уз могућност још два оборена, без губитака на сопственој страни. Укупно је у том ваздушном сукобу учествовало 28 ловаца Ф-4Ц против 16 МиГ-21. Тада је последњи пут дозвољено да ловци Ф-4 самостално дејствују.


У периоду од фебруара 1972. године па до јануара 1973. године ловци Ф-4Д и Ф-4Е ваздухопловства САД, по америчким изворима успели су да оборе 9 ловаца МиГ-19 и 40 ловаца МиГ-21. Тај је период познат по масовној ваздушној операцији САД, познатој по називу „Лајнбакер“ (Linebacker). Током те офанзиве северновијетнамски пилоти су полетали и по неколико пута дневно у сусрет америчким авионима, упркос америчкој бројчаној премоћи.

Северновијетнамци су признали губитке за сво време рата од 92 ловца МиГ-17, 10 ловаца МиГ-19 и 68 ловаца МиГ-21. САД су у периоду од 1965. године па до 1973. године изгубиле 761 авион Ф-4 и РФ-4, што од дејстава ловаца ДР Вијетнам, што од дејстава ПВО ДР Вијетнам. По совјетским изворима у 166 ваздушних борби између ловаца Ф-4 и МиГ-21, оборено је 54 ловца МиГ-21 уз губитак 103 ловца фантом-2.

Вијетнамски рат је изнедрио и много пилота асова како са северновијетнамске тако и са америчке стране.

Израел као највећи корисник ловаца фантом-2 ван САД, је своје фантоме први пут борбено употребио током Рата исцрпљивања септембра 1969. године. У блиским ваздушним борбама 11. септембра 1969. године израелска ловачка авијација обара 12 египатских авиона. Током овог рата, изрелски пилоти су се сукобили и са совјетским пилотима у ловцима МиГ-21МФ. У тим борбама Израелци су изгубили девет ловаца Ф-4Е и два извиђачка авиона РФ-4Е, а успели су да оборе четири совјетска ловца МиГ-21МФ. Међутим, прави шок израелска авијација је доживела на почетку Октобарског рата 1973. године, који је познат још и као Јом Кипурски или Рамазански рат. На почетку рата израелска авијација је прибегла шаблонима из рата који је вођен 1967. године, што је довело до приличних губитака на израелској страни. Наиме, египатски пилоти су у својим ловцима МиГ-21МФ били дорасли израелским посадама у ловцима Ф-4Е.

Израелски ловци Ф-4Е фантом-2 у заседи, прилком ишчекивања налета арапских ловаца током Октобарског рата 1973. године

Ударну снагу израелског ваздухопловства чинили су авиони Ф-4Е, и они су у почетку рата претрпели губитке од 43 авиона, по неким изворима 55 авиона фантом-2. Током ваздушног лифта које су САД организовале као помоћ Израелу у операцији „Никл грас“ (Nickel Grass), Израел је из инвентара америчке војске преузео преко 100 борбених авиона. Ловци Ф-4Е који су послати као помоћ, њих 36 били су из инвентара америчког ваздухопловства, из 4. и 401. тактичког борбеног сквадрона ваздухопловства САД. Према египатским изворима, само у ваздушним сукобима са египатским ловцима МиГ-21, Израелци су изгубили 22 ловца Ф-4Е. Међутим, исход рата је познат.
Када је Израел преузео иницијативу, ловци Ф-4Е су ломили снагу египатске армије, стварајући тако услов за њену капитулацију.
Током операције Мир за Галилеју, израелски фантоми су одиграли кључну улогу у сламању сиријских јединица ПВО у долини Бека, а које су биле опремљене ракетним системима земља-ваздух куб. По добијању сигнала из авиона Е-2Ц хокај, са авиона Ф-4Е лансиране су противрадарске ракете шрајк, које су уништиле станице за вођење ракетног система куб, да би потом са авиона Ф-4Е лансиране и ракете ваздух-земља мејверик, које су уништиле лансирна возила са ракетама. Све је то обављено у два налета израелских авиона Ф-4Е.
Током Ирачко-иранског рата вођеног од септембра 1980. године па до августа 1988. године, иранско ваздухопловство користило је авионе Ф-4Д, Ф-4Е и РФ-4Е, како за ваздухопловну подршку трупама на земљи и за извиђање ирачких положаја, тако и за класичне ловачке задатке. По иранским изворима, њихови фантоми укупно су оборили 73 ирачка борбена авиона, два транспортна авиона и четири хеликоптера уз губитак 70 сопствених авиона Ф-4Д/Е. Међутим, већи број иранских авиона обориле су ирачке ракете земља-ваздух. Иранци тврде да су највећи број обарања остварили ракетама ваздух-ваздух АИМ-9П1 сајдвиндер чак 46, потом шест обарања је извршено са ракетама АИМ-7Е2 спероу и девет обарања је извршено употребом топа од 20 мм. Познат је и случај где је ирачки хеликоптер Ми-24Д (Ми-25) оборио један ирански фантом употребом митраљеза од 12,7 мм ЈакБ-12,7. Догађај се одиграо 27. октобра 1984. године. Према другим изворима фантом није оборен ватром из митраљеза, већ је оборен након што су га погодиле 32 невођене ракете С-5, које су лансиране са ирачког хеликоптера.

