Vazduhoplovne snage Venecuele

Ваздухопловне снаге Венецуеле


ПРКОСНИ ЛЕТ КОНДОРА

Венецуела или службено Боливарска Република Венецуела је држава на карипској обали Јужне Америке, која са својих 912050 километара квадратних заузима пето место по површини од једанаест држава које се налазе на јужноамеричком континенту. Нафтом богата Венецуела граничи се на западу са Колумбијом, на истоку са Гвајаном, а на југу густо обраслом амазонском прашумом граничи се с Бразилом. Венецуела има 28 милиона становника са 84% удела градског становништва у популацији.





Ваздухопловне снаге Венецуеле формиране су председничком одлуком 17. априла 1920. године, а свечано су инагурисане децембра исте године кад је с радом почела Ваздухопловна академија у Маракаји. Највећи утицај на почетку развоја ваздухопловних снага Венецуеле имале су Француска и Италија. Почев од 1939. године у развој ваздухопловства Венецуеле, све је присутнији утицај САД које су тада одлучиле да појачају своје присуство и утицај у Латинској Америци. Током Другог светског рата Венецуела је добијала јако мало материјалне помоћи од САД.



Међутим, већ по завршетку рата Венецуела добија велику количину ратног материјала из резерви САД. Од 1949. године ваздухопловство постаје самосталан вид војске Венецуеле, независан од утицаја копнене војске. Већ педесетих година ХХ века, из Венецуеле су према САД и Великој Британији упућени захтеви за новим ваздухопловима. Модерне ваздухопловне базе су изграђене почетком шездесетих година ХХ века. У то време главнину ловачких авиона чинили су авиони веном, вампир и Ф-86 сејбр. Бомбардерске ескадриле (или ескадрони како се у Венецуели називају) биле су наоружане бомбардерима Б-25 мичел. Током седамдесетих и почетком осамдесетих година ХХ века раст цене нафте, омогућио је боље опремање ваздухопловних снага. У то време набављени су савремени авиони из тог периода, попут авиона мираж-III, мираж-5, Ф-5 фридом фајтер, Т-2Д, ОВ-10А бронко и тукано. Посебан подстрек развоју представљало је увођење у наоружање ловаца Ф-16А/Б фајтинг фалкон.




Крајем осамдесетих и током деведестих година ХХ века долази до немира у држави због економске кризе. Самим тим и авијација почиње да трпи као технички најзахтевнији вид војске. Већи број ваздухоплова се приземљује, због неисправности и због недостатка делова који нису набављени, јер је у каси Министарства одбране недостајало новца. Због унутрашњих превирања у Венецуели су тих година покушана два државна удара, у чијем центру су биле ваздухопловне снаге. Први удар догодио се 4. фебруара 1992. године када су падобранци на челу са тада потпуковником Угом Чавезом покушали да изврше државни удар који није успео. Други удар покушан је у зору 27. новембра исте године. Генерал Висконти је са делом ваздухопловних снага такође извео неуспео покушај државног удара.



Сам удар био је више знак подршке потпуковнику Чавезу. Удар је пропао јер је 16. ваздухопловна група опремљена ловцима Ф-16 остала лојална влади у Каракасу. Авиони Ф-16 су у тим немирним данима оборили три авиона пучиста – по један ОВ-10А бронко, Т-27 тукано и један мираж-50.





Већ 1994. године председник Венецуле Рафаел Калдера на слободу пушта групу официра-завереника. На председничким изборима 6. децембра 1998. године побеђује потпуковник Уго Чавез са скоро 57% гласова.




Након победе на изборима, Чавез почиње спровођење опсежне реформе у целом друштву. Реформа се почела спроводити и у ваздухопловству. Међутим, виши сталешки слој људи и синдикати нису били задовољни Чавезовом управом.




Тако је 12. априла 2002. године опозиција уз подршку САД извршила државни удар, и с председничког места збацила Чавеза. Међутим, славље пучиста је кратко трајало, тако да су војници већ 14. априла, два дана након пуча вратили на функцију Чавеза. Након тога развој Венецуеле иде убрзаним током.




