Avion Orao, sa jugoslovenskom oznakom J-22, prvi put je poleteo 30. oktobra 1974. godine i danas čini okosnicu jugoslovenske lovačko-bombarderske avijacije. Ta letelica namenjena je, prvenstveno, za dejstvo po ciljevima na zemlji, ali i za presretanje i uništavanje transportnih aviona i sporijih aparata. Avion je odmah bio koncipiran kao lovačko-bombarderski aparat za podršku trupama. Bilo je predviđeno da te zadatke izvršava na malim visinama i s velikim nadzvučnim brzinama leta, koristeći se širokim spektrom konvencionalnog, vrlo savremenog naoružanja, pri čemu je manevar bit uspeha za postizanje konkretnih rezultata. Od Orla se očekuje da leti danju i noću, po svim vremenskim uslovima, s betonskih i pripremljenih travnatih staza. Orao postiže izvanredno veliku brzinu na malim visinama, veću od nekih drugih aviona u svetu koji su iste kategorije, što je omogućila savremena aerodinamična koncepcija letelice, oblik trupa, pogonska grupa, te moderan kompjuterski uređaj za poboljšanje upravljivosti (autopilot), pa aparat briše iznad morske površine brzinom od 0,94 Maha. Orao je visokokrilac strelastih krila i sa stajnim trapom tipa tricikl. Visok stajni trap prilagođen je osnovnoj nameni aviona omogućavajući mu da nosi optimalnu količinu različitih podvesnih ubojnih sredstava najšireg asortimana po gabaritu, obliku i nameni. Ujedno s takvim stajnim trapom moguć je vrlo rastresit raspored aviona u borbenim uslovima, a tom cilju prilagođen je i kočioni sistem aviona, pa se Orao može zaustaviti na kratkoj stazi. Najnovija verzija može poleteti s betonske piste dugačke 690 metara i travnate staze dugačke 820 metara. Avion samostartuje iz vlastitih električnih izvora, a za skraćivanje staze poletanja i sletanja opremljen je zakrilcima i vrlo efikasnim pretkrilcima. Što se tiče naoružanja novog Orla, na pet podvesnih nosača opremljenih univerzalnim bravama koje prihvataju ubojna sredstva zapadne i istočne proizvodnje aparat može poneti 2800 kg spoljnjeg tereta: bombe RAB-120 od 120 kg, bombe DPT-250 napunjene sa tri i po kilogramskim protivpešadijskim bombama RAP-3,5, zatim 54 kumulativne bombe PTAB-2,5/1,5, ili 44 protivpešadijske bombe RAB-2,5, teške po 2,5 kg. Tu su još i saćasti lanseri sa po 12 raketa od 57 mm, četiri rakete od 127 mm, od kojih su neke s kumulativnim punjenjem, pa 16 bombi RAP-16, te 150-litarski kontejner s napalmom (PLAB-150-L). Orao nema vođene projektile vazduh-vazduh, ali ima najsavremenije rakete vazduh-zemlja s televizijskim navođenjem Maverick. Prototip aviona imao je topove kalibra 30 mm, ali je kasnije, zbog raznih problema, konačno usvojeno rešenje s dva brzometna dvocevna topa od 23 mm koji se proizvode u Jugoslaviji. Brzina gađanja tih topova iznosi oko 2000 granata u minuti, što omogućava vazdušni boj ako se koriste eksplozivni naboji, dok probojna zrna mogu uništiti ciljeve na zemlji. Radi uspešnog gađanja, letelica ima vrlo savremen nišanski sistem, kao i francuski lovac-bombarder Mirage III, na kome pilot za vreme raketiranja ili bombardovanja može, u svakom trenutku, pročitati kurs, pravac, nagib, brzinu i visinu leta, sigurnu visinu za vađenje aviona iz poniranja. Sistem HUD („Head-Up-Display“) projecira pilotu sve podatke o ciljevima i položaju aparata u prostoru na prednje staklo kabine. Rezervoari goriva Orla primaju 2400 kg kerozina, čime se ostvaruje taktički radijus od 400 km i dolet do 1300 km. Za veće daljine aparat nosi jedan od tri podvesna odbaciva rezervoara goriva, svaki nosivosti od 500 kg. Orao ima klimatizovanu i presurizovanu kabinu s najmodernijim izbacivim pilotskim sedištem karakteristike 0-0. To znači da pilot može iskočiti iz zapaljenog aviona dok još stoji na pisti. Pogonsku grupu Orla čine dva motora Rolls-Royce Viper 633-41 s dopunskim sagorevanjem goriva, forsaž koji s potisnom moći od 22,5 kN na visini od 9000 metara daju Orlu brzinu od 0,97 Maha. Kada forsaž nije uključen, s potiskom od 17,5 kN avion na istoj visini postiže maksimalnu brzinu od 0,94 Maha. U odnosu na predserijsku verziju najnoviji Orao dosta je lakši, 5720 kg prema 8126 kg, pa ima i veću maksimalnu masu (11.300 kg prema 9418 kg), što je postignuto ugradnjom lakših materijala. Radi sigurnog sletanja i brzog zaustavljanja aparat ima po dva točka na glavnim nogama u kojima su ugrađene hidraulične kočnice s diskovima i tarnim pločicama. Automatska regulacija kočenja omogućuje da avion može sleteti i ne prevrnuti se i kad mu jedan točak koči po ledu ili mokroj podlozi, a