Prijem
Ikarus IK-2
Ikarus IK-2 je jugoslovenski lovački avion koji je konstruisan u period između dva svetska rata. Bio je to prelazni periodu između dvokrilaca sa neuvlačivim stajnim trapom i jednokrilaca sa uvlačivim stajnim trapom. Kod IK-2 su se odmah isticala visoko postavljena “pulavski-krila”* sa upornicama i sa klasičnim, neuvlačivim stajnim nogama, sa repnim točkom. Ali istovremeno to je bio potpuno metalni avion, što mu je davalo epitet “savremen”
Naoružanje i pokretljivost aviona su bili dobri, ali je u vreme Drugog svetskog rata to već bio zastareo avion. To se odnosi i na događaje Aprilskog rata 1941. kada se ta zastarelost doslovno manifestovala njegovom inferiornošću u borbi sa savremenijim lovcima kao što je tada bio nemački Me-109E. Konstruktori lovca IK-2 su bili svesni brzih promjena u svetu vazduhoplovne nauke i tehnologije 30-ih godina 20. veka i shodno tome su počeli da razvijaju savremeniji avion IK-3, čiji je prototip poleteo i pre nego što je IK-2 ušao u naoružanje Jugoslavenskog Kraljevskog Vazduhoplovstva - JKRV.
R a z v o j
IK-2 je nastao kao zajednički projekat inženjerijskog tima Ljubomira Ilića i Koste Sivčeva**. Mora se istaći da je to u početku bio privatni (samostalni) projekat. Motivisani su bili željom da naprave avion bolji od već naručenih Hawker Fury, i da dokažu kako je domaća pamet na svetskom nivou.
Konstruktorski radovi, tekli su veoma brzo, i tako je nastao prototip pod nazivom “IK-L1”, koji je bio spreman za ispitivanje već 1935. godine. Avion je kao prototip prvi let imao 22. aprila1935. Bio je opremljen sa jednim linijskim motorom Hispano Suiza 12Ycrs (engl. Hispano Suiza), snage 860 KS, (640 kW), a naoružan je bio sa topom Hispano Suiza HS-404 kalibra 20 mm sa 60 granata ugrađenim ispod motora i sa 2 mitraljeza 7,92 mm, Darne (fr. Darne), ugrađena sa svake strane motora po jedan. Malo je aviona u svetu, toga doba, imalo topovsko naoružanje na sebi.
Konstrukcija je bila slična poljskom PZL P.8 s kojim deli prelomljeno, takozvano Galebovo krilo, dajući pilotu odličan pogled. Krila su sa svake strane bila ojačana sa po dve upornice. Fiksni stajni trap (s repnim točkom) izvučen je van upornica. Otvorena pilotska kabina bila je smeštena iza krila. Repne površine (horizontalni stabilizator) takođe, je bio odozdo ojačan s upornicom sa svake strane repnog dela trupa, a s gornje strane pričvršćen je s dve sajle za vertikalni stabilizator. Korak trokrake elise podešava se ručno, na zemlji pre leta, prema vrsti zadatka u planiranom letu. Zagovornik dvokrilca, kapetan Leonid Bajdak je ispitivao IK-L1 u letu. Tokom ispitivanja, u toku trećeg leta, avion je u poniranju izgubio mogućnost upravljanja, pa je pretrpeo težak udes. Pilot Bajdak je preživo udes i dao je ocenu da avion IK-1 nije pogodan za lovački avion. Istraga udesa je pokazala da je problem nastao kao posledica lošeg kvaliteta šivenja jednog šava na platnu oplate krila s kojom je krilo bilo prevučeno, pa je doneta odluka o nastavku ispitivanja u letu s drugim prototipom IK-2. Također je utvrđeno da je Bajdak prekoračio predviđeno opterećenje u manevru za prvi prototip, ali je zbog povećanja pouzdanosti struktura ojačana.
Drugi prototip je imao metalnu oplatu, a za let je bio spreman u junu 1936. godine. Novi probni pilot, Dobnikar izvršio je preliminarne ispitne letove, uključujući i simultanu borbu protiv dvokrilca Hoker Fjuria na kojem je leto kapetan Bajdak. IK-2 je pokazao bolje borbene karakteristike i sa time je ohrabrio mlade konstruktore aviona.
Operativna upotreba
Na temelju rezultata preliminarnih ispitivanja, Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije je odobrilo proizvodnju 12 lovaca IK-2 tek 1937., koji su isporučeni Jugoslovenskom Kraljevskom Vazduhoplovstvu 1939. godine. Kašnjenje od tri godine, rezultat je nekih okolnosti, koji su ovom avionu doneli slabiju reputaciju, od one koju je zaslužio.