Након година стагнације и у ваздухопловству се осећало побољшање. Извршене су реформе и модернизација тог вида. Ваздухопловство Венецуеле је данас једно од намодернијих ваздухопловстава у Латинској Америци. Са својих шест главних оперативних база, авијација је подељена на три главне команде под чијом командом се налази дванаест ваздухопловних група, које се састоје од четири групе ловаца, две групе за блиску подршку, четири транспортне, групу за обуку и групу за извиђачка дејства. Свака група је подељена на неколико оперативних ескадрила, а остало су јединице за опслуживање.

АМЕРИЧКИ ЕМБАРГО

Након победе на председничким изборима 1998. године контровезног падобранског потпуковника Уга Чавеза, влада САД покушава на све начине да нађе замену за Чавеза. После неуспелог државног удара опозиције, односи између САД и Венецуеле су почели да захлађују.
Већ 1998. године САД уводе незванични ембарго на извоз наоружања и војне опреме Венецуели.
Потписани уговор са Израелом о модернизацији венецуеланских Ф-16 је прекинут, након што су САД извршиле притисак на владу Израела.




Због тога Чавез оптужује САД, да одлажу или боље рећи одбијају да испоруче резеревне делове за венецуеланске Ф-16. Након примедбе Чавеза, да ће „неупотребљиве“ Ф-16 ловце испоручити Ирану, влада САД одобрава испоруку резервних делова за венецуеланске шеснаестице. Међутим, пошиљка бива задржана на америчкој царини под наводним изговором „због безбедносних разлога“.




Већ почетком 2005. године влада САД доноси закон о забрани испоруке наоружања и војне опреме Венецуели. Оно што је контравезно у овом закону је то, што се у овом закону поред САД помиње и забрана испоруке наоружања и војне опреме Венецуели из компанија чији власници нису држављани САД, нити су те компаније у власништву САД. Нарочито је проблем у том закону, што је влада САД забранила и испоруку наоружања и опреме Венецуели из било које земље. Што САД ставља у улогу „светског шерифа“ иако на то немају право ни оне нити било која друга земља. Самим тим, САД су спречиле реализацију већ потписаних уговора о испруци војне опреме са Венецуелом, и неких својих пријатељских држава.





У 2005. години Венецуела је са Шпанијом потписала уговор о испоруци 12 морнаричких патролних и транспортних авиона. Уговор је био вредан око две милијарде долара и нових 900 радних места у одбрамбеној индустрији Шпаније. Међутим, због притиска САД на Шпанију уговор је отказан.
Чешка влада је под притиском САД, забранила компанији Аеро да финализује свој авион Л-159 АЛЦА са француском опремом, због бојазни да ће авион бити понуђен Венецуели.
Шпанска компанија ЕАДС КАЗА (EADS CASA) је спречена због америчког ембарга, да реализује већ договорену продају авиона Венецуели.
Бразил је био приморан да откаже већ уговорену продају авиона супер тукано Венецуели. Наиме, авиони супер тукано користе америчке турбоелисне моторе Прет и Витни, а испорука Венецуели претила је отказивањем испоруке мотора из САД. Исто тако нису испоручени ни бразилски авиони авакс Венецуели.
Руске компаније Рособоронекспорт и Сухој су санкционисане од стране владе САД због испоруке наоружања Венецуели.
Све је ово приморало Венецуелу да се окрене новим савезницима - Русији и Кини.





Крајем 2005. и почетком 2006. године Венецуела је са Русијом потписала уговор о куповини више од 50 хеликоптера, 24 ловца СУ-30МкВ, 12 система Тор-М1 и друге опреме за војску. Вредност уговора је износила четири милијарде долара.
У септембру 2008. године Русија је Венецуели одобрила кредит у вредности од милијарду долара за набавку руског наоружања.
Венецуела је у септембру 2008. године од Кине купила 24 авиона за обуку К-8 каракорум у вредности од 84 милиона долара. До половине 2010., испоручено је 18 авиона.




Русија је Венецуели испоручила и непознат број ракетних система Игла-С. Током параде у Каракасу априла 2009. године избројано је 50 тих система на паради. То је довело до реакције Стејт департмента који је изјавио: „Ми смо забринути венецуеланском куповином оружја, које превазилази њихове потребе и самим тим представља потенцијалну дестабилизацију“.




