Prijem
Nastanak Aero2 je bio još tridesetih godina dvadesetog veka.Naime tada je vladalo mišljenje u vojnom Vazduhoplostvu Jugoslavije o zameni starih školskih dvokrilaca sa savremenim jednokrilnim avionom.Medjutim postojao je u vojci tada veliki otpor prema toj ideji,pa je konkurs raspisao Aero klub. Uslov je bio- treba izraditi projekt školskog i trenažnog aviona za početnu nastavu u pilotaži mladih pilota, drvene konstrukcije ,sa motorom od 75-95 KS i mogućnostima izvodjenja osnovnih akrobacija. Inženjeri Djordje Petković i Boris Cijan su se prihvatili posla i konstruisali Aero 1.Njihov rad je prihvaćen i nagradjen ,ali ipak avion je ostao kao projekat.Pod uticajem ovog poteza Aero Kluba ,komanda vazduhoplovstva ipak raspisuje konkurs. Novim konkursom je odredjeno projektovanje modernog “niskokrilca drvene konstrukcije sa snagom motora 120-135 KS”.
To je bila dobrodošla prilika da ostvare svoj raniji projekat, ali sa jačim motorom i zahtevnijim uslovima u pogledu konstrukcije i opreme letelice. Uz podršku fabrike Ikarus iz Zemuna odmah su se prihvatili posla i kada je 29. IX 1939g. Štab vazduhoplovstva vojske objavio konkurs za školski avion, oni su već znatno uznapredovali u radu, tako da je fabrika uspela da izradi prototip aviona Aero-2 do polovine aprila 1940. godine. . Van konkursnih zahteva su ugrađeni kontrolnik leta i variometar, što je omogućavalo letenje bez spoljašnje vidljivosti.
Na konkursu su učestvovale fabrike aviona Ikarus- sa avionom Aero-2, Rogožarski- sa avionom Brucoš i Albatros- iz Sremske Mitrovice sa avionom Alka. Sva tri protipa su imala britanski motor -de Havilland Gipsy Major od 130 ks, koji je Komanda vazduhoplovstva predvidela kao standardni motor kod budućih jugoslovenskih školskih aviona.
Zanimljivo je da ni jedan od prototipova nije dobio nacionalne oznake ,sem zastave na repu , niti vojna obeležja.Iako je konkursom odredjeno da mora biti jednokrilni avion ipak, je na konkursu ,ali nezvanično, učestvovala i fabrika Zmaj sa svojim neuspelim prototipom dvokrilnog školskog aviona Zmaj N.
Prvi probni let avionom Aero-2 je na beogradskom aerodromu izvršio probni pilot fabrike Ikarus Vasilije Stojanović 25 IV 1940g. Do 24 V iste godine Stojanović je obavio kompletna fabrička ispitivanja, uključujući i utvrđivanje maksimalne brzine leta na ispitnoj bazi Opitnog centra, kao i ponašanje aviona u svim osnovnim akrobacijama. Od 25 V kada je avion predat Opitnoj grupi, ispitivanja nastavljaju kapetani-piloti Rapajić, Petrović i Bjelanović, a u ovu ekipu je uključen i inženjer Cijan, koji je već bio afirmisan kao dobar probni pilot, a i kao konstrukor aviona je mogao da doprinese otklanjanju eventualnih nedostataka. Početkom novembra inženjer Cijan je pred komisijom uspešno demonstrirao i produženi let na leđima,a u toku zime 1940/1941g je isprobana i upotreba skija.
Avion je bio slobodnonoseći niskrilac sa sedištima jedno iza drugog (tandem) imao je lepe i skladne aerodinamične linije i bio je opremljen svim potrebnim tehničkim uredjajima potrebnim za osnovnu obuku pilota. Na uporednim ispitivanjima tri konkuretska prototipa, tokom leta 1940g i to u Opitnoj grupi, Pilotskoj školi u Pančevu i Pilotskoj školi u Kraljevu, pobedio je Aero-2.
Početkom 1941g prototip Aero-2 je otkupljen i vođeni su pregovori o izradi serije od 50 aviona, a kako je fabrika sa sigurnošću računala na sklapanje posla, u izradu su pušteni alati za serijsku proizvodnju i neke pozicije metalnih delova konstrukcije Ali do serijske proizvodnje nije došlo, i to zbog teškoće nabavke motora Džipsi(Britnci su bili u ratu), ali i uvodjenje velikog broja nemačkih školskih aviona Biker Jungmana i napada Nemačke.