drugi po suvoj. Orao ima savremenu radio-opremu, sistem za snabdevanje gorivom s dvostrukim utakanjem, navigacijsku opremu za sletanje pri smanjenoj vidljivosti, te sistem za identifikaciju aviona „svoj-tuđ“. Aparat ima i senzor za signaliziranje ozračenja, odnosno za alarmiranje pilota da ga prati protivnička protivvazdušna odbrana. Zahvaljujući tom uređaju, pilot u Orlu može ometati vođene i samonavođene rakete koje su na njega lansirane izbacivanjem staniolskih listića za radarski vođene rakete, ili lansiranjem malih patrona visoke temperature koje skreću IC-navođene rakete. Orao, pored robusne i na oštećenja otporne strukture, ima sve vitalne sisteme udvojene, što mu omogućava preživljavanje i u otežanim uslovima borbe. Radi se o dobrom lovcu-bombarderu, odnosno jurišniku za vreme u kome je projektovan, sa strelastim krilima, sa vrlo jakim topovskim naoružanjem, uz veliku mogućnost nošenja raznih podvesnih tereta. Avion u horizontalnom letu postiže visoke podzvučne brzine, a u obrušavanju postiže brzinu od 1,03 Maha, bez poremećaja u letu. Na taj način avion može da vodi borbu u vazduhu s oštrim manevrima kako oko zvučnih brzina, bez bojazni za ograničenje sa M=1. Naravno, ovo je važno u prvom delu borbe, jer i nadzvučni avioni nakon oštrih manevara prelaze na brzine oko M=0,9, gde je specifični višak snage najveći. Radi uspešnog manevra na većim napadnim uglovima avion ima i pretkrilca na spoljašnjem delu razmaha krila. Takva aerodinamika aviona omogućuje Orlu da se kod visokih podzvučnih Mahovih brojeva uspešno suprotstavi nadzvučnim lovcima generacije MiG-21. S druge strane, generacija lovaca kakvi su F-16 ili MiG-29, umesto pretkrilca opuštaju napadnu i izlaznu ivicu dela krila i time uvećavaju svoje manevarske sposobnosti u tom području Mahovih brojeva. Drugim rečima, u bliskoj borbi na visokim podzvučnim Mahovim brojevima Orao bi mogao uspešno da se nosi sa MiG-21. Konstrukcija stajnog trapa Orla je inspirisana Jaguarom, a gume su potpuno iste kao kod Jaguara. Sa novim motorom je razvijen lovac-bombarder Orao J-22NS. To je borbeni avion sa dva motora RR Viper ukupnog statičkog potiska (oba motora) od 44,56 daN. Osnovne geometrijske osobine su gotovo iste kao i kod J-22, jedino je krilu dodato malo hibridno krilo u predelu uvodnika vazduha, što poboljšava aerodinamičke karakteristike krila. Masa praznog aviona (bez podvesnih tereta) je iznosila 5896 kg, a masa goriva u unutrašnjim rezervoarima iznosi 2715 kg. Avion, borbeno opremljen, sa maksimalnom količinom goriva u unutrašnjim rezervoarima ima masu od 8856 kg. Borbeno opremljen avion sa 50 odsto maksimalne količine goriva u unutrašnjim rezervoarima ima masu od 7492 kg. Prema tome, odnos potiska i mase aviona za presretačku verziju je oko 0,6 čak i za masu pri poletanju opterećenog aviona sa podvesnim borbenim teretima do 10.000 kg, odnos potiska i mase je još uvek oko 0,45. Sa takvim odnosom potiska i mase se mogu postići zadovoljavajuće dužine poletanja i dobre performanse penjanja. Dužina sletanja je i pre toga bila u zadovoljavajućim granicama. Brzina penjanja pri zemlji iznosi oko 80 m/s, sa praktičnim vrhuncem blizu 15.000 m, a maksimalni Mahov broj u horizontalnom letu je 0,97. Maksimalni Mahov broj u obrušavanju je 1,032. Varijantom J-22NS uglavnom su postignuti predviđeni taktičko-tehnički zahtevi, iako je za to trebalo mnogo više vremena i napora, nego što se očekivalo. Podvesnim borbenim teretima pripadaju avio-bombe od 500 kg, napalm-bombe, kasetne bombe 2xBL755 velike efikasnosti, dve televizijski vođene rakete tipa Maverick, kontejneri sa raketama 128 i 57 mm, kontejneri sa radarskim i IC-mamcima, i podvesni rezervoari za povećanje doleta. Osim verzije jednoseda, urađena je i verzija dvoseda za prelaznu obuku pilota s oznakom Orao NJ-22. Prvi let dvoseda je izveden novembra 1976. godine u Mostaru. Posle dvoseda napravljena je i izviđačka verzija IJ-22. Izviđač IJ-22 nema topovsko naoružanje s odgovarajućim instalacijama, a umesto toga nosi kontejner sa foto-kamerama za dnevna i noćna snimanja. Promenama u konstrukciji je postignuto smanjenje mase aviona za oko 400 kg, ali tada još uvek u potpunosti nije bila primenjena nova tehnologija izrade. Prvi let verzije IJ-22 je izveden januara 1981. godine. Avioni su se projektovali u Vazduhoplovnotehničkom institutu (VTI) Žarkovo i u Vazduhoplovnom institutu u Bukureštu. Proizvođači aviona su bili preduzeća Soko Mostar i Utva Pančevo i preduzeće IAC u Rumuniji.
Prijem