У септембру 2009. године Русија је пристала да одобри кредит Венецуели у вредности од две милијарде долара за набавку руског оружја. Поред средстава за копнену војску, занимљива је Руска одлука о испоруци ракетних система Бук-М, С-125 нева и С-300.
Русија је изјавила да ће активно учествовати у модернизацији венецуеланске армије, која је планирана да се обави до 2013. године.




У ваздухопловну базу Ел Либертадор 11. августа 2008. године слетела су два стратешка бомбардера ТУ-160 Руске Федерације. Бомбардери су летели 13 сати без допуне горивом. Током септембра су заједно са авијацијом Венецуеле учествовали на маневрима у Карипском мору. У том периоду у водама Карипског мора изведени су заједнички поморско-ваздушни маневри Русије и Венецуеле.





На те заједничке маневре Русије и Венецуеле, САД су одговориле реактивирањем своје Четврте флоте већ 1. јула 2008. године. Четврта флота формирана је 1943. године, са задатком заштите територијалних вода САД. Већ, 1950. године флота је расформирана. Након 58 година, флота је поново активирана, а амерички одговор за то је правдан „као знак подршке против трговине дрогом у оквиру безбедносно-политичке сарадње са међународним партнерима“. Долазак ратних бродова америчке Четврте флоте у воде Јужне Америке са сумњом је гледао и Бразил. Реторика Чавеза је очекивано била оштрија.

Пар ловаца СУ-30 МкВ у лету

ОРГАНИЗАЦИЈА
ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Седиште ваздухопловства налази се у бази Ла Карлота у Каракасу. Шест главних ваздухопловних база налази се на северу земље. База Ел Либертадор налази се јужно од Маракаја и једна је од главних ваздухопловних база у Венецуели. У њој се налазе четири ваздухопловне групе и велика логистичка база за одржавање, ремонт и модернизацију свих ваздухоплова. У бази Миранда у Каракасу налази се велики Ремонтни завод „Франциско де Паула Алкантара“.

Ваздухопловне снаге Венецуеле подељене су на три команде и то: Команда борбеног ваздухопловства, Команда за ваздушну логистику и Команда за обуку.
Поред тога сваки вид војске Венецуеле има и своје ваздухопловство, као што је морнаричка авијација, авијација копнене војске и авијација Националне гарде Венецуеле.





Како и сам назив ове команде гласи, дакле она обухвате све ваздухопловне борбене групе и борбене ваздухоплове. Борбени авиони и хеликоптери су организовани у четири ваздухопловне борбене групе и две групе за специјалне операције.
Ваздухопловне борбене групе опремљене су борбеним авионима типа ВФ-5А/Б, Ф-16А/Б и СУ-30МкВ.
У ваздухопловној бази Ел Либертадор базирају две ваздухопловне борбене групе.
Прва је 11. ваздухопловна борбена група „Диаблес“, која је до краја 2009. године била опремљена са две ескадриле борбених авиона мираж-50ЕВ/ДВ. Након што су авиони мираж повучени из наоружања, из 13. ваздухопловне борбене групе привремено је откомандована једна ескадрила са авионима СУ-30МкВ. План је да ова борбена група до краја 2011. године буде опремљена са најмање једном ескадрилом новопроизведених ловаца СУ-30МкВ.




Друга борбена група је легендарна 16. ваздухопловна борбена група „Змајеви“, која је састављена од 161. ловачке ескадриле „Стрелци“ и 162. ловачке ескадриле „Орлови“. Група је опремљена са ловачким авионима Ф-16А/Б.

У бази Барквисименто стационирана је 12. ваздухопловна борбена група, која је састављена од 35. ловачке ескадриле „Пантери“ и 36. ловачке ескадриле „Јагуари“. Тренутно је активна само 36. ловачка ескадрила која је опремљена са ловачким авионима ВФ-5А/Б.

Елиту борбене авијације чини 13. ваздухоповна борбена група „Либертадор Симон Боливар“ у Барселони, која је тренутно опремљена најмодернијим борбеним авионима у целој Латинској Америци – ловцима СУ-30МкВ. Групу сачињавају две ловачке ескадриле и то: 131. ловачка ескадрила „Асови“ и 132. ловачка ескадрила „Пуме“. Ескадрила „Пуме“ тренутно је у откоманди у 11. ваздухопловној борбеној групи.