IK-2 u Aprilskom ratu 1941. godine
Lovci Ikarus IK-2 formacijski su pripadali 107. eskadrili 4. lovačkog puka stacionirani na aerodromu Bosanski Aleksandrovac u severozapadnoj Bosni ,gde ih je zatekao Aprilski rat 194. Uz osam Ikarusa IK-2 jedinicu su su popunjavali i 18 Hoker Harikena (Hawker Hurricane Mk.I). Prvog dana rata nisu dejstvovali, ali 7. aprila 1941, 5 IK-2 (od 8 raspoloživih) zajedno sa 5 Harikena je učestvovalo u borbi protiv mnogobrojnih (27) njemačkih lovaca u blizini aerodroma Rovine, nedaleko od Banja Luke. Nekoliko IK-2 je oboreno u ovom sukobu, a nadalje su korišteni u napadima na njemačke kopnene jedinice.
Preostali lovci IK-2 pali su u nemačke ruke, a onda su predati vazduhoplovstvu „NDH“ koje ih je koristilo tokom daljeg rata.
Z a k l j u č a k
Iz tih nekoliko borbenih duela, za koje nemamo validne podatke, ne može se sa sigurnošću i objektivno oceniti borbena efikasnost ovog aviona. On je svakako po svojim TT karakteristikama bio ispod nivoa tadašnjih savremenih lovaca u okruženju. Dakle kad bi ga upoređivali sa Bf-109E, sa Spitfire Mk.II ili Devoatine D-520 i Fiat G.50 mogli bi smo da mu što šta zamerimo. Međutim, ovi avioni nisu bili za bacanje. Britanski Gloster Gladiator je do kraja 1941. odolevao nasrtajima neprijateljske avijacije na Maltu. PZL.P.11 se uspešno borio sa Bf.109 i Bf.110 tokom odbrane Poljske. PZL.P.24 uspešno je branio Grčku od italijanske invazije. Bili su to avionic “druge klase”, ali kod obučenih i utreniranih pilota to sup rave ratne mašine.
*Pulavski-krilo, galebovo krilo ili poljsko krilo predstavlja posebnu konstrukciju krila aviona, gde se krilo nalazi iznad trupa aviona ali pri trupu je lomljen na dole i time sastavljen sa trupom. Od napred posmatrano takvo krilo liči na krilo galeba. Prednost takvog krila je bila u boljem vidu za pilota, dalje se pokazalo i izuzetno manevrisanje aviona.
Pulavski-krilo je nazvano po njegovom pronalazaču, poljskom inženjeru Zigmuntu Pulavski, koji je ovako krilo prvi put realizovao 1928. godine u lovačkom avionu PZL P.1. Revolucionarni dizajn aviona PZL P.1 inspirisao je zatim mnoge druge konstrukcije, tako na primer i naše konstruktore Ljubomira Ilića, Koste Sivčeva .
** u mnogim natpisima se uz Ilića i Sivčeva, navodi da je u timu bio i inžinjer Slobodan Zrnić. Zrnić je aktivno radio na projektu IK-3, tako da je u ovom članku izostavljen
Naoružanje i pokretljivost aviona su bili dobri, ali je u vreme Drugog svetskog rata to već bio zastareo avion. To se odnosi i na događaje Aprilskog rata 1941. kada se ta zastarelost doslovno manifestovala njegovom inferiornošću u borbi sa savremenijim lovcima kao što je tada bio nemački Me-109E. Konstruktori lovca IK-2 su bili svesni brzih promjena u svetu vazduhoplovne nauke i tehnologije 30-ih godina 20. veka i shodno tome su počeli da razvijaju savremeniji avion IK-3, čiji je prototip poleteo i pre nego što je IK-2 ušao u naoružanje Jugoslavenskog Kraljevskog Vazduhoplovstva - JKRV.
R a z v o j
IK-2 je nastao kao zajednički projekat inženjerijskog tima Ljubomira Ilića i Koste Sivčeva**. Mora se istaći da je to u početku bio privatni (samostalni) projekat. Motivisani su bili željom da naprave avion bolji od već naručenih Hawker Fury, i da dokažu kako je domaća pamet na svetskom nivou.
Konstruktorski radovi, tekli su veoma brzo, i tako je nastao prototip pod nazivom “IK-L1”, koji je bio spreman za ispitivanje već 1935. godine. Avion je kao prototip prvi let imao 22. aprila1935. Bio je opremljen sa jednim linijskim motorom Hispano Suiza 12Ycrs (engl. Hispano Suiza), snage 860 KS, (640 kW), a naoružan je bio sa topom Hispano Suiza HS-404 kalibra 20 mm sa 60 granata ugrađenim ispod motora i sa 2 mitraljeza 7,92 mm, Darne (fr. Darne), ugrađena sa svake strane motora po jedan. Malo je aviona u svetu, toga doba, imalo topovsko naoružanje na sebi.