Последњи рат у којем је фантом учествовао била је Пустињска олуја јануара 1991. године, тад су употребљаване верзије за уништавање радара Ф-4Г вајлд визл. Укупно је ангажовано 24 авиона Ф-4Г, а само је један изгубљен у борбеној мисији. Кад је сукоб почео, Ф-4Г био је једини савезнички авион оспособљен за уништавање радарских система, који је дејствовао са тактичких аеродрома.


Од самог свог настанка, за Ф-4 фантом-2 може се с правом рећи да је омогућио Американцима ваздушну премоћ, коју и данас имају. Настао као палубни морнарички ловац, врло брзо ће због својих неспорних квалитета постати први и до данас једини серијски интервидовски борбени авион америчке војске. Омогућио је да видови америчке војске пређу преко свог антагонизма, и да га усвоје у наоружање без промене назива и битних карактеристика. Првобитно је ваздухопловство САД било сумњичаво према овом ловцу, да би временом, постало највећи корисник ловца фантом-2, од свих видова америчке војске. Да је ловац фантом-2 издржљива машина говори и податак да је током Вијетнамског рата, приликом узлетања једног фантома дошло до експлозије једне бомбе масе од 300 килограма испод крила, експлозија је отргла крило, али је пилот успео да врати авион назад у базу, те је после авион и поправљен. Неки други фантом се исто тако тешко оштећен вратио у базу, иако му је за време лета експлодирао сноп бомби од по 225 килограма.
Да авион Ф-4 фантом-2 није за занемарити, говори и чињеница да и поред тога што је из наоружања Ратног ваздухопловства САД повучен 1996. године, и данас га користи још седам земаља. Ловачки авион Ф-4 фантом-2 саставни је део светске ваздухопловне историје и стоји раме уз раме са својим ривалом ловцем МиГ-21 и немогуће је замислити небеска пространства без присуства ова два ловца, која су заједно писала светску савремену ратну историју.

МАСОВНА ПРОИЗВОДЊA




Први серијски

Фантом је у своје време био веома скуп авион, иако су повећане поруџбине цену задржавале на првобитном износу. Када су борбе у Вијетнаму достигле врхунац, фабрика у Сент Луису је израђивала 71 фантом месечно, што је изузетно велики број, ако се има на уму да је за израду једног фантома потребно исто толико радних часова колико за израду 30 ловаца из Другог светског рата. Због масовне производње у фабрици у Сент Луису за потребе америчких ваздушних снага, компанија је била приморана да део производње одређених компоненти уступи Немцима. Зато је, након немачке поруџбине, у Сент Луису склопљен обиман уговор према коме су Немци почели да производе све више комплета опреме и за фантоме америчког ваздухопловства. Јапанска компанија Мицубиши из Нагоје је за потребе јапанског ваздухопловства, почела лиценцну производњу верзије Ф-4ЕЈ. Прва два примерка авиона Ф-4ЕЈ су израђена у Сент Луису јануара 1971. године. У компанији Мицубиши произведено је 138 авиона Ф-4ЕЈ. Укупно је до 1981. године произведено 5195 примерака авиона фантом, од тог броја 5057 авион је произведен у САД, до октобра 1979. године.

Последњи серијски

Америчког морнаричког пилота аса Канингама (Duke Cunningham) изнад мора 10. маја 1972. године, оборио је северновијетнамски пилот ас Ле Тхан Дао (Le Thanh Dao). Северновијетнамски ас са шест потврђених и две непотврђене победе, оборио је Канингамовог фантома-2 Ф-4Ј лансирајући ракету ваздух-ваздух Р-3, која је фантом погодила у реп. Међутим, Американци су упорно тврдили да је Канингама оборила ракета земља-ваздух двина а не ловац МиГ-21. Морнарички пилот Канингам познат је по својој тврдњи да је оборио северновијетнамског аса пилота пуковника Нгујен Туна (Nguyen Toon), истог дана кад је и сам оборен. Међутим, пуковник Тун ас са 13 ваздушних победа, никад није постајао, већ је то измислила америчка пропаганда како би оправдала америчке губитке у Вијетнаму. Занимљиво је и то да ни сами Американци до данас, не могу да се сложе како се пуковник звао да ли Тун или Томб, и да ли је имао чин поручника или пуковника.

Намена: Двомоторни млазни ловачки авион, двосед.

Погонска група: Два турбомлазна мотора Џенерал Електрик Ј-79-ГЕ-17, потиска без допунског сагоревања 53,84 кН, а са допунским сагоревањем 81,19 кН.

Димензије: Размах крила 11,70 м; дужина 19,20 м; висина 4,96 м.

Карактеристике: Максимална брзина на висини 2,4 маха; Максимална брзина на нивоу мора 1,2 маха; Оперативни врхунац лета 16580-18300 метара; Тактички радијус дејства 1266 км; Максимални долет 3700 км.

Наоружање: Уграђен шестоцевни топ калибра 20 мм М-61А1 вулкан са 640 граната.
Као ловац носи четири ракете ваздух-ваздух средњег домета спероу и четири ракете ваздух-ваздух малог домета сајдвиндер.

Као ловац-бомбардер носи до 7250 кг разних бомби и ракета на носачима на крилима и трупу.