У бази Ел Либертадор је стационирана и 10. група за специјалне операције „Кобре“. Ову групу сачињавају 101., 102., и 104. хеликоптерска ескадрила. Ескадриле су наоружане хеликоптерима АС-332Б-1 супер пума и АС-532АЦ кугуар. Задатак групе је борбена подршка и служба спасавања.

На аеродрому „Генерал Рафаел Урданета“ у Маракаибу стационирана је 15. група за специјалне операције „Бронко“. Групу сачињавају 151. ескадрила за специјалне операције која је опремљена авионима ОВ-10А/Е бронко, 152. ескадрила за специјалне операције опремљена авионима ТА-27 тукано и 157. ескадрила за ремонтну подршку. Донедавно је задатак групе била борба против устаника, међутим, сада се пре свега базира на борбу против тероризма, кријумчарења дроге и борбу против нелегалне сече шуме.




Венецуела је била прва земља Латинске Америке која је из САД набавила ловце Ф-16. Донедавно, Венецуела је била једини корисник ових авиона све док Чиле 2005. године није набавио ове ловце. У мају 1982. године, влада Венецуеле је потписала уговор о куповини 18 авиона Ф-16А блок-15 и 6 авиона Ф-16Б блок-15, да би заменила флоту ловачких авиона мираж-3 и јуришника мираж-5 који су били у наоружању ваздухопловних снага. Планом је било предвиђено да се набаве 72 ловца Ф-16. Међутим, због економске кризе и недостатка новца, набављена су само 24 ловца Ф-16.




Венецуелански захтев за набавком ловаца Ф-16, није у почетку био одмах прихваћен од владе САД. Америчка влада је имала намеру да Венецуели прода осиромашену извозну верзију Ф-16/79, уместо верзије Ф-16А/Б. Каракас одбија ту понуду, тако да влада САД одустаје од своје намере, и 1983. године одобрава продају ловаца Ф-16А/Б са моторима Прет и Витни Ф-100 Венецуели.



Ваздухопловство је своје прве шеснаестице добило већ септембра исте године. Венецуелански ловци Ф-16 су били атрактивно обојени у зелено-браон боју са ознаком борбеног ваздухопловства на репу и крилима. Четвороцифрени број био је исписан на трупу одмах испод репа.
Од првобитно 24 набављена ловца Ф-16, три су изгубљена у удесима. Прва два су доживела хаварију због квара мотора, док је трећи Ф-16Б, пао током припрема за аеромитинг у бази Ел Либертадор, где иначе и базира 16. ваздухопловна група. У овој несрећи настрадала су оба пилота. Венецуела се обратила влади САД, ради одобрења за набавку три нова ловца Ф-16 како би надохнадила губитке настале у удесима, и затражила је од Американаца да изврше модификацију преосталих ловаца Ф-16. Крајем октобра 1997. године влада САД је одобрила продају три ловца Ф-16 и дозволила је да се побољша авионика и уграде нови мотори Ф-100-ПВ-220Е на преосталих 21 авион. Међутим, овај уговор до данас није испоштован.

Венецуелански Ф-16 су опремљени ракетама ваздух-ваздух АИМ-9Л сајдвиндер. Стандардна опрема у борбеним мисијама пружања подршке трупама на земљи обухвата шест бомби Мк-82, две бомбе Мк-84, четири ракете АИМ-9Л и подтрупни допунски резервоар. Касетне бомбе су такође у инвентару венецуеланских Ф-16. Током 1997. године на шеснаестице су интегрисани израелски подвесници лајтнинг за прецизно означавање циљева и мерење даљине до циља. Овај систем омогућује употребу вођених бомби са различитим системом навођења. Све вођене бомбе су израелског порекла. Поред тога на венецуеланске Ф-16 су интегрисане и израелске ракете ваздух-ваздух четврте генерације питон-4.

Почетком 1998. године Венецуела је од САД затражила модификацију Ф-16А/Б на стандард Ф-16Ц/Д. До данас та модификација није обављена.
Белгијска компанија САБКА (SABCA) је наводно 2003. године потписала уговор са Венецуелом о модернизацији и продужењу животног века венецуеланских Ф-16. Ова информација званично није потврђена.