Posle aprilskog rata 1941g, Nemci su preuzeli Ikarus i sve avione i zatečeni materijal proglasili ratnim plenom, Tu se našao i prototip Aero-2 pa su Nemci ga predali Zrakoplovstvu NDH ,zajedno sa ostalim avionima. U spisku zaplenjenih aviona od 17 IX 1941G. Nemci navode da je u Ikarusu zaplenjen Schullflugzeug AERO 2 mit Motor Gipsy Major 130 HP.
Aero 2 u nekom od Hrvatskih hangara za vreme 2s.r.
U početku je korišćen za kurirske letove između Ikarusa i Fabrike aviona u Kraljevu, gde su takođe vršene revizije nekih aviona za vazduhoplovstvo NDH.U Ikarusu je bilo i onih koji se nisu slagali sa okupacijom, gde je pripadao i inženjer Petković,koji je jednom prilikom stavio u rezervoar aviona kalafonijum, što je dovelo do prekida rada motora i do prinudnog sletanja aviona negde u Šumadiji. Nakon popravke avion Aero-2 je prebačen u Zagreb, gde je upotrebljivan sve do kraja rata. Početkom maja 1945. godine, kada su piloti NDH masovno bežali ispred jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, kapetan Rak je Aero-2 preleteo u Klagenfurt u Austriji 7 V 1945, gde je ubrzo Englezima pao u ruke. Dalja sudbina aviona je nepoznata.
Posebnom odlukom Komande vazduhoplovstva, van raspisanog konkursa, počela je još početkom 1946g. izrada prototipa aviona Aero-2B. To je ustvari bio isti avion koji je pobedio na predratnom konkursu iz 1940g. Konstruktori ing. Boris Cijan i ing. Djorđe Petrović su sačuvali kompletnu dokumentaciju na osnovu koje je u Ikarusu poslije rata izrađen prototip. Prvi je primjerak poletio 22.X.1946. godine kao prvi avion i prototip izrađen u novoj Jugoslaviji. Odmah je uveden u serijsku proizvodnju pa je tokom 1947. godine Ikarus izradio 30 aviona Aero-2C s motorom engleske proizvodnje Gipsy Major 10 od 145 KS. Budući da su Englezi odugovlačili s isporukama motora, drugi avioni toga tipa su opremani motorom češke proizvodnje Walter Minor 6/III od 160 KS.
Tadašnje rukovotstvo je 31 V 1948g. , da bi ubrzala isporuke aviona Aero-2, potpisan ugovor sa bugarskom fabrikom aviona u Loveču.Oni su trebali da do XII 1949g završe 30 aviona. Rezolucija IB ,je ovaj ugovor je otkazala.
Do 1950 godine izrađeno je 236 aviona Aero-2 raznih verzija.
• Aero 2 prototip je imao Motor Džipsi Major 10, i nije imao repni točak(imao je drljaču)
• Aero-2B (ev.br. od 0401 do 0430) motor Džipsi Major 10 ,su bili sa otvorenom kabinom za osnovnu obuku u dnevnom letenju. Prototip aviona Aero-2B završen je 19 X 1946g. Prvi let prototipa je obavljen 22 X 1946g. Proizvodnja serije od 30 aviona je pošela 1 I 1947g. a završena je 31 III 1948g. Svih 30 aviona je uvedeno u JRV tokom 1948g.
U toku 1955g. jedini primerak aviona Aero-2E je modifikovan u verziju Aero-2B.
Tokom godina njihov broj je postepeno opadao pa je 31 XII 1956g. u evidenciji JRV bilo 20 aviona. U 1957g. otpisana su dva Aera-2B a 15 je prepravljeno u Aero-2C. Poslednja tri aparata Aero-2B povučena su iz naoružanja 1958g.
• Aero-Be (ev.br od 0851 do 0890) motor Walter Minor 6-III, sa zatvorenom kabinom, on je bio specijalno radjen za noćno letenje,imao je ugradjeno osvetljenje za noćno letenje.(imao je repni točak.)
• Aero -2C (ev.br. od 0431 do 0512), motor Walter Minor 6-III, sa otvorenom kabinom, (imao je drljaču)
Aero-2D sa zatvorenom kabinom, i Aero-2DE (ev.br. od 0513 do 0603) poboljšana verzija za obuku u instrumentalnom letenju, (ev.br. od 0513 do 0603) Motor Walter Minor 6-III dodat repni točak.Jedan Aero-2D je prepravljen u hidroverziju Aero-2H3 u toku 1950g
Aero 2D
Aero-2E,(ev.br. 9772) motor Džipsi Major 10 zatvorena kabina. Izrađen svega u jednom primerku Prethodne, 1955. godine, jedini primerak aviona Aero-2E je modifikovan u verziju Aero-2B.