Konstrukcija je bila slična poljskom PZL P.8 s kojim deli prelomljeno, takozvano Galebovo krilo, dajući pilotu odličan pogled. Krila su sa svake strane bila ojačana sa po dve upornice. Fiksni stajni trap (s repnim točkom) izvučen je van upornica. Otvorena pilotska kabina bila je smeštena iza krila. Repne površine (horizontalni stabilizator) takođe, je bio odozdo ojačan s upornicom sa svake strane repnog dela trupa, a s gornje strane pričvršćen je s dve sajle za vertikalni stabilizator. Korak trokrake elise podešava se ručno, na zemlji pre leta, prema vrsti zadatka u planiranom letu. Zagovornik dvokrilca, kapetan Leonid Bajdak je ispitivao IK-L1 u letu. Tokom ispitivanja, u toku trećeg leta, avion je u poniranju izgubio mogućnost upravljanja, pa je pretrpeo težak udes. Pilot Bajdak je preživo udes i dao je ocenu da avion IK-1 nije pogodan za lovački avion. Istraga udesa je pokazala da je problem nastao kao posledica lošeg kvaliteta šivenja jednog šava na platnu oplate krila s kojom je krilo bilo prevučeno, pa je doneta odluka o nastavku ispitivanja u letu s drugim prototipom IK-2. Također je utvrđeno da je Bajdak prekoračio predviđeno opterećenje u manevru za prvi prototip, ali je zbog povećanja pouzdanosti struktura ojačana.
Drugi prototip je imao metalnu oplatu, a za let je bio spreman u junu 1936. godine. Novi probni pilot, Dobnikar izvršio je preliminarne ispitne letove, uključujući i simultanu borbu protiv dvokrilca Hoker Fjuria na kojem je leto kapetan Bajdak. IK-2 je pokazao bolje borbene karakteristike i sa time je ohrabrio mlade konstruktore aviona.
Operativna upotreba
Na temelju rezultata preliminarnih ispitivanja, Ratno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije je odobrilo proizvodnju 12 lovaca IK-2 tek 1937., koji su isporučeni Jugoslovenskom Kraljevskom Vazduhoplovstvu 1939. godine. Kašnjenje od tri godine, rezultat je nekih okolnosti, koji su ovom avionu doneli slabiju reputaciju, od one koju je zaslužio.
IK-2 u Aprilskom ratu 1941. godine
Lovci Ikarus IK-2 formacijski su pripadali 107. eskadrili 4. lovačkog puka stacionirani na aerodromu Bosanski Aleksandrovac u severozapadnoj Bosni ,gde ih je zatekao Aprilski rat 194. Uz osam Ikarusa IK-2 jedinicu su su popunjavali i 18 Hoker Harikena (Hawker Hurricane Mk.I). Prvog dana rata nisu dejstvovali, ali 7. aprila 1941, 5 IK-2 (od 8 raspoloživih) zajedno sa 5 Harikena je učestvovalo u borbi protiv mnogobrojnih (27) njemačkih lovaca u blizini aerodroma Rovine, nedaleko od Banja Luke. Nekoliko IK-2 je oboreno u ovom sukobu, a nadalje su korišteni u napadima na njemačke kopnene jedinice.
Preostali lovci IK-2 pali su u nemačke ruke, a onda su predati vazduhoplovstvu „NDH“ koje ih je koristilo tokom daljeg rata.
Z a k l j u č a k
Iz tih nekoliko borbenih duela, za koje nemamo validne podatke, ne može se sa sigurnošću i objektivno oceniti borbena efikasnost ovog aviona. On je svakako po svojim TT karakteristikama bio ispod nivoa tadašnjih savremenih lovaca u okruženju. Dakle kad bi ga upoređivali sa Bf-109E, sa Spitfire Mk.II ili Devoatine D-520 i Fiat G.50 mogli bi smo da mu što šta zamerimo. Međutim, ovi avioni nisu bili za bacanje. Britanski Gloster Gladiator je do kraja 1941. odolevao nasrtajima neprijateljske avijacije na Maltu. PZL.P.11 se uspešno borio sa Bf.109 i Bf.110 tokom odbrane Poljske. PZL.P.24 uspešno je branio Grčku od italijanske invazije. Bili su to avionic “druge klase”, ali kod obučenih i utreniranih pilota to sup rave ratne mašine.
*Pulavski-krilo, galebovo krilo ili poljsko krilo predstavlja posebnu konstrukciju krila aviona, gde se krilo nalazi iznad trupa aviona ali pri trupu je lomljen na dole i time sastavljen sa trupom. Od napred posmatrano takvo krilo liči na krilo galeba. Prednost takvog krila je bila u boljem vidu za pilota, dalje se pokazalo i izuzetno manevrisanje aviona.
Pulavski-krilo je nazvano po njegovom pronalazaču, poljskom inženjeru Zigmuntu Pulavski, koji je ovako krilo prvi put realizovao 1928. godine u lovačkom avionu PZL P.1. Revolucionarni dizajn aviona PZL P.1 inspirisao je zatim mnoge druge konstrukcije, tako na primer i naše konstruktore Ljubomira Ilića, Koste Sivčeva .
** u mnogim natpisima se uz Ilića i Sivčeva, navodi da je u timu bio i inžinjer Slobodan Zrnić. Zrnić je aktivno radio na projektu IK-3, tako da je u ovom članku izostavljen
Konstruktori Ljubomir Ilić i Kosta Sivčev pored svog prvenca
Љуба