Током покушаја државног удара 27. новембра 1992. године, 16. ваздухопловна борбена група „Змајеви“ је била једна од ретких јединица ваздухопловства која је остала лојална тадашњем председнику Венецуеле Карлосу А. Перезу. Змајевима се приписују три обарања побуњеничких авиона.
Тренутно ваздухопловство располаже са 21 авионом Ф-16
– 16 једноседа Ф-16А и
- 5 двоседа Ф-16Б.


У бази Барксвиминенто стационирана је 12. ваздухопловна борбена група, која у свом саставу има само 36. ловачку ескадрилу „Јагуари“. Ескадрила је опремљена с 12 авиона – осам једноседа ВФ-5А, три двоседа ВФ-5Б и једним двоседом ВФ-5Д фридом фајтер. Сви авиони су набављени у Канади и Холандији.





Током 1972. године из Канаде је набављено 16 једноседа ЦФ-5А и 2 двоседа ЦФ-5Д. Осим тога два нова двоседа ЦФ-5Д из Канаде су набављена 27. јануара 1974. године.




Авиони су у Венецуели понели ознаке ВФ-5А и ВФ-5Д. У разним удесима изгубљено је седам авиона, а остатак је био ускладиштен. Крајем 1990. године одлучено је да се изврши модернизација преосталих ловаца ВФ-5, који су крајем осамдесетих година ХХ века због финансијских проблема и застарелости били приземљени. У складиштима се налазило 14 авиона ВФ-5А/Д који су чекали на ремонт и модернизацију.



Кад су средства постала доступна, уговор о модернизацији је потписан са Сингапуром. Модернизацији авионике обухватала је уградњу новог радара грифо, а уграђена је и цев за попуну авиона горивом у лету. Одлучено је да се прва фаза модернизације обави у Сингапуру, а друга фаза у Венецуели. Прва два модернизована авиона су враћена у службу током 1993. године. Модернизацијом је било обухваћено још седам авиона. Радови на модернизацији ових авиона спроведени су у Венецуели уз помоћ техничара из Сингапура.




Друга фаза модернизације флоте петица, обухватала је куповину седам бивших холандских НФ-5Ц и једног Ф-5А и шест Ф-5Б, као и пет резервних мотора Ј-85 за 5,6 милиона долара. Сви авиони су испоручени 1993. године. Кроз модернизацију су прошла само три авиона Ф-5Б, од планираних пет. Два пута годишње јединица игра улогу тзв. „агресорског сквадрона“. Једне недеље проиграва ваздушне дуеле са ловцима Ф-16, а друге недеље са ловцима СУ-30.



Даље одржавање авиона ВФ-5 предвиђено је уз техничку подршку Ваздухопловне индустрије Ирана, која има добро искуство у одржавању авиона Ф-5 који се такође налазе и у саставу Ратног ваздухопловства Ирана.

ОДЛАЗАК АВИОНА
МИРАЖ-50

У знак добрих односа са Еквадором, Венецуела је понудила Еквадору шест добро очуваних авиона мираж-50.




Том приликом еквадорски председник Рафаел Кореа је најавио, да ће ваздухопловне снаге Еквадора из Венецуеле примити 28. септембра 2009. године шест авиона мираж-50 који су у добром стању. Ова испорука авиона мираж-50 означила је крај службе овог типа авиона у ваздухопловству Венецуле. Њима ће на смену стићи нови авиони из Русије - СУ-30МкВ. Наиме, до доласка нових машина из Русије из, 13. ваздухопловне борбене групе у 11. ваздухопловну борбену групу која је донедавно била опремљена авионима мираж-50, у откоманди је 132. ловачка ескадрила „Пуме“







Због одбијања САД да испоруче резервне делове за ловце Ф-16, Венецуела је 2005. године затражила од Русије да јој одобри испоруку нових ловаца СУ-30. Испорука је комплетирана септембра 2008. године, када су ваздухопловне снаге Венецуеле примиле последње авиона СУ-30МкВ, од поручених 24 авиона. Са овим новим авионом опремљене су две ескадриле 13. ваздухопловне борбене групе. То су 131. ловачка ескадрила „Асови“ и 132. ловачка ескадрила „Пуме“.