Aero-2F(ev.br. od 9761 do 9783) motor Walter Minor 6-III ,sa otvorenom kabinom,koji je umesto zadnjeg sedišta nosio rezervoar i imao ugrađene uređaje za zaprašivanje .
Aero 2F
Aero-2H(ev.br. od 9651 do 9654) motor Walter Minor 6-III , razvojni put aviona Aero-2 vidljiv je i u razvoju same hidroverzije koja je pod oznakom 'H' okupljala sve tri osnovne verzije C, D i DE,i sa otvorenom i zatvorenom kabinom. . Aero-2H je zamišljen kao školski hidroavion za osnovnu letačku obuku sa vodenih površina. Prvi prototip hidroaviona završen je 14 VIII 1949g. Hidroavioni Aero-2H je razvijeni kao verzije sa plovcima školskih aviona Aero-2.
Prototip Aero-2H1 je imao otvorenu kabinu i motor Walter Minor 6-III i elisu nepromenjivog koraka,i predat je JRV-u 1949g.
Aero-2H2 se razlikovao od prvog prototipa jer je imao elisu sa ručnom promenom koraka DH tip PD 72/2W1/1. Predat je JRV-u 1950g.
Prototip Aero-2H3 je imao isti motor, zatvorenu kabinu, elisu sa ručnom promenom koraka DH tip 2/WIT i plovcima Pedj, većeg deplasmana i drugačijeg dna. Prvi avion je predat 1951g. tako što je prepravljen iz Aera-2D a drugi avion 1952g.
Jedan je rashodovan 1955g. a ostala tri aviona su ostala do 1958g. Tokom te godine rashodovana su još dva a poslednji je rashodovan 1959g. Aero-2H je zamišljen kao školski hidroavion za osnovnu letačku obuku sa vodenih površina. Pošto je motor bio suviše slab za normalnu hidroverziju, poletanje aviona bilo je suviše dugačko i zbog toga je izostala seriska proizvodnja,a i prekinut je dalji rad na njemu.
Iаkо mu је оsnоvnа nаmеnа bilа pоčеtnо škоlоvаnjе pilоtа, u pоčеtku bilо је višе udеsа i kаtаstrоfа zbоg оštrоg pаdа na krilo u prevučenom letu, i nagli prelaz u kovit ako pilot na vreme ne preduzme adekvatnu akciju u upravljanju.
Mаnjim izmеnаmа u kоnstrukciјi krilа оvо је isprаvljеnо nа kаsniјim primеrcimа Aero-2.
U upotrebi školskih jedinica RV je bio od 1948g. do 1959g a od 1957g su avioni prelazili u VSJ,poslednji je predat VSJ 1961g ukupnо 124 аpаrаtа
To je bila dobrodošla prilika da ostvare svoj raniji projekat, ali sa jačim motorom i zahtevnijim uslovima u pogledu konstrukcije i opreme letelice. Uz podršku fabrike Ikarus iz Zemuna odmah su se prihvatili posla i kada je 29. IX 1939g. Štab vazduhoplovstva vojske objavio konkurs za školski avion, oni su već znatno uznapredovali u radu, tako da je fabrika uspela da izradi prototip aviona Aero-2 do polovine aprila 1940. godine. . Van konkursnih zahteva su ugrađeni kontrolnik leta i variometar, što je omogućavalo letenje bez spoljašnje vidljivosti.
Na konkursu su učestvovale fabrike aviona Ikarus- sa avionom Aero-2, Rogožarski- sa avionom Brucoš i Albatros- iz Sremske Mitrovice sa avionom Alka. Sva tri protipa su imala britanski motor -de Havilland Gipsy Major od 130 ks, koji je Komanda vazduhoplovstva predvidela kao standardni motor kod budućih jugoslovenskih školskih aviona.
Zanimljivo je da ni jedan od prototipova nije dobio nacionalne oznake ,sem zastave na repu , niti vojna obeležja.Iako je konkursom odredjeno da mora biti jednokrilni avion ipak, je na konkursu ,ali nezvanično, učestvovala i fabrika Zmaj sa svojim neuspelim prototipom dvokrilnog školskog aviona Zmaj N.