Авиони СУ-30МкВ су верзије авиона СУ-30Мк-2, која је намењена Венецуели. Уз авионе стигла је импозантна пошиљка наоружања која је обухватала: ракете ваздух-ваздух Р-27ЕТ-1, Р-27ЕР1, Р-27ЕП1,Р-73Е и Р-77, ракете ваздух-земља (море) Х-59МЕ, Х-31А, Х-31П, Х-29ТЕ, Х-29Л и више типова разних вођених и невођених ваздухопловних бомби.




Авиони СУ-30МкВ представљају ударну песницу Ратног ваздухопловства Венецуеле и с правом се може рећи да су представници елите. Планирано је да се и 11. ваздухопловна борбена група „Диаблес“ преоружа овим типом авиона. Због тога је привремено у ову групу откомандована 132. ловачка ескадрила „Пуме“. Очекује се да ће први авиони СУ-30МкВ у 11. борбену групу стићи током 2011. године.




Наиме, с Русијом је договорена испорука 12 авиона СУ-30МкВ током 2011. године, мада се не искључује да се тај број повећа за још 12 авиона, како би се у 11. ваздухопловној борбеној групи обе ловачке ескадериле попуниле овим авионима.







Првобитни задатак обе групе за специјалне операције, био је борба против герилаца, те су због тога ове две групе назване противгерилске групе. Због тога су из САД 1975. године набављени турбоелисни авиони ОВ-10А/Е бронко.





Реформом ваздухопловства 10. група за специјалне операције „Кобре“ преоружана је хеликоптерима супер пума и кугуар и добила је задатак службе спасавања и трагања као и задатак спасавања оборених пилота. Група је опремљена са осам хеликоптера АС-332Б-1 супер пума и са десет хеликоптера АС-532АЦ кугуар.




Задатак 15. групе за специјалне операције „Бронко“ је пружање борбене подршке трупама, борба против терориста, борба против нарко мафије и илегалне сече шуме. Група се састоји од 151. ескадриле за специјалне операције која располаже са десет авиона ОВ-10А/Е бронко, 152. ескадриле за специјалне операције која је формирана 1987. године и од 157. ескадриле за техничку подршку и опслуживање. Од авиона, 152. ескадрила располаже са 13 наоружаних авиона АТ-27 тукано.




План да се из Бразила набаве авиони А-29А/Б супер тукано, како би се већ стари авиони ОВ-10А/Е бронко заменили, није остварен због америчког ембарга на испоруку мотора за супер тукано.








За задатак превоза тешког терета и трупа задужена је Команда за ваздушну логистику. Тај задатак у саставу Команде обављају 4., 5., 6. и 9. транспортна група, које су опремљене авионима и хеликоптерима.




Поред транспортних авиона и хеликоптера ту су и авиони за везу, као и за потребе ВИП услуга. Задатак попуне горивом у лету борбених авиона обављају авиони-танкери.
Од транспортних авиона, транспортне групе располажу са шест авиона Ц-130Х херкул, три авиона Шорт СД-360, осам авиона Г-222 и два авиона танкера Боинг 707-346Ц.




Поред тога групе у свом саставу имају и већи број лаких авиона за везу, лаки транспорт и ВИП услуге, као и један Ербас А-319 који има улогу председничког авиона.
Од хеликоптера ту се налазе АС-532УЛ, Ми-172 и Бел 214СТ.
У плану је из Русије набавка неколико транспортних авиона Иљушин Ил-76.







Изузетно важна Команда која је задужена за обуку у свом саставу има 14. ваздухопловну групу за обуку „Шкорпије“ која је стационирана на аеродрому „Марисла Сукре“ у Маракаји.





Група се састоји од 141. ескадриле за основну обуку која у свом саставу има 12 авиона за обуку СФ-260ЕВ вориор, 142. ескадриле за напредну обуку са 12 авиона Т-27 тукано, 143. ескадриле за напредну и делимично борбену обуку са 17 авиона К-8В каракорум. Један К-8 је изгубљен у удесу половином 2010. године.
Да би се постао војни пилот у авијацији Венецуеле, обавезно је четворогодишње школовање у Ваздухопловној академији у Маракаји.