Prvi probni let avionom Aero-2 je na beogradskom aerodromu izvršio probni pilot fabrike Ikarus Vasilije Stojanović 25 IV 1940g. Do 24 V iste godine Stojanović je obavio kompletna fabrička ispitivanja, uključujući i utvrđivanje maksimalne brzine leta na ispitnoj bazi Opitnog centra, kao i ponašanje aviona u svim osnovnim akrobacijama. Od 25 V kada je avion predat Opitnoj grupi, ispitivanja nastavljaju kapetani-piloti Rapajić, Petrović i Bjelanović, a u ovu ekipu je uključen i inženjer Cijan, koji je već bio afirmisan kao dobar probni pilot, a i kao konstrukor aviona je mogao da doprinese otklanjanju eventualnih nedostataka. Početkom novembra inženjer Cijan je pred komisijom uspešno demonstrirao i produženi let na leđima,a u toku zime 1940/1941g je isprobana i upotreba skija.
Avion je bio slobodnonoseći niskrilac sa sedištima jedno iza drugog (tandem) imao je lepe i skladne aerodinamične linije i bio je opremljen svim potrebnim tehničkim uredjajima potrebnim za osnovnu obuku pilota. Na uporednim ispitivanjima tri konkuretska prototipa, tokom leta 1940g i to u Opitnoj grupi, Pilotskoj školi u Pančevu i Pilotskoj školi u Kraljevu, pobedio je Aero-2.
Početkom 1941g prototip Aero-2 je otkupljen i vođeni su pregovori o izradi serije od 50 aviona, a kako je fabrika sa sigurnošću računala na sklapanje posla, u izradu su pušteni alati za serijsku proizvodnju i neke pozicije metalnih delova konstrukcije Ali do serijske proizvodnje nije došlo, i to zbog teškoće nabavke motora Džipsi(Britnci su bili u ratu), ali i uvodjenje velikog broja nemačkih školskih aviona Biker Jungmana i napada Nemačke.
Posle aprilskog rata 1941g, Nemci su preuzeli Ikarus i sve avione i zatečeni materijal proglasili ratnim plenom, Tu se našao i prototip Aero-2 pa su Nemci ga predali Zrakoplovstvu NDH ,zajedno sa ostalim avionima. U spisku zaplenjenih aviona od 17 IX 1941G. Nemci navode da je u Ikarusu zaplenjen Schullflugzeug AERO 2 mit Motor Gipsy Major 130 HP.
Aero 2 u nekom od Hrvatskih hangara za vreme 2s.r.
U početku je korišćen za kurirske letove između Ikarusa i Fabrike aviona u Kraljevu, gde su takođe vršene revizije nekih aviona za vazduhoplovstvo NDH.U Ikarusu je bilo i onih koji se nisu slagali sa okupacijom, gde je pripadao i inženjer Petković,koji je jednom prilikom stavio u rezervoar aviona kalafonijum, što je dovelo do prekida rada motora i do prinudnog sletanja aviona negde u Šumadiji. Nakon popravke avion Aero-2 je prebačen u Zagreb, gde je upotrebljivan sve do kraja rata. Početkom maja 1945. godine, kada su piloti NDH masovno bežali ispred jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, kapetan Rak je Aero-2 preleteo u Klagenfurt u Austriji 7 V 1945, gde je ubrzo Englezima pao u ruke. Dalja sudbina aviona je nepoznata.
Posebnom odlukom Komande vazduhoplovstva, van raspisanog konkursa, počela je još početkom 1946g. izrada prototipa aviona Aero-2B. To je ustvari bio isti avion koji je pobedio na predratnom konkursu iz 1940g. Konstruktori ing. Boris Cijan i ing. Djorđe Petrović su sačuvali kompletnu dokumentaciju na osnovu koje je u Ikarusu poslije rata izrađen prototip. Prvi je primjerak poletio 22.X.1946. godine kao prvi avion i prototip izrađen u novoj Jugoslaviji. Odmah je uveden u serijsku proizvodnju pa je tokom 1947. godine Ikarus izradio 30 aviona Aero-2C s motorom engleske proizvodnje Gipsy Major 10 od 145 KS. Budući da su Englezi odugovlačili s isporukama motora, drugi avioni toga tipa su opremani motorom češke proizvodnje Walter Minor 6/III od 160 KS.
Tadašnje rukovotstvo je 31 V 1948g. , da bi ubrzala isporuke aviona Aero-2, potpisan ugovor sa bugarskom fabrikom aviona u Loveču.Oni su trebali da do XII 1949g završe 30 aviona. Rezolucija IB ,je ovaj ugovor je otkazala.
Do 1950 godine izrađeno je 236 aviona Aero-2 raznih verzija.