Венецуеланска морнаричка авијација је најмлађа компонента ваздухопловних снага, која своје задатке обавља у склопу Ратне морнарице Венецуеле и интегрални је део морнарице. Задатак морнаричке авијације је патролирање изнад територијалних вода, подршка морнарици у борбеним дејствима, транспорт и одржавање везе за потребе морнарице.



Седиште Команде морнаричке авијације је у Каракасу. Главна база се налази у Пуерту Кабелу 96 км северно од Каракаса на обали Карипског мора.
Нагли развој морнаричка авијација започиње почетком осамдесетих година ХХ века, када је за потребе морнарице у Италији набављено неколико фрегата класе Лупо. Те фрегате имале су у свом саставу и хеликоптере АБ-212АСВ. Почетком 1992. године уз помоћ Израела извршена је модернизација хеликоптера АБ-212АСВ. Морнаричка авијација располаже са пет транспортних авиона Ц-212-200/400 авиокар, три патролна морнаричка авиона Ц-212 С-43, осам морнаричких хеликоптера АБ-212АСВ, седам морнаричких хеликоптера Бел-412ЕП, осам хеликоптера Ми-17В-5, два хеликоптера Бел-212, два хеликоптера Бел-206А и четири авиона за потребе одржавања везе и обуку. Морнаричка авијација је организована у пет ескадрила морнаричке авијације: ескадрила морнаричких хеликоптера, ескадрила морнаричких патролних авиона, ескадрила за поморску тактичку подршку, ескадрила морнаричке транспортне авијације и ескадрила за обуку.

Патролни авион Ц-212С-43 ев. број АРВ 0401

АВИЈАЦИЈА КОПНЕНЕ ВОЈСКЕ




Хеликоптер Ми-35М2

Авијација копнене војске је мала али веома мобилна јединица венецуеланске војске. Организована је у 81. регименту авијације копнене војске. Команда регименте налази се у бази Ла Карлота у Каракасу. У истој бази се налазе армијски хеликоптерски батаљон опремљен хеликоптерима А-109АМ, АС-61Д, Ми-17В-5, Ми-26Т-2 и Ми-35М-2, и армијски авијацијски батаљон опремљен авионима ИАИ-2101/202 арава, Бичкрафт Б-200 супер кинг ер, Бичкрафт Б-90 кинг ер, ПЗЛ М-28.




У бази Вале де ла Паскуа стационирани су један армијски авијацијски батаљон са авионима М-28 и Цесна-206 и један армијски хеликоптерски батаљон са хеликоптерима Бел-412ЕП/СП.




У бази Сан Фелипе стационирана је армијска ваздухопловна школа „Хуан Гомез“. Од ваздухоплова у школи се користе авиони Цесна 182Р/Т и хеликоптери Бел-206Б/Л.
Задатак авијације копнене војске је да штити интересе државе и да пружи хуманитарну подршку у случају разних катастрофа.




Авијација копнене војске од авиона располаже са 12 авиона ПЗЛ М-28, 5 авиона ИАИ-201/202 арава, 5 авиона Бичкрафт Б-200 супер кинг ер и Б-90 кинг ер, 11 авиона Цесна 206 и 6 авиона Цесна 182Р/Т. Регимента у свом саставу има 3 хеликоптера АС-61Д си кинг, 8 хеликоптера А-109АМ хирундо, 8 хеликоптера Бел-412ЕП и 2 Бел-412СП, 4 хеликоптера Бел-206Б џет ренџер и 1 Бел-206 лонг ренџер, 35 хеликоптера Ми-17В-5, 15 јуришних хеликоптера Ми-35М-2 и 3 тешка хеликоптера Ми-26Т-2.