• Aero 2 prototip je imao Motor Džipsi Major 10, i nije imao repni točak(imao je drljaču)
• Aero-2B (ev.br. od 0401 do 0430) motor Džipsi Major 10 ,su bili sa otvorenom kabinom za osnovnu obuku u dnevnom letenju. Prototip aviona Aero-2B završen je 19 X 1946g. Prvi let prototipa je obavljen 22 X 1946g. Proizvodnja serije od 30 aviona je pošela 1 I 1947g. a završena je 31 III 1948g. Svih 30 aviona je uvedeno u JRV tokom 1948g.
U toku 1955g. jedini primerak aviona Aero-2E je modifikovan u verziju Aero-2B.
Tokom godina njihov broj je postepeno opadao pa je 31 XII 1956g. u evidenciji JRV bilo 20 aviona. U 1957g. otpisana su dva Aera-2B a 15 je prepravljeno u Aero-2C. Poslednja tri aparata Aero-2B povučena su iz naoružanja 1958g.
• Aero-Be (ev.br od 0851 do 0890) motor Walter Minor 6-III, sa zatvorenom kabinom, on je bio specijalno radjen za noćno letenje,imao je ugradjeno osvetljenje za noćno letenje.(imao je repni točak.)
• Aero -2C (ev.br. od 0431 do 0512), motor Walter Minor 6-III, sa otvorenom kabinom, (imao je drljaču)
Aero-2D sa zatvorenom kabinom, i Aero-2DE (ev.br. od 0513 do 0603) poboljšana verzija za obuku u instrumentalnom letenju, (ev.br. od 0513 do 0603) Motor Walter Minor 6-III dodat repni točak.Jedan Aero-2D je prepravljen u hidroverziju Aero-2H3 u toku 1950g
Aero 2D
Aero-2E,(ev.br. 9772) motor Džipsi Major 10 zatvorena kabina. Izrađen svega u jednom primerku Prethodne, 1955. godine, jedini primerak aviona Aero-2E je modifikovan u verziju Aero-2B.
Aero-2F(ev.br. od 9761 do 9783) motor Walter Minor 6-III ,sa otvorenom kabinom,koji je umesto zadnjeg sedišta nosio rezervoar i imao ugrađene uređaje za zaprašivanje .
Aero 2F
Aero-2H(ev.br. od 9651 do 9654) motor Walter Minor 6-III , razvojni put aviona Aero-2 vidljiv je i u razvoju same hidroverzije koja je pod oznakom 'H' okupljala sve tri osnovne verzije C, D i DE,i sa otvorenom i zatvorenom kabinom. . Aero-2H je zamišljen kao školski hidroavion za osnovnu letačku obuku sa vodenih površina. Prvi prototip hidroaviona završen je 14 VIII 1949g. Hidroavioni Aero-2H je razvijeni kao verzije sa plovcima školskih aviona Aero-2.
Prototip Aero-2H1 je imao otvorenu kabinu i motor Walter Minor 6-III i elisu nepromenjivog koraka,i predat je JRV-u 1949g.
Aero-2H2 se razlikovao od prvog prototipa jer je imao elisu sa ručnom promenom koraka DH tip PD 72/2W1/1. Predat je JRV-u 1950g.
Prototip Aero-2H3 je imao isti motor, zatvorenu kabinu, elisu sa ručnom promenom koraka DH tip 2/WIT i plovcima Pedj, većeg deplasmana i drugačijeg dna. Prvi avion je predat 1951g. tako što je prepravljen iz Aera-2D a drugi avion 1952g.
Jedan je rashodovan 1955g. a ostala tri aviona su ostala do 1958g. Tokom te godine rashodovana su još dva a poslednji je rashodovan 1959g. Aero-2H je zamišljen kao školski hidroavion za osnovnu letačku obuku sa vodenih površina. Pošto je motor bio suviše slab za normalnu hidroverziju, poletanje aviona bilo je suviše dugačko i zbog toga je izostala seriska proizvodnja,a i prekinut je dalji rad na njemu.
Iаkо mu је оsnоvnа nаmеnа bilа pоčеtnо škоlоvаnjе pilоtа, u pоčеtku bilо је višе udеsа i kаtаstrоfа zbоg оštrоg pаdа na krilo u prevučenom letu, i nagli prelaz u kovit ako pilot na vreme ne preduzme adekvatnu akciju u upravljanju.
Mаnjim izmеnаmа u kоnstrukciјi krilа оvо је isprаvljеnо nа kаsniјim primеrcimа Aero-2.
U upotrebi školskih jedinica RV je bio od 1948g. do 1959g a od 1957g su avioni prelazili u VSJ,poslednji je predat VSJ 1961g ukupnо 124 аpаrаtа