Четврта компонента венецуеланске војске је Национална гарда. Основана је уредбом председника 4. августа 1937. године. Национална гарда се налази под управом Министарства одбране и њен задатак је унутрашња безбедност државе, борба против тероризма, борба против нарко мафије, нелегалне сече шуме и царински послови. За обављање тих задатака Национална гарда је опремљена авионима и хеликоптерима. Организована је у десет регионалних деташмана. Од авиона располаже са авионима ИАИ-201 арава, Бичкрафт Б-58, Б-65, Б-90, ПЗЛ М-26, М-28, Цесна Ц-152, Ц-172, Ц-206, Пајпер Па-34; од хеликоптера ту се налазе хеликоптери Агуста А-109А, Бел-412ЕП, АС-355 и Бел-206Б/Л.



Авиони и хеликоптери су претежно бело обојени са црвено-плаво-жутом линијом и војно-државним симболима. Означавање је слично означавању у копненој војсци, уз додатак два латинична слова ГН (Национална гарда).





Након дугогодишње политике ослонца на западну технику, после увођења ембарга на испоруку војне опреме од стране САД, Венецуела је одлучила да преиспита дотадашњу политику набавке војне опреме. Након што је Русија пристала да испоручи борбене авионе и хеликоптере, Венецуела се окренула Истоку да би опремила своју војску. Поред Русије и Кина се одлучила да испоручи део војне технике Венецуели. До половине 2010. године Кина је Венецуели испоручила 18 од наручених 24 авиона К-8В (после је уговор проширен за још 12 авиона). Након што у Бразилу није успела да набави авионе супер тукано за замену времешних авиона ОВ-10, Венецуела је у Русији наручила десет јуришних хеликоптера Ми-28НЕ као замену за авионе ОВ-10. До сад је произведен један Ми-28НЕ, а почетак и завршетак испоруке очекује се током 2011. године.
Током 2011. године очекује се и испорука 12 авиона СУ-30МкВ за 11. ваздухопловну борбену групу. Тренутно се воде преговори са Русима и о набавци додатних 12 авиона СУ-30МкВ. Венецуела је показала интересовање и за набавку авиона СУ-35. У плану је и набавка транспортних авиона Иљушин Ил-76.
Након дугогодишњег ембарга које су САД увеле Венецуели на испоруку ваздухоплвне опреме, андски кондори полако почињу да шире своја моћна крила, како би се слободно винули у плава небеска пространства.



Јужна Америка је по много чему веома интересантан индикатор савремених догађаја. Тај континтет, који свој развој (шта год се под тим подразумевало) дугује хиспано - латинској доминацији (веру, језик, обичаје, морални код, друштвено и политичко уређење, војну организацију), све више и очигледније постаје нови полигон борбе за светску премоћ.
Европа је заокружила свој процес селекције утицаја, Далеки исток такође; Северна Америка је бастион државне и идеолошке догме; Африка је несигурно и недефинисано, а пре свега сиромашно подручје, на коме су већ век и по подељени утицаји таман толико да их је тешко (можда и немогуће), а у сваком случају непотребно мењати.

Некадашњи колонизатори су изашли на врата а ушли кроз прозор, фигуративно говорећи. Остаје, дакле, Јужна Америка. Она ни из близа није рекла своју последњу реч када је економски развој у питању. Уз економски развој неизбежно следе и политичке, па тиме и све друге промене - државне и војне. Тај континет је својом отвореношћу идеално место за ново одмеравање снага. Стога мало ког зналца може да изненади пример Венецуеле. Она је управо идеална слика тренутних светских односа. Ко је, колико за време Јељцина или распада СССР, могао да претпостави да ће Русија тако лако и надмоћно ући на тржиште Јужне Америке?

Чланак који је пред вама само једном својом компонентом довољно сликовито говори о промени односа снага. Треба погледати регистар ваздухоплова Венецуеле, упоредити датуме набавке и онда ће се историја, такорећи, написати сама. Ако то илуструјемо и типичном демонстрацијом силе, односно престижа и моћи, каква је прелет најмодернијег бомбардера на свету (без допуњавања горивом у ваздуху) онда можемо рећи да се на мапи света сасвим сигурно нешто мења... а те промене крећу из Јужне Америке, континента који се већ вековима сматра слепим цревом света и синонимом за удаљеност, континента на коме су чак и најокорелији нацисти нашли лагодно уточиште и који није ни осетио Други светски рат. Зато ће сада осетити, и те како, Други светски мир.
Звуци најмодернијих руских и кинеских авиона довољно су гласни да тако нешто учине.